Pređi na sadržaj

Dezinfekciona centrala u Nišu

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vinski podrum na padinama Gorice, u čijem susedstvu, u stolarskoj radionici ili ciglani belih cigala je radila Dezinfekciona centrala

„Dezinfekciona centrala” u Nišu bila je prvi inovirani prototip komore za suzbijanje vašiju, čije osnivanje je predložio puk dr Vojislav Subotić na sastanku lekara u Nišu 12. februara 1915. godina. Nakon što je ovu ideju podržao, i pravljenje centrale realizovao Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti u Velikom ratu u Kraljevini Srbije, ona je počela sa radom marta 1915. godine. Imala je dnevni kapacitet od 4-5 hiljada pari odela, a u njenom sastavu radilo je i kupatilo.[1][2][3]

Nakon što je u "Srpskim novinama" od 24. februara 1915. objavljen članak o pećima namenjenim masovnom razvašljivanju dnevnog kapaciteta 300 - 600 pari odela, prema planovima Velisava Vulovića, izgrađena je i prva komora za razvašljivanje kao značajni anti-epidemijski agent za masovnu depedikulaciju, u prvoj „dezinfekcionoj centrali" u Nišu, kapaciteta 4 do 5.000 pari odela, što je bilo od velikog značaja ne samo za konkretnu situaciju u Srbije, već i za medicinu sveta u borbi protiv vašiju.[4][5][6]

Preduslovi[uredi | uredi izvor]

Zašto je postradao onoliki svet?
Ko je kriv?

Zamisao da se epidemija pegavca 1914/15. masovnim „razvašljivanjem“ može zaustavi bila je dvostruko pionirski poduhvat, koji je time nosio kumulativnu „neizvesnost“, zato ne baš malu.
Za strateško opredeljenje je trebalo imati odgovarajuću taktiku, a nju, opet, niko u svetu nije imao, pa ni srpska sanitet, iako je bio najzainteresovaniji.
Ono što su drugi primenjivali gotovo individualno kao higijensku meru, i lekari Srbije su znali i primenjivali.[7]

Epidemija pegavca i povratnog tifusa u Kraljevini Srbiji s kraja 1914. i početkom 1915. godine bila je jedna od najtežih epidemija izazvanih infektivnim bolestima epidemijskog karaktera koja se javila kao posledica loših društvenih i ekonomskih prilika i vanrednog stanja, izazvanog ratnim uslovima u kojima se Srbija našla u prvim godinama Velikog rata.

Ona se odvijala paralelno sa velikim ratnim naporima srpske vojske u bitkama koje su vođene od jeseni 1914. godine, kao njihova prateća pojava. Prema danku u ljudskim životima (kako pripadnika vojska tako i civilnog stanovništva), spada u red najvećih za koje svet do tada znao,[8] što potvrđuje i ocene dr Hantera, da je ova epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji“.

Početkom februara 1915. godine u tokom epidemiji dogodila se još jedan pomor kao posledica ove pošasti. Većina srpskih lekara obolela je od pegavca, lečeći bolesnike, tako da je konačan bilans bio; da je od 595 srpskih lekara njih 122 (oko 20%) umrlo u toku ove epidemije.[9]

Na pojavu epidemije, pored ratnih dejstava, neprestane migracije stanovništva i loših higijenskih i ekonomskih prilika u zemlji, uticao je i veliki broj zaraženih Austrijskih vojnika, među kojima se bolest prvo i pojavila. Međutim kao osnovni razlog istoričari srpske medicine navode i lošu organizaciju vojnog i civilnog saniteta, s kraja 1914. godine, u Srbiji, koja je upravo izšla iz balkanskih ratova, sa premalo lekara, i nepoznavanjem epidemiologije ove zarazne bolesti. Studirajući medicinu u zapadnoj Evropi, i pored solidno stečenog znanja, srpski lekari nisu mogli saznati sve o pegavcu, jer je u tim centrima bolest bila iskorenjena sredinom 19. veka. Osim toga, srpski sanitet imao je premali broj lekara, svega oko 600 na 4.500.000 stanovnika i 30.000 vojnika redovne vojske, odnosno 409 lekara, na preko 400.000 mobilisanih vojnika u ratu.[10]

