Žak Kiža

Žak Kiža

Opera omnia, 1722.

Žak Kiža (fr. Jacques Cujas; 1522 — 4. oktobar 1590) bio je francuski pravnik i istaknuti pripadnik Škole elegantne jurisprudencije. Ova škola je smatrala da treba da se napusti učenje glosatora i postglosatora. Povratak izvorima i utvrđivanje porekla pojedinih normi i pravnih ustanova rimskog prava je bio njen osnovni postulat.

Biografija

Kiža je rođen u Tuluzi, gde je njegov otac bio valjaoničar. Samostalno je naučio latinski i grčki, a pravni zanat je izučio kod Arnoa de Ferea, tadašnjeg profesora prava y Tuluzi, i veoma brzo stekao veliki ugled kao stručnjak u tumačenju Justijanovog prava. 1554. godine je imenovan za profesora prava u Kaoru. Godinu dana kasnije Mišel de Lopital ga je pozvao u Burž. Međutim, tamošnji profesor Fransoa Duaren je podigao studente protiv njega. Ovo je bio razlog zašto je Kiža sa zadovoljstvom prihvatio poziv Univerziteta u Valensu.

Statua Žaka Kiže u Tuluzi

Nakon Duarenove smrti 1559. vratio se u Burž, gde je ostao do 1567, kada je ponovo prešao u Valens. Tamo je stekao ugled u celoj Evropi i oko sebe okupio veliki broj studenata sa prostora čitavog kontinenta, među kojima su Josif Skaliger i Žak Avgust de Tu. Godine 1573. francuski kralj Šarl IX Valoa ga je imenovao za savetnika parlamenta grada Grenobla a penziju mu je dodelio Henri III. Margareta Savojska ga je  ubedila 1575. da dođe u Torino, ali nakon samo par meseci on se vratio u Burž. Verski ratovi su ga prisilili da napusti grad. Kralj ga je pozvao u Pariz, gde je dobio dozvolu parlamenta da predaje građansko pravo na tamošnjem univerzitetu. Godinu dana kasnije, vratio se za stalno u Burž i ostao tamo sve do smrti 1590, iako mu je papa Grgur XIII dao primamljivu ponudu 1584. kako bi ga privukao u Bolonju.

Čitavog života je bio posvećen učenju i predavanjima. Nije imao učešća u verskim ratovima, koji su tada bili glavna preokupacija njegovih savremenika. Ako bi mu se neko obratio u vezi s tim, rekao bi: „Ovo nema nikakve veze sa ediktom pretora.” (Nihil hoc ad edictum praetoris). Njegov nenadmašiv uspeh, kao pravnog stručnjaka, se ogleda u činjenici da se okrenuo od učenja glosatora i postglosatora ka izvornom rimskom pravu. Sakupio je veliki broj rukopisa, od kojih je čak 500 bilo u njegovoj biblioteci. Da bi došao do izvornih tekstova, odlazio je u tada turski Carigrad. Prvi je proučavao vizantijsko pravo i shvatio da je ono rezultat razvoja rimskog prava. Otkrio je istorijske slojeve u Digestama i prve interpolacije: neka njegova istraživanja i dan danas imaju naučnu vrednost. Nažalost, u testamentu je je naredio da se njegova biblioteka podeli između kupaca i tako je njegova kolekcija rukopisa bila raštrkana i većim delom izgubljena.

Rad i delo

Njegova reforma, od koje je najviše objavljeno u naslovu Observationes et emendationes, nije bila ograničena samo na pravne knjige, već proširene i delima mnogih klasičnih grčkih i latinskih autora.

Njegov naučni rad nije bio posvećen samo Justinijanovom pravu. Pronašao je i podario svetu deo Teodosijevog zakonika, sa objašnjenjima i pribavio je Vasilike (Predstavljaju pokušaj sistematizacije celokupnog romejskog prava. Započeo ga je Vasilije I a okončao njegov sin Lav VI Mudri ). Sastavio je i komentar o Consuetudines Feudorum i nekim knjigama Decretals. U Paratitla, sažetcima koje je sačinio od Digesta i u suštini od Justinijanove kodifikacije, on je sažimao elementarna načela zakona u kratke aksiome i dao definicije koje su bile izvanredne zbog njihove jasnoće i preciznosti.

Zanimljivosti

Svoje lekcije nikada nije diktirao, niti se pripremao za predavanja, već je iznosio sopstvena razmišljanja o temama koje treba da se raspravljaju. Na časovima nije trpeo ometanje i na najmanju buku odmah bi napustio katedru. Bio je veoma privržen studententima, a Josif Skaliger tvrdi da je izgubio više od 4000 livra pozajmljujući novac onima kojima je to bilo potrebno.

Fabro je prikupio kompletna Kižina dela u izdanju koje je objavio u Parizu 1658, Napulju i Veneciji.

Literatura

• Papire-Masson, Vie de Cujas (Paris, 1590).
• Gabor Hamza, "Le développement du droit privé eurpéen" (Budapest, 2005).
• Gabor Hamza, "Entstehung und Entwicklung der modernen Privatrechtsordnungen und die römischrechtliche Tradition" (Budapest, 2009)
• Gabor Hamza, "Origine e sviluppo degli ordinamenti giusprivatistici moderni in base alla tradizione del diritto moderno" (Santiago de Compostela, 2013)
• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Cujas, Jacques”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 7 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 614—615. 
• Phillipson, Coleman (1913). „JACQUE CUJAS”. Ur.: Macdonell, John; Manson, Edward William Donoghue. Great Jurists of the World. London: John Murray. str. 83—. Pristupljeno 9. 3. 2019 — preko Internet Archive.