Тифус

С Википедије, слободне енциклопедије
Тифус
Синонимитифоидна грозница
Epidemic typhus Burundi.jpg
Осип узрокован тифусом
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиГрозница, главобоља, осип[1]
Време појаве1–2 недеље након излагања[2]
УзроциБактеријска инфекција коју шире паразити[1]
ЛечењеДоксициклин[2]
ФреквенцијаРетко[3]

Тифус (од грч. τῦφος - магла, испарење) је скуп инфективних болести са карактеристичним током: постепено повећавање температуре, болови у стомаку, затвор и брадикардија (пулс испод 50 откуцаја у минуту). Ако се не лечи, болест може да доведе до смрти.[1] Симптоми обично постају уочљиви једну до две недеље након излагања.[2][4][5]

Болести су узроковане специфичним типовима бактеријске инфекције.[1] Епидемични тифус узрокује Rickettsia prowazekii, коју шире телесне ваши, скраб тифус се јавља услед Orientia tsutsugamushi коју шире гриње породице Trombiculidae, и ендемични тифус узрокује Rickettsia typhi коју шире буве.[1][6]

Тренутно не постоји продајно доступна вакцина.[3][7][8] Превенција се врши смањивањем изложености организмима који шире болест.[3][7][8] Третман је антибиотик доксициклин.[2] Епидемични тифус се генерално јавља током избијања болести, када су присутни лоши санитарни услови и претрпаност.[9] Болест је некад била честа, док се у данашње време ретко јавља.[3] Скраб тифус се јављау југоисточној Азији, Јапану, и северној Аустралији.[7] Ендемски тифус се јавља у тропским и суптропским областима света.[8]

Тифус је први пут био описан 1528. године.[10] Назив потиче од грчке речи tûphos (τύφος) са значењем магловит, чиме се описује стање ума инфектираних особа.[10] Док „тифоидан” значи „попут тифуса”, тифус и тифоидна грозница су две различите болести узроковане различитим типовима бактерија.[11][12]

Знаци и симптоми[уреди | уреди извор]

Следећи знаци и симптоми односе се на епидемијски тифус, јер је он најважнији из тифусне групе болести.[13]

Знаци и симптоми почињу са наглом појавом грознице, и других грипу сличних симптома након једне или две недеље од инфектирања.[14] Пет до девет дана након почетка симптома, типично се појављује осип прво на трупу и шири се на екстремитете. Овај осип се на крају шири преко већине тела, изузев лица, дланова и табана. Знаци менингоенцефалитиса почињу са осипом и настављају се у другу и трећу недељу. Други знаци менингоенцефалитиса обухватају сензитивност на светло (фотофобија), промењени ментални статус (делиријум), или кому. Нелечени случајеви су често фатални.[15]

Узроци[уреди | уреди извор]

Више болести садрже реч „тифус” у свом опису.[16] Типови обухватају:[17]

Болест Бактерија Резервоар/вектор Напомене
Епидемични тифус.[18] Rickettsia prowazekii Телесне ваши.[19] Кад се термин „тифус” користи без класификације, обично се односи на епидемични тифус. Генерално се сматра да се историјске референце на „тифус” односе на то обољење.[20]
Ендемски тифус Rickettsia typhi буве на пацовима
Скраб тифус Orientia tsutsugamushi Жетвене гриње на људима или глодарима
Квинслендски крпељски тифус[21] или аустралијски крпељски тифус (и пегави тифус[22]) Rickettsia australis Крпељи

Превенција[уреди | уреди извор]

Према подацима из 2017. године не постоји продајно доступна вакцина.[3][7][8] Вакција је била у развоју за скраб тифус, позната као скраб тифусна вакцина.[23][24]

Третман[уреди | уреди извор]

Америчка асоцијација за јавно здравље препоручује третман базиран на клиничким налазима и пре него што се култивирањем потврди дијагноза.[25] Без третмана, смрт се може јавити код 10 до 60 процената пацијената са епидемијским тифусом, при чему су пацијенти са више од 60 година изложени највећем ризику од смрти.[26] У антибиотичкој ери, смртни исходи нису чести ако се користи доксициклин.[27][28] У једној студији са 60 хоспитализованих пацијената са епидемијским тифусом, ни један пацијент није умро након што му је дат доксициклин или хлорамфеникол.[29] Неким пацијентима је исто тако неопходан додатни кисеоник и интаравенозни флуиди.

Облици тифоидне грознице[уреди | уреди извор]

Трбушни тифус (лат. Typhus abdominalis) изазива бактерија Salmonella Typhi.

Пегави тифус или епидемијски тифус (лат. Typhus levissimus) изазива рикеција Rickettsiom prowazeki, а преноси је искључиво телесна ваш (Pediculus humanis corporis).[30]

Ендемски тифус изазива рикеција Rickettsia typhi и преносе их буве (које обично обитавају на пацовима).

Паратифус је лакша форма тифуса коју изазива бактерија Salmonella paratyphi.

