Žrtve trgovine ljudima
Žrtve trgovine ljudima su osobe koje su prepoznate od strane nadležnog organa i za koje se opravdano veruje da su predmet trgovine ljudima, bez obzira na to da li je počinilac identifikovan, krivično gonjen, uhapšen ili osuđen. Trgovina ljudima je jedno od ključnih poprišta multi-disciplinarne borbe za ljudska prava i dostojanstvo, metodima koji omogućavaju prevenciju i zaštitu žrtava kao i krivično gonjenje trafikanata. [1]
Prema saznanjima Ujedinjenih nacija, na globalnom nivou broj žrtava za 2016. godinu iznosio je 40,3 miliona žrtava različitih vidova trgovine ljudima. [2]
Položaj žrtve[uredi | uredi izvor]
Položaj žrtve se najpogodnije može opisati ukazivanjem na uloge koje joj pripadaju nakon njene identifikacije kao žrtve. Naziru se tri tipa uloga karakterističnih za žrtvu:
- Uloga oštećenog u krivičnom delu,
- Uloga u sudskom procesu,
- Uloga korisnika usluga podrške.[3]
Vulnerabilnost[uredi | uredi izvor]
Vulnerabilnost može biti ključni pokazatelj prilikom identifikacije žrtave. Ranjivost ili vulnerabilnost povećavaju rizik ulaska u lanac trgovine i čine oslovu podložnosti trgovine ljudima. Kao najčešći pojavni oblici navode se uzrast, bolest, pol, siromaštvo, zavisnost od drugih, nelegani status. Najčešće se kontrola nad žrtvom i uspostavlja zloputrebom faktora vulnerabilnosti.[3]
Identifikacija žrtava[uredi | uredi izvor]
Identifikacija je proces u okviru kog se utvrđuje da li je neko žrtva trgovine ljudima.
Veliki broj žrtava nije identifikovan najčešće usled straha ili nedovoljne obaveštenosti u vezi sa pravima i mogućnostima koje ima za dobijanje pomoći i zaštite. Identifikacija je povezana sa pružanjem podrške i zaštitom žrtve, prioritet ima bezbednost, nakon koje sledi zadovoljavanje osnovnih potreba. Svrha identifikacije je pored suprotstavljanja trgovini ljudima i obezbeđivanje pomoći žrtvi koja u zavisnosti od izvršenja krivičnog dela i intenziteta nasilja često i te kako izgubila poverenje u bilo koji oblik sistema koji je zadužen za identifikaciju. Kako bi žrtva prevazišla posledice iskustva nakon što je nad njom izvršeno krivično delo potrebna joj je podrška koju može dobiti jedino ako bude identifikovana kao žrtva. Identifikacija žrtava moguća je jedino uz uočavanje određenih indikatora, odnosno podataka koji ukazuju na trgovinu ljudima. Indikatori mogu biti direktni i indirektni u zavisnosti od svoje povezanosti sa krivičnim delom, da li su u neposrednoj vezi ili samo upućuju na moguće postojanje. Pored toga kako bi indikatori bili zaista korisni moraju imati karakteristike kao što su osetljivost na nacionalnu i transnacionalnu trgovinu, obzir prema uslovima i načinu izvršenja zločina, promenljivosti u zavisnosti od vrste prinude i eksploatacije i osetljivosti na rane faze trgovine. [3] Od velike važnosti za identifikaciju je i trenutak u kom je ona sprovedena u odnosu na krivično delo. S tim u vezi možemo uočiti određene tipove žrtvi na osnovu identifikacije, odnosno žrtve koje su:
- Identifikovane u fazi vrbovanja,
- Identifikovane u fazi transporta,
- Identifikovane u fazi prihvatanja pre eksploatacije,
- Identifikovane u fazi eksploatacije ili nakon faze eksploatacije. [4]
Viktimizacija[uredi | uredi izvor]
Viktimizacija je proces u okviru kog neko postaje žrtva usled nekog kriminalnog ponašanja. Doprinos u saznanjima u vezi sa viktimizacijom pružila je nauka koja se u skladu sa svojim predmetom proučavanja naziva viktimologija.[5]
Viktimizacija se može javiti u tri oblika, kao:
- Primarna viktimizacija okolnost u kojoj je osoba izložena bilo kom tipu ponašanja koje se može okarakterisati kao kriminalno
- Reviktimizacija situacija koja podrazumeva ponovnu izloženost žrtve kriminalnom ponašanju. Saznanja viktimologije svedoče o postojanju velikog rizika i verovatnoće reviktimizacije
- Sekundarna viktimizacija podrazumeva negativna iskustva proizašla iz društvenog života nakon zločina koji je datu osobu okarakterisao kao žrtvu.[3]
Zaštita žrtava[uredi | uredi izvor]
Izvršenje krivičnog zločina je okarakterisano odsustvovanjem bilo kojih moralnih i etičkih vrednosti i kao takvo ostavlja velike posledice na žrtvu koja gubi poverenje u povratak životu pre zločina. Podrška u integraciji treba da pruži ponašanje koje karakteriše određena etika koju žrtva prepoznaje i na osnovu nje teži da uspostavi kontakt sa društvom i smanji razmere moguće reviktimizacije i sekundarne viktimizacije. Etički principi su ključni u zaštiti ljudskih prava žrtve koja su ugrožena pređašnjim zločinom. Bezbednost i sigurnost su daleko najvažniji principi koje treba zadovoljiti i omogućiti žrtvi. Pored ovih treba navesti i osnaživanje, nediskriminaciju, ali i principe koji se odnose na pristanak žrtve na pružanje informacija, garantovanu anonimnost, poverljivost i politiku privatnosti.[3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Konvencija Saveta Evrope protiv trgovine ljudima. 2005.
- ^ https://www.unodc.org/unodc/human-trafficking-fund.html
- ^ a b v g d Priručnik za obrazovni sistem ZAŠTITA UČENIKA OD TRGOVINE LjUDIMA. 2016.
- ^ „Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima” (PDF).[mrtva veza]
- ^ Ignjatović, Đorđe (2016). Kriminologija.