Devojačko da

Devojačko „da“ (španski: El sí de las niñas) je neoklasičarska komedija Leandro Fernandes de Moratin (Leandro Fernández de Moratín) napisana 1801. godine, a prvi put izvedena na pozornici 1806. godine u pozorištu Kruz, u Madridu. Komedija je doživela ogroman uspeh i bila je reprizirana 26 dana bez prekida. U Devojačkom „da“ je obrađena tema- brakovi između mladih devojaka i starijih imućnih muškaraca koji nastaju po želji devojčinih roditelja i na taj način je sputavaju da pokaže svoja osećanja i sama izabere. Ovo je tada bila aktuelna tema. Moratin posvećuje poruku i roditeljima da treba da budu umereniji u vaspitavanju dece. Devojačko „da“ oslikava njegovu tvrdnju iz dela Orígenes del teatro español gde kaže da delo treba da bude imitacija stvarnog života i da na kraju dela treba da se istakne istina i određene vrline, a da mane prikazane u delu ispadnu smešne.

Špansko pozorište u XVIII veku

Period baroka ostavio je Špancima jedno veliko nasleđe kao što je fenomen teatra. Pozorište je, naravno, bilo razvijeno za vreme baroka kada su stvarali: Lope de Vega(Lope de Vega), Tirso de Molina(Tirso de Molina), Pedro Kalderon de la Barka(Pedro Calderón de la Barca) i drugi, i nastavilo se u XVIII veku zbog čega istoričari govore o „ogromnoj raširenosti i ukorenjenosti pozorišnog spektakla tokom čitavog XVIII stoleća“. Na samom početku XVIII veka, pozorišni komadi su neretko bili samo prerade baroknih dela, međutim špansko pozorište nije bilo imuno na strane uticaje- naročito na francuske i italijanske. Stoga u španskom pozorištu počinju da se prikazuju i prevode drame Rasina, Korneja, Molijera, Gresea, Bomaršea... Ti prevodi će dovesti do stvaranja drugačijeg pozorišta u Španiji. Međutim, te nove ideje nastaju u krugu intelektualaca i književnika i ti reformatori- neoklasičari raskidaju sa tradicijom koja mu je prethodila i postavljaju temelje savremenom španskom pozorištu. Prvo se krenulo od poboljšanja materijalnih uslova- španska prestonica dobija još jednu scenu namenjenu operskim izvođenjima(Teatro de los Caños del Peral), otvaraju se novi teatri u Sevilji i Kadisu. Od 1768. predstave su se počele izvoditi svake večeri sa povećanjem cena ulaznica kada pozorište počinje da se pretvara od zabave u pravi kulturni događaj. Pored poboljšavanja materijalnih uslova usavršavaju se i glumci. U to vreme se otvara prva glumačka škola u Španiji, u Sevilji, i pisci počinju da prisustvuju probama svojih predstava i na taj način koriguju izvođenje glumaca. Nekolasičari su se zalagali za povratak klasičnom nasleđu, da se treba vratiti aristotelovskoj podeli na komediju i tragediju kao i načelima jedinstva vremena, mesta i radnje, da delo treba da bude jasno i prirodno u svojim jezičkim i stilskim obeležjima. Ove nove ideje su bile odbacivane i od naroda kao i od intelektualaca koji su novine u pozorištu po ugledu na Francusku smatrali nacionalnom izdajom. Uprkos tome, prosvetitelji su nastavili da rade na tome da u Španiji zaživi predstava po uzoru na klasicizam. Tako su nastale brojne tragedije koje nisu imale preterano uspeha izuzev nekoliko autora: Rahela, Visentea Garsije de la Uertea, Ignasija Lopes de Ajale(Razrušena Numansija), kao i tragedije poznatog pesnika Manuela Hosea Kintane(Vojvoda od Visea, Pelajo), dok je neoklasičarska komedija imala više uspeha posebno u poslednje dve decenije XVIII veka i prvoj deceniji XIX veka. Najznačajniji španski komediograf neoklasičar bio je Leandro Fernandes de Moratin, a pored njega se ističe još i Tomas de Irijarte.