Епидемиологија и патологија[уреди | уреди извор]

Глобална учесталост тифуса
Зелено (велике епидемије), жуто (средње велике епидемије), бело (спорадични случајеви)

Бацили трбушног тифуса налазе се у столици асимптоматских клицоноша или у столици и урину оних са активном болести. Због неадекватне хигијене бацил се може проширити на комуналне изворе хране или воде. У ендемским подручјима, где су санитарне мере недовољне, бацил тифуса се чешће преноси водом него храном.[31]

Бактерија тифуса улази у тело преко гастроинтестиналног тракта, а у крвоток улази преко лимфних путева.[32]

Око 3% нелечених болесника постају хроничне цревне клицоноше, што значи да излучују микроорганизме столицом дуже од годину дана.

Ток болести[уреди | уреди извор]

Инкубација (обично 8-14 дана) зависи од броја прогутаних бактерија. Болест обично почиње постепено са повишеном температуром, главобољом, фарингитисом, затвором, анорексијом и болом у трбуху који је осетљив на палпацију. У ређе симптоме спадају бол при мокрењу, кашаљ,[33] и епистакса.[34]

Ако се не започне терапија, температура постепено расте 2-3 дана, остаје повишена (обично до 39,4-40°C) наредних 10-14 дана, да би постепено падала крајем 3. недеље и дошла на нормалу током 4. недеље. Продужена грозница обично је праћена брадикардијом и прострацијом, а у тешким случајевима појављују се неуролошки симптоми: делиријум, сопор или кома. Код око 10% болесника на прстима и на трбуху током друге недеље појављују се дискретне ружичасте пеге које на притисак изблеђују (розеоле). Оне нестају за 2 до 5 дана. Перфорација црева, обично у подручју дисталног илеума, јавља се у 1-2% болесника. Чести су спленомегалија, леукопенија, анемија, лезија јетре, протеинурија и блага потрошна коагулопатија.[35] Може доћи и до акутног колецистиса и хепатитиса.

У каснијем стадијуму болести, кад је оштећење црева најизраженије, може доћи до тешког пролива, а столица може садржавати крв. Код око 2% болесника у трећој недељи долази до тешког крварења са смртношћу од око 25%. Пнеумонија се може развити у другој или трећој недељи и обично је последица пнеумококне инфекције.

Опоравак може трајати неколико месеци. Осим тога, бактерија понекад може изазвати жаришне инфекције, као што су остеомијелитис, ендокардитис, менингитис, апсцеси меких ткива или гломерулонефритис. У 8 до 10% нелечених болесника, симптоми слични иницијалном клиничком синдрому могу се поново појавити око 2 недеље након пада температуре.

