Ving Čun

Ving Čun (kineski 詠春拳, uprošćeni kineski 咏春拳, izgovara se na mandarinskom dijalektu kao jong ćun, a na kantonskom kao ving ćun), je borilačka veština.

"Wing Chun" je uobičajena romanizacija pored često korišćene Ving Tsun ili Wing Tsun i znači večito proleće. Ving Čun je konceptualna samoodbranbena veština koja koristi udarce, poluge i bacanja, i specijalizovana je za borbu na bliskim distancama.

Istorija

Najranije pominjanje Ving Čuna zabeleženo je u prvoj polovini devetnastog veka. Prve istorijske ličnosti vezane za vestinu čije se postojanje ne dovodi u pitanje bili su glumci tzv. Opere Crvenih Čamaca i najverovatnije su oni kreatori stila. Prvi majstori Ving Čuna bili su Vong Vah-Bo, Dai Fa Min-Kam, Jik Kam i Leung Je-Tai. Sledeća generacija majstora koji su živeli i radili u drugoj polovini devetnaestog veka bili su Leung Jan, Fok Bo-Ćeun, Čo Šun i Fung Siu-Čing. Treću generaciju majstora, koji su živeli i radili krajem devetnaestog i u prvoj polovini 20. veka, između ostalih čine i Čan Vah-Šun, Lo Kvai, Juan Kai-San, Juan Ćai-Van, gotovo svi muški stanovnici Pon Ju sela i veći broj rođaka Leung Jana iz Ko Lo sela. Od ovih majstora vode poreklo gotovo svi stilovi Ving Čuna koji se treniraju danas.

Najpoznatija legenda o nastanku stila potiče od Ip Mana i ukratko glasi ovako: Nakon dolaska Manču dinastije na vlast stvara se pokret otpora u manastiru Južni Šaolin gde se sastaju najviđeniji borci toga doba kako bi kreirali superiornu veštinu borenja u cilju svrgavanja zavojevača sa vlasti. Na žalost majstori su izdani vlastima koje su zapalile manastir i pobile većinu pobunjenika. Nekolicina je ipak uspela da se spase. Među preživelima je bila i monahinja Ng Mui koja je čuvala tajnu novostvorene veštine borenja. Monahinja je utočište našla u manastiru na granici Sečuan i Junan provincija gde je u obližnjem selu upoznala devojku po imenu Jim Ving-Čun. Nakon što je Jim Ving-Čun bila isprošena od strane lokalnog vojnog zapovednika devojka je obećala da će se za njega udati samo ako je pobedi u borbi. Devojka je zamolila monahinju Ng Mui da je nauči borenju kako bi izbegla neželjeni brak. Ubrzo je monahinja devoku obučila tajnom stilu borenja koji je donela iz manastira Šaolin. Kako legenda kaže, Jim Ving-Čun je pobedila vojnog zapovednika i kasnije se udala za trgovca solju, Leung Bak Čaoa koga je naučila svojoj novoj vestini a on je za uzvrat stil nazvao po svojoj zeni, Ving Čun.

Postoje različite legende koje poreklo stila izmeštaju na različite lokacije a kao kreatore imenuju druge istorijske ličnosti poput Či Sima, Miu Hina, Dai Dong Funga, Jat Čuna i mnoge druge. Svaka linija ima sopstvenu legendu o kreiranju veštine i one se mogu razlikovati u detaljima ili potpuno. Važno je napomenuti da su kineski istoričari nakon detaljnog istraživanja došli do zaključka da su Ng Mui, Jim Ving-Čun, Či Sim, Miu Hin i ostali legendarne ličnosti i da ne postoji ni najmanji trag njihovog stvarnog postojanja.

Istorija na našim prostorima

Prvi put se Ving Čun na prostorima Jugoslavije vežba od 1977. godine zahvaljujući prvom Ving Čun praktikantu i majstoru sa ovih prostora, često nazivanim ocem jugoslovenskog kung fua, Slavku Truntiću.

Na području Srbije Ving Čun se vežba od 1978. zahvaljujući Božidaru Gaberšeku, prvom majstoru neke kineske borilačke veštine sa područja Srbije. Danas njegovi naslednici rade i obučavaju hiljade vežbača ne samo u Srbiji već i širom sveta.

Karakteristike Ving Čuna

Struktura, stav i ravnoteža

Ving Čun se kao veština zasniva na nekoliko osnovnih principa od kojih je struktura tela najznačajnija. Po teoriji veštine osoba koja ima bolju telesnu strukturu dobija borbu. Pravilna struktura je kao bambus, čvrsta ali fleksibilna, dobro utemeljena, ukorenjena ali lako pokretna. Ovakva struktura se koristi ili za redirekciju spoljne sile ili za njeno odbijanje. Ravnoteža je tesno povezana sa strukturom. Dobra ravnoteža pomaže borcu da održi strukturu nakon napada ili da je brzo povrati ako je narušena. Dobar deo treninga je usmeren na vežbanje ravnoteže.

