Историја Србије у средњем веку

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је део серије о историји Србије
Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Средњовековна Србија обухвата период од 7. до 15. века нове ере.

Досељавање Срба на Балкан и прва држава[уреди]

Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини

Стални варварски напади на Источно римско царство (Византију) трајали су од 4. века. Наука није поуздано утврдила који су све народи учествовали у појединим нападима тих варвара. Писани извори говоре о нападима Хуна, Скита, Гота, Бугара и других. Претпоставља се да су у неким од тих напада учествовали и Словени. Почетком 6. века за време владавине Јустина I (518—527) први пут се спомиње један напад који су несумњиво извршили Словени, односно они се тада спомињу под именом Анти. Анти су били део Словена који је живео у степама северно од ушћа Дунава. Војска византијског цара Јустинијана I (527—565) наставила је неколико деценија да се супроставља пљачкашким преласцима Анта и Склавина на леву обалу Дунава, то јест на територију Византије. Тако се на доњем току Дунава у 6. веку још држала стара римска граница, лимес. Као византијски плаћеници неки Анти су чак ратовали и против Гота у Италији у време Јустинијанове владавине.[1]

Византијски писци су записали да су половином 6. века Склавини (Словени) жестоко пљачкали Византију. У тим великим нападима војске Славена су допрле до самог Цариграда на истоку, а на западу су опљачкале Далмацију. Тада је забележено и да су после једног похода Словени остали да проведу зиму 550-551. на тлу Визаније. То је изгледа показало жељу Словена да се населе на Балкану, а не само да га пљачкају. Убрзо после тога 558. године појавили су се и Авари, прво као савезници, а затим као нови непријатељи Византије. Дуготрајни отворени сукоб Авара и Византије почео је 579. нападом Авара на Сирмијум, а затим Сингидунум и Виминацијум. У време дуготрајне Аварске опсаде Сирмијума, Славени су три године убијајући и пљачкајући боравили на тлу Византије.[2] То је јасно показало жељу Словена да трајно преузму територије Византије и населе се на Балкану. У другој половини 6. века заједнички аварско-склавински одреди пљачкали су по Тракији, Македонији и угрожавали Солун.

Византијски цар Маврикије (582-602) одлучио је да организује велики рат и заустави Словенске преласке јужно од Дунава. Тзв. Подунавска експедиција (592-602) завршила се поразом Византије, али и побуном у Византији и збацивањем цара Маврикија. Почетком 7. века византијски извори бележе да је народ Словена пустошио Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прелазио и на острва у Егејском мору и у Малу Азију. Од тада се код византијских писаца појављују и појединачна имена словенских племена која су насељавала подручја око Солуна, Тесалију и друге пределе. Велике нападе Словени су вршили на Солун од 611. године, а у тим нападима учествовала су словенска племена Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита. Врхунац напада Авара и Словена на Византију била је њихова заједничка опсада Цариград у јулу и августу 626. године, али тај напад је био кобан по Аваре. Они су поражени и убрзо су почели њихови сукоби са Словенима, али и унутараварски сукоби који су довели до распада Аварског каганата у Панонској низији око 630. Од тада словенска племена самостално насељавају Балканско полуострво и одузимају територије од Византије. Подручја која су Словени населили византијски извори називају "Склавиније". Склавиније су, по свој прилици, почеци словенских кнежевина.

У завршном периоду насељавања Словена из данашње источне Немачке и Чешке око 631. године на Балкан се доселио и већи племенски савез Срба.[3] Како је касније забележио цар Константин VII Порфирогенит у време цара Ираклија (610—641) доселили су се и Срби на Балкан. Он је записао да су се Срби прво населили код Солуна а да се по њима назвала Сервија, западно од Солуна. Он пише како су Срби били незадовољни и отишли до Дунава, а затим поново по одобрењу цара Ираклија населили опустеле пределе на Балкану у којима живе и у његово време у 10. веку.

Из писања Константина VII Порфирогенита види се да је Стара Србија наставила да постоји северније од Мађарске после сеобе дела Срба на Балкан.[4] То потврђују и други извози који говоре о Србима од 631/632. на истоку данашње Немачке и у Чешкој.

После словенског насељавања, и долазак Бугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице на живот Византије и Срба. Несловенски преци Бугара, који се у науци зову Протобугари, номади и коњаници, прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине Балкана наметнули се као господари словенском становништву које је живело у осам племенских области. Стапање словенског и протобугарског живља текло је брзо, и чини се без посебних препрека. Њихова држава већ у другој половини 8. века устремила се на југ, тежећи да се прошири на словенско становништво, које је живело у Тракији. Полувековни бугарско-византијски рат, вођен са променљивом срећом, усталио је границу између ове две државе. После тога бугарска експанзија усмерава се на запад и најкасније у првој половини 9. века Бугари почињу да се сукобљавају око територија са Србима. Мисли се да су напади Бугара утицала на чвршће повезивање српских племена око владара племенског савеза и на стварање прве српске државе у 9. веку.[5]

Србија кнеза Петра Гојниковића крајем 9. века

О најранијем животу Срба у централним областима Балканског полуострва веома мало се зна. Они су у прво време вероватно наставили да постоје као племенски савез. Владарски син који је довео Србе на Балкан, а чије име Константин VII Порфирогенит није записао и зато се он се често наводи као непознати кнез умро је према истом извору пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега српским племенима владали су његов син, унук, па редом архонти од истог рода. Порфирогенитово архонти се обично преводи као кнежеви. Том владарском роду припадали су и Порфирогениту најранији по имену познати српски владари: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.

Према истом византијском извору из 10. века, Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се царевима Византије, све док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године. Свакако је био у време владавине Пресијама између 836. и 852. године и у њему је бугарски кан изгубио „већину своје војске“. То говори о снази Властимирове војске и државе за коју се зна да је обухватала и делове данашње Херцеговине. Управо за владавину Властимира се најчешће мисли да је то време када је завршено претварање племенског савеза Срба у државу.

Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. И они су имали да издрже бугарски напад. Бугарску војску је можда предводио Владимир, син кана Бориса. Бугари нису имали успеха у том рату и Властимир са дванаест бугарских велможа (бољара) пао је у српско заробљеништво. Српски владар их је ослободио и после тога је завладао мир. Кнез Мутимир владао је до око 891. године. То је доба када је Византија била још јака и када је држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски војници, ратовали у јужној Италији.

