Зграда „Главне страже” на Калемгдану
| Zgrada „Glavne straže” na Kalemgdanu | |
|---|---|
 Detalj iz projekta N. Doksata sa prikazom zgrade „Glavne straže” (označena slovom B).[1] | |
| Опште информације | |
| Место | Beograd |
| Општина | Savski venac |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 18. vek |
| Тип културног добра | Spomenik kulture |
| Надлежна установа за заштиту | Zavod za zaštitu spomenika kulture |
| beogradskonasledje | |
Зграда „Главне страже” на Калемгдану (Хаубт Wацхт) била је једна од три најстарија, здања из периода барокног Београда саграђене у источној половини Горњег града Београдске тврђаве. Од овог здања до данас су остали само темељи и остаци зарушеног подрума, који нису детаљније археолошки ни истражени ни документовани.[2]
Положај
[уреди | уреди извор]Зграда „Главне страже”, које се у основи била квадратног облика налазила се на средишњем простору Горњег града Београдске тврђаве испред касарни, окренута према југозападу, односно главној комуникацији која се пружала од Сахат капије, и која је делила горњоградску зараван на два дела.[3]
Намена
[уреди | уреди извор]На сачуваним плановима у овом здању се, на основу назива означеног на сачуваним плановима из времена аустријске владавине Београдом, налазио штаб тврђавске посаде, а највероватнији и седиште команданта Тврђаве. На ту претпоставку наводи слична функција коју је имала исто означена грађевина у центру „Немачке вароши”, односно дунавског дела Београда, где се вероватно налазила команда посаде варошког утврђења.[3]
Такође овакав тип грађевине одговарао је и функционалном типу војних објеката који су грађени према правилима маршала Вобана у 17. и 18. веку.[4][5][6]
Историја
[уреди | уреди извор]Након Аустријско-турског рата (1716-1718), Хабзбуршка империја долази у посед Београда и његовог утврђења. Град су Турци по окончању рата потпуно напустили, а доселили се житељи Европе са разних страна Аустријског царства. Међу њима је било трговаца, занатлија, ратних ветерана и сиротиње која се надала бољем животу на овом простору.[7]
Овај тријумфални освајачки замах принца Еугена Савојског, који је био је наставак продора из 1688. године, до територија данашњег Космета, који је својим сломом резултовао првом Великом сеобом српског народа (1690) на север данашње Србије, тада на територије Хабзбуршке монархије. Иако су Аустријанци добили велико појачање међу Србима у борби против Османске империје, нису се мирили са поразом и повлачењем са Балкана, а нарочито са губитком Београда. Победа у овом рату је била прилика да се остане дуже и Београдска варош трансформише у град по узору на неку западну престоницу, не само у визуелном и архитектонским смислу, већ у ширем облику, кроз трансформацији друштва, начина живота и промену стечених навика становништва.[8]
Првим радовима на обнови Београдске тврђаве руководио је инжењеријски пуковник Де Беф, да би га 1718. наследио мајор Никола Сули. Затим, 1719. године, само годину дана после рата на Сицилији, у коме је као командант Лоренских кирасира учествовао у одбрани територија добијених у Рату за шпанско наслеђе, у Београд је дошао швајцарски племић, пуковник Николас Доксат де Морез. Он је псотављен од стране Дворског ратног савета у Бечу, 1723. године за главног надзорника радова на Београдској тврђави, са задатком да направи планове за ново, савремено утврђење које ће моћи да се одбрани и од најжешћих напада непријатеља.[7] По његовим нацртима изграђена су велика здања попут Великог Римског бунара, две пешадијске касарне, зграда „Главне страже”, Велики барутни магацин – као прва барокна здања подигнута у Горњем граду Београдске тврђаве.
После 20 година напорне изградње барокног хабзбуршког Београда, долази до поновног рата између Аустрије и Турске. Уласком Турака у Београдску тврђаву 1739. године, град колико је брзо био обнављан толико је брзо изгубио свој барокни изглед, што показује и чињеница да скоро ниједна грађевина није остала очувана ни у београдској вароши (осим једне куће у Улици цара Душана 10).[2]
Порушена су сва утврђења, бедеми који су окруживали варош, све куће вишеспратнице, касарне а између осталих и гувернерова палата и митрополитска резиденција.[7] Оно што нису однели ратови, затро је немаран однос према овом виду наслеђа.[9]
У тој еуфорији рушења свега што је аустријско, према једној фотографија из 1867. године,[10] ово здање Турци нису порушили, веч су га касније доградили и претворили у џамију султана Махмуда, тако да је у том периоду објекат био у целости сачуван.
