Gustav Vagner
| Gustav Vagner | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 18. jul 1911. |
| Mesto rođenja | Beč, Austrougarska |
| Datum smrti | 3. oktobar 1980. (69 god.) |
| Mesto smrti | Sao Paulo, Brazil |
Gustav Franc Vagner (nem. Gustav Franz Wagner; 18. jul 1911, Beč — 3. oktobar 1980, Sao Paulo) je bio član SS snaga, rođen u Beču, Austrija. On je bio zamenik komandira koncentracionog logora Sobibor u kome je za vreme operacije Rajnhard u gasnim komorama ubijeno preko 200.000 Jevreja. Zbog svoje brutalnosti, imao je nadimke Zver i Vuk.[1]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Dok je živeo u Austriji pridružio se Nacističkoj partiji 1931. godine. Pošto je bio uhapšen zbog agitacije stranke, pobegao je u Nemačku gde se pridružio SA snagama (jurišni odred), a nakon toga SS snagama tokom kasnih tridesetih.[2]
U maju 1940. godine Vagner je prvi učestvovao u programu eutanazije Akcije T4 u Hadamar i Harthajm centrima za eutanaziju. To iskustvo ubijanja ga je proguralo da pomogne osnivanje koncentracionog logora Sobibor tokom marta 1942. godine. Nakon što su instalirane gasne komore, postao je zamenik komandira logora, pod komandirom Francom Štanglom.[2]
Vagnerova nadležnost je bila da, kako stigne voz sa logorašima, usmerava ko će ići na prinudni rad u i oko logora, a ko će ići u gasnu komoru.[2][3] Kad je on bivao na odmoru, njegov zamenik ga je smenjivao.
Više nego bilo koji drugi oficir, Vagner je bio u direktnom kontaktu sa logorašima. Bio je supervizor svakodnevnog života u Sobiboru, jedan od najokrutnijih SS oficira. Preživeli logoraši su ga kasnije nazivali "hladnokrvnim sadistom"[2], govoreći da je tukao ljude i ubijao ih svakodnevno bez ikakvog razloga. Zatvorenik Mohe Bahir ga je opisivao:
Bio je krupan čovek, zgodan i plavokos, čist Arijevac. U civilnom životu bio je, nesumnjivo čovek lepih manira, u Sobiboru je bio divlja zver. Njegova pohota za ubijanjem nije imala kraja... Umeo je da otme bebu iz ruke majke i raskomada je na komade golim rukama pred majkom. Video sam kako je na smrt prebio dva Jevreja kundakom jer nisu obavili zaduženje kako im je rekao, jer nisu razumeli nemački jezik. Sećam se, jedno veče je stigla grupa mladih, uzrasta oko 15-16 godina. Vodeći te grupe je bio neki momak Abraham. Posle dugog i teškog radnog dana, ovaj momak je otišao u baraku i zaspao na svom ležaju. Kasnije je Vagner ušao nenajavljen u baraku ali ga Abraham nije čuo i nije ustao da salutira što je bila obaveza. Vagner ga je u snu izvukao golog iz kreveta, počeo nasilnički da ga bije da bi na kraju izvukao revolver i ubio ga za primer nama ostalima, a pred mlađim bratom.[4]
Nakon što su dva zatvorenika pobegla na proleće 1943. godine, Vagner je dobio naređenje da oko logora sa četom vojnika postavi nagazne mine kako se to ne bi opet desilo. Suprotno tom trudu, desio se beg ponovo. Vagner nije bio u logoru za vreme tog velikog revolta koji se desio 14. oktobra 1943. godine. Zatvorenici su znali da je odsutan pa su mislili da će im to povećati šanse za beg. Vagner je bio najstrožiji po pitanju nadgledanja zatvorenika. Od 600 ljudi koji su krenuli u beg, 300 je uspelo da pobegne. Nakon toga je stiglo naređenje od Hajnriha Himlera, glavnog čoveka SS-a da se logor zatvori i uklone svi dokazi. Vagner je okrutno obavio taj zadatak. Naime, pošto su iz logora Treblinka poslati Jevreji da rade na rušenju logora i njegovom spaljivanju, Vagner ih po obavljenom poslu sve streljao.[3]
Hajnrih Himler je Vagnera izuzetno cenio govoreći da je najviše zaslužan za uspeh operacije Rajnhard..[5]
Posle Sobibora, Vagner je u Italiji učestvovao u deportaciji Jevreja.
Posle Drugog svetskog rata, Vagner je u odsustvu osuđen na smrt, ali je on već tada bio prebegao u Brazil. Bilo je spekulacija da mu je Vatikan pomogao da pobegne prvo u Siriju a odatle u Brazil[5] preko poznatih Pacovskih kanala. 1950. godine je dobio državljanstvo i pasoš države Brazil. Tamo je živeo pod pseudonimom Ginter Mandel, gde ga je otkrio i raskrinkao čuveni lovac na naciste Simon Vizental i uhapsio 30. maja 1978. godine. Zahtevi za ekstradiciju od strane Austrije, zapadne Nemačke, Izraela i Poljske su odbijeni pa mu je suđeno u Brazilu.[3][4] Vagner je kasnije u intervjuu televiziji BBC izjavio da se nije kajao, nije imao nikakva osećanja jer je to bio samo posao i da niko posle posla nije pričao o ubijanjima već su igrali karte i opijali se.
Oktobra 1980. godine, pronađen je sa nožem zabodenim u grudi. Utvrđeno je da je to bilo samoubistvo. Kao dan smrti proglašen je 3. oktobar 1980. godine.[3][4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Klee, Ernst, Dressen, Willi, Riess, Volker. The Good Old Days: The Holocaust as Seen by Its Perpetrators and Bystanders. ISBN 978-1-56852-133-6.
- ^ a b v g Zentner, Christian; Bedürftig, Friedemann (1991). The Encyclopedia of the Third Reich. New York: Macmillan. str. 1,014. ISBN 978-0-02-897502-3.
- ^ a b v g Sobibor Interviews: Biographies of SS-men
- ^ a b v Arad 1987, str. 191–192
- ^ a b Klee, Ernst: Das Personenlexikon zum Dritten Reich. Wer war was vor und nach 1945?. Fischer Taschenbuch Verlag, Zweite aktualisierte Auflage, Frankfurt am Main. . 2003. ISBN 978-3-10-039309-8. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Zentner, Christian; Bedürftig, Friedemann (1991). The Encyclopedia of the Third Reich. New York: Macmillan. str. 1,014. ISBN 978-0-02-897502-3.
- Arad, Yitzhak (1987). Belzec, Sobibor, Treblinka: The Operation Reinhard Death Camps. Bloomington: Indiana University Press. str. 191-192. ISBN 978-0-253-21305-1.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