Више од два века историје прве српске државе, који почињу од владавине Властимира (у првој половини 9. века), обележили су прво успешни ратови Властимира и његових синова против Бугара, а после тога од краја 9. века у унутрашње сукобе Мутимирових потомака, то јест синова (Прибислава, Брана, Стефана); унука Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина), Павла (Брановог сина), Захарија (Прибислављевог сина) и праунука Часлава (Кланимировог сина) за врховну власт у Србији мешали су се Бугари и Византија. Обе државе су настојале да поставе себи наклоњене особе на место владара у Србији и тако више утичу на њу.

Током тог периода дуготрајна владавина Петра Гојниковића (од око 892. до 917. или 918) била је један од дужих периода у којима је српски владар успевао да сачува своју државу, али се завршила тако што је Симеон (893-927) послао бугарску војску која је на превару заробила кнеза Петра, а на власт поставила кнеза Павла Брановића.[6] Коначно, цар Симеон је освојио Србију и припојио је Бугарској вероватно 924. Цар је умро 927. и Србија се ослободима вероватно 927. или 928. под владавином Часлава. Дошло је до обнове српске државе под владавином Часлава, који је према цару Константину Порфирогениту био штићеника византијског цара. Западна граница Часлављеве државе долазила је до жупа Плива, Ливно и Имота, а северна је обухватала и данашње подручје града Тузла, то јест била је јужније од Саве. Не може се поуздано утврдити где се источна граница налазила на Западној Морави. Часлав је погинуо у борби против Мађара на северу своје државе обично се процењује да се то догодило око 950. године. Са смрћу Часлава изумрла и прва владарска породица код балканских Срба.

Покрштавање Срба[уреди]

Главни чланак: Покрштавање Словена
Главни чланак: Покрштавање Срба
Верска мапа територије данашње Србије у време Великог раскола 1054. године

Прва фаза христанизације Срба веома је мало позната. Претпосавља се да су први мисионари међу Србе долазили од 7. века из приморских хришћанских средишта и да су употребљавали латински језик. У почетку они нису постизали већи успех. Тек у време владавине Мутимира у другој половини 9. века Срби су примили хришћанство. Као најважнија потврда за то у науци се узима појава првих хришћанских светачких имена код Срба. Зна се да су Властимирови унуци добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников син). Они су вероватно рођени између 867. и 873. године, то јест тада је дошло до покрштавања владарске породице код Срба. У то време су као мисионари међу Србе долазили и ученици Ћирила и Методија. А папа Јован VIII је после покрштавања српског владарског рода послао 873. писмо српском владару Мутимиру у коме га позва да се са народом потчини Панонској дијецези, којом је управљао архиепископ Методије.[7]

Изгледа да је хришћанство најпре примио владајући слој српског друштва и њима ближи део обичних људи, а да је велики део становништва дуго задржао своју стару словенску паганску религију. Претпоставља се да су настанак и празновање породичног празника „славе“ - код Срба, у ствари измењени облици старог поштовања предака (култ предака). Вероватно је то измирење паганског веровања и нове хришћанске религије сасвим прихваћено тек за време св. Саве и оно се односило на вернике аутокефалне Српске архиепископије основане 1219. године.

Од Самуила до Немање[уреди]

Неколико деценије после смрти Часлава Србија је сачувала самосталност. Крај самосталности Србије приближио се 976. године када је у западној Македонији почео устанак против Византије. Вођа те побуне Самуило је обновио Бугарско царство. Он је својој држави вероватно последњих година 10. века припојио и Србију.[8] Византија је водила дуготрајни рат против Самуиловог царства. Када је коначно уништено словенско царство које је створио Самуило и српске државе, које су биле у њему Рашка, Захумље и Дукља постале су вазалне области Византије 1018. Након тога Словени у српским земљама подигли су неколико побуна у намери да се ослободе вазалног односа према Вузантији у 11. веку. У Зети је Стефан Војислав успео да протера Византинце. Насупрот томе побуне у Поморављу и Рашкој биле су угушене, а рашки жупани су морали прихватати да признају врховну власт византијског цара.[9]

Рашка као вазал Византије[уреди]

Сличан положај Рашка је задржала према Византији кроз цео 11. век и 12. век. После пораза Византије од Нормана код Драча 1081. године, зетски краљ Константин Бодин је краткотрајно наметнуо своју власт Рашкој. Његов намесник у Рашкој жупан Вукан неколико година је ратовао против византијског цара Алексија I Комнина, али је морао признати врховну власт Византије 1093.[10] Вуканови наследници покушавали су уз подршку Угарске да се осамостале у време византијско-угарског рата (1127—1129) и касније, али нису успели.[11]

Велики рат против цара Манојла I Комнина водио је српски велики жупан Урош II, вероватно унук Вукановог брата жупана Марка. Византијски цар је после жестоке битке на Тари (1150. године) наметнуо српском жупану „двоструко већи јарам покорности него пре”, како бележи византијски дворски писац. Терет који су вазали преузимали према византијском цару првенствено се односио на слање помоћне војске у ратове које је Византија водила, а после битке на Тари велики жупан је морао послати 500 уместо ранијих 300 војника цару када ратује у Азији. У ратовима у Европи Срби су цару морали послати 2000 војника. [12]

Наследник Уроша II на престолу, његов брат Деса, такође је покушавао да се ослободи вазалских обавеза према Византији. У том циљу настојао је да обезбеди и помоћ угарског и немачког владара, али га је управо то коштало владарског трона. Византинци су га заробили као издајника и одвели у Цариград. Изгледа да је касније, он некако успео да се врати у земљу. Постоји податак да је умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру Св. Петра у Пољу.[13]

Почетак династије Немањића[уреди]

После смењивања Десе, а у време византијско-угарског рата код Земуна 1165. године вероватно је велики жупан у Рашкој био Тихомир старији брат Стефана Немање I, родоначелника династије Немањића. Тихомир и Немања I су изгледа били потомци великог жупана Вукана, или Стефана Вукана, али свакако су били блиски сродници претходних великих жупана Рашке. Стефан Немања I се родио у Рибници (Зета), где је његов отац Завида избегао са породицом због сукоба са сродницима око власти. Немању I су крстили најпре латински, а по одласку у Рас, у цркви Св. Петра и Павла православни свештеници.

