Грнчарство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ово је чланак о занату. Уколико сте тражили нешто друго погледајте грнчар (вишезначна одредница).
Грнчар прави посуду од глине.

Грнчарство је једно од најстаријих заната којима се човек бави од давнина. Основни поступак је да се изабере одговарајућа врста земље која се потом помеша са водом и добро премеси. Добија се тестаста маса која се потом обликује у различите облике.[1]

Терминологија[уреди]

У српском језику данас се користе три различита термина за израду предмета од печене глине. То су лончарство, грнчарство и керамика. Ови термини који су иначе различитог порекла не само да су одомаћени у свакодневној употреби већ и у литератури.[2]

Грнчар

„Грнчар“ је данас, уобичајен термин за мајстора који израђује предмете од глине и пече их у посебној грнчарској пећи, како код градских тако и код сеоских занатлија.[3][4]

Према подацима које је прикупио Трубачев, грнчар — гончар је био назив за израђивача глинених посуда у свим источно словенским језицима, док се у јужнословенској варијанти, иначе веома богатој по оригиналности налази и именица лончар, каснијег порекла (1опьсь), која према овом аутору представља својеврсну културну иновацију, насталу према форми речи грнчар.[5]

Како се некада глина газила ногама, а потом млела у ручним пресама, што је био веома тежак и доста прљав посао, грнчаре су често називали „каљавци“.

Лончар

„Лончар“ је најстарији термин у јужнословенској варијанти језика и у употреби је у пиротском, потпећком али и другим крајевима Србије. Један од најстаријих лочарских еснафа у Србији, био је онај основан у Пироту под називом „Лочарски еснаф у Пироту” још 1840. године.[6]

Ипак треба допустити могућност и да каснији назив лончар заправо указује на диферецијацију у оквиру грнчарског заната, одвајањем израђивача посуда у засебну групу, или пак поделу према врсти посуда.

Кермичар

Термин „керамика“ је новијег датума. Судећи по појединим сачуваним називима, изгледа да се назив грнчар односио не само на произвођаче посуда, већ и остале керамике, и као такав остаје дуго у употреби. Материјални налази и нешто каснији називи, у вези обраде керамике указују макар на две основне групације: грнчаре који су производили посуђе и друге предмете и грнчаре - керамичаре, који производе техничку грнчарију, попут цеви, опеке или плочице.

Историјат[уреди]

Грнчарство на тлу средњовековне Србије[уреди]

Према археолошким подацима, а на основу обележија грнчарије, трагова грнчарске делатности на терену и појединачним поменима, утврђено је да се поједини центри у Србији, налазе на поседима манастира, попут Студенице, Сопоћана. Милешеве, Градца, Бање, или св. Арханђела, и др., а важније радионице лоциране су и у околини значајних утврђених насеља: Новог Брда, Крушевца, Сталаћа, Београда, Смедерева и Ниша. Досадашња испитивања новобрдске керамике указују и да је иста печена на температурама 800-900°, те да је рад локалних радионица. Сличне температуре у сличном временском периоду бележи се између осталих и на локалитету Рељина градина (Рас).315 Важност глинених посуда, као ватросталног техничког материјала у металургији, али и у свакодневној употрби, можда је додатно условила и успостављање локалних радионица, у близини растућих рударских насеља у средњовековној Србији.

У 14. и 15. веку грнчарски занат не само да је био толико развијен да је свако веће насеље имало своју радионицу која је снадбевала локално становништво, већ се у то време, истиче и рад радионица у близини престолница. На основу налаза керамике у Крушевцу,[7] и њеног поређења са оном из Сталаћа, у ком се претпоставља постојање грнчарске радионице, а у ком је или у чијој близини је постојала и посебна радионица, која је радила и само за властелу, предпоставља се да је ових радионица било и у самом Крушевцу или у његовојнепосредној близини.[8] Са пресељењем престолнице и двора, из Крушевца у Београд, нов стил се јавља паралелно и у Београду и касније Смедереву,[9] до чега долази и услед пресељавања дела занатлија, па и грнчара у нови стони центар. У коликом проценту су се грнчари јављали у оквиру мајсторских села, посвећених једном занату, није познато, али о њиховом постојању сведоче топоними.[10]

Проналаском грнчарског точка поступак израде предмета који су округли је веома убрзан. То се пре свега односи на посуде као што су вазе, лонци и сл...