Ving Čun ima visoke stavove sa laktovima koji su unutar linije tela. U stavu ruke su postavljene tako da čuvaju najosetljivije tačke na telu postavljene duž centralne linije. U zavisnosti od stila telo se u stavu rotira oko različitih tačaka na telu. Postoji samo jedan stil Ving Čuna koji ne koristi rotaciju. Svi napadi i kotranapadi imaju svoju bazu u osnovnom stavu.

Struktura je važna ne samo za odbranu već i za napad. Pravilna struktura i dobar stav će omogućiti vežbaču da generiše značajno jaču silu udarca.

Opuštenost

Jedna od značajnih karakteritika Ving Čuna je opuštenost pri izvođenju tehnika. Preterana kontrakcija mišića uzrokuje redukciju snage i brzine udarca te se zato u Ving Čunu insistira na opuštenosti. Nepotrebna kontrankcija mišića takođe troši više energije i uzrokuje brzo zamaranje. Zgrčeni mišići ruku su manje pokretni i značajno manje osetljivi na promenu pravca dolazeće sile, pored toga daju protivniku polugu preko koje može lako da gura ili vuče vežbača. Opušteni mišići anuliraju sve navedene nedostatke i stavljaju vežbača u superioran položaj u odnosu na protivnika.

Centralna linija

Postoji više definicija centralne linije ili linije centra kako je neki zovu. U zavisnosti od stila javlja se od jedne centralne linije do više linija interakcije. Može se slobodno reči da svaki majstor ima svoju interpretaciju ovog principa. Najčešće se, sa većim ili manjim odstupanjima, centralna linija definiše kao imaginarna linija koja spaja centar grudi praktikanta sa centrom grudi protivnika. Duž ove linije nalaze glavne mete napada, oči, grlo, nos, grudna kost, solarni pleksus, genitalije. Tehnike su koncipirane tako da štite centralnu liniju, a da bi se dosegli dugi ciljevi koji su van područja centralne linije koristi se rad nogu. Osnovni cilj "Ći Sao" vežbi je da praktikanta osposobe da dominira centralnom linijom. Napadi duž linije centra omogućavaju da se energija udaraca što efektivnije prenese na telo protivnika, odnosno što su udarci bliži centralnoj liniji to se više energije prenese na telo protivnika. U nekim stilovima centralna linija je vertikalana linija koja prolazi kroz centar tela deleći ga na dve simetrične polovine, ove polovine su dalje podeljene sa dve horizontalne linije na visoke i niske površine, tzv. kapije. Najveći deo vitalnih tačaka se nalazi duž ove linije i praktikant uči kako da sačuva svoju i razori protvnikovu centralnu liniju. U nekim stilovima centralna linija definiše centar mase tela i tehnike i rad nogu su prilagođeni tako da je praktikant uvek pravilno usmeren prema protivniku kako bi zaštitio svoju centralnu liniju od napada. U nekim stilovima se javlja "majka linija", koja predstavlja imaginarnu vertikalnu liniju koja prolazi kroz centar tela i deli ga na dva jednaka dela i duž ove linije se nalaze glavne tačke napada, a iz ove linije se izvlači centralna linija koja u osnovi predstavlja najkraći put između boraca. Negde operišu i sa horizontalnom i vertikalnom centralnom linijom. Neki drugi stilovi Ving Čuna imaju drugačije definicije centralne linije.

Udarci

Direkt je osnovni udarac u Ving Čunu i potpuno se uklapa u koncept i strategiju stila, putuje duž cetralne linije i istovremeno dok se izvodi štiti cetralnu liniju onoga ko ga izvodi. Takođe se lako izvode serije udaraca velikom brzinom. Direkt se izvodi tako što je pesnica okrenuta vertikalno a laktovi su usmereni nadole i ne izlazi iz linije tela. Udarna površina varira od stila do stila. Snaga udarca se generiše kroz pravilnu strukturu koja se uči kroz prvu formu, na višim nivoima se uči generisanje sile udarca kroz rotaciju kukova.