У време када је Тихомир, Немањин најстарији брат био рашки велики жупан (око 1165), Немања I је био обласни господар. Управљао је Топлицом, Ибром, Расином и Реке. После сусрета са византијским царем Манојлом I Комнином, Немања I је добио на дар Дубочицу (област око Лесковца).[14] Како се то често дешава када је у питању деоба власти међу браћом, великим жупаном и обласним господарима, појавило се озбиљно неслагање.

Архангел Михаило је заштитник лозе Немањића.

Велики жупан Стефан Немања I[уреди]

Главни чланак: Стефан Немања
Стефан Немања

Стефан Немања I није желео да његов старији брат трајно остане велики жупан. Подигао је побуну против Тихомира и постао велики жупан крајем 1165. или 1166. године.[15] Да би задржао великожупанску власт морао је да порази војску браће Тихомира, Страцимира и Мирослава, које су помагали и Византинци. Са великожупанског места Немања I је, као и његови претходници, настојао да се ослободи потчињености Византији. Учинило му се да византијско-млетачки рат 11711172. године пружа за то погодну прилику. Међутим, рат је срећно окончан по Византију, што је омогућило цару Манојлу I да изврши поход на Србију. Немања I је избегавао отворени рат и преговарао је са царем. Обећао је цару верност у испуњавању вазалних овбавеза, али је био одведен да као заробљеник у Цариграду украси царев тријумф.[16] Цар му је допусти да се врати у Рашку и њоме управља као велики жупан, а он је остао лојалан цару Манојлу I до његове смрти 1180.

После смрти цара Манојла I Византија је запала у унутрашње сукобе око власти што су искористили њени северни суседи, па и Немања I. Угари су у зиму 1180-1181. преотели Далмацију и Срем од Византије, а од 1183. године у савезу са њима и Стефан Немања I је ширио своју државу.[17]

До почетка 1186. изгледа да је освојио Дукљу са приморским градовима: Дањ, Сарда, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор. У Захумљу је као његов намесник управљао кнез Мирослав, Немањин брат, а за њега је касније написано чувено Мирослављево јеванђеље. Кнез Мирослав је покушао освојити и Дубровник, али није успео. Сукоб са Дубровником је завршен потписивањем мировног уговора 27. септембра 1186. којим су уређена питања територија и трговине.[18][19]

Ширење власти Рашке на већину српских земаља[уреди]

Немањина држава 1184. године

Даље ширење своје државе Немања је усмерио на југ. До 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан, Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог). На истоку Немања је припојио својој држави земље око Ђуниса (Загрлата), Ниш, Дубочицу, Врање и Мораву (Биначка Морава). Под његову контролу дошла је и територија између Западне и Велике Мораве (Левач, Белица, Лепеница). Немањина држава излазила је на Јадранско море од данашњег Омиша, на северу до Љеша, на југу. Немањин биограф, његов син Стефан Првовенчани наводи да је Немања освојио и византијске градове Перник, Землн (Земен), Велбужд (Ћустендил), Житомиск и Стоб.

Византијски цар Исак II Анђео је успео да порази Немању I на Морави 1190. године, али и поред победе повратио је само мањи део територија, са Нишом, које је велики жупан раније у рату освојио. Србији је остала већина освојених територија а важно је било и што се Србија ослободила вазалних обавеза према византијском цару.

После две деценије борбе за независност против Византије Стефан Немања је упркос једном поразу 1190. стварно био победник у рату. Добио је независност Србије и неколико последњих година владавине провео је у миру са Византијом као њен савезник, а власти се одрекао 25.3.1196.

Краљевина Србија у време Немањиних наследника[уреди]

Немања I се замонашио 1196. под именом Симеон у Студеници, а после се придружио сину Сави на Светој гори где су подигли манастир Хиландар.[20] Оснивач династије Немањића ту је и окончао овоземаљски живот. Убрзо после његове смрти, од почетка XIII века владарима из династије Немањића оновременици су почели приписивати својства хришћанских светаца. Најпре је створен култ Свето Симеона и његовог сина Светог Саве. И један и други убрајају се у најистакнутије државнике српске прошлости. Свети Симеон, Немања I је био родоначелник династије Немањића и оснивач најпознатије Српске средњовековне државе, а Растко, Сава је био оснивач самосталне српске цркве и њен први архиепископ. Уздизање Стефана Немање I и архиепископа Саве у ред светитеља користило је Немањиним наследницима на српском престолу. Овим чином ударени су темељи дугој владавини Немањића. Црквени култ, односно поштовање Стефана Немање I и архиепископа Саве као светитеља, преносило се на цео владарски род Немањића. Истицало се да владари из ове династије воде порекло од "светородног корена". Зато се династија Немањижа назива светородном. Српским земљама Немањићи су владали више од два века. Велики жупан Стефан Немања I почео је да влада 1166. године, а цар Урош, последњи владар из династије Немањића, умро је 1371. године.

Стефан Немања II Првовенчани[уреди]

Главни чланак: Стефан Првовенчани

У време склапања мира са Византијом 1190. године, договорено је да средњи син Стефана Немање I, Стефан Немања II склопи брак са византијском принцезом Евдокијом Анђео. Тако је Немања II постао зет византијске царске породице и добио високо византијско дворско звање „севастократора”, а вероватно је тада одређен и за наследника престола у Србији.[21] После тога у априлу 1195. таст Стефана Немање II је постао цар, а вероватно у марту 1196. Стефан Немања I је сазвао сабор на коме се добровољно повукао са владарског трона у корист сина Стефана Немање II.