Из нејасних разлога, антибиотска терапија на почетку болести повећава инциденцију фебрилног релапса на 15 до 20%. Ако се терапија антибиотицима поново примени кад дође до релапса, температура пада брзо, за разлику од спорог пада који се види код примарне болести.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Typhus Fevers”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  2. ^ а б в г „Information for Health Care Providers”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 27. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  3. ^ а б в г д „Epidemic Typhus”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 27. 3. 2017. 
  4. ^ Watt G, Parola P. Scrub typhus and tropical rickettsioses. Curr Opin Infect Dis. 2003 Oct. 16(5):429-36
  5. ^ Saah AJ. Rickettsia prowazekii (epidemic or louse-borne typhus). Principles and Practice of Infectious Diseases. 2000. 2050-2053.
  6. ^ Watt G, Olson JG. Scrub typhus. Hunter GW, Thomas SG, eds. Hunter's Tropical Medicine and Emerging Infectious Diseases. 8th ed. Philadelphia, Pa: WB Saunders and Co; 2000. 443-5.
  7. ^ а б в г „Scrub Typhus”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  8. ^ а б в г „Murine Typhus”. www.cdc.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  9. ^ „WHO | Typhus”. www.who.int. мај 1997. Архивирано из оригинала на датум 27. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  10. ^ а б Bennett, John E.; Dolin, Raphael; Blaser, Martin J. (2014). Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases E-Book (на језику: енглески). Elsevier Health Sciences. стр. 2217. ISBN 9780323263733. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2017. 
  11. ^ Evans, Alfred S.; Brachman, Philip S. (2013). Bacterial Infections of Humans: Epidemiology and Control (на језику: енглески). Springer. стр. 839. ISBN 9781461553274. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2017. 
  12. ^ La Scola B, Raoult D. Laboratory diagnosis of rickettsioses: current approaches to diagnosis of old and new rickettsial diseases. J Clin Microbiol. 1997 Nov. 35(11):2715-27.
  13. ^ Levinson, Warren (2010). Review of Medical Microbiology and Immunology (11 изд.). McGraw Hill. ISBN 9780071700283. 
  14. ^ Mullen, Gary R. A. Durden; Lance (27. 9. 2002). Medical and Veterinary Entomology. Academic Press. стр. 58—. ISBN 978-0-08-053607-1. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2017. 
  15. ^ Raoult D, Roux V. Rickettsioses as paradigms of new or emerging infectious diseases. Clin Microbiol Rev. 1997 Oct. 10(4):694-719.
  16. ^ Eremeeva, Marina E; Gregory A Dasch. „Rickettsial (Spotted & Typhus Fevers) & Related Infections (Anaplasmosis & Ehrlichiosis)”. CDC Centers for Disease Control and Prevention. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2014. Приступљено 15. 5. 2014. 
  17. ^ Olson JG. Typhus: general principles. Hunter GW, Thomas SG, eds. Hunter's Tropical Medicine and Emerging Infectious Diseases. 8th ed. Philadelphia, Pa: WB Saunders and Co; 2000. 430-3.
  18. ^ Biggs HM, Behravesh CB, Bradley KK, Dahlgren FS, Drexler NA, Dumler JS, et al. Diagnosis and Management of Tickborne Rickettsial Diseases: Rocky Mountain Spotted Fever and Other Spotted Fever Group Rickettsioses, Ehrlichioses, and Anaplasmosis - United States. MMWR Recomm Rep. 2016 May 13. 65 (2):1-44
  19. ^ Nutanson I, Steen C, Schwartz RA. Pediculosis corporis: an ancient itch. Acta Dermatovenerol Croat. 2007;15(1):33-8.
  20. ^ Chapman AS, Bakken JS, Folk SM, et al. Diagnosis and management of tickborne rickettsial diseases: Rocky Mountain spotted fever, ehrlichioses, and anaplasmosis--United States: a practical guide for physicians and other health-care and public health professionals. MMWR Recomm Rep. 2006 Mar 31. 55(RR-4):1-27.
  21. ^ Ticks Factsheet Архивирано 2011-02-21 на сајту Wayback Machine NSW Department of Health
  22. ^ Spotted Fevers Архивирано 2010-12-29 на сајту Wayback Machine Department of Medical Entomology, University of Sydney
  23. ^ Chattopadhyay, S; Richards, AL (2007). „Scrub typhus vaccines: past history and recent developments.”. Human Vaccines. 3 (3): 73—80. PMID 17375000. doi:10.4161/hv.3.3.4009. 
  24. ^ Richards AL. Rickettsial Vaccines: the old and the new. Expert Rev Vaccines. October 2004. 3:541-555. [Medline].
  25. ^ Heymann, David (2015). Control of communicable diseases manual : an official report of the American Public Health Association. Washington, DC: APHA Press, an imprint of the American Public Health Association. стр. 661—668. ISBN 9780875530185. 
  26. ^ Jensenius M, Han PV, Schlagenhauf P, Schwartz E, Parola P, Castelli F, et al. Acute and Potentially Life-Threatening Tropical Diseases in Western Travelers--A GeoSentinel Multicenter Study, 1996-2011. Am J Trop Med Hyg. 2013 Feb. 88(2):397-404.
  27. ^ Kim YS, Yun HJ, Shim SK, et al. A comparative trial of a single dose of azithromycin versus doxycycline for the treatment of mild scrub typhus. Clin Infect Dis. 2004 Nov 1. 39(9):1329-35.
  28. ^ Watt G, Kantipong P, Jongsakul K, et al. Doxycycline and rifampicin for mild scrub-typhus infections in northern Thailand: a randomised trial. Lancet. 2000 Sep 23. 356(9235):1057-61
  29. ^ Matossian RM, Thaddeus J, Garabedian GA (1963). „Outbreak of epidemic typhus in the northern region of Saudi Arabia”. Am J Trop Med Hyg. 12: 82—90. PMID 13933690. doi:10.4269/ajtmh.1963.12.82. 
  30. ^ Powers, Jim; Badri, Talel (2020), Pediculosis Corporis, StatPearls Publishing, PMID 29489282, Приступљено 2021-01-21 
  31. ^ Christie AB. Rickettsial disease: typhus. Infectious Diseases: Epidemiology and Clinical Practice. 1987. 2: 1070-1097.
  32. ^ Jensenius M, Fournier P, Raoult D. Rickettsioses and the international traveler. Clin Infect Dis. 2004. 34(10):1493-9.
  33. ^ Chen HC, Chang HC, Chang YC, Liu SF, Su MC, Huang KT, et al. Chest radiographic presentation in patients with scrub typhus. Trans R Soc Trop Med Hyg. 2011 Oct 25.
  34. ^ Giulieri S, Jaton K, Cometta A, Trellu LT, Greub G. Development of a duplex real-time PCR for the detection of Rickettsia spp. and typhus group rickettsia in clinical samples. FEMS Immunol Med Microbiol. 2011 Nov 21.
  35. ^ Wongchotigul V, Waicharoen S, Riengrod S, et al. Development and evaluation of a latex agglutination test for the rapid diagnosis of scrub typhus. Southeast Asian J Trop Med Public Health. 2005 Jan. 36(1):108-12.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).