Radnja

Modelom za Devojačko „da“ smatra se francuska komedija Pjera de Marivoa „Škola za majke“, ali je Moratin od Marivoa preuzeo samo osnovnu ideju. Komedija se sastoji od 3 čina, i jasno je naglašeno da radnja počinje u 7 sati uveče, a završava se u 5 ujutru, a mesto radnje je krčma u Alkali de Enares. Na ovaj način se Moratin pridržava načela jedinstva mesta, radnje i vremena. Scene se nižu prirodnim tokom i zaplet je prilično jednostavan. Dijalog je živahan, lak za razumevanje i direktan, što je jedna od razlika neoklasicizma i baroka. Donja Irena želi da uda svoju ćerku Fransisku koja je tek napunila 16 godina za don Dijega, čoveka od 59 godina, ali izuzetno dobro situiranog. Međutim, devojka voli drugog čoveka don Karlosa koji je nećak don Dijega, međutim ni Fransiska niti bilo ko od likova to ne saznaje do kraja dela. Njihova ljubav se javila u Gvadalahari kada su se sreli na jednoj proslavi i od tada, za vreme tromesečnog boravka don Dijega u tom mestu, pojačala se njihova ljubav. Pored ljubavi koju oseća prema don Karlosu koji se devojci predstavlja kao don Feliks, ona se ne usuđuje da protivreči svojoj majci i njenom naumu da je uda za don Dijega. Takav stav mlade Fransiske proističe iz ondašnjeg vaspitanja mladih devojaka kada su bile primorane da stupaju u brakove koje im odrede roditelji. U delu se primećuju i piščeve opaske na račun crkve oličene u kaluđericama- Trinidad i Sirkunsion koje su vaspitavale mladu Fransisku u manastiru u Gvadalahari i pritiskale je da se uda za don Dijega. Na početku dela iz dijaloga don Dijega i njegovog sluge Simona sazanajemo da don Dijego, uprkos svojim godinama, želi da se oženi mladom devojkom. Međutim on želi da je oženi samo ako ona pristaje. Devojka se ne izjašnjava jer je prototip čedne i poslušne devojke koja će učiniti sve što joj majka naredi. Ipak, svojoj služavki Riti poverava da je zaljubljena u don Karlosa i javlja mu pismom da se udaje zbog čega on odmah stiže iz Saragose u Alkalu de Enares. Na kraju dela se obelodanjuje ljubav dvoje mladih kada pismo koje je don Karlos napisao Fransiski dospeva u ruke don Dijega kada on saznaje da i on i njegov nećak vole istu ženu. Dirnut ljubavlju dvoje mladih, don Dijego blagosilja njihovu ljubav i pušta ih da živi srećno, žrtvujući tako svoju šansu da oženi mladu Fransisku. U delu je prikazan trijumf mladalačke ljubavi nad interesom. Pored komičnih i ironičnih elemanata u delu tako svojstvenih autoru, oseća se prisustvo laskanja, ljubavi i nežnosti i taj element ujedinjen sa kritikom koja je upućena društvu je upravo zaslužan što je delo tako snažno prodrlo do publike.

Likovi

U poslednjoj, i nesumnjivo najpoznatijoj Moratinovoj komediji, pojavljuje se sedam likova. Bilo da se radi o onim likovima koji nose suštinu radnje ili o onima koji su u drugom planu, na mogu se posmatrati drugačije do kao nerazdvojna celina u koju je svako od njih utkan sa određenom namerom. Kada se izuzme stari sluga Simon, ostalih šest likova oslikavaju parove bilo u ljubavnom smislu (don Karlos i donja Fransiska, Rita i Kalamoća), bilo u smislu moralne različitosti (don Dijego i donja Irena). Karakter likova upoznajemo kroz dijalog koji se vodi između njih, dok je radnji poklonjeno vrlo malo pažnje.