Када је Стефан Немања II преузео власт у Србији, почињало је једно ново раздобље у историји читавог Балканског полуострва. Ту прекретницу је најјасније показало разбијање Византијског царства од стране крсташа са запада у IV крсташком рату 1204. године и стварање неколико нових држава на тлу нестале старе империје. То је променио однос снага међу државама на југоистоку Европе. Цео Балкан поделио се на два сукобљена света. С једне стране биле су оне државе које су припадале византијској цивилизацији (Србија, Бугарска и новостворене грчке државе), а са друге стране налазиле су се у почетку победничке државе латинских крсташа и Венеција. Из те привремене победе латина и Венеције настала је и прозападна политика Стефана Немање II, а важан корак у његовом приближавању западу била је друга женидба, за коју није извесно када се догодила између 1204. и 1217. Тако се српски велики жупан оженио венецијанском принцезом Аном Дандоло. Као и његов први брак са византијском принцезом Евдокијом Анђео и друга женидба Аном Дандоло настала је првенствено да се браком ојачају политичке везе и савези.

Велики жупан Стефан Немања II, је после смрти оца дошао у сукоб са старијим братом Вуканом, који је управљао у Зети. У том сукобу Стефан Немања II је привремено био збачен са власти 1202. или 1203. године, али је 1204. или 1205. успео да се врати на престо.[22] После тога он је постепено учвршћивао своју средишњу власт и јачао Србију. Важан догађај у том процесу догодио се у фебруару 1208. Тада је Сава донео са из Хиландара земне остатке Светог Симеона и над очевим посмртним ковчегом потпуно и коначно измирио браћу Стефана Немању II и Вукана. Врхунац јачања државе Стефана Немање II је показала одлука римског папе да српском владару пошаље краљевску круну.

Први покушај Стефана Немање II да од римског папе Иноћентија III добије краљевску круну није успео око 1200. Ипак, његова упорност се исплатила и после избора новог папе Хонорија III 1216. године, брат српског великог жупана Сава послао је у Рим свог ученика Методија. Методије је убедио папу да пошаље краљевску круну за владара Србије. Свечано крунисање краљевском круном је обављено на сабору 1217. године, али није потпуно јасно ко је извршио то крунисање. Према краћем опису сплитског архиђакона Томе то је учинио високи представник папе који је круну донео.[23] Већина српских историчара прихвата овај опис као уверљив. Ипак, према детаљнијем опису крунисања Доментијана и Теодосија сам Сава је крунисао свога брата у манастиру Жичи.[24] Стефан Немања II је постао први српски краљ из династије Немањић. Зато се после у средњовековним изворима уз заједничко владарско име Стефан он кратко описивао као „првовенчани краљ”, а од тога је настао савремени надимак под који је данас познат Првовенчани.[25]

Аутокефалност Српске православне цркве[уреди]

Фреска Светог Саве, Краљева црква у манастиру Студеница, из 1314.
Законоправило светог Саве, Иловички препис из 1262.

Догађај који је имао још пресуднији значај од проглашења Србије за краљевину, било је стварање српске аутокефалне (самосталне) православне цркве. Кључну улогу у овој можда најдалекосежнијој одлуци у српској историји имао је Сава Немањић. Године 1219. Сава одлази у Никеју. Од византијског цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопула успева да добије благослов за самосталну српску цркву. То је значило да српски епископи стичу право да бирају свог архиепископа. Први српски архиепископ постао је Сава у пролеће 1219. године. Он је поставио темеље српског православља и у духовном и у организационом смислу. То православље познајемо и прихватамо и у данашње време.

Сава је урадио велики посао у учвршћивању организације српске државе и цркве, па је у ту сврху саставио први устав у Србији и у Европи - Законоправило. Законоправило светог Саве из 1219. године је било први српски устав[тражи се извор]. Законоправило.[26] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[27] Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[28] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Краљ Радослав[уреди]

Главни чланак: Стефан Радослав

После смрти првог српског краља, Стефана Првовенчаног 1228. на српски престо је дошао његов старији син Радослав, по изричитој очевој вољи. Његова кратка владавина (1228—1233) била је испуњена унутрашњим неспоразумима и борбама. Радослав је био ожењен кћери Јована I Анђела, епирског владара. Вероватно је неочекивани преокрет у спољњој политици Србије под новим краљем, са Запада на Исток, уздрмао стабилност некадашње Стефанове државе.

Српска властела никако није могла да прихвати византијску политику краља Радослава. Незадовољство српских феудалних господара завршило се тако што је Радослав збачен са престола. На његово место дошао је Стефанов млађи син Владислав. Радослав се касније замонашио, а кад је умро Сава га је сахранио у манастиру Студеници.

Краљ Владислав[уреди]

Главни чланак: Краљ Владислав
Св.Симеон Српски и Св.Стефан Првовенчани и Св. Владислав (манастир Крушедол)

И поново је промена на српском трону променила српску спољну политику. Владислав је тражио и нашао ослонац у Бугарској. Оженио се бугарском принцезом Белославом, кћери Јована II Асена. Убрзо је и Сава отишао са места српског архиепископа. На сабору у Жичи он се повукао остављајући своје место ученику Арсенију. Сава је напустио Србију и поново кренуо на Исток. Обишао је Палестину, Александрију и Никеју. Умро је у Трнову 14. јануара 1236. године. Уз велике муке и противљења свог таста, Владислав је успео да Савине мошти врати у Србију и сахрани га у краљевском манастиру Милешеви идуће, 1237. године. Владавина краља Владислава трајала је тачно десет година. Ослоњен на Бугарску, Владислав је трајао колико и његов главни савезник.

Краљ Урош I[уреди]

Главни чланак: Стефан Урош I
Краљ Урош İ
Византијско царство 1265. године

Са продором Монгола у Угарску и Србију, његова власт је почела да посрће. Још једанпут је српска властела одредила судбину престола. Устала је против Владислава, успела да га збаци и да доведе на власт трећег сина Стефана Првовенчаног, Уроша I. Све се то одиграло 1243. године. Урош је на челу српске краљевине остао више од тридесет година. За све то време гледао је како се прилике на Балканском полуострву из основа мењају. Византија је обновљена 1261, а Угарска је нагло почела да израста у силу првог реда. Србија, мада притиснута и са севера и са југа, била је довољно велика држава да непосредне опасности није било. Урош је водио политику колико на први поглед помирљиву према суседима толико и смишљену.

