Uspomene jednog neženje

С Википедије, слободне енциклопедије
Успомене једног незење
Настанак и садржај
Ориг. насловМемориас де ун солтерóн
АуторЕмилија Пардо Басан

Успомене једног нежење (шп. Memorias de un solterón) је роман шпанске списатељице Емилије Пардо Басан (1851-1921) из 1896. године. Ово дело је допринело развоју феминстичке свести Шпаније крајем 19. и почетком 20. века. Циљ Пардо Басан је био да у свом делу представи тадашње шпанско друштво у коме су преовладавала стереотипна размишљања о улози жене. Кроз ово дело Емилија се бави женским правима и традиционалним оковима који спречавају женску еманципацију и њен напредак.[1]

Емилија Пардо Басан је кроз историју представљана као независна уметница са критичким погледом на друштво. Иако самоука, инсистирала је на систему који ће жени дати право место у свету образовања без дискриминације и предрасуда. Зато ово идеолошко дело често називају манифестом женске слободе.

Радња[уреди | уреди извор]

Радња романа је смештена у Маринеди, провинцијском граду у Галисији, деведесетих година 19. века. Маринеда је представљена као средина у којој владају прописана друштвена правила и свако ко одступа од њих бива осуђиван. Роман прати животе Маура Парехе и породице Нејра који се својим животним ставовима супростављају друштвеним нормама.

Мауро Пареха је самац, мирног и уређеног живота. Живи у пансиону са својим мачком и кућепазитељком, Доња Консуелом. Његов велики пријатељ је Бенисио Нејра, посвећен породици и васпитању деце. Нејра има једанаест прелепих ћерки. Три ћерке су у роману својим сложеним карактерима добиле највећу пажњу и управо поређењем њихових личности Пардо Басан приказује колико се женске тежње, очекивања и жеље могу разликовати. Роса, млада девојка заносне лепоте, животни смисао види у богатству. Представљена је као расипница која би потрошила и последњи очев динар ради ужитка. Аргос је хировита заводница неуравнотеженог темперамента и ћудљиве нарави коју је тешко докучити. Трећа сестра, Феита, уједно и лик кроз који је списатељица приказала своје феминистичке тежње, је ексцентрична, храбра и има другачије циљеве од осталих маринедских госпођица. Живот Маура Парехе је у директној вези са животима ових девојака, не само због пријатељства са њиховим оцем, већ и због односа са једном од њих. Наиме, упркос својој рационалности и прагматичности, вечити нежења се заљубљује у најмлађу Феиту.

Живот Маура Парехе[уреди | уреди извор]

Мауро Пареха је представљен као вечити нежења. Он је успео да заобиђе стереотипе и обликовао је живот према сопственим уверењима. Карактеристичан је по томе што није посвећен стварању породице, већ уживању које доноси самачки живот. Остаје доследан својој рутини и успешно избегава све што би могло да је наруши. Супротно мишљењу већине, он верује да би му живот у браку донео више патње него среће. Временом би се узбудљива романса претворила у навику, а радост због деце у обавезе којима није дорастао. Пареха слепо верује у своју идеју брака, у коме би жена увек волела другог и тиме вређала његов мушки понос. Потврду својих начела налази у примерима из средине у којој живи. У Маринеди, граду превише малом и ригидном, Маурова схватања не могу да пронађу своје место, осуде суграђана нису му стране и свакодневно се суочава са њима. Напослетку, Парехину мирну стварност разбија млада, екстравагантна бунтовница, Фе, кћерка његовог пријатеља Неире.

Лик Феите[уреди | уреди извор]

Феита (шп. fe-vera) је девојка широких схватања која се јасним принципима I чврстим ставовима супротставља приземним размишљањима становника Маринеде. Далеко испред свог времена, у коме се женски глас није чуо, а једина сврха госпођица била је да се уда и роди децу. Феита је екстравагантна, жели да се образује и обезбеди своје место у друштву. Непомирљива са стварношћу у којој се нашла и изазвана неморалним поступцима својих сестара, млада Феита истрајна је у борби да оствари своју сврху на другачији начин. Жељна је учења и самосталности, слободу тражи у свим аспектима свог живота па тако одлучује да остане неудата. Тежи ка томе да буде независна и самосвесна девојка. Не дозвољава да јој друштво намеће правила која би од ње направила послушну супругу богатог и уваженог припадника буржуазије и брижну мајку петоро деце. Свој бунт изражава и физичким изгледом, потпуно атипичним и неприхватљивим за једну младу даму, неугледне је спољашњости и често је називају запуштеном. Феита је девојка која има високе цијеве и амбиције које су биле ван оквира конзервативног друштва. Она је симбол феминизма тог доба, а списатељица кроз њен лик наглашава потребу за еманципацијом жена.

Споредни ликови[уреди | уреди извор]

  • Роса - једна од Дон Бенисијевих ћерки, потпуно опседнута одећом, сређивањем и улепшавањем, што за њу представља смисао живота. Циљ јој је да својим изгледом очара становнике Маринеде. Она је диктирала моду, па су је самим тим многи критиковали и опонашали. Била је нестварно лепа и знала је да изнесе одећу на прави начин, макар на себи имала обичну и најјефтинију. Иако је тросила много новца на одећу, њен отац то никада није хтео да призна другима.
  • Дон Бенисио Нејра - он је свакако лик у роману који највише пати. Иако пожртвован отац дванаесторо деце, од којих су једанаест ћерке, он у себи нема жара а ни воље да се супротстави било коме а поготово не незахвалним кћерима. На самом крају дела, Нејра ће учинити нешто сасвим неочекивано I непредвиђено што ће у шоку оставити, не само њега, него и остале јунаке ове интригантне приче.
  • Примо Кова - весели сплеткарош по чијем је мишљењу оговарање хлеб за душу. Кова је уједно и најбољи извештач Маура Парехе. Он ће пре Маура увидети Феитине врлине и њену унутарњу лепоту па ће је, сходно томе, подржавати у свему. Иако његов лик није пресудан за ток романа, делом утиче на Пареху јер му је управо он неретко био једино друштво.
  • Луис Мехија - Човек средњег раста, витак, шармантан. Увек се облачио веома господски и како доликује. Наизглед се чинио озбиљан, али је уствари исмевао све и свакога око себе.
  • Доња Консола - Има озбиљно тамно лице,равну косу и увек говори мирним тоном. Она је била једна од оних слушкиња, код којих љубав према господару тајанствено прелазе у физичке карактеристике, те проузрокују изразиту сличност, не само физичку већ и покрете и гестикулације..
  • Аргос - Право име јој је Марија Рамоне, а сви је зову ' Божанска Аргос '.Годинама уназад није излазила из цркве и исповедаонице. А сада је отишла у другу крајност, мисли само на љубавне преписке и романсе.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пардо Базáн, Емилиа (2004). Мª Áнгелес Аyала, ур. Мемориас де ун солтерóн. Емилиа Пардо Базáн (Цáтедра изд.). ИСБН 84-376-2166-6.