Pređi na sadržaj

Baština (pravo)

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili nešto drugo, pogledajte članak Baština (višeznačna odrednica).

Baština je pojam koji je označavao pravo svojine na zemlji koja se nasleđivala u srednjovekovnoj Srbiji. Reč baština ima značenje očevine, očinskog nasleđa. Osim značenja zemljišne svojine, ima i apstraktno značenje, svojine uopšte.[1] Baština se često javlja u poveljama XIV i XV veka, kao i u odredbama Dušanovog zakonika. Pre svega, baštine su sigurne, bez obzira ko ih poseduje. Posednici baština imali su slobodu da s njima rade šta žele. Mogli su ih dati crkvi, ostaviti sebi ili prodati. Baštinska dobra, zemlje, kupljenice, vinogradi, davali su se u miraz.[2] Izuzetak su otroci kao baštinska svojina feudalnog gospodara. Baštine su bile oslobođene svih rabota i nameta osim soća i vojne službe baštinika. Vojnom službom vlastelin je sticao pravo na neograničeno, trajno vlasništvo baštine. Ona se oduzimala samo zbog nevere. [3] Dušanov zakonik je ograničavao samovolju vladara i njegove porodice. Niko nije mogao uzeti baštinu silom, kupovina ili zamena se mogla vršiti samo uz pristanak vlasnika. Pravo nasleđa imali su srodnici do osmog kolena, ali baštinik je mogao svoj posed da ostavi bilo kome. Baštinicima su nazivani plemići (vlastela) koji su dobijali ili nasleđivali baštinu. Između baštinika nije postojala etnička ili verska razlika. Baštinu su mogli posedovati i stranci. Oni su, bili vlastelini ili sebri, imali usus (pravo korišćenja), fructus (pravo ubiranja plodova) i abusus (pravo raspolaganja stvari).[4]

Osnovni oblici zemljišne svojine u srednjem veku[uredi | uredi izvor]

Slobodna baština je pripadala povlašćenom staležu, a potčinjena nepovlašćenom. Njihova razlika nije u tome da li je jedna od njih bila ograničena i opterećena, a druga ne, već u vrsti tereta i ograničenja. Vlasteoska baština je bila opterećena vojnom službom i plaćanjem soća, a ograničenja su se odnosila na prava članova porodice i bližih srodnika. Ovu vrstu baštine imala je vlastela, crkve i manastiri. Crkvena imanja su često imala posebni naziv „metoh, metohija”.[5]

„Razvitkom feudalnih odnosa nestaje slobodnog seljaštva, ali ponegde se još održavaju baštinski posedi koji nisu pripadali vlasteli. Član 174 Dušanovog zakonika predviđa da zemljani ljudi raspolažu svojom baštinom pod uslovom da na njima ima rabotnika onome gospodaru čije bude selo. Ova vrsta poseda tumačila se kao potčinjena baština”.[6]Kod potčinjene baštine teret su predstavljale rabote i dažbine, a bila je ograničena pravima suseda i seoske opštine. Ovakva baština pripadala je sebrima, posebno meropsima, naseljenicima slobodnih baština. Potčinjenu naseljeničku baštinu imaju i majstori. Dušanov zakonik potvrđuje ovu vrstu baštine sebrima. Postojala je mogućnost smanjenja kao i povećanja zemlje, a to je zavisilo od smanjenja i povećanja broja rabotnika na jednoj baštini. Posebno treba spomenuti popovske baštine. Popovska baština je bila potčinjena sve do pojave Dušanovog zakonika kada postaje slobodna i tek je Zakonik oslobodio popove-baštinike tereta i rabota u korist gospodara zemlje.[7]

Baštine kao privatno pravne svojine[uredi | uredi izvor]

Baština je kao privatno pravna svojina uživala neprikosnovenost. Ta neprikosnovenost priznaje se u manastirskim hrisovuljama i sankcioniše pretnjom prokletstva i globom. Dušanovim zakonikom se štiti neprikosnovenost crkvenih baština. Imamo primer da je kralj Stefan Dečanski svečano izjavio da se nije ogrešio o neprikosnovenost crkvenih baština. Dušanovim zakonikom bila je priznata neprikosnovenost baština i vlasteli. Što se tiče potčinjenih baština, tu se zakonski one ne mogu smatrati neprikosnovenima. Čak nije bilo zabranjeno gospodarima zemlje da svoje naseljenike proteraju. Samo se u jednom slučaju zabranjuje proterivanje naseljenika sa zemlje i to je uređeno Dušanovim zakonikom, i to ako bi to učinili upravnici manastirskih imanja.[8] Iako su baštine bile privatna svojina, njima su raspolagali vladaoci, na ime su ih poklanjali crkvama i manastirima zajedno sa njihovim sopstvenicima.

