Edukacija kadrova i građana za civilnu odbranu

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Savremenom svetu (postindustrijskom, tehnološkom, informatičkom, globalnom) potrebni su ljudi, obučeni, spremni i sposobni da koriste nova kompleksna oruđa, brzo i efikasno usvajaju, izgrađuju i primenjuju raznovrsna znanja, aktivno i odgovorno učestvuju u složenim društvenim i ekonomskim odnosima i procesima u svakodnevnom životu i donose adekvatne, racionalne i najbolje odluke, a pogotovo u vanrednim situacijama.

Integrisani sistem zaštite i spasavanja podrazumeva uspostavljanje jedinstvenog sistema rukovođenja, organizovanja građana i logističke podrške u zaštiti i spasavanju sa efikasnim sistemom informisanja u miru, vanrednoj situaciji, vanrednom i ratnom stanju. Kadrovi Službe osmatranja obaveštavanja i veze prikupljaju informacije u skladu sa pravilnikom o razmeni informacija po listi pitanja.[1]

Edukacija štabova za vanredne situacije[uredi | uredi izvor]

Edukacija štabova za vanredne situacije je veoma bitna jer se kroz njihovo rešavanje problema  donosi adekvatna odluka

Štab za vanredne situacije čine predstavnici iz:

  • lokalnih samouprava (gradova i opština)
  • MUP-a/Sektor za vanredne situacije
  • MO/Uprava za obaveze odbrane
  • javnih – komunalnih preduzeća
  • zdravstva/hitne medicinske pomoći
  • Crvenog krsta
  • medija, udruženja građana i dr


Članovi štaba za vanredne situacije suočeni su sa mnogobrojnim problemima  koje treba rešavati određenim metodama i raznim mogućnostima koje treba staviti u funkciju rešavanja problema, tj. doneti pravovremenu i adekvatnu odluku.

Na teritoriji jedinice lokalne samouprave – JLS (grad, opština) mogu se pojaviti sve vrste opasnosti (rat, opasnosti od elementarnih nepogoda kao što su: poplave, požari većih razmera, zemljotresi, klizanje tla i sl.) i tehničke nesreće, tj. vanredne situacije (prepoznato je 36), koje treba pravovremeno otkriti radi preduzimanja mera zaštite i sklanjanja stanovništva i materijalnih dobara.

Pravovremena, tačna i precizna informacija u ovakvim situacijama život znači. Zbog toga se kadrovima koji rade na ovim poslovima posvećuje posebna pažnja, kada je u pitanju njihova obučenost, spretnost u rukovanju najmodernijom i raznovrsnom opremom, snalažljivost u vanrednim situacijama i pravovremenom prenosu informacija do subjekata zaduženih za brze intervencije u pomenutim situacijama.

Sistemi u oblasti odbrane, od organizacionih, konstrukcijskih, proizvodnih do informacionih, zahtevaju, kao i u drugim oblastima, detaljno poznavanje suštine i uslova primene različitih organizacionih, konstrukcijskih i tehnoloških rešenja, da bi bili uspešno projektovani i primenjeni u konkretnom problemu i u funkciji konkretnog zadatka. Prati se primena izabranih alternativa i vrednuju postignuti rezultati radi utvrđivanja da li je rešenje problema zadovoljavajuće. Zadovoljavajuća rešenja problema služe kao primer u daljoj edukaciji štabova za vanredne situacije i preventivnom planiranju.

