Grnčarstvo nožnog vitla u Srbiji

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Izrada keramike na nožnom vitlu u Srbiji

Grnčarstvo nožnog vitla u Srbiji je najmlađi i ujedno najrasprostranjeniji, vid keramičke produkcije. Ovaj tehnološki najkompleksniji vid grnčarsta, spada u najugroženiji vid keramičke produkcije u Srbiji danas.[1]

Nožno vitlo[uredi | uredi izvor]

Nožno vitlo je mehanička sprava za modelovanje keramičkih posuda nastala, najverovatnije, od nekih razvijenijih formi ručnog vitla, koja omogućava grnčaru da, budući da ima slobodne obe ruke, posudu izvlači iz jednog komada gline, dok se vitlo okreće.

Ova tehnika zahteva sasvim drugačiju pripremu gline od one za rad na ručnom vitlu, i drugačiji tretman posude tokom modelovanja. Glinena masa koja se koristi za izradu posuda na nožnom vitlu mora da ima glatkoću kakvu ona pripremljena za rad na ručnom vitlu ne mora da ima. To znači da, ako joj se dodaju neorganske primese, one moraju biti sitnozrne, da ne bi povredile ruke grnčaru. Zbog brzine vitla, voda se koristi u mnogo većoj količini nego što je to slučaj sa radom na ručnom vitlu.

Zbog razlike u načinu izrade i primenjenog materijala rezultat na nožnom vitlu je drugačiji. Posude rađene na nožnom vitlu su mnogo poroznije od onih na ručnom, te im je stoga najčešće neophodna glazura. Takođe istraživanja su pokazala, da nožno vitlo, iako je „savršenija“ sprava u odnosu na ručno, nije nužno i pogodnije za oblikovanje određenih vrsta gline, niti posude izrađene na njemu mogu zadovoljiti uvek sve funkcije koje se od kuhinjske keramike očekuju. Ručno vitlo je, s toga, samo najpogodniji način obrade gline određenih karakteristika.

Šematizovani prikaz nožnog vitla iz dva pravca

Istorija[uredi | uredi izvor]

Preduslovi
Proizvodnja sudova od gline prisutna je od praistorijskih dana
Jedan od primitivnih oblika izrade grnčarije u Srbiji

Otkrićem svojstava gline da poprima čvrstinu i zadatu formu pečenjem u vatri, u gornjem paleolitu, pre oko 26.000 godina, stvoren je prvi sintetički materijal – keramika.[2] Međutim do masovnijeupotrebe gline u proizvodnji upotrebnih keramičkih predmeta došlo je mnogo kasnije, u Evropi gotovo 20.000 godina kasnije.

Na prostoru centralnog dela Balkanskog polupostrva, koji danas zauzima Srbija, prvo keramičko posuđe pojavljuje se u neolitu, na prelazu 7. u 6. milenijum p. n. e.[3] Od tog razdoblja, do danas keramika na tlu Srbije nije izgubila na značaju. Ono što je čini jedinstvenim fenomenom u tehnološkom pogledu je činjenica da se otkrivanjem novih tehnika i proizvodnih procesa, stari, već usvojeni i ovladani, nisu napuštali, već su nastavljali da žive i aktivno koegzistiraju širom Srbije sve do danas.[4]

Grnčarstvo koje je u početku bilo nasušna potreba poroica, vremenom je u širem smislu postala znanja i umeće koja su potrebna da bi se od gline, prolaskom kroz pirotehnološki proces, napravio upotrebni predmet, bilo da je reč o posudama ili ukrasnim predmetima. Tako je ovvaj segment keramike koji se tokom milenijuma koristio u svakodnevnom životu, i bio deo porodične tradicije izašo iz okvira domaće radinosti i postao zanat — grnčarstvo, kao deo zanatske proizvodnje.

Grnčarstvo nožnog vitla

Ručno vitlo koje je predstavljalo tehnološku stepenicu u razvoju keramičke prozvodnje već i tehnološki optimum kada je reč o određenoj vrsti kuhinjskih posuda napravljenih od specifične vrste gline, odnosno kombinacije gline i kalcita ili kvarca, po mnogima je prethodilo nožnom vitlu, mada neki istraživači veruju da su se oba vitla pojavila istovremenau u različitim delovima sveta.