Individualna i kolektivna svojina[uredi | uredi izvor]

Kolektivna svojina postoji u srednjovekovnom srpskom pravu u obliku suvlasništva u zadruzi. Posebno pitanje je pitanje meropaha kao pravnih subjekata potčinjene baštine. Dušanovim zakonikom je to pitanje uređeno i to članom 67. U prvom delu ovog člana govori se o sistemu plaćanja. Svaku platu, koja dođe na selo, plaćaju svi naseljenici zajedno, tzv. reparacioni sistem. Drugi deo ovog člana određuje da se držanje zemlje od strane naseljenika postavlja u zavisnosti od toga kako oni platu plaćaju i rabotu rabotaju. Ovaj član Zakonika stvorio je mogućnost za postanak kolektivne zemljišne svojine sela.[1]

Pravo svojine[uredi | uredi izvor]

Pravo svojine obuhvata: pravo državine, pravo uživanja, pravo raspolaganja. U srednjovekovnim srpskim pravnim spomenicima za državinu ne postoji nikakav termin koji bi označavao državinu. Državina se izražava glagolom držati ili imati. Primere za to nalazimo u hrisovuljama i poveljama iz srednjeg veka. Sa istim značenjem nalazi se glagol držati i u Dušanovom zakoniku, i po pitanju slobodne, i po pitanju potčinjene baštine.[9] Uživanje svojine sastoji se u upotrebi i iskorišćavanju stvari na osnovu uviđavnosti sopstvenika. Sloboda uživanja ima izvesne granice. Srednjovekovni pravni spomenici ne pružaju informacije kako se određivalo uživanje svojine. Eksploatisanje većeg dela zemlje vršilo se nastanjivanjem naseljenika kojima se ustupala svojina uživanja na zemlji. Nastanjivanje naseljenika spadalo je u slobodu uživanja gospodara zemlje. Takvo shvatanje nalazimo u drugoj Aranđelovoj hrisovulji. U istoj hrisovulji stoji da je zemljoposedniku osim uživanja plodova zemlje, pripadalo i pravo na podizanje i eksploataciju preduzeća koja su vezana za poljoprivredu. Pravo uživanja svojine bilo je podložno ograničenjima koja su dolazila od strane tzv. regalija. Tu se podrazumeva pravo vladaoca na obavljanje nekih rentabilnih privrednih poslova i na uzimanje nekih naročitih dohodaka. Najznačajnija je bila rudna regalija koja se bazirala na vrhovnoj svojini vladaoca na zemlju, a odatle i pravo na prostor ispod zemlje i na plodove tog prostora-rudu. Zakonsko priznanje prava slobodnog raspolaganja svojinom propisano je Dušanovim zakonikom. Potpuno pravo raspolaganja slobodnim baštinama garantuje se vlasti. Svi uobičajeni oblici raspolaganja baštinom dopuštaju se i naseljenicima u pogledu njihove potčinjene baštine. Vladaoci su crkvama i manastirima davali svečanu i zvaničnu potvrdu neprikosnovenosti novopribavljenih baštinskih prava. Te potvrde vladaoca služile su ubaštinjenju poklonjenog imanja. Drugu kategoriju vladaočevih potvrda čine darovna akta. Vladaočevom potvrdom se izvršava ubaštinjenje poklonjenog imanja i poklon se obezbeđuje od osporavanja i opozivanja. Iako je raspolaganje baštinom bilo slobodno, ipak je bilo podložno ograničenjima. To se uglavnom odnosi na potčinjenu baštinu.

Pribavljanje svojine[uredi | uredi izvor]

Načini pribavljanja svojine su: ratni plen, nalazak, zauzimanje, priraštaj i održaj.

  • Član 132 Dušanovog zakonika svedoči da je ratni plen bio način pribavljanja svojine. On predviđa prodaju plena kao zakoniti i punovažni posao. Kako se dolazilo do zakonitotog ratnog plena, nema tačnih podataka, ali Dušanov zakonik takođe propisuje da je zabranjeno prisvajanje nađene stvari u vreme pohoda, tj. u ratno vreme.
  • O nađenoj stvari postoji posebna odredba u Dušanovom zakoniku. Ova odredba se sastoji od tri dela: prvi deo govori šta se ne sme činiti s nađenom stvari; nalazač ne sme nađenu stvar zadržati kod sebe dokle god je vlasnik stvari ne prepozna; drugi deo određuje kaznu za protivpravno zadržavanje nađene stvari; treći deo propisuje da u vreme rata svaka nađena stvar u inostranstvu bude prijavljena vojnim vlastima.[10]
  • Kada je u pitanju nepokretno imanje, za njega je važilo zauzimanje ili okupacija kao način pribavljanja svojine. Zauzimanje zemlje u staro vreme vršilo se krčenjem šuma na mestima koja nisu ni od koga bila zauzeta. U srednjovekovnim spomenicima nema glagola krčiti ni imenice krčevina, nego se javljaju glagoli trebiti, rastrebiti, rastežiti, što znači krčiti i imenica laz sa značenjem krčevine. Kada se laz spominje sa nekim vlastitim imenom, to ukazuje na lice koje je šumu iskrčilo i kome krčevina pripada. Unutar vlastelinstva pribavljanje potčinjene svojine zauzimanjem moglo se vršiti na zemljama koje nisu bile izdate naseljenicima niti su se obrađivale od strane gospodara. To zauzimanje je bilo slobodno samo za naseljenika iz istog vlastelinstva.[11]