У првом периоду своје владавине обезбедио је границе српске државе. Нарочито су значајни његови односи са Дубровником. Неколико пута су се погоршавали и поново успостављали. У два маха Урош је и нападао град и на тај начин приморавао Дубровчане на поштовање древних обавеза према српском владару. Урош је био довољно умешан да су га сматрали пријатељем Никејског царства, мада сам никејски цар никада није био сасвим уверен у Урошеве праве намере.

Средином тринаестог века Србији је највећа опасност претила од Бугарске. Али, ни та опасност није израсла у отворени сукоб. Притисак је долазио и са севера и са југозапада, али је после смрти бугарског цара Михаила Асена, полако јењавао.

Али, Урош није на свим странама био тако успешан. Његов највећи промашај био је напад на Мачву 1267—1268, када га је мачвански господар уз помоћ угарског краља Беле IV поразио и заробио. Српски краљ се морао откупити да би се вратио у своју краљевину. Као знак помирења после овог неуспеха, Урошев син Драгутин оженио се угарском принцезом Каталином, вероватно око 1270. године. Урош је поново заратио са Дубровником 1275. Иако је победио Дубровчане, на инсистирање венецијанског дужда мир је поново успостављен.

Краљ Драгутин[уреди]

Главни чланак: Краљ Драгутин

Уроша је збацио са престола његов син Драгутин дубоко незадовољан очевим неповерењем. Драгутин је упорно захтевао власт у једној српској области. Будући да му отац никако није излазио у сусрет Драгутин је заратио са оцем и победио га. Уз мајчин опрост, постао је српски краљ 1276. године. Поражени отац се замонашио и умро већ наредне године. Драгутин није дуго остао на власти. Пао је несрећно са коња на Јелачи 1282. Остао је обогаљен. Разочаран и физички и морално убрзо је одступио са престола у корист свог млађег брата Милутина. Промена на српском трону одиграла се на сабору у Дежеви.

Краљ Урош II Милутин[уреди]

Главни чланак: Стефан Урош II Милутин
Краљ Урош II Милутин

Најдужа владавина једног владара у српској историји средњег века била је управо Милутинова. Он је провео на трону безмало четрдесет година (1282—1321). На самом почетку, Милутин је дошао у сукоб са братом Драгутином. И тај сукоб трајао је до краја тринаестог столећа и пренео се у нови, четрнаести век. Није поуздано утврђен тачан датум помирења између браће, али се зна да су 1313. деловали заједно. Не задуго после помирења, Драгутин је умро остављајући своје области сину Владиславу. Милутин је то искористио, напао синовца, победио га, бацио у заточеништво и заузео Рудник, рударско насеље Липник, град Мачву и вероватно Београд.

То је довело до погоршања односа између Милутина и угарског краља Карла Роберта. Прво је угарска војска продрла у Србију 1319. заузимајући све бивше Драгутинове поседе и продирући долином Колубаре. Али, угарски успеси били су кратког даха. У противудару Милутин је повратио део заузетих земаља. Тако је у пролеће 1320. Карло Роберт ипак успео да сачува Мачву под својом управом.

И Милутин је имао мука са Дубровником. Ратовао је са Дубровчанима 1317, али се не зна под којим условима је закључено примирје. Једино је сигурно да је Милутин остао дужан око 4.000 перпера дубровачким трговцима и да је измирење тога дуга развлачио све до 1318. када су Дубровчани добили дозволу да слободно тргују у Србији.

Српски краљ морао је да одоли и налетима албанских великаша који су, као католици, послушали римског папу у заповести да збаце Милутина 1319. године. Нажалост исход ове акције остао је непознат, али је мало вероватно да је имала великог успеха. Још једном је Милутин успео да се сачува, овога пута уз помоћ епирског деспота Томе.

Оно што је највредније из дугогодиње власти краља Милутина свакако су многе задужбине и цркве које је српски владар саградио. Ниједна крунисана глава породице Немањића није толико урадила да за собом остави градитељски и уметнички траг као Милутин.

С друге стране, српска држава коју је за собом Милутин оставио после четрдесет година на престолу није имала онај унутрашњи сјај и трајност грађевина његовог доба. Истински успон српске државе Немањића доћи ће тек средином четрнаестог века. Био је то век и величанствен и трагичан. И тријумфалан и поразан. Нема у прошлости Срба ниједног периода тако великог и, у исти мах, тако неумитно поразног као што је четрнаесто столеће.

Стварање царства[уреди]

Доба српске историје од 1321. до 1371. године било је оно најсјајније време средњовековне државе и српског царства, које је наговестило посртање и пад. Од доласка на власт Стефана III Дечанског, преко величанственог Душановог царства до пораза на Марици, злослутном веснику Косовске битке.

Смрт краља Милутина обележила је ново раздобље у историји средњовековне Србије. Њене су границе биле знатно проширене и према југу и према северу. Али, унутрашње стање у држави никако није било сређено у оној мери у којој је то било потребно да би се Милутинова Србија стабилизовала и одржала.

Стефан Урош III Дечански[уреди]

Стефан Урош İİİ Дечански
Манастир Високи Дечани

Средишња власт није се учврстила, а локална властела, се толико осилила да су њени захтеви озбиљно угрожавали интересе државе. Ни питање о наслеђу није било решено. Старији син Милутинов, Стефан, којег је касније у борби за власт Милутин делимично ослепео, био је логичан наследник, мада је његов млађи брат Константин такође претендовао на круну. И Драгутинов син Владислав имао је амбиција да дође на српски престо, на основу споразума свога оца и краља Милутина. Тако је почео грађански рат у Србији.

До 1322. Стефан III, доцније назван Дечански, ипак је успео да победи своје противнике и да се устоличи као владар Србије. Тада је и крунисан „богодарованим венцем краљевства српског“ (6. јануара 1322). Оженио се 1325. године Маријом Палеолог, кћери панхиперсеваста Јована, синовца византијског цара Андроника II. У византијском сукобу између деде и унука, Андроника II и Андроника III, Стефан је стао на страну свога таста. Иако је његова страна поражена, Стефан је успео да у овом рату заузме Велес, Просек и још неке градове у Македонији.

