Đavo i njegov šegrt
Đavo i njegov šegrt je priča iz srpske narodne usmene književnosti koju je prepisao i obradio Vuk Stefanović Karadžić i objavio je 1853. u sklopu zbirke pod nazivom Srpske narodne pripovetke. U priči domišljati dečak pokušava i na kraju uspeva da prevari đavola i pobegne iz podzemnog sveta.[1]
Radnja[uredi | uredi izvor]
Jednom davno živeo je siromašan čovek koji je imao sina jedinca koji više nije želeo da živi u siromaštvu i bedi. Odlučio je da izuči neki zanat kako bi mogao bolje da živi. Tad ga otac upozorava da će i kao zanatlija imati puno briga i da će morati puno da se trudi da bi napredovao. Tako dečak odlazi u svet za boljim životom. Dok je putovao sreo je čoveka u zelenim haljinama koji ga je upitao gde ide. Kad mu je dečak rekao da ide da traži majstora da nauči zanat čovek mu reče da je i on majstor i da može i on da ga nauči zanatu. Dok su hodali pored reke čovek u jednom trenutku skoči u reku da se kupa i pozva dečaka da skoči i on. Dečak se najpre plašio utapanja, ali kad ga je čovek ohrabrio skoči i on u reku. Kad je ušao u vodu čovek uhvati dečaka za vrat i povuče ga na dno jer to nije bio majstor nego đavo. Kad su došli u podzemni svet predao ga je staroj babi da ga podučava. Kad ih je đavo ostavio reče dečaku je je to bio đavo i da neće ničemu da ga poduči. Da je tako i nju prevario i dovukao je dole iako je i ona bila krštena. Predložila mu je da ga ona poduči zanatu, a kada ga đavo pita šta je naučio da mu kaže da nije naučio ništa i da će tako moći da se vrati u svoj svet. Posle nekog vremena kad se vratio đavo pitao ga je šta je naučio, a dečak mu je odgovorio da nije ništa naučio. Tri godine je đavo dolazio da ga pita šta je naučio, a dečak mu uvek isto odgovarao. Na kraju mu je dečak rekao ne samo da ništa nije naučio već je zaboravio i ono što je znao. Tad se đavo naljuti i reče mu da ako do sad ništa nije naučio neće nikad ni da nauči i protera ga nazad na svoj svet. Dečak isplivava iz vode i odlazi kod oca i kaže mu da je učio zanat. Nedugo zatim sin je pozvao oca da odu na vašar u obližnje selo. Usput dok su išli ka vašaru sin reče ocu da će on da se pretvori u najlepšeg konja i da neće biti lepšeg i da će doći njegov majstor da ga kupi i da će da ga plati koliko god mu ovaj bude tražio. Isto mu reče da mu nikako ne daje ular, već kad plati da mu skine ular i baci ga na zemlju.
Na vašaru su svi gledali u konja, ali niko se nije usudio da pita za cenu. Tada se pojavljuje majstor prerušen u turčina sa čalmom oko glave i pita starca pošto je konj. Majstor mu plaća cenu koju je rekao, skida ular i baca ga na zemlju i istovremeno nestaju i kupac i konj. Kad se starac vratio kući sa novcem zatiče sina tamo.
Ubrzo je došao drugi vašar, tad je sin rekao ocu da će da se pretvodi u najleplju radnju punu robe. Da će biti najlepša i najbogatija i da niko sem majstora neće moći da je kupi. Opet mu je napomenuo da kad uzme novac baci ključeve na zemlju. Majstor opet dolazi prerušen u turčina i plaća cenu koju je starac rekao, a kad je ovaj bacio ključeve na pod i tad se ot radnje stvorio golub, a od turčina kobac koji je počeo da juri goluba. Golub slete na ruku careve ćerke koja je izašla sa dvora i gledala ih i golub se pretvori u prsten. Kobac se pretvori u čoveka i ode kod cara tražeći da ga ovaj primi u službu. Caru ponudi da ga služi tri godine bez ikakve naknade, jela ili pića, samo mu je tražio prsten sa ćerkine ruke što mu car i obeća.
Kad je došlo vreme da se prsten da đavolu dečak zamoli princezu da nikome ne daje prsten već da ga baci na zemlju. Kada je car zamolio ćerku da preda prsten ona ga ljutito baci na zemlju, a on se pretvori u proju, a sluga se pretvori u vrapca i poče da kljuca mrvice, a kada je došao do zadnje to zrno se pretvori u mačka i pojede vrapca.