Kako su u Srbiji, pre nastanka epidemije 1914. i 1915. godine, registrovani samo sporadični slučajevi pegavog tifusa u pojedinim krajevima, teško je poverovati da je epidemija buknula iz autohtonih sporadičnih žarišta, uzimajući u obzir intenzitet i brzinu razvoja epidemijskog procesa. Pitanje gde se najpre pojavio pegavi tifus u Srbiji i dalje ostaje nepoznanica – kod izbeglica, u srpskoj vojsci ili kod Austrijanaca.[11]

Niš kao centar epidemije ali i protivepidemijskih mera[uredi | uredi izvor]

Kroz blatnjave i izlokane ulice Niša 1914/15. prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim mrtvačkim sanducima

Niš je za vreme Velikog rata 1914 i 1915 bio glavni i najveći grad Srbije i ratna prestonica. Niš je tako u prve dve godine Velikog rata postao ne samo ratna prestonica Kraljevine Srbije i značajan centar svih zbivanja u Srbiji, sve do povlačenja oktobra 1915. godine, već i grad u kome je spas tražilo sve što se moglo preseliti iz srpske prestonice i drugih krajeva Srbije, a kasnije i masa ranjenika i bolesnika.

Tako je ova mala varošica sa oko 30.000 stanovnika narasla u grad sa preko 120.000 (147.000) stanovnika,[a] takoreći preko noći.[13][14] Vlada, Skupština, diplomate, visoka administracija, politički i umetnički svet, novinari, književnici; nebrojene izbeglice iz Beograda i severnih gradova, punile su ne samo niške male, hotele i druga svratišta, već i bolnice, a praznih postelja već nakon nekoliko dana u Nišu više nije bilo.[15] Tako je grad koji je imao je dosta vojske i mnogo zarobljenika, prema tome, za vreme epidemije imao je i mnogo bolesnika od pegavog tifusa.14

Taj strašan pomor nije bio samo u Nišu po bolnicama i logorima, nego i u svim mestima Srbije, koja su imala obične, a pored njih i rezervne vojne bolnice. Sve su bile prepune. Za vreme epidemije, zbog velike navale, pored škola i nadleštva, i mnoge kafane i privatne kuće korišćene su za smeštaj bolesnika. U pojedinim niškim bolnicama umiralo je dnevno na stotine bolesnika, a njihovi leševi ležali su oko kapela kao umetrena drva.

U Nišu je šest meseci vladala nezapamćena epidemija, sa visokim procentom smrtnosti, a u Moravskoj vojnoj bolnici se u 1914. pored ranjenika lečilo preko 3.000 ljudi od pegavog tifusa.[16]

Dnevno je umiralo i do 36 bolesnika.[17] Prema sačuvanoj evidenciji, u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, epidemija tifusa u Nišu dobila je široke razmere od novembra 1914 (u novembru su umrla 253 lica a decembru 297).[18]

Vojna bolnica, Pasterov zavod i okružna bolnica (desno) podneli su najveći teret u zbrinjavanju bolesnika.....bolesnike su dovlačeni transportnim sredstvima na najprimitivniji način. Iz zarobljeničkog logora u Gradu, iz sviju niških bolnica, čim bi se utvrdio nov slučaj pegavca, nije se čekalo ni trenutak, niti se prethodno pitalo da li ima postelja ili mesta, smesta su trpani oboleli, najčešće najteži sa velikom vatrom, na volujska kola. Preko niške razrivene kaldrme, razdruzgani na golim daskama, bez slame i prostirke, bolesni su transportovani kroz celu varoš, upravo po njenoj dužini, preko Stambol kapije pravo u „Ćele-kulu“.[16]
Imajući u vidu sve napred iznete preduslove, ne iznenađuje što je jedna od prvih odluka Državnog odbora za suzbijanje zaraznih bolesti u Velikom ratu bila da podigne barake i tri peći za razvašljaivanje u Nišu. U tom cilju Odbor je odlučio da kupi više dezinfekcionih aparata i medikamenata i snažno krene u borbu protiv pegavog tifusa.[19] Tako je kao jedna od prvih konkretnih mera Odbora, marta meseca 1915. godine u Nišu nastala prva „Dezinfekciona centrala” koja je imala dnevni kapacitet 4-5.000 pari odela, preobuke, ćebadi, posteljine itd.

