Banu Kuda
Kuda'a (arapski: قضاعة/ALA-LC: Quḍāʿa) su bili grupa arapskih plemena sa nejasnim rodoslovnim poreklom, sa tradicionalnim arapskim genealogistima koji su naveli svoje poreklo od Ma'add, Himjara ili oboje.
Poreklo[uredi | uredi izvor]
Poreklo Kuda'a je nejasno, a tvrdnje srednjoevropskih arapskih rodoslovaca su kontradiktorne.[1]Neki su tvrdili da je Kuda'a, prognanik plemena, bio sin Ma'ada, čineći pleme severnih Arapa ili potomkom Himjara (južne Arapske zemlje), zasnivajući svoje tvrdnje na predanjima i citatima pripisanim islamskom proroku Muhamedu. Među ovim navodnim iskazima Muhameda bilo je da je Ma'addova kunja bila Abu Kuda'a ("Otac Kuda'a") ili da je izričito izjavio da je Kuda bio potomak Himjara.[1] Neke srednjevekovne tradicije harmonizovale su ove naizgled kontradiktorne tvrdnje tvrdeći da je Kudaova majka bila supruga Malika ibn 'Amr ibn Mura ibn Malik ibn Himjara i da se kasnije udala za Ma'add, dovodeći Kudu s njom; tako da je Kuda'a postao poznat kao sin Ma'adda, iako nije biološki.[1] Ovu tradiciju podržava Ibn Abd Rabih, koji dalje napominje da je "Kuda'a" epitet koji znači "leopard", a stvarno ime prognitelja je "Amr.[2] Druge tradicije smatraju da su u vreme pojave Omejada plemena Kuda'a prihvatila svoje poreklo od Ma'adda, ali pod političkim pritiskom i mitom dobijenim od omejadskog kalifa Muavije, zbog čega su prebacivali svoju tradicionalnu liniju spuštanja na Himjar ,[1] tako što su prihvatili južni arapski identitet u istorijskoj podeli arapskih plemena duž južnih i severnih linija.
Pod-plemena[uredi | uredi izvor]
Glavna pod-plemena Kuda su bili Džuhajna, Banu Kalb, Bali, Bahra, Hušain, Džarm, Udra, Banu el-Kajn i Salih. Plemena Tanuk, Havlan i Mahra ponekad su zabeležena kao deo Kuda'a, ali neki rodoslovci osporavaju njihovu povezanost sa plemenom. Tokom vremena, neka plemena iz Kuda'a su se pridružila drugim konfederacijama, preuzele različit pedigre i promenile plemenski identitet.
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kister, M. J. (1986). „Kuda'a”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume V, Khe-Mahi. Leiden and New York: BRILL. str. 315—318. ISBN 978-90-04-07819-2.