Takva kombinacija tehnike u obradi sirovina u tehnološkom smislu koja je imala određene zahteve i nametnula je usavršavanje obe tehnike, nožnog i ručnog vitla. Nožna vitla korišćena u centralnoj i severnoj Evropi od 15. do 17. veka,[5] a koja umnogome podsećaju na svoju nižu, ručnu varijantu koju nalazimo u Ordizanu u Baskiji,[6] na Balkanskom poluostrvu pojavila su se u jednom od varijeteta mlađeg ručnog vitla koja je u prvoj polovini 20. veka još uvek bila u funkciji u Mrkonjić Gradu u Bosni.[7]

Grnčarstvo nožnim vitlom u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U kulturnoj istoriji Srbije, proizvodnja keramičkih sudova od gline permanentno je prisutna od praistorijskih - neolitskih dana, preko antike, Vizantije, srednjeg veka, sve do naših dana. Na to ukazuju i najnovija arheološka istraživanja brojnih lokaliteta širom Srbije u kojim su pronađeni brojni sudovi od gline, kao i ostaci peći i drugih pratećih nalaza na jednom mestu, kao tragovi prve zanatske privrede,[8] za koju se može reći da je bila i prva prava industrijska keramička proizvodnja. Tako je npr. na prostoru Srbije jedna od poznatijih bubanjsko-humska keramika, o čemu svedoči i bogata zbirka glinenih posuda u arheološkoj i etnografskoj zbirci Narodnog muzeja u Nišu.[9]

U Srbiji je zabeleženo nekoliko načina obrade gline i to: bez kola, na ručnom kolu, na nožnom kolu i u kalupu. U dosadašnjoj literaturi obrađene su samo tri tehnike rada sa glinom.[10] Na osnovu terenskog istraživanja, uvida u stručnu literaturu, kao i na osnovu pregleda zbirke keramike koja se čuva u Etnografskim muzejima Srbije tehnika izrade keramike u kalupu može se izdvojiti kao posebna tehnika izrade grnčarije.

Grnčarstvo nožnog vitla kao u potpunosti profesionalizovan, muški posao, koji je sve do skoro bio dominatan vid tradicionalne keramičke proizvodnje U Srbiji, najverovatnije svoje korene vuče već od 6. veka p. n. e.[11] Ta pretpostavka zasnovana je na osnovu makroskopski sagledivih karakteristika prethodno publikovanog aheološkog materijala sa oko trideset lokaliteta centralonog dela Balkanskog poluostrva na kojima je pronađena keramika rađena na vitlu, a koji pripadaju vremenskim okvirima od 6. do 4. veka p. n. e.

Do prve polovine 20. veka, grnčarstvo je bilo isključivo gradski zanat, da bi se naročito od pedesetih i šezdesetih godina, s promenjenim načinom života u gradskim sredinama, i usled opadanja potražnje, sve više povlačio na selo.

U Srbiji trenutno je Pirot, najznačajniji grnčarski centar, u kome je sredinom 19. veka bilo četrdeset radionica.[12][13], dok danas Pirot ima tri radionice sa po jednim grnčarom, od kojih se: jedan bavi zanatom tek poslednjih petnaest godina i nije ga nasledio, drugi pravi samo suvenire u alupima, a treći nema radionicu, već radi kao putujući grnčar. Što znači da nijedna od starih pirotskih radionica s tradicijom do danas nije opstala.

Grnčari pirotskog kraja[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Grnčari pirotskog kraja
Grnčarija iz zbirke Narodnog muzeja u Pirotu

Grnčari sa šireg prostora Pirota su bili nadaleko poznati. O tome govori i podatak o njihovoj brojnosti, po kojoj je u Srbiji 1914. godine ukupno bilo 173 grčnara. Od toga broja je 113 grnčara bilo samo iz Pirota.[14][15] Najpoznatiji potiču iz sela Veliki i Mali Suvodol.

Najpoznatiji pirotski grnčar od dvadesetih pa do osamdesetih godina 20. veka bio je Borivoje Kostadinović. Samouki grnčar, koji je sa sedam godina otišao u Bugarsku da uči zanat. On je u svom radu koristio tradicionalne šopske šare. Za vreme Kraljevine Jugoslavije imao je svoje grnčarske radionice od Pirota pa do Slovenije, od Vojvodine do Dalmacije. Ono po čemu se ovaj grnčar spominje i dan danas na fakultetima primenjenih umetnosti i po muzejima - jeste njegova jedinstvena glazura koju je osmislio i koja je omogućila po prvi put da se u gleđosanim loncima može spremati hrana i u pećnici. Sedamtesetih i osamdesetih godina 20. veka gostovao je kao prezenter svojih zanatskih i umetničkih veština na beogradskom univerzitetu. Mnogi studenti domaći i strani kao i magistranti i doktoranti dolazili su kod njega u Pirot na praksu. Jedan od najpoznatijih skulptora Holandije, Brus Rubruk bio je jedan od njih, koji je čak svoj atelje u Sitardu nazvao „Majstor Bora". Majstor Bora je koristio tradicionalne šopske šare na svojim proizvodima.[16]