Položaj i razmeštaj centrale[uredi | uredi izvor]

Centrala je bila locirana u južnom delu Niša, u nastavku Obrenovićeve ulice, jedne od vodećih gradskih arterija u centru Niša severno-južnog pravca – na severnim padinama brda Gorica iznad starog niškog groblja, u blizini vinskog podruma „Gorica“ advokata Svetozara Tutunovića izgrađenog po oslobođenju Niša od Turaka, a danas poznatoj niškoj četvrti Tutunovićev podrum. Mikrolokacija „dezinfekcione centrale“ nije poznata. Postoje dve pretpostavke o njenoj tačnoj lokaciji, koje je u svom naučnom radu iz istorije medicine, izneo Goran Čukić:[20]

Prva pretpostavka — zasnovana je na izjavama starijih Nišlija, stanovnika brda Gorica, da je stanica najverovatnije bila preko puta vinskog podruma u stolarskoj radionica sa „sušarom za daske“ koja je imala dimnjak, koji je usled dotrajalosti kasnije srušen.

Druga pretpostavka — zasnovana je na podacima iz Enciklopedije Niša, koja i ako u delu o zdravstvu o dezinfekcionoj centrali ništa ne piše,[21] u delu o privrediu enciklopediji se nalazi interesantan podatak o vinskom podrumu Svetozara Tutunovića i fabrici belih cigli – ciglani na Gorici[22], koja je možda bila pogodna za smeštaj kupatila i dezinfekcione centrale?

Početak rada[uredi | uredi izvor]

Prvi akt, kojim je zvanično dostavljeno obaveštenje o početku rada „instalacije za dezinfekciju“, upućen je 12. marta 1915. godine od strane Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti, osnovanog u Nišu oko 21. januara 1915. godine je svojim raspisima obavestio vojvode: Stepu Stepanovića i Živojinlj Mišićlj, generale: Pavla Jurišića i Mihaila Živkovića, a posebnim aktom (rukom pisani) sledeće sadržine i komandanta Moravske divizijske oblasti:[23]

Državni odbor ima čast izvestiti komandanta da su instalacije za dezinfekciju odela, preobuke i posteljnih stvari u parnoj ciglani, preko puta podruma Gorica, potpuno dovršene i da već nekolko dana funkcionišu na potpuno zadovoljstvo Državnog odbora.“ Očekuje se od komandanta da naredi „odmah, a najdalje u vremenu od nekoliko dana“ da se izvrši potpuna dezinfekcija svih bolnica u Nišu. Daju se uputstva za korišćenje, a obaveštavaju da „instalacija može dnevno dezinfikovati 4-5.000 pari odela, preobuke, ćebadi itd.[24]

Pet dana nakon ovog akta dostavljenog vojnim jedinicama, o osnivanju i radu „Dezinfekcione centrale” u Nišu, prvi put je 17. marta 1915. godine, upoznata i javnost (građanstvo) posredstvom više dnevnih listova u Kraljevini Srbiji (kada je do tada u centrali već bilo dezinfikovano 40.000 pari odela).

Ako se uzme u obzir dnevni kapacitet, uhodavanje osoblja i probni rad – „dezinfekciona centrala“ je počela sa radom desetak dana pre 12. marta 1915. godine (najverovatnije oko prvog ili drugog marta 1915.[23])

Otvaranju centrale, prema pisanju Pravde, 17. marta 1915. godine prisustvovali su prestolonaslednik, članovi Državnog odbora za suzbijanje zaraze i druge zvanice, koji su boravili u Nišu - u tom istorijskom razdoblju ratnoj prestonici Kraljevine Jugoslavije.[25]

Namena i kapacitet[uredi | uredi izvor]

Namena
  • „Niška dezinfekciona centrala“ je bila namenjena potrebama vojske, njenim brojnim bolnicama građanstvu.
  • Kupanje u kupatilu centrale bilo je besplatno, a odvijalo se paralelno sa dezinfekcijom, pa se bi dok se osoba okupa dezinfekcija bila završena.
Kapacitet