Стефан Дечански је ратовао и са Дубровачком републиком на југозападу. Крајем треће деценије четрнаестог века, он је повратио Стон, Пељешац (који је његов син Душан 1333. продао Дубровнику) и делове Хума.

Али, српској држави и њеном владару као да није било мира. Снага Србије ујединила је бугарског владара Михаила и Андроника III. Морало је да дође до ратног сукоба.

Битка код Велбужда 1330. године између Срба и Бугара био је тај одлучујући судар. Бугари су до ногу потучени, а сам цар Михаило погинуо је у овој бици. Андроник III, на вест о поразу Бугара, повукао је своју војску коју је већ послао у помоћ Михаилу и која је већ заузела неке мање области у Македонији пошто није наишла на организован отпор.

Иако је победио Бугаре, Стефан III је и даље имао јаке противнике у својој држави. Српска властела му је највише замерала помирљив став према Византији и то објашњавала утицајем краљичиним. А она је, са своје стране, упорно радила да наследник Стефанов буде њен син Синиша, а не старији син Стефана Дечанског, Душан. Поред тога, никако нису могли да му опросте што им после велике победе код Велбужда није дозволио пљачку и територијално ширење на рачун Бугарске.

Стефан Урош IV Душан Силни[уреди]

Цар Душан, фреска из манастира Лесново, око 1350.

Краљевић Душан и српска властела у Зети увелико су решили да је куцнуо час да се учини крај владавини Стефановој. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу. Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га савладао и заробио. Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331, а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године. Убрзо је започео период великих освајања у правцу југоистока.

Стефан Душан био је сигурно један од најзнаменитијих и најуспешнијих српских владара средњег века. Он је био тај који је српски народ довео до врхунца моћи и политичке и завојевачке. Он је остварио оне снове које су сањали Урош I и Милутин. И много више. Најтачнији опис Душанов дао је велики српски историчар Станоје Станојевић у својој Историји српског народа, пре више од осамдесет година, 1908:

"Дубоке политичке мудрости у њега није било, али је он имао природне бистрине да схвати непосредну ситуацију и да је искористи. Осим тога, он је схватао потребу у корист добре организације, мада сам није био добар организатор".

Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана.

Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали новог српског краља. Две године доцније (1333.) од њега су добили Стон и Пељешац уз обавезу да плаћају годишње српком владару 500 перпера (око 250 дуката), што су они и чинили.

Млади српски владар, после сређивања прилика на западним границама, одмах је напао Византију 1334. године и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур, Струмицу и друге градове, што је приморало византијског цара да затражи мир, који је успостављен августа исте године. На основу мира са Византијом Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Душан је такође био заинтересован за склапање мира, пошто је угарска војска упала у Србију. Српски краљ је брзо пребацио своју војску на север, потукао је Угре и протерао их преко Саве. Угри су покушали и 1339. године да поврате изгубљене територије, што им тада није пошло за руком.

Велику офанзиву против Византије краљ Душан је повео 1342/43. године, заједно са византијиским пребегом и противником цара Јованом Кантакузином. Српски краљ је брзо освојио градове: Кроју, Берат, Канину, практично целу Албанију изузев Драча, а потом Воден, Костур, Хлерин и Мелник. Савез између Душана и Јована Кантакузина брзо се распао, па је овај последњи затражио помоћ Турака Селџука из Мале Азије, који су му у више махова помогли. Српски краљ је наставио самостално да осваја византијске градове, па када је 1345. године освојио град Сер, прогласио се за цара, да би на Ускрс 16. априла 1346. године био свечано крунисан за цара Срба и Грка у Скопљу. Свог сина Уроша прогласио је краљем. Пошто је крунисање могао да обави само патријарх, то је српски сабор прво изабрао архиепископа Јоаникија за патријарха, који је потом крунисао Душана за цара.

Ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију, тако да се његово царство простирало до Дунава на северу до Коринтског залива на југу, и од обала Јадранског мора на западу код Дубровника до обала Егејског мора на истоку код Кавале. Већ 1349. Душан је напао и Босну, али није успео да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева опљачкао. Српски цар је покушао 1350. да поврати Захумље и Крајину, па је са великом војском прешао Неретву и упутио се према Крки, али су га немири у грчким областима омеле у том подухвату. Захумље и Крајина остаће у саставу босанске државе.

Почетком пете деценије четрнаестог века Душан се окренуо према северу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353. Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране. Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355). Рат се завршио после три године, а Угарска је добила Далмацију и Дубровник (1358).

Душанов законик, један од најстаријих преписа, Призренски препис из 15. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.

Најзначајнији правни документ Душанове владавине у Србији био је Душанов Законик[29] из 1349. и 1354. године је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[тражи се извор]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Србија је преко Законоправила већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред тога, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије.

Стефан Урош V Нејаки[уреди]

Цара Душана наследио је његов син Урош. Урош је као дете постао млади краљ. Титулу младог краља у Српској држави носили су престонаследници. Цар Душан му је титулу краља. У ствари, Стефан Душан и Урош (1346) су истовремено крунисани. Први за цара, а други за краља. Тако је Урош као десетогодишњак постао очев савладар са широким овлашћењима. Урош је брзо стицао титуле и највише положаје у држави али је мало научио од оца, успешног државника и војсковође. Летописац је забележио да је цар Урош "красан и наочит, али млад смислом". Стефан Душан запамћен је као Силни, а његов син као Урош Нејаки.

Цар Урош (1355-1371) дошао је млад на престо. Урош је наследио сувише тежак задатак. Није био у стању да одржи, а камоли да обједини удвостручено царство. На почетку Урошеве власти са владарским тежњама огласио се деспот Симеон, намесник у Тесалији. Као Душанов полубрат, Симеон је сматрао да су његова права претежнија. Поред законитог цара, Симеон је тражио власт у свим српским земљама. Зато се прогласио за цара. Био је то бесправни чин. Највећи део властеле био је на страни Душановог сина, а не полубрата. Симеон није успео да се наметне српској властели и потисне законитог цара, али се ипак одржао као самосталан владар. Са царском титулом Симеон је управљао јужним покрајинама Српске државе.