Udarci nogom

Ving Čun ima veoma kompleksan i razrađen sistem borbe nogama. Sa nožnim tehnikama se prvi put srećemo u drugoj formi (nivou), kao i u formi drvene lutke, gde se mogu naći gotovo svi nožni udarci. Još jedan metod treninga nogu koji se javlja samo u Ving Čunu je "Ći Gerk", koji je pandan "Ći Sao" vezbama za ruke i ima isti cilj i metod samo se vezbaju noge. U prvoj formi ih nema, dok se u trećoj formi javljaju ili ne u zavisnosti od stila. Neki stilovi iz Kine imaju celu jednu formu koja je posvećenja šutiranju i nožnim blokovima. Sistem nožnih tehnika je podeljen u tri osnovne oblasti: osam nožnih udaraca ("bot Gerk"), osam nožnih principa ("bot Gerk fat"), i dvanaest nožnih blokova ("sup je dong Gerk"). Tehnike su koncipirane da se lako savladaju i da se njihovim kombinovanjem može razviti jedan uspešan sistem borenja nogama. Sam sistem je koncipiran tako da ostane otvoren za interpretaciju. Osam nožnih udaraca se različito interpretiraju od strane različitih učitelja.

Udarci :

1. Niski prednji udarac – Dai jing Gerk
2. Prednji udarac – Jing Gerk
3. Udarac na stranu – Vang Gerk
4. Niki udarac na stranu – Dai Vang Gerk
5. Udarac unutrasnjim svodom stopala – Gerk Boie
6. Spoljni šibajući udarac – Gan Gerk
7. Udarac kolenom – Haj Gerk
8. Stružući udarac – Jai Gerk

Osam nožnih principa su u korelaciji sa osam udaraca. Ovih osam koncepata ili principa su direktno povezni sa načinom kako se koristi noga. Oni se često mešaju sa osam udaraca, ali u stvari ove tehnike reprezntuju ideje korišćenja nogu a ne same tehnike i u kombinaciji sa udarcima uvode vežbača na jedan viši, napredniji nivo veštine šutiranja.

Principi:

1. Podizanje (dung)
2. Zakucavanje (dan)
3. Čišćenje (so)
4. Izvlačenje (tui)
5. Kruženje (huen)
6. Izbegavanje (tio)
7. Iznanadno, trenutno dejsto (jut)
8. Čai princip

Dvanaest nožnih blokova kopletiraju sistem borenja nogama i nude potpunu zaštitu od napada nogama od pojasa nadole. Dvanaest blokova u kombinaciji sa osam principa daju nove odbijajuće i blokirajuće tehnike i tako stvaraju odbrambeni „front“.

Tehnike blokova:

1. Taan Gerk
2. Bong Gerk
3. Jut Gerk
4. Lon Gerk
5. Jeet Gerk
6. Pak Gerk
7. Vu Gerk
8. Au Gerk
9. Fok Sut
10. Taan Sut
11. Tor Sut
12. Gvai Sut

Bliska distanca

Ving Čun je veština bliske distance. Praktikanti vežbaju da brzo napreduju do potrebne distance a onda kroz sopstvenu strukturu kontrolišu strukturu i balans protivnika i tako dobijaju borbu.

Karakteristike

Forme

Forme su skupovi pokreta koji se izvode po određenom redosledu u cilju razvoja strukture, ravnoteže, pravovremenosti, generisanju energije i ostalih borilačkih atributa. i San Sik

San Sik (prevedeno kao posebne ili odvojene forme) su kompaktni setovi pokreta koji uče istim stvarima kao i forme. San Sik je koncipiran tako da se isti pokreti vežbaju na prazno, na drvenoj lutki i sa oružjem. San Sik su preteča današnjih formi i prvobitna verzija veštine je sadržala iskljucivo San Sik metod

Forme "Praznih Ruku"

小念頭	Šil Im Tao, forma male ideje ili malog puta.	Prva i najznačajnija forme Ving Čuna. Na početnom nivou forma uči bazičnim pokretima i osnovnom stavu.
尋橋	Čum Kiu, bukvalno prevedeno znači potanjanje - spuštanje mosta.	Druga forma uči kako se održava struktura u pokretu, kontroli ravnoteže, radu nogu, nožnim udarcima, principima kontrole distance i uspostavljanja kontakta sa protivnikom, novim načinima generisanja energije udarca. Druga forma reprezentuje borbenu srž veštine.
鏢指	Biu Ce se bukvalno prevedi kao ubadajuči prsti.	Treća forma uči principima vraćanja i uspostavljanja ponovne kontole centralne linije ukoliko je ona izgubljena usled veštine potivnika ili greške praktikanta. Treća forma pored toga uči borbi u klinču, upotrebi laktova i kolena i polugama na prstima kao i napadima na osetljive tačke na telu protivnika.

