Danica Čvorović
 |
 Danica i Ilija | |
| Osnovne informacije | |
|---|---|
| Nacionalnost | srpska |
| Supružnik | Ilija Čvorović |
| Deca | Sonja Čvorović |
| Prebivalište | Serdar Jole br.14, Beograd |
| Podaci o liku | |
| Vrsta | Čovek |
| Rod | Ženski |
| Podaci o kreaciji | |
| Izmislio | Dušan Kovačević |
| Tumač | Mira Banjac |
Danica Čvorović je lik u drami "Balkanski špijun", koju je napisao Dušan Kovačević. Ona je žena Ilije Čvorovića.
Danica je dramski junak koji ne silazi sa scene: prisutna je kao domaćica, supruga, majka. Ona je „večito zamišljena i zabrinuta, večito rasejana(...) davno ostarela, pre vremena“. Njeno mesto je u kuhinji (a kuhinja je i poprište dramskih zbivanja): na početku se vidi kako „sedi za kuhinjskim stolom, ljušti krompir i usput sluša radio“ - ova rečenica će se ponoviti u nekoliko scena. „Krompirski posao“ u ovoliko scena (a dramsko zbivanje traje četrdeset pet dana) ima jasnu socijalnu notu: krompir je pretežna hrana ove porodice. Odmah posle didaskalije u kokoj se opisuje Daničin „krompirski posao“ sledi govorna emisija sa radija, koja rečnikom političkog praznoslavlja govori o „zacrtanim planovima“, „neprijateljima našeg društvenog sistema“, itd. Dok radio-emisije govore o nekoj apstraktnoj stvarnosti, Daničin svakodnevni život nudi sumornu sliku životne stvarnosti - ona kao domaćica najbolje oseća nemaštinu i bedu. U njoj se događa zanimljiv proces: ukoliko više sluša izveštaje na radiju i govore političara, utoliko je ogorčenija na sve ono što doživljava u prodavnici i na pijaci. Zato, kad god se povede razgovor o životu, Danica ima samo reči jada i osude svega onoga što je snalazi u svakodnevnom životu. Njen muž Ilija, u razgovoru sa inspektorom, na njegovo pitanje kako izlazi na kraj " sovim poskupljenjem“, izjavljuje: „Privatili smo stabilizaciju, to nam je sad svetinja“. Danica pak, u razgovoru sa podstanarom, oštro će progovotiti o situaciji u društvu. Ove reči će razgneviti Iliju koga je već načeo strah, ali Danica ume da otrpi muževljeve reči. Nju će začuditi neki muževljevi postupci, ali će biti uz njega: ne dozvoljava kćerki da vodi oca kod psihijatra jer on nije lud.
Najoštrija društvena kritika izrečena je kroz usta ove Kovačevićeve junakinje. To je izdvaja iz prosečnosti koja se mogla slutuiti iz prvih slika dramske igre: njena izmučenost i mirno podnošenje nekih muževljevih postupaka i ponašanja, spoljašnja je slika ove žene; u njenoj duši je snažni jad na sve ono što se događa, veliko razumevanje za muža i ono što on radi, briga za porodicu. Iako je i ušla na strani onoga što čine njen muž i dever, to je nimalo ne karikira - ona ne razume njihove postupke i ono što čine, ali im veruje, jer su njeni.