Вилијам Вилсон (pripovetka)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vilijam Vilson
Ilustracija iz 1935.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovWilliam Wilson
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumoktobar 1839.

„Vilijam Vilson” (engl. William Wilson) je pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena u oktobru 1839. godine. Postavka je inspirisana Poovim formativnim godinama koje je proveo na periferiji Londona. Priča prati temu dvojnika, ali u ovom slučaju „dvojnik” glavnog junaka ne igra zlu ulogu, već se uvek pojavljuje kada pripovedač Vilijam izvrši neetičku ili zlu radnju.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priča prati čoveka „plemenitog porekla” koji sebe naziva Vilijamom Vilsonom jer, iako osuđuje svoju raskalašnu prošlost, ne prihvata punu krivicu za svoje postupke, tvrdeći da „čovek nikada ranije nije bio u takvom... iskušenju”. Nakon nekoliko pasusa, naracija zatim prelazi na opis Vilijamovog detinjstava, koje je proveo u školi „u magličastom selu Engleske “ .

Vilson i njegov „dvojnik“ na karnevalu na ilustraciji Bajama Šoa za londonsko izdanje iz 1909.

Vilijam u svojoj školi upoznaje jednog dečaka koji ima isto ime i približno isti izgled, a koji je čak i rođen na isti datum (19. januar, Poov rođendan). Vilijamovo ime (on tvrdi da je njegovo pravo ime samo slično imenu „Vilijam Vilson”) ga sramoti jer zvuči „plebejski” ili uobičajeno, i ljuti ga što mora da čuje to ime duplo više zbog drugog Vilijama.

Dečak se takođe oblači kao Vilijam, hoda kao on, ali govori samo šapatom. Počinje da daje savete Vilijamu neodređene prirode, koje on odbija da posluša, negodujući zbog dečakove „arogancije”. Jedne noći upada u spavaću sobu drugog Vilijama i užasnuto ustukne pred dečakovim licem — koje sada liči na njegovo. Vilijam tada odmah napušta akademiju i, iste nedelje, drugi dečak ga sledi.

Vilijam na kraju pohađa Iton i Univerzitet u Oksfordu, postepeno postajući sve razuzdaniji i izvodeći ono što on naziva „nestašlukom”. Na primer, krade od čoveka varajući na kartama. Drugi Vilijam se pojavljuje, prekrivenog lica, i šapuće nekoliko reči dovoljnih da upozore druge na Vilijamovo ponašanje, a zatim odlazi tako da niko drugi ne vidi njegovo lice. U narednim godinama Vilijama proganja njegov dvojnik, koji osujećuje planove koje je Vilijam opisao kao vođene ambicijom, besom i požudom. U svojoj poslednjoj ludoriji, on pokušava da zavede udatu plemkinju na karnevalu u Rimu, ali ga drugi Vilijam zaustavlja. Pobesneli protagonista vuče svog dvojnika — koji nosi identičnu odeću — u predsoblje i, nakon kratke borbe mačevima u kojoj dvojnik samo nevoljno učestvuje, smrtno ga ranjava.

Nakon što Vilijam to uradi, odjednom se naizgled pojavljuje veliko ogledalo. U svom odrazu, on vidi „svoju sliku, ali sa crtama bledim i okrvavljenim”: očigledno mrtvog dvojnika, „ali koji više nije govorio šapatom”. Pripovedač se oseća kao da on sam govori kada je odraz prozborio reči: „U meni ti bejaše — i u smrti mojoj, pogledni... kako si ubio sebe samog”.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Stouk Njuington ima dve parohijske crkve: Staru crkvu Svete Marije (levo) i Novu crkvu (desno)

Radnja priče „Vilijam Vilson” je poluautobiografska i odnosi se na Poov boravak u Engleskoj, kad je bio dečak. „Magličasto englesko selo” u priči je Stouk Njuington, sada predgrađe severnog Londona. Škola je zasnovana na školi Manor Haus u Stouku Njuingtonu koju je Po pohađao od 1817. do 1820. godine. Poov direktor tamo, velečasni Džon Bransbi, nosi isto ime kao i direktor u priči, iako ovde ima titulu „doktora”.[1] Ova škola je u međuvremenu srušena. Crkva koja se pominje u priči zasnovana je na „Staroj” crkvi Svete Marije, prvobitnoj parohijskoj crkvi Stouk Njuingtona. Ova građevina i dan danas postoji. U Poovoj priči je opisano da crkva ima gotičku kulu. Kula je, međutim, dodata crkvi tek 1829. nekih devet godina nakon što je Po napustio školu.