Don Dijego jeste čovek star 59 godina koji želi da se oženi mladom Fransiskom. Svestan činjenice da se ona tako mlada ne moža zaljubiti u njega tako starog, nada se da ona ipak može osetiti naklonost i prijateljstvo prema njemu i svojom voljom stupiti sa njim u brak. Ovo poslednje je od izuzetne važnosti jer se time dodaje dimenzija razboritosti i morala Dijegovoj ličnosti, jer i pored toga što iskazuje dozu egoizma željom da se oženi maldom devojkom i toga što je brak već ugovoren, ne želi da vrši pritisak na nju. To je jedna od glavnih razlika izneđu njega i donja Irene, jer dok ona Fransiski stavlja svoje reči u usta i od nje zahteva ćutanje i klimanje glavom, Dijego želi da se Fransiska slobodno izjasni. Kroz njega Moratin iskazuje svoje stavove o vaspitavanju mladih i odnosu roditelja prema njima. Pored toga, Dijegov moral i dobrota u srcu uticaće na konačan rasplet time što će se odreći Fransiske i prepustiti je svom nećaku Karlosu, dajući blagoslov njihovoj ljubavi.

Donja Irena predstavlja tipičan primer majke koja voli da dominira, manipuliše i često priča previše. U njenom liku su predstavljeni Moratinovi stavovi po pitanju pogrešnog vaspitavanja devojaka u to vreme. Irena prikriva svoj eogizam navodnom majčinskom ljubavlju i spremna je da uda svoju kćer za mnogo starijeg čoveka samo zbog toga što je on imućan i ugledan, a radi obezbeđivanja svoje ekonomske situacije. Njen lik je na udaru satire, ismejana je kroz prikaze njenih brakova – udavala se tri puta, prvi put za mnogo starijeg čoveka (kako je planirala da uda i Fransisku). Pored toga ismejana je kroz njeno pripovedanje o tome kako većinu njene porodice čine crkvena lica i kako troši mnogo para na lekove. Čitav njen lik jeste zapravo Moratinovo veliko ismevanje crkve, vaspitavanja devojaka i egoizma roditelja u to vreme.

Don Karlos je don Dijegov nećak, obrazovani mladić, pripadnik španske vojske, koji se razumno ponaša, poštuje druge, posebno starije, predstavlja uzornog člana društva koji ispravno dela i vodi se moralnim rasuđivanjem. Iako je don Karlos bio iskreno zaljubljen u mladu Fransisku, ljubav i poštovanje prema stricu su ga sprečili da bude smetnja sklapanju braku između ovo dvoje. Rastrzan između ljubavi prema Fransiski i privrženosti prema stricu, don Karlos kreće putem poslušnosti i poštovanja stričevog autoriteta, pritisnut i činjenicom da mu je prećutao da je Fransisku već upoznao i da je u nju zaljubljen. Don Karlos može da se shvati kao pozitivan lik koji tokom celog dela postupa ispravno, spreman da odustane od svoje sreće zarad sreće bližnjih. Na kraju dela i on je zadovoljan jer dobija blagoslov da bude sa ženom koju voli.

Fransiska predstavlja strogo vaspitavanu devojku, smernu i čednu, ali i nesposobnu da se suprotstavi autoritetu svoje majke. Odgajana je u manastiru, i to tako da nije dobijala mnogo saznanja o realnosti spoljnog sveta, te stoga nije ni imala mogućnosti da razvije sopstveno mišljenje i preuzme više kontrole nad svojim životom. Fransiska je primorana da svet posmatra na način koji joj majka određuje, da se ponaša u skladu sa onim što joj majka i konzervativna sredina nameću, da čeka budućnost koju je za nju isplanirala donja Irena. Fransiska je pasivna, nema mnogo uticaja na događaje oko sebe, bezlična je jer joj nije dozvoljeno da pokaže lice koje njena majka ne bi odobrila. Tipski je lik, sa ograničenom interakcijom sa drugim likovima i radnjom. Nezadovoljna je svojom situacijom, ali se ne usuđuje da se suprotstavi starijima. Do srećnog kraja dela, prihvatanja njene i don Karlosove ljubavi, dovode srećne okolnosti i razložnost i moralnost don Dijega, a ne delanje ovog para mladih.