Drvena lutka

木人樁	Muk Jan Jong ili drveni čovek	Drvena lutka je pomoćna sprava za vežbanje karakteristična za Ving Čun. Postoje različite drvene lutke koje se koriste u drugim kineskim veštinama borenja ali se treningu na ovoj spravi nigde ne poklanja tolika pažnja kao u Ving Čunu. Sama forma u zavisnosti od stila ima od 108 do 150 pokreta a neki stilovi imaju i više formi. Pokreti u formi su zapravo pokreti iz prve tri forme a drvena lutka pomaže vežbaču da dalje usavršava i razvija neophodne borebne atribute i navike. Pored klasične drvene lutke u dobrom broju stilova se koriste i "juk Jong" ili bambusove lutke koje imaju fleksibilne ruke i koriste se kao dopuna treningu na klasičnoj lutki	Drvena lutka

Forme

Značajan broj stilova ima drugačiji skup formi. Stil poznat pod imenom Veng Čun ima veći broj formi od kojih ni jedna nije kompatibilna sa napred pomenutim formama. Vijetnamska verzija veštine takođe ima veći broj formi pored napred navedenih. Tam Jeung, Ko Lo stilovi kojih ima 4 i Čeung Bo stil se sastoje u potpunosti iz San Sik metoda, dok Sum Nungov stil sadrži i San Sik metod i klasične forme. Sum Nungov i Čeung Boov metod pored klasične lutko koriste i tzv meku, bambusovu lutku. Pao Fa Lien stil ima ukupno 28 formi, koristi veći broj tradicionalnog oružja i koristi više vrsta lutki. Tam Vong Biu sistem ima 12 formi koje uključuju klasične forme i koristi vise vrsta tradicionlanog oružja .

Oružje

Kada se savladaju forme praznih ruku i drene lutke prelazi se na rad sa oružjem. Glavna oružja Ving Čuna koja se mogu naći u svim linijama i stilovima su tzv. leptir mačevi i zmajeva motka. Pored toga u Ving Čunu se koriste i koplja, klasični mačevi, kinekse helebarde, strelice koje se bacaju iz ruke, motke različitih dužina, itd.

八斬刀	Kod nas poznati kao "leptir mačevi"	Forma leptir mačeva uči osnovama borenja ovim oružjem. Pored toga ova forma uči novim načinima kretanja, generisanja energije udarca i principima koji se koriste u golorukoj borbi.	Leptir mačevi
六點半棍	Kod nas poznata kao "zmajeva motka".	Ovo oružje dužine između 2 i 3 metra je karakteristično za sve stilove nastale Guandong provinciji. Upotreba i način treninga su manje više isti kod svih uz razumljive razlike u pristupima i metodama koje karakterisu svaki pojedinačni stil.

Ći Sao

Ći Sao ili slepljene ruke su sistem vežbi razvijenih u cilju poboljsanja autmatskog odgovora vežbaca na promenu smera i količinu energije dolazećeg udarca. Ći Sao se u potpunosti oslanja na strukturu i vežbacu pomaže da stekne osećaj i razvije neophodne reflekse u cilju dominacije i kontrole prostora centralne linije. Različiti stilovi imaju različite sisteme drilova sa unekoliko različitim shvatanjem svrhe i cilja ovog sistema treninga.

Ći Gerk

Slepljene noge, sistem vežbi za noge sa istim ciljem i koncepcijom kao i Ći Sao.

Drveni prsten

Drveni ili prsten od ratana. U nekim stilovima se ova pomoćna sprava koristi kako bi početnici stekli ocećaj za pravilan položaj laktova. Postoji sistem vežbi dok se u nekim sistemima mogu nači i forme razvijene za ovu specifičnu vrstu treninga.

Raširenost

Ving Čun je posle Tai Či Čuana najzastupljenija kineska borilačka veština koja se trenira u gotovo svim zemljama sveta.

Ving Čun u popularnoj kulturi

Doni Jen je igrao ulogu Ip Mana, učitelja Ving Čuna u filmu Ip Man iz 2008, kao i u njegovim nastavcima Ip Man 2, Ip Man 3 i Ip Man 4.

Stiven Amel u seriji Arou upotrebljava Ving Čun u svom stilu borbe.

Literatura

• Chu, Robert; Ritchie, Rene; Wu, Muthu Veeran (1998). Complete Wing Chun: The Definitive Guide to Wing Chun's History and Traditions. Boston: Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3141-3. 
• Ting, Leung (1978). Wing Tsun Kuen. Hong Kong: Leung's Publications. ISBN 978-962-7284-01-7. 
• Ritchie, René. „Wing Chun Concepts”. Yuen Kay-San Wing Chun Kuen: History & Practice. Arhivirano iz originala 24. 8. 2016. g. 
• Williams, Randy. Wing Chun Gung Fu: The Explosive Art of Close Range Combat. 

Spoljašnje veze

• „Best Wing Chun Videos”. chisao.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 2. 2019.