Трговина људима

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Трговина људима (филм).

Трговина људима, према дефиницији Уједињених нација, значи врбовање, превоз, трансфер, смештај или прихват лица, употребом претње или употребом силе, у сврху експлоатације. Поред личних фактора који доводе поједине особе, посебно жене, у положај трафикинга, постоје и друштвени фактори као што су: незапосленост, сиромаштво, недостатак образовања, као и организовани криминал у виду секс индустрије.

Годишње око два милиона и 400 хиљада људи постају жртве трговине људима, а криминалне организације које се тима баве зарађују око три милијарде долара годишње[1].

Европски дан борбе против трговине људима обележава се 18. октобра.

Историја[уреди]

Трговина људима је облик криминалитета свеприсутан од давнина. Од 1990-тих година бива актуелизован бројним међународним активностима. Од 2003. године трговина људима је у кривичном законодавству Србије предвиђено као кривично дело. Трговина људима праћена је бројним кривичним делима као што су: принуда, превара, отмица, силовање, наношење телесних повреда.

Трговина женама[уреди]

Трговина жена представља ужи појам у оквиру општег појма трговине људима.

Појавни облици[уреди]

Трговина женама јавља се у три појавна облика:

  • Трговина женама у циљу сексуалне експлоатације
  • Трговина женама у циљу експлоаације (домаћег) рада
  • Трговина женама у циљу склапања брака

Треба правити разлику између трговине женама и проституције. Основна разлика састоји се у томе да трговина женама подразумева ропски однос, односно одсуство слободе одлучивања и кретања - жена је власништво особе која ју је купила и не може својом вољом престати да се бави проституцијом, односно напустити свог власника.

Распрострањеност[уреди]

Жене из Србије се трафикују углавном у Италију, Холандију, Немачку, скандинавске земље, Грчку и Кипар. Такође, жене из Србије се спорадично трафикују и у Македонију, где обично остају неко време у транзиту да би касније биле транспортоване даље у Грчку и на Кипар.

Већину страних жртава трговине у Србији чине Молдавке, Румунке и Украјинке, али има и Бугарки, Рускиња, Кинескиња и Јерменки. Оне се најчешће неко време задржавају у Србији, где су присиљене да раде као проститутке, да би касније биле продате даље, углавном у Италију, и то најчешће преко Црне Горе и Републике Српске. Истраживање Виктимолошког друштва Србије спроведено 2003. године идентификовало је 940 жена жртава трговине, док прикупљање података из Регионалне канцеларије показују да је у периоду 2001—2004. године идентификовано 169 страних и 45 домаћих жртава трговине женама у Србији.

Анализа расположивих података о трговини женама из Источне и Централне Европе показује да постоји неколико најчешћих начина намамљивања жена жртава трговине. То су: понуде посла, лажни позиви или аранжмани за пут у иностранство, регрутовање за пружање услуга у оквиру домаће проституције, брачне понуде, избори за мис, фолклорна друштва.

Најчешће нуђени послови су послови бебиситерке, чистачице, конобарице. Према подацима добијеним истраживањем огласа у бугарским новинама у мају и јуну 1997. године, 94% огласа нудило је послове за жене (плесачице, модели).

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића Речник социјалног рада уз одобрење аутора.
  • Др Слободанка Константиновић Вилић, др Весна Николић Ристановић, др Миомира Костић, Криминологија, Ниш 2012. година

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]