Simon, Rita i Kalamoća su sluge. Simonov gazda je don Dijego, Ritin Fransiska, a Kalamoćin – don Karlos. Ova tri lika u drugom su planu, nemaju veliki uticaj na radnju, te se razlikuju od baroknog prikaza slugu, koji su često imali uloge u raspletu. Njihovi komentari su obično duhoviti, posebno između Rite i Kalamoće, još jednog ljubavnog para u delu. Sve troje uživaju poverenje svojih gazda: Rita je jedina znala za osećanja svoje gospodarice prema don Karlosu, Kalamoća je bio upućen u situaciju svoga gospodara, dok se Simonu don Dijego poveravao o planovima za ženidbu. I sluge se osećaju slobodno u prisustvu svojih gospodara, pa su povremeno preko mere radoznali i zainteresovani za stvari koje ih se direktno ne tiču.

Govor i dijalog

Likovi uglavnom razmenjuju kratke rečenice. Duži govori se javljaju kada don Dijego razmišlja o ispravnosti svoje odluke, kad kritikuje svog sestrića zbog neodgovornog ponašanja; u donja Ireninim hvalama svojoj kćeri; kada se sluge između sebe obaveštavaju o proteklim zbivanjima i u svojim monolozima, kada Rita deli savete Pakiti.

Don Karlos ne govori ni previše, ni premalo. Prema ujaku se uvek odnosi sa dužnim poštovanjem i nikad se ne usuđuje da vodi raspravu, već samo kratko izloži svoje argumente i pusti ujaka da odlučuje o njegovoj sudbini. Kad je reč o negovoj ljubavi prema Pakiti, nema hrabrosti ni da je pomene, nego tek na kraju kad vidi da ujak o tome slučajno saznaje i pokaže razumevanje, don Karlos se usuđuje da kaže koju reč više.

Likovi ne koriste idiolekte i na osnovu njihovog jezika nikako ne možemo videti i njihov društveni položaj.

Ton

Pakita koristi uglavnom ton poštovanja i ponznosti kad govori sa majkom i don Dijegom, ton tuge i zabrinutosti kad se žali Riti, kao i ton ogorčenosti kad misli da je don Karlos zauvek napustio, kad priča sa don Karlosom služi se tonom poštovanja, brige zbog majke i njenih osećanja. Don Dijego koristi ton molbe kad zaklinje Simona da nikom ne kaže o njegovom odnosu prema Pakiti, ton oduševljenosti kad govori o njoj i njenim vrlinama, ton uvređenosti kad mu Simon kaže da je mislio da je Pakitu namenio sestriću, ton želje i sumnjičavosti (" Kad bi se samo otvoreno izjasnila o našem budućem braku..." ), kao i ton kritike kad se obraća sestriću. Don Karlos koristi objašnjavajući ton kad se pravda ujaku za svoje nedolično ponašanje, ton uzbuđenosti i ljubavi kad se obraća Pakiti; Kalamoća koristi ton sažaljenja kad sam sebi govori " jadni Kalamoća“ kad sedne posle nošenja teških kofera;

Rita takođe koristi ton sažaljenja kad govori o svojoj mladoj gospodarici, ton blage ljutnje kad kaže za Kalamoću " klipan jedan“, a sa ironijom se obraća donja Ireni. Donja Irena govori tonom hvalisavosti kad priča o Pakiti, tonom sažaljenja kad je reč o njoj samoj, a jedino na kraju je u njenom govoru i prisutan ton iskrene radosti i razumevanja.