Керамика на сајму цвећа у Београду

По завршетку израде предмета, исти се оставља у хладовину, на промају, да се суши. Ако се жели добити глазура и боја на готовом производу, онда се он премазује, осликава, материјалима који имају функцију боје. Грнчарија се потом пече у специјалним пећима (на дрва - примитивније или електричну струју - модерније). У зависности од технологије печења и величине предмета, оно може трајати од неколико сати до неколико дана.

После печења, хлађење мора бити поступно да предмети не би попуцали. То се и поред највеће пажње ипак дешава, а обим штете, зависи од вештине грнчара који то ради.

У Србији је најпознатија грнчарија из околине Ужица. Недалеко од Ужица у селу Злакуса постоји веома квалитетна глина која се мешањем са кварцним млевеним каменом користи за израду лонаца, пека (тепсија за месо)... Надалеко је чувен војнички пасуљ, свадбарски купус и други ужички специјалитети печени у тој грнчарији јер тиме добијају посебан укус.

Постоји велики број уметника који се баве грнчаријом. Они себе називају керамичарима.

Најфинији тип грнчарије је порцелан, који је најтежи за израду, најфинији и најскупљи. Чувен је чешки и кинески порцелан.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Персида Томић, Народна керамика у Југославији, Каталог изложбе, Етнографски музеј у Београду 1966.
  2. С. Ћирковић, Производња, занат и техника, 66-67
  3. М.Бирташевић, Средњовековна керамика, 23-26
  4. В. Бикић, Средњовековна керамика Београд, 102-108.
  5. B.Wiesław, Prilozi srpskohrvatskoj etimologiji, 13-15.
  6. Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књига прва, Београд 1954, 78–79
  7. А. Фостиков, Занатство у Крушевцу, 241-242.
  8. М. Бајаловић-Хаџи-Пешић, Декорисана керамика, 50;
  9. М. Цуњак, Неке сличности између Крушевца и Смедевског града, 255.
  10. М.Бирташевић, Средњовековна керамика, 8.

Литература[уреди]

  • J. Petráň a kol., Dějiny hmotné kultury. I/1, Kultura každodenního života od pravěku do 13. století. Praha: SPN 1985
  • J. Petráň a kol., Dějiny hmotné kultury. I/2, Kultura každodenního života od 13. do 15. století. Praha: SPN 1985
  • J. Petráň a kol.. Dějiny hmotné kultury. II/1, Kultura každodenního života od 16. do 18. století. Praha: Karolinum. 1995. ISBN 978-80-7184-085-5.
  • J. Petráň a kol.. Dějiny hmotné kultury. II/2, Kultura každodenního života od 16. do 18. století. Praha: Karolinum. 1995. ISBN 978-80-7184-086-2.
  • E. Placáková, M. Pošustová, A. Vondrušková. Keramika I, Bez hrnčířského kruhu. Praha: Grada, 2004 - 48 s. ISBN 978-80-247-0889-8.
  • P. Rada, Kniha o technikách keramiky. Praha: SNKLHU 1959
  • P. Rada. Slabikář keramika. Praha: Grada 1997 - 160 s. ISBN 978-80-7169-419-9.
  • V. Scheufler, Lidové hrnčířství v Českých zemích. Praha: Academia 1972
  • K. Žíla. Průvodce keramika. Praha: Grada, 2005 - 120 s. 21 cm. ISBN 978-80-247-0920-8.

Спољашње везе[уреди]