Dva minuta mržnje

U distopijskom romanu Hiljadu devetsto osamdeset četvrta iz 1949. godine, Dva minuta mržnje je dnevni, javni period tokom kojeg članovi Spoljne partije Okeanije moraju da gledaju film koji prikazuje neprijatelje države, posebno Emanuela Goldštajna i njegove sledbenike, otvoreno i glasno da izražavaju mržnju prema njima. Politička svrha dvominutne mržnje je da omogući građanima Okeanije da ispolje svoj egzistencijalni bol i ličnu mržnju prema politički svrsishodnim neprijateljima: Goldštajnu i neprijateljskoj superdržavi u ovom trenutku. Preusmeravajući podsvesna osećanja članova dalje od partijske vlade Okeanije, ka nepostojećim spoljnim neprijateljima, Partija minimizira misaoni zločin i posledična, subverzivna ponašanja misaonih kriminalaca.

Svrha

U romanu 1984, prva sesija Dva minuta mržnje pokazuje uvod O’Brajena, člana Unutrašnje partije, u priču o Vinstonu Smitu, protagonisti čija osećanja saopštavaju efikasnost partijske psihološke manipulacije i kontrola okeanskog društva:

„ Užasna stvar u vezi sa Dvaminutnom mržnjom nije bila to što je neko bio obavezan da igra ulogu, već, naprotiv, to što je bilo nemoguće izbeći da se pridruži. U roku od trideset sekundi svako pretvaranje je uvek bilo nepotrebno. Užasna ekstaza straha i osvetoljubivosti, želja za ubijanjem, mučenjem, razbijanjem lica maljem, kao da je kao struja strujala kroz čitavu grupu ljudi, pretvarajući jednog čak i protiv svoje volje u grimasu, urlajući ludak. Pa ipak, bes koji je neko osećao bio je apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla prebacivati sa jednog predmeta na drugi kao plamen duvaljke. ”

Ispiranje mozga učesnika u Dva minuta mržnje uključuje slušne i vizuelne znakove, kao što je „odvratan, brusivi govor, kao neke monstruozne mašine koja radi bez ulja“ koji je eksplodirao sa telekrana, koji je imao za cilj da psihološki uzbudi gomilu u emocionalna pomama mržnje, straha i gnušanja prema Emanuelu Goldštajnu, i prema trenutnom neprijatelju Okeanije, bilo Istaziji ili Evroaziji. Sesija mržnje uključuje učesnike koji bacaju stvari na ekran na kojem se prikazuje film, kao i lik Džulije. Tokom filma Dva minuta mržnje, filmska slika Goldštajna se metamorfozira u lice blejaće ovce, dok neprijateljski vojnici napreduju ka gledaocima filma, pre nego što jedan neprijateljski vojnik juriša na gledaoce, dok puca iz automata; lice tog vojnika tada postaje lice Velikog brata. Na kraju dvominutne sesije mržnje, članovi Partije ritualno skandiraju „V-B...V-B...V-B...V-B”. Da bi održala ekstremne emocije izazvane na sesijama mržnje u dva minuta, Partija je stvorila Nedelju mržnje, jednonedeljni festival mržnje.

Primeri i paralele

Napadi državnih ruskih televizijskih kanala kao što su Rusija-1 i RT na liberalnu opoziciju okarakterisani su kao da podsećaju na „dva minuta mržnje“. Ruska televizija prikazivala je ukrajinske trupe kao čudovišta tokom rata u Donbasu. Jedan od najozloglašenijih primera bio je lažni izveštaj iz 2014. godine na Prvom kanalu Rusija da su ukrajinski vojnici razapeli trogodišnje dete. Nasuprot tome, društvena mreža Fejsbuk koja dozvoljava govor mržnje, pa čak i pozive na nasilje protiv ruskih vojnika tokom invazije njihove vlade na Ukrajinu, okarakterisana je kao podsećanje na „dva minuta mržnje“.

Američka propaganda Komiteta za javno informisanje tokom Prvog svetskog rata takođe je upoređena sa propagandom u programu „dva minuta mržnje“.