Bodlerizam
Bodlerizam (franc. Baudelaireisme) je pesničko osećanje prkosa i revolta, nazvano po francuskom pesniku Šarlu Bodleru (franc. Charles Pierre Baudelaire; Pariz, 9. april 1821 — 31. avgust 1867), nastalo iz doživljaja čovekove zatočenosti u svetu besmisla, ništavila i zla.[1][2]
Bodlerizam kao duševno raspoloženje
[uredi | uredi izvor]Šarl Bodler je stvarao sredinom 19. veka, i preteča simbolizma, nagovestio je teme i raspoloženja koje će postati dominantne kod pesnika parnasizma i moderne francuskoj i evropskoj književnosti s kraja 19. i početkom 20. veka. U svom očajnom traženju smisla postojanja i mesta u svetu, pesnik spoznaje da je proklet, kida veza sa okolinom i društvom, koje ga ne razume i ne prihvata.[3] To duševno raspoloženje ispoljava se u doživljaju bede čovekovog postojanja, okrutnosti iskušenja i krhkosti nade. Pesnik teži za beskrajem i apsolutom, pesnik se sudara se sa prirodom koja je zatvoreni ciklus koji teče uređen svojim zakonima, koji su dati i postoje mimo volje i želje bilo kog pojedinca. Pesnik stvara i piše o svojim susretima sa rugobom i prokletstvom, a iz tih susreta nastaje cveće poezije.
Bodlerizam i stvaralački zanos
[uredi | uredi izvor]Pesnik beži od mučne stvarnosti tako što veliča ideale čestitog, istinskog i lepog. Stvaralački zanos i težnja ka eteričnim sferama čiste poezije su vid bežanja od stvarnosti koja guši i ograničava, o tome je pevao u pesmi „Albatros”. Jedino se stvaranjem umetničkog dela zlo, patnja i prokletstvo mogu pretvoriti u čiste i trajne forme lepote.[2]
Bodlerizam – pesničke teme
[uredi | uredi izvor]Prokletstvo i odbačenost su u osnovi Bodlerove ljudske drame, a lični sukobi i ponori su temeljna načela njegove pesničke vizije. Bodlerove pesme nose protest i ciničnu ispovest ukletog pesnika, kako su ga zvali, koji se, prezren i osamljen zatvara, ostaje predan svome bolu koji uspeva da pretoči u stih, formu, zvuk, to jest - samu lepotu.
Lepota kao etički ideal – veličanje lepote je jedan od načina pesničkovog bekstva od bede i prozaičnosti sveta, lepota je ta koja otvara prostore beskraja i slobode, ona prekoračuje granice vremena i patnje i osmišljava egzistenciju u svetu otuđenosti i bola.
Bodler se oslanja i na romantičarski mit o Prometeju, koji je simbol pobune i svesne žrtve i stradanja za viši i plemeniti cilj.
Tema putovanja kao bekstva javlja se kao ideja o imaginarnom bekstvu iz stvarnosti, o težnji ka harmoničnoj podudarnosti ideala i stvarnosti, to je put po predelima duše, beskrajima patnje i samoanaliziranja.
Obračun sa naličjem velegrada je još jedna velika tema (ciklus pesama „Pariske slike“), peva o bedi, porocima, lažnim nasladama u „veštačkim rajevima“, traumama urbanog čoveka na margini društva, usamljenosti.
Važna je i tema bola i težnja ka njegovom prevazilaženju u umetnosti i ljubavi prema lepom.
Ljubav, pobuna i smrt takođe su značajne teme Bodlera i bodlerizma. Bodlerova ljubav je predstavljena ili kao kazna i stalni izvor zla ili kao afektivni elan u kojem se čulne senzacije pretvaraju u imaginarne simbole i čiste poetske slike. Pobuna započinje bogohuljenjem iz očaja u kome prekomernost patnje dovodi u pitanje smisao trpljenja i dobrotu Božiju. Pesnik je izgubio nadu, upamtio je samo uvrede i razočarenja, zanos koji ga je u početku vodio, pretvorio se u običnu varku. Smrt Bodler je ne vidi ni kao utehu ni kao konačni spas očajnog i prezrenog čoveka, već kao potpuno ništavilo, kraj svega, i patnji i muka.
Bodlerizam kao pesnička poetika
[uredi | uredi izvor]Bodlerizam je svojevrsna pesnička poetika koja je nastala po ugledu na francuskog pesnika Šarla Bodlera. U zbirci pesama „Cveće zla“ (1857) i mnogim esejima Bodler iznosi stavove koji postaju glavna obeležja bodlerizma – moderan pesnik je rastrzan istovremeno težnjom ka Bogu i Satani, pesnikova društvena neprilagođenost čini ga otuđenim od porodice i društva, on je buntovnik.[4] Svest o ništavilu čovekovog postojanja u sveopštem besmislu i zlu uzrokuje melanholiju i očajanje (splin), a pesnikovi pokušaji da izbegne prokletstvo svoje egzistencije, kroz različite vidove bekstva (od umetnosti do „veštačkih rajeva“), ostaju bez uspeha, te se smrt javlja kao jedini izlaz.
Bodlerov pesnički opus predstavlja svojevrsnu sponu između romantizma i moderne poezije, a njegov uticaj je bio do te mere presudan da bodlerizam predstavlja jedno od glavnih obeležja moderne lirike.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Živković, Dragiša (2001). Rečnik književnih termina. Banja Luka: Romanov. str. 93.
- ^ a b Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 82. ISBN 86-19-00635-5.
- ^ Kovač, Nikola; Novaković, Jelena; Džakula, Branko; Konstantinović, Radivoje; Novaković, Branka; Pavlović, Mihailo; Dimić, Ivan; Kapidžić-Osmanagić, Hanifa; Nedeljković, Dragan (1981). Džakula, Branko, ur. Francuska književnost (od 1857. do 1933) knjiga III/1. Beograd: OOUR Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd. str. 45—56.
- ^ Popović, Tanja (2007). Rečnik književnih termina. Beograd: Logosart. str. 98. ISBN 978-86-7360-064-2.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Živković, Dragiša (2001). Rečnik književnih termina. Banja Luka: Romanov. str. 93.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]