Prema pisanju ondašnje štampe „Dezifekciona centrala je u martu 1915. dezinfikovala 120.000 pari odela...a Za jedan dan u centreali je moglo da se okup 1.200 osoba Međutim, prema istraživanjima kapacitet obrade komore u Nišu bio je mnogo veći od zacrtanog (24. februara 1915. godine) i kretao se do 5.000 pari odela, ćebati, veša, bolničke posteljine itd.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Bila je to prva masovnija upotreba suvog toplog vazduha, kao osnovnog sredstva protiv vašljivosti tela u suzbijanju epidemije pegavca i povretnog tifusa, pre upotrebe improvizovanog Stamersonovog bureta i/ili Srpskog bureta.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ruski poslanik Trubecki dao je procenu da je u Nišu privremeno boravilo 1914/1915. godine 147.000 ljudi, među kojima je najveći broj bio ranjenih i obolelih od tifusa.[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ “Peći za dezinfekciju (u borbi protiv zaraze)”. Srpske novine. Dnevni list. Niš. 24.02 1915.
  2. ^ Odluka Ministarskog saveta. Službeni deo, Srpske Novine, Niš, 10.03 1915.
  3. ^ „Državni odbor za suzbijanje zaraze“. Pravda, 16.02.1915
  4. ^ Jedna korisna ustanova. Straža; 17.04.1915., 2.
  5. ^ Čukić G. Naučni doprinos kod preduzimanja mera protiv epidemijskog tifusa 1915. godine. U: Zbornik radova sa VI naučno-stručnog skupa istorije medicine, farmacije, veterine i narodna zdravstvena kultura. Knj. 5. Zaječar; 2014.s. 67-81
  6. ^ . Čukić G. Depedikulacija suvim toplim vazduhom na području Jugoslavije u Prvom i Drugom svetskom ratu. Timočki medicinski glasnik, Zaječar 2005; 30 (2):85-90.
  7. ^ Čukić, Goran. „Golgota i medicinska epopeja 1914/1915. godine - ("Specijalna epidemiologija pegavca" između 1909. i 1919. godine)”. Istorija medicine i zdravstvene kulture, Timočki Glasnik, Godina 2007. Volumen 32. Broj 4. Pristupljeno 21. 03. 2016. 
  8. ^ Stanojević V. Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd, 1924; 115–45.
  9. ^ Nedok A. Sanitetsko osoblje koje je izgubilo živote tokom ratnih događaja od 15. 7. 1914. do 30. 9. 1915. Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva 2009
  10. ^ Stanojević V. Epidemija pegavca u srpskoj vojsci 1914/15. Vojnosanit Pregl 1958; 15 (7–8): 592–93.
  11. ^ Birtašević B, Đorđević D, Arsić B i sar. Vojna epidemiologija. III izdanje. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Beograd 1989.
  12. ^ Kitanović, Vladimir, Niš u Prvom svetskom ratu 1914-1918, Narodni muzej Niš, 1985
  13. ^ Milovan Ristić, Istorija grada Niša, Niš 1937.
  14. ^ Borislav Andrejević, Spomenici Niša i okoline, Niš 1985.
  15. ^ Niš ratna prestonica Srbije 1914-1915, Narodni muzej, Niš,2014
  16. ^ a b Milorad Dimić, Sreten Milenković, 125 godina Vojne bolnice u Nišu, Niš:Vojna bolnica; Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004 (Bečej Proleter). 116 str. ISBN 978-86-84819-01-9.
  17. ^ Đuković I. The typhoid epidemic in serbia 1914−1915. The Association of Descendants of the Veterans 1912−1920. Belgrade: Signature; 2006. (Serbian)
  18. ^ Борислав Андрејевић, Споменици Ниша и околине, Ниш 1985.
  19. ^ „Državni odbor za suzbijanje zaraze“. Pravda, 16.02 1915
  20. ^ Goran Čukić, „Dezinfekciona centrala“ 1915. godine u Nišu, Acta Medica Medianae 2016, Vol.55(4)
  21. ^ Enciklopedija Niša, zdravstvo, dečija zaštita, socijalna zaštita. Niš: Gradina; 1996. s. 37-39
  22. ^ Enciklopedija Niša, privreda. Niš: Gradina; 1996.
  23. ^ а б Goran Čukić „Dezinfekciona centrala“ 1915. godine u Nišu, Acta Medica Medianae 2016, Vol.55(4) р. 99.
  24. ^ Arhiv Srbije (AS), MUD-S, Do 10/1915., 12.03 1915.
  25. ^ „Niška dezinfekciona centrala“. Pravda, 17.04 1915.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дезинфекциона_централа_у_Нишу&oldid=27776507”