Ova rešenja mogu služiti kao putokaz pri planiranju i opremanju svih subjekata sistema odbrane savremenim sredstvima za brzo reagovanje u vanrednim situacijama (kao što su: nove tehnologije – oprema i sredstva za čišćenje snega i leda; sredstva za brze intervencije iz vazduha (savremeni helikopteri i sl); sredstva veze, kao i za projektovanje predloga kurikuluma za osposobljavanje kadrova Civilne odbrane (lokalnih samouprava, privrednih društava, javnih preduzeća, udruženja, organizacija javnog informisanja, NVO i sl), Sektora za vanredne situacije MUP-a, tj. štabova za vanredne situacije, subjekata Ministarstva odbrane (Uprave za obaveze odbrane, civilno-vojne saradnje J-9, Vojske Srbije) i drugih subjekata na teritoriji Republike Srbije, radi stvaranja kontinuiteta u praćenju, obučavanju i osposobljavanju budućih kadrova neophodnih reformisanoj Civilnoj odbrani u vanrednim situacijama i po proglašenju vanrednog stanja radi edukacije mladih u duhu racionalnog korišćenja postojećih resursa, kroz timski rad na zajedničkom projektu koji objedinjuje različite ideje članova tima – uključenost svih subjekata sa lokalnog nivoa u funkciji upravljanja vanrednim situacijama (poplave, olujni vetrovi sa snežnim nanosima, suše, požari, tehničko-tehnološke katastrofe i sl.) i stavljanje ovakvih modela u funkciju vanrednih situacija kroz demonstraciju primene na konkretnim primerima i donošenju pravovremenih racionalnih odluka u preventivnom delovanju i otklanjanju posledica eventualnih katastrofa, koje mogu da nas zadese.


Definicija pojma civilne odbrane određena je u članu 4 tačka 4 Zakona o odbrani na sledeći način: Civilna odbrana je deo odbrane Republike Srbije koji obuhvata skup mera i aktivnosti usmerenih na pripreme za odbranu i odbranu Republike Srbije nevojnim sredstvima i obezbeđivanje uspešnog funksionisanja državnih organa, organa autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, privrednih društava i drugih pravnih lica, zaštite i spasavanja i obezbeđenja uslova za život i rad građana i zadovoljenja potreba snaga odbrane u vanrednom i ratnom stanju.[2]

Iz same definicije pojma može da se zaključi da se radi o kompleksnim i sveobuhvatnim aktivnostima usmerenim na zaštitu osnovnih vrednosti sistema države, kao i njenih ljudskih i materijalnih resursa u okolnostima povećane i šire opasnosti u situacijama vanrednog i ratnog stanja.

Glavna karakteristika civilne odbrane jeste da se odnosi na upotrebu isključivo nevojnih sredstava i aktivnosti i to kako u potencijalnim situacijama tokom ratnog stanja, tako i u okolnostima vanrednog stanja u mirnodopskim okolnostima do kojih dolazi prilikom elementarnih nepogoda. Jasno je da je u takvim okolnostima potrebno masovno angažovanje svih specijalizovanih institucionalnih potencijala, ali i građana. Napred navedeno implicira potrebu spremnosti svih subjekata tj. svih ljudskih resursa u jednoj državi da upravljaju kriznim situacijama i to bilo da koordiniraju i rukovode aktivnostima bilo da neposredno učestvuju u istim.

Sistem civilne odbrane je organizovan kao sistem institucionalnog upravljanja i koordinisanja. Shodno tome, ključnu ulogu u sistemu civilne odbrane Republike Srbije imaju institucije u oblasti odbrane i unutrašnjih poslova. Tako su Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova, kao i Vojska Srbije označeni kao stubovi organizovanja aktivnosti, s tim što se po vertikali organizaciona šema spušta do nivoa lokalnih samouprava, kao osnovnih teritorijalnih i upravnih jedinica države, pa do svakog sposobnog građanina pojedinačno. Napred navedene institucije su dužne da obezbede materijalne uslove za njihovo sprovođenje, kao i da izrade planove po vrstama rizika i nivoima aktivnosti.

Zbog kompleksnosti aktivnosti sam zakonodavac je prepoznao potrebu da se poslovi civilne odbrane i civilne zaštite precizno urede, te je članom 80 Zakona o odbrani propisao da se prava i dužnosti građana u vezi sa njihovim učešćem u zaštiti i spasavanju ljudi, životinja, materijalnih dobara i životne sredine, i mere i aktivnosti koje preduzimaju organi civilne zaštite, uređuju posebnim zakonom.