I u 14. veku postojali su grnčarski esnafi u Pirotu.[17] Za vreme turske vladavine i timarskog feudalnog sistema razvija se trgovina i šire se istočnjački zanati. Pravila esnafskih udruženja-rufeta su bila dosta kruta, poštovali su se običaji koji su prenošeni s generacije na generaciju majstora, kalfi i šegrta-čiraka. Tek početkom 19. veka esnafi dobijaju pisana pravila i tim dokumentom uređuju međusobne odnose.[18] Na zanat su u Pirotu deca primana prema očevim željama. Trajanje školovanja — šegrtovanje, kalfenisanje i majstorovanje u grnčarskoj zanatskoj radinoci trajalo je oko tri godine. Počinjalo se sa 12 do 15 godina života. Prvi stupanj je bilo šegrtovanje. Posle godinu dana rada polagao je kalfenski ispit. Posle položenog ispita dobijao je platu, a neretko mu je majstor poklanjao i alat. Kalfa je mogao da samostalno zamenjuje majstora i vrši sve poslove kao majstor, ali nije mogao da samostalno otvori radnju.[19] Kao kalfa radio je obično još tri godine a zatim sticao zvanje majstora. Kalfa je morao da bude pismen, ali diploma osnovne škole se nije tražila, pa su grnčari mahom bili nepismeni.

Vremenom, zbog sve veće brojnosti grnčara, koja je prevazilazila potrebe Pirota i okoline, mnogi od njih u potrazi za poslom, odlazili su u pečalbu, u druge delove Srbije.[20][21] i Balkanskog poluostrva, nešto više u one krajeve koji su bili u okvirima iste države, ali i van njenih granica.

Početkom 20. veka, preko sto grnčarskih radionica zapadno od Velike Morave držali su Piroćanci.[22][23] Dalji razvoj grnčarskog zanata u Pirotu kao i razvoj svih ostalih privrednih grana je počivao na industrijalizaciji. U susednoj Bugarskoj pred početak Prvog svetskog rata u gradovima Trnu i Sofiji osnovane su grnčarske škole i od tog vremena grnčara pečalbara iz Pirota ima sve manje.[24][25]

Među preostalim grnčarima u Srbiji i danas je većina poreklom iz Pirota i okoline. Van pirotskog područja, najznačajniji centar pirotskog grnčarstva je Zaječar.[20]

U samom Pirotu grnčara gotovo da nema, u okolnim selima, kao što su Veliki Suvodol, Mali Suvodol ili Ponor, još uvek su aktivni, mada je kvalitet tih posuda i raznovrsnost proizvoda znatno siromašniji nego što bi se to od kolevke srpskog grnčarstva očekivalo.

Prema tipološkoj sistematizaciji zbirke Etnografskog muzeja u Beogradu, pirotski grnčari su izrađivali sedamdeset vrsta različitih posuda i predmeta, od posna crvena ili bela glina.[26] Danas je taj broj značajno smanjen, a kvalitet proizvoda slabiji.

Grnčari Bele Palanke[uredi | uredi izvor]

U Beloj Palanci, kao i u Pirotu proizvodnja grnčarije tipološki se vezuje za pirotsku.[27][28]

Grnčari Niša[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Grnčarski zanat u Nišu

Danas se u Nišu grnčarstvom bave, kao dopunskim zanimanjem, u reduciranoj tehnici, samo dvojica majstora. Ova dva preostala majstora izrađuju sužen broj grnčarskih proizvoda, u reduciranoj tehnici: kondiri, testije, vaze, svećnjaci, kadionice, tave, grnci, od čije prodaje ne mogu normalno da žive, tako da im bavljenje drevnim grnčarskim zanatom samo dopunjuje kućni budžet.