Slobodnog prostora za krčenje i zauzimanje bilo je na planinama koje su služile za ispašu i nije bilo zemljoradnje. Time se pravo svojine proširilo na planine. Pošto su planine došle u privatnu svojinu zemljoradnika, više nije bilo moguće njihovo slobodno uživanje od strane nomadskih stočara. Takođe nije bilo moguće slobodno zauzimanje planine radi zemljoradnje. Planine su mogle biti vladaočeve, crkvene ili vlasteoske. Dušanovim zakonikom je propisano da više ne postoji ničija planina, pa je svako zauzimanje planina, svako krčenje u planinama zabranjeno. U jednom delu Zakonika navodi se da ipak postoji ničija planina. Pod tim se podrazumeva „brdo pusto među župama“ jer ono nema gospodara. Teret i odgovornost za stražarenje puteva na njemu prebacuje se na okolna sela i njihovog gospodara. Posebno je Dušanovim zakonikom uređeno pitanje Sasa. Njima je bilo zabranjeno da pribavljaju svojinu na zemlji koju su okrčili radi profesionalnih rudarskih potreba, a što su činili. Što se tiče uzurpacije koju su izvršili pre nego što je Zakonik izdat, to je Zakonik priznao.

  • Što se tiče pribavljanja svojine priraštajem, u srednjovekovnim srpskim pravnim spomenicima spominje se povodom plodova zemlje koji pripadaju gospodaru zemlje čak i onda kada je na njegovoj zemlji neko drugi sejao i sadio koji se prethodno nije dogovorio o tome sa sopstvenikom zemljišta.

Prestanak svojine[uredi | uredi izvor]

Pre svega, do prestanka svojine dolazilo je otuđivanjem po želji sopstvenika. Osim ovog oblika prestanka svojine, postojali su i drugi.

  • Svojina je prestajala kada je imanje, sticajem okolnosti, postalo zapušteno. Nije svojina prestajala zbog namernog napuštanja od strane sopstvenika nego zbog objektivne zapuštenosti izazvane sticajem okolnosti nepovoljnog vremena, naročito „razmirja”. Zapušteno imanje se priznavalo za ničije i u navedenim slučajevima zauzimao ga je vladalac.
  • Svojina je mogla prestati i zbog uzurpacije. To se dešavalo sa crkvenim imanjima koja je nekada nasilno zauzimala vlastela. Uzurpacija se vršila polako, postepenim potčinjavanjem tuđih naseljenika koji su sa sobom donosili i svoje potčinjene baštinike nad kojima je uzurpator pribavljao slobodnu svojinu. Tako su se mogli prisvojiti tuđi ljudi, a preko njih i tuđe zemlje. Crkva je taj proces smatrala opasnim po neprikosnovenost svojine. Crkva je nastojala da se u Zakonik unese odredba kojom se zabranjuje prisvajanje crkvenih meropaha. Zakonikom je to delimično regulisano, tako što je zabranjeno da se crkveni ljudi teraju na rabote van crkvenog vlastelinstva, ali pitanje prestanka svojine zbog uzurpacije nije u potpunosti rešeno.
  • Prestanak svojine zbog konfiskacije
  • Potčinjena svojina je prestajala i kada nije bilo „rabotnika na naseljeničkom ždrebu”. To se moglo desiti kada u naseljeničkoj kući nije bilo muškaraca ili kada bi meropaška baština putem otuđivanja došla u posed pripadnika povlašćenog staleža koji su bili nesposobni za rad.[12]
  • Prestanak svojine zbog eksproprijacije

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Taranovski 2002, str. 603.
  2. ^ Dušanov zakonik član 174 2012.
  3. ^ Ćirković & Mihaljčić 1999, str. 41.
  4. ^ Mirković 2019, str. 49.
  5. ^ Taranovski 2002, str. 599.
  6. ^ Ćirković & Mihaljčić 1999, str. 42.
  7. ^ Taranovski 2002, str. 600.
  8. ^ Taranovski 2002, str. 601.
  9. ^ Taranovski 2002, str. 608.
  10. ^ Taranovski 2002, str. 622.
  11. ^ Taranovski 2002, str. 624.
  12. ^ Taranovski 2002, str. 633.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dušanov zakonik. Beograd: Sazvežđa. 2012. 
  • Mirković, Zoran S (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet. 
  • Taranovski, Teodor (2002). Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi. Beograd: Lirika. 
  • Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Leksikon srpskog srednjeg veka. Beograd. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Баштина_(право)&oldid=26819945”