Pored toga, Po je priznao da je ideja o priči o čovekovoj iritaciji pri upoznavanju nekoga sa istim imenom, čime se uništava osećaj jedinstvenosti, inspirisana „Nenapisanom dramom lorda Bajrona” Vašingtona Irvinga. Na kraju Irvingove priče, glavni lik ubija svog dvojnika mačem, da bi iza maske video svoje lice.[2]

Analiza[uredi | uredi izvor]

„Vilijam Vilson” jasno istražuje temu dvojnika. Ovo drugo ja, koje proganja glavnog junaka i dovodi ga do ludila, takođe predstavlja njegovo sopstveno ludilo.[3] Prema Poovom biografu Arturu Hobsonu Kvinu, drugo ja predstavlja savest.[4] Ova podela sopstva je pojačana naratorovim priznanjem da je „Vilijam Vilson” zapravo pseudonim. Samo ime je zanimljiv izbor: „sin” (engl. son) od „volje” (engl. will).[5]

Po je pisao priču veoma pažljivo i suptilno. Rečenice su uravnotežene, sa vrlo malo prideva, i malo je konkretnih slika izvan opisa Vilsonove škole. Tempo je namerno podešen kao ležeran i odmeren korišćenjem formalnog stila i dužih rečenica. Umesto da stvara poetski efekat ili raspoloženje, kao što sam preporučuje u „Filozofiji kompozicije”, Po stvara priču zasnovanu na racionalnosti i logici.[6]

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Pripovetka je prvi put objavljena u oktobru 1839. godine u časopisu Burton's Gentleman's Magazine.[7] Priča je kasnije prevedena na francuski u decembru 1844, kada je štampana u pariskim novinama La Quotidienne u dva nastavka. Ovo je bio prvi prevod Poovog dela na neki strani jezik.[8]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kada je Po pisao Vašingtonu Irvingu tražeći reč podrške, on je posebno tražio odgovor na „Vilijama Vilsona”, nazivajući ga „mojim najboljim delom”.[9] Irving je odgovorio: „Doveden je u veoma slikovit stil, a singularno i misteriozno interesovanje je dobro održano u celom delu”.[10] Tomas Man je rekao za roman Dvojnik Fjodora Dostojevskog, koji istražuje sličnu temu: „Nipošto nije poboljšan u odnosu na 'Vilijama Vilsona' Edgara Alana Poa, priču koja se bavi istim starim romantičarskim motivom na način daleko dublji sa moralne strane i uspešnije rešava kritičke [teme] u poetici”.[3]

U Poovom osvrtu na Dvaput ispričane priče Natanijela Hotorna, Po je primetio da je pripovetka „Hauov maskenbal” slična „Vilijamu Vilsonu”. Kako je napisao: „Ne samo da su dve opšte koncepcije identične, već postoje različite slične tačke”.[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Quinn, Arthur Hobson Quinn (1998). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 75. 
  2. ^ Silverman, Kenneth. Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance. New York City: Harper Perennial, 1991: 149–150. . ISBN 0-06-092331-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  3. ^ a b Meyers, Jeffrey (1992). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. New York: Cooper Square Press. str. 287.  . ISBN 0-8154-1038-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ Quinn, Arthur Hobson Quinn (1998). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 286–287. .
  5. ^ Hoffman, Daniel (1972). Poe Poe Poe Poe Poe Poe Poe. Baton Rouge: Louisiana State University Press. str. 209. ISBN 0-8071-2321-8. 
  6. ^ Stauffer, Donald Barlow. "Style and Meaning in 'Ligeia' and 'William Wilson'", from Twentieth Century Interpretations of Poe's Tales, edited by William L. Howarth. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall Inc., 1971: 82.
  7. ^ Sova, Dawn B. Edgar Allan Poe: A to Z. New York: Checkmark Books, 2001: 256. ISBN 0-8160-4161-X. 
  8. ^ Silverman, Kenneth. Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance. New York City: Harper Perennial, 1991: 233. ISBN 0-06-092331-8. 
  9. ^ Neimeyer, Mark. "Poe and Popular Culture", collected in The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe. Cambridge University Press, 2002: 207. . ISBN 0-521-79727-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  10. ^ Jones, Brian Jay (2008-01-04). Washington Irving: An American Original. New York: Arcade Publishing, 2008: 334. ISBN 978-1-55970-836-4. 
  11. ^ Poe, Edgar Allan, "Twice-Told Tales: A Review", Graham's Magazine, May 1842,

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vilijam Vilson na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Вилсон_(приповетка)&oldid=27678739”