Proizvodi niških grnčara raznih formi, veličina i oblika iz 2016. godine

Grnčari u ostalim krajevima Srbije[uredi | uredi izvor]

U južnomoravskoj oblasti, koja je nekada bila jednako poznata i važna za grnčarsku produkciju, danas jedva da ima grnčara:

  • U Vranju su još uvek aktivne dve radionice.[29]
  • U selu Šaprance kod Trgovišta, u kojem je između dva svetska rata bilo čak 40 grnčara, danas radi samo jedan, a ni on nema naslednika.[30][31][32]
  • U Vojvodini se grnčarstvo razvijalo na sasvim specifičan način. Sve do Prvog svetskog rata, grnčarija se mahom dovozila iz drugih delova Austrougarske monarhije, a malobrojna lokalna produkcija bila je pod uticajem te uvozne robe, mahom habanske majolike. Nakon Prvog svetskog rata pirotski grnčari počinju da se naseljavaju i u Vojvodini, donoseći svoja znanja i način rada. Panonska grnčarija tako počinje da se menja, poprimajući neke južnjačke elemente, ali i sámi novopridošli grnčari, podstaknuti zahtevima tržišta, svoje proizvode prilagođavaju lokalnom ukusu i potrebama.[33] Danas su grnčari u Vojvodini prava retkost.

Karakteristike i vrsta grnčarije izrađene na nožnom vitlu u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Za oba centra, pirotsko-belopalanački i južnomoravski, karakteristična je izrada iste vrste posuda, koje po svom izgledu i dekoraciji pokazuju nesumnjivu vezu sa vizantijskim i srpskim srednjovekovnim tradicijama i kasnijim uticajima koje su Osmanlije prenele na ovaj prostor. Međutim, bez obzira na to koliko su na proizvode pirota i drugih srpskih majstora imali uticaji sa Istok, njihova grnčarija izrađena na nožnom vitlu ima gotovo sve osobine autentične narodnog stvaralaštva. Među mnogobrojnom grnčarijom najzastupljenije su:

