Византијско право

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Рановизантијски период[уреди]

Теодосијев законик[уреди]

Мозаик Јустинијана у цркви Сан Витале у Равени

Највеће дело правне кодификације пре Јустинијановог законодавства јесте Теодосијев кодекс (лат. Codex Theodosianus). Објављен је 438. године од стране источноримског цара Теодосија II. Теодосијев законик представља прву званичну збирку царских законика. Обухвата царске законе издате од владавине Константина Великог, тј. од доношења Миланског едикта па до владавине Теодосија II. Законик је обнародован и на Истоку и на Западу у име царева Теодосија II и Валентинијана III. Теодосијев законик представља најопсежнију збитку закона још од римских закона 12 таблица. Након пада Западног римског царства, одредбе Теодосијевог законика ушле су у законодавство новонасталих варварских држава. На истоку је Теодосијев законик замењен Јустинијановим.

Јустинијанова кодификација[уреди]

Највеће и најдуготрајније дело Јустинијанове владавине нису његова освајања на западу већ опсежна кодификација византијског права. Полазећи од Теодосијевог кодекса као и од старијих приватних збирки (Грегоријанов и Хермогенијанов кодекс), комисија правника на челу са Трибонијаном израдила је збирку важећих царских закона од Хадријана до Јустинијана. Први Јустинијанова збирка закона издата је 529. године да би 534. године била издата допуњена збирка. Још већи подухват представља израда "Дигести" или "Пандекти" (533) која представља збирку списа класичних римских правника. Јустинијанове "Институције" представљају извод из оба главна дела. Институције служе као приручник за правне студије. Последњи део Јустинијановог Corpus iuris civilis јесу "Новеле" које представљају збирку нових наредби објављених након доношења публикације Кодекса.

Средњовизантијски период[уреди]

Еклога[уреди]

Василије I

Цар Лав III издао је 726. године Еклогу. Еклога представља збирку најзначајнијих важећих одредби приватног и кривичног права поклањајући посебну пажњу породичном праву. Еклога одступа од Јустинијанових закона потврђујући обичајно право које се у Византијском царству створило у 7. веку. Еклога даје низ телесних казни које у појединим случајевима замењују смртну, а у појединим новчану казну из Јустинијановог кодекса. Законске одредбе Еклоге уређене су у правцу већег човекољубља на које је упућивало канонско право.

Василије I[уреди]

Законодавну делатност Лава III наставио је цар Василије I који је намеравао да изда опширнију збирку закона, ревизију Јустинијановог законика допуњену каснијим законским одредбама. Своје дело назвао је "чишћење старих закона". Остало је недовршено. Сачувана су два мања Василијева законика. Први носи назив "Прохирон". Прохирон је објављен у име царева Василија, Константина и Лава. Издат је између 870. и 879. године. У Прохирону су издвојене најважније одредбе грађанског и јавног права. Представља приручник за практичну употребу. Прохирон црпи грађу из Јустинијанових "Институција". Остао је на снази све до пада Цариграда. Рано је преведен на словенски језик те је јако утицао на развој словенског средњовековног права. У Србији је био познат као "Градски закон".

После 879. године састављена је "Епанагога" царева Василија, Лава и Александра. Епанагога је замишљена као увод у опширнију збирку закона. Епанагога из Лавове Еклоге црпи одредбе брачног права док се Прохирон у овом делу држи Јустинијановог законика. Најважнију новину представљају одредбе о правима и дужностима цара и цариградског патријарха. У Епанагоги је одређено да се патријарх брине о духовном, а цар о материјалном благу поданика.

Царски закони Лава VI[уреди]

Лав VI Мудри, Аја Софија, Цариград

Обнову Јустинијановог права завршио је Василијев наследник, Лав VI Мудри који је надимак стекао због своје литерарне делатности. Царски закони (Basilika) цара Лава Мудрог подељене су у 60 књига и 6 томова. Представљају највећу збирку Византијског права у средњем веку. Василике су збирка како канонског, тако и грађанског и јавног права. Грађу црпе пре свега из Јустинијановог кодекса и Дигеста, а у мањој мери и из Институција. Поред тога црпе грађу и из Јустинијанових Новела и из Новела Јустина II и Тиберија. Писане су на грчком језику. Готово су у потпуности потисле из употребе Јустинијанов законик и за Византијско царство постају темељ правне науке. Лав је издао и Новеле тј. збирку од 113 наредби које се односе на разна питања.

Извори[уреди]