Govor u sebi i za sebe

Za sebe govori Rita: " Opet! Šta zapovedate?" ; Pakita : " Jadna li sam!"; Kalamoća : " Proklet da si i ti i tvoj put, i onaj ko te stvori!" i don Karlos: " Sve je propalo! Gotov sam! Ostavljam je! I zauvek gubim!"

Donja Irena ne koristi ni govor za sebe, ni monolog. Ona je bez dlake na jeziku i nikad ne meri pre nego što preseče, tako da joj ova vrsta govora nije ni potrebna. Monologe vode sluge, Pakita, don Dijego i don Karlos.

Teme

Naslov daje ideju da će u delu biti reči o nekom venčanju. Takođe se može zaključiti da je devojka ta koja je neodlučna i od čije slobode mišljenja zavisi i buduća sreća svih likova. Ideja je da treba srušiti tradiconalna razmišljanja i otvoriti se novim poimanjima sveta. Ipak na kraju ostaje nerazjašnjeno da li su likovi koji su tokom dela potpuno oslikavali tradiciju zaista promenjeni(donja Irena) ili su prihvatili novine samo zato što ipak, samo na drugi način, zadovoljavaju ciljeve kojima su težili(materijalna sigurnost) .

Motivi i simboli

U delu nema nekih poseno naglašenih slika i simbola, kao ni motiva koji se ponavljaju. Jedine reči koje se ponavljeju su donja Pakitino: " Da izađem, mama?", odakle se vidi da joj je neprijatno da bude u don Dijegovom društvu, kao i njena vaspitanost (da se ne upliće u razgovor ako se tema ne tiče mlađeg, već samo da govori kad je upitana nešto) i poštovanje prema majci.

Napetost, suspens

Pažnju održana don Karlosovo pismo koje Pakita ne uspeva da nađe u mraku i koje potom pada u ruke don Dijegu odakle se već naslućuje razrešenje problema. Problem se rešava i delo se privodi kraju.

Vrste scene

Predstava je prvi put održana u madridskom pozorištu Kruz, što je promena u odnosu na dotadašnja izvođenja dramskih dela u dvorištima.