Posude za tečnost
  • Tesatije — za vodu.
  • Bardaci, ibrica, čuture, pljoske i posude u obliku malog bureta — za služenje rakije na stolu, ili nošenja sa sobom.
  • Poluzatvoreni bokali sa izlivnikom (zvanim šepenjder u Pirotu ili gostara u Zaječaru) — za služenje vina na stolu
  • Posude modelovane u obliku bokala i takozvane varalice — sa skrivenim sistemom za protok tečnosti.[1][34][35]
Posude za pripremu i serviranje hrne
Posude za kuvanje, serviranje i čuvanje hrane
  • Lonci sa jednom drškom za ognjište ili šporetski lonci i šerpe s drškama kao i đuveči — za kuvanje hrane
  • Rukatke ili kotlajke — za nošenje hrane ili gotovih jela radnicima u polje.
  • Ćupovi različitih veličina — za čuvanje hrane
  • Zdele, tanjiri i slanici — stono posuđe
  • Poklopci za kazane za pečenje rakije — pravljeni su i poklopci s lulom.
Ostali prerdmeti
  • Čunkovi za odžak.
  • Svećnjaci i kadionice — za svakodnevnu upotrebu, slavsku sveću, sahrane i parastuse.
  • Antropomorfne i zoomorfne posude različite namene,
  • Dečje igračke i kasice.
  • Muzički instrumenti, prvenstveno okarine, pištaljke u obliku malih posuda ili „ptičica”.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. Zbirke I . Beograd: Etnografski muzej u Beogradu, 1983: 36—40.
  2. ^ Valoch, K., Lázničková-Galetová, M. Eds. (2009) The Oldest Art of Central Europe, The Moravian Museum, The Archaeological Institute of the Czech Academy of Sciences, Brno.
  3. ^ B. Borisov, Keramika i keramično proizvodstvo prez XI–XII vek ot teritoriяta na dnešna Юgoiztočna Bъlgariя, Radnevo 2002.
  4. ^ Bosi, Roberto. Storia della ceramica. Faenza: Faenza Editrice, 1974
  5. ^ Rieth, A. (1960) 5000 Jahre Tópferscheibe, Konstanz
  6. ^ Ibabe, E. (1980) Notas sobre la cerámica popular vasca, Bilbao. 194.
  7. ^ Popović, C. Đ. (1959) Tehnika primitivnog lončarstva u Jugoslaviji, Glasnik Zemaljskog muzeja XIV, Etnologija, Sarajevo, 35—36.
  8. ^ Milivoje Savić, Naša industrija, zanati i trgovina, 5 deo, Sarajevo 1925, 100-101
  9. ^ Ljiljana Tojaga Vasić, Narodno grnčarstvo iz etnografske zbirke Narodnog muzeja u Nišu, Niš,1982.
  10. ^ Persida Tomić, Narodna keramika u Jugoslaviji, Katalog izložbe, Etnografski muzej u Beogradu 1966, 5.
  11. ^ Đorđević-Bogdanović, B. Problem početka upotrebe vitla na centralnom Balkanu, Glasnik Srpskog arheološkog društva 10,1994: 39–52
  12. ^ Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. Zbirke I . Beograd: Etnografski muzej u Beogradu, 1983: 36.
  13. ^ Petković, Milica. Pirotska grnčarija. Pirot: Muzej Ponišavlja, 1988: 17–24.
  14. ^ Petković, Milica Pirotska grnčarija – prilog proučavanju, Pirotski zbornik. Pirot. 1988: 11–12,
  15. ^ Petković, Milica Pirotska keramika, Pirot 1988.
  16. ^ Milica Petković, Pirotska grnčarija – prilog proučavanju, Pirotski zbornik 11-12, Pirot 1984, 138.
  17. ^ Milivoje Živanović, Ponišavlje – monografija istorijsko-etnografskog karakte- ra, Pirot 1933, 98.
  18. ^ Nikola Vučo, Raspadanje esnafa u Srbiji, knjiga prva, Beograd 1954, 8.
  19. ^ Milica Petković, Pirotska grnčarija – prilog proučavanju, 149
  20. ^ a b Đorđević, Biljana. Tradicionalna keramika u Srbiji. Beograd: Narodni muzej u Beogradu, Zaječar: Narodni muzej Zaječar, 2011a.
  21. ^ Pogarčić, Nina. Život gline. Grnčarija Velimira Đorđevića iz zbirke Narodnog muzeja Zaječar . Zaječar: Narodni muzej Zaječar, 2011
  22. ^ Barjaktarović, Mirko. Aranđelovački lončari. Glasnik Etnografskog instituta II-III (1953/54): 1–5
  23. ^ Tomić, Persida. Današnja aranđelovačka grnčarija. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu XVI 1953: 83–107.
  24. ^ Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. U:Grnčarstvo u Srbiji (S. Ćelićur). Beograd: Galerija SANU, 1982: 21.
  25. ^ Petković, Milica. Pirotska grnčarija. Pirot: Muzej Ponišavlja, 1988: 27–29.
  26. ^ Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. Zbirke I . Beograd: Etnografski muzej u Beogradu, 1983: 36
  27. ^ Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. Zbirke I . Beograd: Etnografski muzej u Beogradu, 1983: 1983: 36–38.
  28. ^ Petković, Milica. Pirotska grnčarija. Pirot: Muzej Ponišavlja, 1988: 27.
  29. ^ Palamarević, Olga, Laković, Iva. Grnčarstvo Vranja . Vranje: Narodni muzej Vranje, 1993.
  30. ^ Laković, Iva. Grnčarski znat u Vranju. Vranjski glasnik XXIV-XXV(1992): 219–238
  31. ^ Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. Zbirke I . Beograd: Etnografski muzej u Beogradu, 1983: 36, 40.
  32. ^ Đorđević, Biljana. Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji. Beograd: Narodni muzej u Beogradu, 2011: 59.
  33. ^ Đorđević, Biljana. Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji. Beograd: Narodni muzej u Beogradu, 2011: 61–62
  34. ^ Nikolić, Nataša. Sudovi za rakiju i vino. Kragujevac: Narodni muzej Kragujevac 2010.
  35. ^ Velkova, Saška. Nazdravi. Pljoske iz zbirke Muzeja Ponišavlja Pirot. Pirot: Muzej Ponišavlja, 2012

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Milica Petković, Pirotska grnčarija – prilog proučavanju, Pirotski zbornik 11-12, Pirot 1984,
  • Vladimir M. Nikolić, Iz Lužnice i Nišave, Srpski Etnografski zbornik XVI, Beograd 1910.
  • Milenko S. Filipović, Ženska keramika kod balkanskih naroda, Posebna izdanja Etnografskog instituta 2, Beograd 1951.
  • Persida Tomić, Grnčarstvo u Srbiji, Zbirke 1, Etnografski muzej u Beogradu, Beograd 1983.
  • Jelenko Petrović, Pečalbari naročito iz okoline Pirota, Beograd 1920.
  • Persida Tomić, O tipovima grnčarskog kola i keramike u Srbiji, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 22-23, Beograd 1960.
  • Milivoje Živanović, Ponišavlje –monografija istorijsko-etnografskog karaktera, Pirot 1933.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грнчарство_ножног_витла_у_Србији&oldid=26861534”