Ciljevi civilne odbrane se mogu odrediti na različite načine, s tim što su neki od ključnih:

  1. zaštita građana u slučaju rata i vanrednim situacijama;
  2. snabdevanje građana i oružanih snaga neophodnim sredstvima (hranom, vodom, oružjem, itd.) u vreme vanrednih situacija i rata; kao i
  3. povećavanje spremnosti ljudi i društva na bilo koji vid ugrožavanja i opasnosti i sl.[3]

Upravo, zbog vitalnog značaja koji civilna odbrana ima za održanje i normalno funkcionisanje svake države, neophodno je istu dobro organizovati i izvršiti adekvatnu pripremu svih elemenata sistema civilne odbrane.

Subjekti upravljanja vanrednim situacijama[uredi | uredi izvor]

Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanja vanrednim situacijama, definisani su pored ostalog subjekti koji upravljaju vanrednim situacijama (čl.24-37 zakona), sa organizacijom po vertikali strukture organa vlasti i sa centralnim definisanjem organa lokalne samouprave za upravljanje vanrednim situacijama, uz uvažavanje operativnost i teritorijalnog opsega katastrofe i elementarnih nepogoda. Zakonom je predviđena i opšta obaveza učešća svih sposobnih građana u izvršavanju zadataka zaštite i spasavanja.

Obaveza edukacije kadrova i građana za civilnu odbranu[uredi | uredi izvor]

Edukacija celokupne populacije o značaju civilne odbrane veoma je bitan i nezaobilazan segment u procesu odbrane države, naravno, ukoliko se pojavi potreba za tim. Kada je u pitanju edukacija kadrova i građana, veoma je bitno da postoje sledeća tri elementa:

  1. Svest o postojanju problema i njegova priroda,
  2. Potreba i odluka da se taj problem reši i
  3. Način kako će se pomenuti problem rešiti.

Za sva tri navedena elementa potrebna je razvijena svest kod građana koja se stiče kroz znanje i razumevanje. Iz ovoga proizilazi da je edukacija od presudnog značaja.

Edukacija treba da se sprovodi na nekoliko nivoa:

  1. Redovno školovanje,
  2. Alternativna edukacija,
  3. Putem sredstava javnog informisanja,
  4. Kroz promotivne kampanje.


Pored određivanja subjekata upravljanja vanrednim situacijama, članom 36 zakona propisana je obaveza uključivanja sadržaja vezanih za oblast civilne odbrane u nastavni program za osnovno i srednje obrazovanje, sa korelativnom obavezom učenika da se edukuju kroz učenje i vrednovanje usvojenog znanja ocenjivanjem.

Na taj način stiču se elementarna znanja i vrši se osposobljavanje građana, kako bi na što bolji način mogli da uzmu učešće u odbrani države kada se javi potreba za tim. Zakonom je naročito naglašena uloga visokoškolskih ustanova (član 35 Zakona) da kadrovski učestvuju u štabovima i stručno-operativnim timovima, kao i da se bave naučno-istraživačkim radom iz domena zaštite i spasavanja. Otvoreneo je nekoliko studijskih programa na fakultetima koji se bave ovom problmatikom. U tom kontekstu treba posmatrati i ulogu Fakulteta bezbednosti, kao visokoškolske ustanove koja je specijalizovana da vrši obuku budućih stručnjaka u oblasti zaštite i spasavanja i da ih osposobi za strateško i operativno delovanje u domenu civilne odbrane, kao i upravljanje vanrednim situacijama.[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bereš, Paun; Bereš, Kristian; Cvetković, Sreten; Jazić, Radovan. Istorijska analiza i heuristika u funkciji edukacije štabova za vanredne situacije (2015. izd.). 
  2. ^ „Zakon o odbrani”. 
  3. ^ Jakovljević, Vladimir. Sistem civilne odbrane (2006. izd.). Beograd: Fakultet civilne odbrane. 
  4. ^ „Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanja vanrednim situacijama”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едукација_кадрова_и_грађана_за_цивилну_одбрану&oldid=27530816”