Осећајући да више нема енергичног и предузимљивог владара, великаши су почели да самостално иступају. Кнез Војислав Војиновић је образовао самосталну феудалну област која се простирала од Рудника до мора. Војислав Војиновић није иступао против младог цара лично, али је самовољно заратио са Дубровником. После изненадне смрти Војислава Војиновића осилили су се обласни господари у Македонији, Вукашин и Угљеша Мрњавчевићи, Угљеши Мрњавчевићу, који је управљао Серском облашћу, цар је дао титулу деспота. Старијег Мрњавчевића Урош је још више уздигао. Дао му је титулу краља. Као краљ, Вукашин је постао царев савладар. Цар Урош и краљ Вукашин ковали су заједнички новац, слали заједнички посланике, и заједно су сликани. Међутим, савладари су се постепено разилазили. Лукави краљ Вукашин постао је све моћнији. Он је без Уроша издавао повеље и склапао међународне уговоре. Предање је лукавог Вукашина осудило као насилника који је бесправно узео краљевску титулу. Вукашин је царевом вољом постао краљ и савладар.

Обласни господари у Рашкој[уреди]

Савладарство није ојачало централну власт. Уосталом, савладари су кратко време заједнички деловали. Краљ Вукашин је свог најстаријег сина Марка прогласио за младог краља, односно краљевића. Цар Урош није имао деце па је краљевић Марко је означен као српски престонаследник. Према томе, Мрњавчевићи су се наметали као нов владарски род. Зато су жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар покушали да на своју страну придобију неодлучног цара Уроша. Била је то нова подела снага. Опште расуло захватило је Српско царство.

Србија после Душанове смрти[уреди]

Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара
Српске области, 1373-1395

После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Краљ Урош V, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Али, сваки од њих, без обзира на свој однос према Урошу, сами су бринули о својим поседима, јер сам Урош то није ни могао, ни умео.

Тако је Србија, подељена и слаба, дочекала турску најезду. А отомански злогласни и рушилачки хук, већ је стизао до српских земаља. И постајао је све јачи.

Пропаст Царства и долазак Турака[уреди]

Средином XIV века на тлу Европе се појавила једна нова сила, која ће, касније, вековима одлучивати о судбини балканских народа. У то време ретко ко је могао да помисли да ће се Османлије зауставити тек под зидинама Беча.

Битка на Марици[уреди]

Главни чланак: Битка на Марици

Једини су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Иако и они слаби, кренули су ван граница својих земаља да одлучном битком предупреде непрестане налете Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију. Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.

Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, страх и паника.

Крај династије Немањића и распад државе[уреди]

Не дуго после битке, децембра исте године, умро је и цар Урош. Његовом смрћу угасила се династија Немањића. Био је то крај Српског царства.

Државу су раздробили обласни господари: Краљевић Марко, браћа Јован и Константин Дејановићи (Драгаши), Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Никола Алтомановић, Лазар Хребељановић и други. Још увек званичног краља, Марка Мрњавчевића, ниједан српски великаш није хтео да призна за врховног господара. Уосталом, као први на удару, он је заједно с браћом у Драгашима, био приморан да после Маричке битке постане турски вазал.

Средиште српске државе се померило на север, у област кнеза Лазара Хребељановића. Мудрим и далековидим државничким потезима, кнез Лазар се брзо издигао изнад других великаша и наметнуо као наследник Немањића. Велики углед је стекао када је помирио српску и цариградску цркву, чиме је српском верском поглавару коначно призната титула патријарха.

Кнез Лазар[уреди]

Главни чланак: Кнез Лазар
Кнез Лазар
Манастир Раваница, задужбина кнеза Лазара, где се налазе и његове мошти.

После победе над Николом Алтомановићем (1371), у чему му је помогао босански краљ Твртко, кнез Лазар је проширио своју непосредну власт на Рудник и Златибор. Касније, 1379. године, припојио је и област Кучева и Браничева које су припадале Радичу Бранковићу. У свом највећем обиму, област кнеза Лазара се простирала од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Господарио је целим Поморављем, с градовима Нишем, Крушевцем (престоница), Ужицем и рударским средиштима Новим Брдом и Рудником. Поред Лазара, највећи српски великаши су били његови зетови Вук Бранковић, господар Косова и Скопља и Ђурађ Балшић у Зети. Обојица су ковали новац са својим ликовима, што је говорило о њиховој потпуно самосталној власти. Кнез Лазар није имао ни довољно моћи, ни довољно времена да их потчини, и на тај начин, уједини српску државу. Све његове државотворне напоре зауставили су Турци.

На Лазареву област први пут су напали 1381. године, десет година после Маричке битке. Тада су их на Дубравници код Параћина потукли властелини Цреп и Витомир. Касније су Турци заузели Ниш (1386), али их је Лазар сачекао и сузбио код Плочника. Ширење Османске државе и све чешћи турски упади упозорили су кнеза Лазара да се неминовно приближава време одлучне битке. Жупан Никла Алтомановић и кнез Лазар, обласни господари у Рашкој, с подозрењем су гледали на Мрњачевиће.

Косовска битка[уреди]

Главни чланак: Косовска битка

Битка се дуго и пажљиво припремала на обе стране. Колики значај су јој дали и Срби и Турци види се по томе што су војске предводили сами владари. За поприште су одредили косовску равницу. Бој је започео у видовданско јутро, у уторак 15. јуна 1389. године (28. јуна по новом календару). Ако се као одредница узме Муратово тулбе, војске су се сукобиле негде близу састава Лаба и Ситнице. У почетку су Срби имали видног успеха.

Вук Бранковић, који је заповедао десним крилом, потпуно је разбио одреде Муратовог сина Јакуба. Лазар је био битку у центру, одакле се једног тренутка вероватно одвојио племић Милош, који се према предању презивао Обилић, и кренуо у турски табор да убије султана Мурата и реши битку. Да би некако доспео у његову близину, претварао се како хоће да се преда. Када су га привели, истргао је мач и зарио га у султана.

После Муратове смрти настала је збрка у којој се најбоље снашао његов други син Бајазит. Наредио је да се прикрије султанова смрт, и истовреме, погубио је Јакуба као могућег претендента на престо. Потом је сабрао све турске снаге, учинио одлучни јуриш и преокренуо ситуацију на бојишту. Заробио је кнеза Лазара и одмах га погубио. Међу ретким племићима који су избегли смрти, налазили су се Влатко Вуковић и Вук Бранковић. Народно предање је потоњег осудило за издају и договор с Турцима. Иако о издаји нема потврде у изворима, доцнији потези Вука Бранковића и његових синова говоре да се традиција не би смела олако одбацити.

