Električni kućni priključak

Električni kućni priključak povezuje električne instalacije u objektu sa električnom mrežom niskog napona. To je skup vodova i uređaja koji preko merno-razvodnog ormana povezuju električne instalacije u objektu sa niskonaponskom mrežom. Sastoje se od spoljašnjeg i unutrašnjeg dela. Spoljašnji priključak je deo koji počinje od mesta priključenja na mrežu niskog napona sve do mesta priključka u sam objekat. Počinje od osigurača na stubu mreže i ide sve do kuke na zidu ili konzole na krovu objekta, za spoljašnje priključke, odnosno do osigurača u priključnoj kablovskoj kutiji (KPK) na fasadi objekta kod podzemnih instalacija. Unutrašnji deo kućnog priključka obuhvata električne vodove i druge uređaje koji počinju od mesta uvođenja u objekat, a završava se kod merno-razvodnog ormana u kome se nalazi električno brojilo. Način izvođenja kućnog priključka zavisi od preporuka Elektrodistribucije i važećih tehničkih propisa.

Spoljašnji priključak može biti izveden golim ili izolovanim provodnicima i kablovima. Prema vrsti kablova koje kristi deli se na:

nadzemni (vazdušni)
podzemni (kablovski)

Nadzemni kućni priključak[uredi | uredi izvor]

Nadzemni kućni priključak se koristi kod nadzemnih, odnosno vazdušnih niskonaposnkih mreža. Kod vazdušnih mreža su provodnici zategnuti preko izolotora od stuba do stuba. Obično se koristi u perifernim delovima distributivnih mreža za prijemnike malih snaga, kada je broj prijemnika manji. od povezuju nadzemnu mrežu sa razvodnim ormanom. Može biti izvedena na zid objekta ili na krov.

Postavljanje na zid se koristi ako nije moguće postaviti krovni nosač, zbog slabe konstrukcije krova ili ako je zgrada dovoljno visoka, pa može da obezbedi dovoljno rastojanje između provodnika i zemlje. Na mestu gde se uvodi provodnik u zgradu postavlja se izolator i to može biti postavljano na jedan od tri načina:

direktnim ukopavanjem u zid
pričvršćivanjem na potpornu prečku od profilnog čelika, montira se horizontalno ili vertikalno
preko samonosivog kabla

U slučaju 1 i 2. se provodnici (goli ili izolovani) zatežu između stuba i izolatora na zidu. Zid se probija na visini izolatora i montira se uvodna lula. Izolatori primaju na sebe sva mehanička opterećenja od težine provodnika, usled vetra ili leda. U slučaju samonosivog kabla ne koriste se izolatori, već se kraj čeličnog nosećeg čeličnog užeta zakači za kuku, koja je ubetonirana u zid, a ispod nje se nalazi uvodna lula pomoću koje se uvlači provodnik u zgradu.

Krovni priključak se koristi kod nižih zgrada, sa dovoljno jakom i nezapaljivom krovnom konstrukcijom. Ovaj priključak mora ima obezbeđeno potrebno minimalno rastojanje između provodnika i tla. Na noseće elemente krova postavlja se krovni nosač u obliku cevi, na koju je montirana levkasta kapa, a sadrži i konzolu za izolatore. Pored izolatora postavljaju se krajnje spojnice od kojih vodi kabal kroz zid do ormana.

Najveće dozvoljeno rastojanje od stuba do izolatora je 20m za gole i izolovane provodnika, a 35m za samonosive kablove. Ako je rastojanje veće, kućni priključak se izvodi preko posebnog stuba. Najmanji presek provodnika za priključak je 6mm2 za Cu ili 16mm2 za Al. Minimalna rastojanja:

-između provodnika nadzemnog kućnog priključka i zemlje ako ne prolaze vozila 5m,

-između provodnika i zemlje ako prolaze vozila 6m,

-od grana drveća 1.25m,

-od TT vodova postavljenih ispod provodnika 2m, ako su TT vodovi iznad 1m,

-od balkona 2,5m vertikalno gore, 1.25m vertikalno dole, 1.25m horizontalno.

Podzemni kućni priključak[uredi | uredi izvor]

Podzemni kućni priključak koristi se ako je distributivna mreža niskog napona kablovska ili ako se želi izbeći postavljanje provodnika od zadnjeg stuba do objekta kroz vazduh. Može se napajati:

kablovskim vodom iz niskonaponskog razvodnog postrojenja transformatorske stanice,
iz niskonaponskog razvodnog ormana
sa kablovskih vodova

Ako se napajanje vrši sa kablovskih vodova postoje dva rešenja:

a) ulazom-izlazom kablovskog voda u kablovskoj priključnoj kutiji
b) sa kablovskog voda iz račvaste kablovske spojnice

Kablovska kutija za podzemni kućni priključak je mesto na kome se vađenjem osigurača, na brz i jednostavan način može razdvojiti električna instalacija objekta od mreže. Montira se u fasadu ili na fasadi zgrade, u holu, u podrumskoj prostoriji ili nekoj drugoj nenaseljenoj prostoriji, tako da bude pristupačna radi kontrole i zamene osigurača. Mora da bude udaljena od lako zapaljivih materija. Minimalni presek provodnika u kablu za podzemni kućni priključak je 2.5mm2. Postoje dva tipa priključnih kutija:

a) priključna kutija sa uvodnikom za jedan kabal
b) priključna kutija sa uvodnicima za dva kabla omogućava da se pored napajanja objekta nastavi mreža ili ili ako se želi povećana pouzdanost snabdevanja električnom energijom nekog važnijeg objekta.

Kablovska priključna kutija (KPK) pravi se od lima ili silumina kao trofazna. U KPK pored postolja za osigurače, na potpornim izolatorima postoji bakarna šina za priključak neutralnog provodnika i priključak za uzemljenje.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]