Komično, dramatično i sentimentalno u delu

Radnja dela ime dva toka: jedan je komičan, drugi je sentimentalan i dramatičan. Komično u komediji ni u jednom trenutku nije neukusno, i uvek je u okviru jednostavnosti i pristojnosti. Komičnost je prisutna u liku donja Irene, koja je jedini komičan lik u delu, ali je prisutna i u radnji dela. Donja Irena je prikazana kao brbljiva i to se prihvata kao deo njenog karaktera. Međutim čitalac ubrzo otkriva da ona to radi namerno. Svaki put kad priča sa don Dijegom pokušava da skrene s teme o Fransiskinom neizjašnjavanju po pitanju braka, tako što započinje priču o svojoj porodici, svojim muževima ili lekovima koji su joj potrebni za lečenje. Kako donja Irena zavarava don Dijega, tako isto i Fransiska zavarava svoju majku po pitanju don Karlosa. Gradacija u komičnosti postoji kod sluga- Simonovo ponašanje je u delu komično samo jednom prilikom, u desetoj sceni drugog čina kada se sreću Simon, don Karlos i Kalamoća. Ritino i Kalamoćino ponašanje je veselije i komičnije jer je dijalog između njih dvoje uvek šaljiv. Oni u svojim dijalozima daju jednu notu smelosti koja nije prisutna u razgovorima ostalih likova. U dramatičnim scenama u delu dolazi i do prelamanja sa komičnim. Četvrta scena drugog čina je dramatična kada Fransiska misli da joj je majka saznala za ljubav prema don Karlosu, a zapravo je donja Irena umislila da Fransiska želi da postane monahinja. Tu Moratin ismeva donja Irenu pokazujući njen egoizam i želju da uda ćerku iz interesa kada ona naglašava Fransiski kako mora da posluša majku. Verovatno najsmešnija scena u delu je pred sam kraj kada don Dijego otkriva donja Ireni da joj je ćerka zaljubljena u don Karlosa. Ona to ne želi da prihvati i čak okrivljuje don Dijega kako ne želi više da oženi njenu ćerku i smišlja laži! Poslednja scena u delu je prožeta dramatičnošću kada se otkriva istina. Sentimentalne scene se vezuju za Fransisku-uglavnom kada govori o don Karlosu. Najsentimentalnija scena u delu je sam kraj prvog čina kada Fransiska priča o svojoj ljubavi prema don Karlosu. U nekim sentimentalnim scenama se oseća i doza patetike. U trećem činu četvrta, peta i šesta scena prikazuju sentimentalnost don Dijega i Fransiske pomešan sa patetikom. Don Dijego: Koga sad da okrivim? Je li kriva ona ili njena majka, ili tetke, ili ja...? Na koga... Na koga da iskalim ovaj bes što, koliko god se trudio, ne uspevam da obuzdam? A tako mi je postala draga!... Kakve sam umilne nade gajio! Kakvu sreću sebi obećavao!... Ljubomoran? Zar ja? U ovim godinama, a ljubomoran? Sramota... Ali ovaj nemir, ovo ogorčenje, ova želja za osvetom, odakle dolaze? Kojim imenom da ih nazovem? Izgleda da ponovo... Da. Donja Fransiska:... Sve laži, Rita, laži običnog pokvarenjaka koji je obećavao nešto što nije ni nameravao da ispuni. Došao je, video da ima suparnika i sebi rekao- „Zašto bih ja ikoga uznemiravao da bih zaštitio ženu? Ta, toliko je na svetu žena! Neka je udaju... Ja ništa ne gubim. Najpre moj mir, a tek posle život te sirotice.“ Bože, oprosti mi! Oprosti što sam ga toliko volela! Dijalozi između don Dijega i Fransiske u sentimentalni, dok između don Dijega i don Karlosa obiluju dinamičnošću.

Autobiografsko u delu

I danas se vode polemike oko toga da li je Moratinova inspiracija našla svoj izvor u njegovom privatnom životu. Lik Fransiske se često dovodi u vezu sa autorovom ljubavlju iz mladosti, Fransiskom Pakitom Munjos. Prvim koji je povezao ova dva autorova sveta smatra se Patrisio de la Eskosura. Danas se ova ideja uglavnom odbacuje iako se uočavaju izvesne sličnosti koje daju Eskosuri povoda da je iznese. Ono što se pouzdano može reći jeste da pristup temi obrađenoj u delu svakako prevazilazi situaciju iz Moratinovog privatnog života.

Nekada i sada

Posmatrajući delo u celini, može se zaključiti da se neke stvari izgleda nikada neće promeniti, prvenstveno misleći na stavove roditelja prema važnosti materijalnog blagostanja u braku. I po današnjim stavovima, to je neko merilo uspeha i sreće modernog braka iako se to iskazuje na jedan mnogo suptilniji način, ali poenta ostaje ista. Naravno, desile su se i velike promene, žene više nisu potlačene muškarcima, imaju pravo na izbor i napredovanje u svakom smislu, tradicionalne barijere su porušene a moralna načela potpuno rekonstruisana. Takođe, odnosi među starijim i mlađim članovima u porodici su neosporno mnogo tolerantniji. Na kraju, Moratinovo delo je značajno i zbog toga što nam daje poprilično realan osvrt u prošlost i njene tradicionalne norme a samim tim i uvid u napredak koji smo postigli, gledano sa sociološkog plana.

Spoljašnje veze

Devojačko „da“ prezentacija

• Devojačko „da“ prvi deo
• Devojačko „da“ drugi deo
• Devojačko „da“ treći deo