У време Првог српског устанка џамију султана Махмуда (некага зграда Главне страже) служила је за излагање ратних трофеја, а након коначног одласка Турака из Београдске тврђаве у њој се налазило складите муниције српског гарнизона. Страдала је у пожару и експлозији средином осамдесетих година 19. века, а њени остаци ископани су 1952. године.
Архитектура
[уреди | уреди извор]
О изгледу зграде „Главне страже” у Београдској тврђави може се сазнати на основу ова два документа:
- Аксонометријског изгледа из 1723. године, са приказом идеје за нове бастионе фронтове око горњоградског утвђења, који је био део пројекта пуковника Николе Доксата де Мореза.[11][12]
- Једне фотографија из 1867. године која сведочи да је ово здање, касније дограђено и претворено у џамију султана Махмуда, тако да је у том периоду објекат био у целости сачуван.
О томе како је био уређен и подељен простор у згради „Главне страже” нема података.[3]
- Подрум
Зграда је имала квадратну основу, приближних димензија 16 x 16 м. Испод целог здања налазио се укопан подрум са две подужне просторије, засведене сегментним сводом, ка којима је водило степениште с мањим приступним ходником.[3]
- Приземље и етаже
Над приземљем, које је вероватно било засведено, постојале су сигурно још две етаже са дрвеном међуспратном конструкцијом.
Како је првобитно изгледала друга етажа тешко је рећи, будућида се на поменутој фотографији јасно виде два низа прозора на равном фасадном платну, док је на Доксатовом цртежу над првим спратом приказана мансардна етажа.
- Фасада и кров
Иако се изгледи фасада, према расположивим подацима, може само наслутити, претпоставља се да је фасада зграда „Главне страже” окренуту према југозападу, са те стране, у нивоу приземља дуж целе њене дужине највероватније имала трем са чест зиданих стубаца повезаних луковима од опека. Изнад трема, у равни прве етаже, налазио се отворени балкон.
Између приземља и прве етаже постојао је јасно истакнут подеони венац, а на угловима су били плитки пиластри.[3]
- Кров
Цело здање имало је четвороводни пирамидални кров покривен црепом.
Види још
[уреди | уреди извор]- Београдска тврђава
- Барокни Београд
- Никола Доксат де Морез
- Пешадијске касарне у Београдској тврђави
- Џамија султана Махмуда у Београду
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Поповић, Марко (2017). „Почеци барокне војне архитектуре на Београдској тврђави”. Барокни Београдски преображаји: 98.
- ^ а б Поповић, Марко. „Почеци барокне војне архитектуре на Београдској тврђави, у: Барокни Београд, преображаји 1717-1739”. Посебно издање Београд 2017.
- ^ а б в г д Поповић, Марко (2017). „Почеци барокне војне архитектуре на Београдској тврђави”. Барокни Београдски преображаји: 101.
- ^ Фридрих фон Кохенхаусен, Велики Војсковођа, Београд 1937.
- ^ „Културно-привредни преглед Дунавске бановине“ бр. 5 и 6, Нови Сад, 1939.
- ^ Десвоyес, Лéон-Паул (1872). "Генеалогие де ла фамилле Ле Престре де Ваубан". Буллетин де ла Социéтé дес Сциенцес Хисториqуес ет Натуреллес де Семур.
- ^ а б в Јовчић, Александар. „Зашто је погубљен први урбаниста Београда”. РТС Београд, 25. 4. 2029. Приступљено 6. 5. 2020.
- ^ Марко, Стојановић, (18. 4. 2019). „Барокни Београд: Драгуљ у центру града којег више нема”. Градња. Приступљено 6. 5. 2020.
- ^ Поповић, Марко (2017). „Почеци барокне војне архитектуре на Београдској тврђави”. Барокни Београдски преображаји: 108.
- ^ Ратни архив у Бечу, сиг.К I ф 23–71
- ^ План КАW, Сиг. К I ф 23 – 71
- ^ Поповић M., Београдска тврђава (друго допуњено издање), 228–229, сл.129
Литература
[уреди | уреди извор]- Р. Веселиновић, Продирање аустријске трговине у Београд у другој половини XVII века, ин: Ослобођење градова у Србији од Турака 1862– 1867.год., Београд 1970, 163–179.
- Р. Веселиновић, Ратови Турске и Аустрије 1683– 1717.године, ин: Историја Београда 1,ед. 1974,465–519
- Р. Веселиновић, Србија под аустријском влашћу 1718 – 1739, ин: Историја српског народа IV –1,ед. С. Гаврилович, 1986,106–162.