Смрт султана Мурата и чињеница да су се Турци одмах повукли, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. Европа је славила хришћанску победу. Ипак, последице битке су биле поразне по Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске.

Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распадања српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе. Први исход Косовског боја можда никада неће бити расветљен због оскудности и неусаглашености савремених извора и брзо створене легенде којој су већ у XV веку подлегли потоњи хроничари. Какав год да је био, предање га је прихватило као пораз, што је потпуно разумљиво ако се сагледа у светлу изгубљене слободе, грчевите борбе за последње остатке државе и почетка непрегледног низа безнадних сеоба. Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њен историјски развитак у другом правцу.

Косовска битка и Лазарев избор Царства небеског прерасле су у легенду коју је народна традиција судбински везала за српског човека развивши колективно осећање одговорности и уздигнувши га на висину моралне обавезе окајања греха, не молитвом, него свесном борбом.

Симбол Косова се временом обликовао у посебну етику, која је, уз православну цркву као основног носиоца, често била једини елемент свести заједништва, обележје припадности једном народу дуго расутом по околним царствима. Постао је симбол отпора туђој религији и култури, које су се упорно и систематски трудиле да Србе потчине, прогутају и претопе, пре свега духовно, уништавајући све што би их подсећало на њихову постојбину и национални идентитет.

Косовски мит је у току протеклих векова био толико чврсто усађен у народну свест, да је постао основно и трајно обележје једног менталитета, и како се показало, неугасиво надахнуће, страховит унутрашњи набој у свим ослободилачким покретима, устанцима и ратовима, нарочито у XIV и XV веку.

Српска деспотовина[уреди]

Главни чланак: Српска деспотовина

После Косовске битке Србија је постала турски вазал наредних 70 година. Тако је делимично сачувала своју независност. Син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, добија титулу деспота од византијског цара 1402. године и све до 1459. године Србијом владају деспоти. Те године Србија губи самосталност и пада под пуну власт Турске. Ипак, доба деспотовине је обележено и опоравком Србије после пропасти на Косову. За време владавине деспота Стефана Лазаревића Србија доживљава препород. Развија се војно, политички, економски, територијално се шири и уздиже се у култури. Деспот Стефан је упамћен као витез и песник, а његова најпознатија песма је Слово љубве (Реч о љубави). Ствари су се погоршале после његове смрти, али је Србија остала довољно јака да сачува свој положај. Следећи деспот Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, је искористио своје дипломатско умеће и ојачао везе са Угарском. Своје велико богатство је употребио за изградњу Смедеревске тврђаве на обали Дунава, која је постала нова престоница. Нови главни град Србије је био добро утврђен и имао је важну улогу у одбрани Србије од Турске. Вазални положај Србије више није био сигуран и Турска је намеравала да стави Србију под пуну власт. Упркос територијалним губицима деспот Ђурађ је одолевао Турцима. Убрзо после његове смрти Србија пада под турску власт.

Србија је током средњег века у потпуности преузела римско-византијску цивилизацију, културу и право. Српски град Ново Брдо, код данашње Приштине, је у 14. веку имао 50.000 хиљада становника (тада је Лондон имао 10.000 становника). У то време су 99% становника на Косову били Срби. Рудник сребра и злата код Новог Брда је тада снабдевао 20% европских потреба за племенитим металима, а после припајања Сребренице тај удео је порастао на 35%[30]. Београд је у 15. веку имао 100.000 становника, био је највећи град у Европи и културни центар Србије. Смедерево, град близу Београда, је био главни град Србије пре пада под Османско царство. Данас је у Смедереву највећа очувана тврђава у Европи.


Напомена:
Овај текст је највећим делом преузет са веб-сајта Rodoslovlje.com.


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 25, 26.
  2. Логос (2016). стр. 29, 30.
  3. Логос (2016). стр. 35, 36.
  4. -”Али кад су два брата наследили власт свога оца у Србији, један од њих узео је половину народа те затражио заштиту од Херклије и тај император Бизантинаца га је примио и дао му место у покрајини Солуна ...”. [1] Bury, J. B., The early history of the Slavonic settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia, (1920), Почетак реченице на Грчком- (”δύο δέ άδλφῶν τήν αρχήν τῆς Σέρβλίας έκ τού πατρός ...”, ΚΕΦΑΛΑΙΟΝ ΛΒ'-страна 28)
  5. Логос (2016). стр. 65-68.
  6. Логос (2016). стр. 81, 82.
  7. Логос (2016). стр. 70, 75, 76.
  8. Логос (2016). стр. 88, 89.
  9. Логос (2016). стр. 92-95.
  10. Логос (2016). стр. 95-97.
  11. Логос (2016). стр. 101.
  12. Историја српског народа, I, Београд 1994, стр. 204.
  13. Историја српског народа, I, Београд 1994, стр. 207, 208.
  14. Логос (2016). стр. 107.
  15. Новаковић, Реља. Када се родио и када је почео да влада Стеван Немања, Историјски гласник бр. 3-4 (1958).  стр. 179, 186-187.
  16. Логос (2016). стр. 108, 109.
  17. Логос (2016). стр. 109.
  18. Логос (2016). стр. 110.
  19. Соловјев. стр. 3, 4.
  20. Логос (2016). стр. 112, 113.
  21. Логос (2016). стр. 111, 112.
  22. Логос (2016). стр. 120, 121.
  23. Ћирковић (1959). стр. 32.
  24. Стара српска књижевност, I. стр. 226, 227.
  25. Логос (2016). стр. 122.
  26. Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download, Приступљено 8. 4. 2013.
  27. Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА, Приступљено 8. 4. 2013.
  28. S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I, Приступљено 8. 4. 2013.
  29. Dusanov Zakonik, Приступљено 8. 4. 2013.
  30. Едиција УПОЗНАЈТЕ СРБИЈУ, 09 Српски средњовековни утврђени градови, Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]