Pređi na sadržaj

Konzervacija (psihologija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Žan Pijaže u En Arboru, Mičigen, oko 1968.

Konzervacija se odnosi na sposobnost logičkog razmišljanja koja omogućava osobi da utvrdi da će određena količina ostati ista uprkos prilagođavanju posude, oblika ili prividne veličine, kako navodi švajcarski razvojni psiholog Žan Pijaže. Njegova teorija tvrdi da ova sposobnost nije prisutna kod dece tokom preoperacionalnog stadijuma kognitivnog razvoja u uzrastu od 2 do 7 godina, ali se razvija u konkretnoj-operacionalnoj fazi od 7 do 11 godina.[1][2]

Zadaci[uredi | uredi izvor]

Zadaci očuvanja (konzervacije) testiraju sposobnost deteta da vidi da su neka svojstva očuvana ili nepromenljiva nakon što objekat prođe kroz fizičku transformaciju. Sledeći zadaci takođe objašnjavaju različite vrste konzervacije. Pijaže je predložio da je nesposobnost dece uzrokovana načinom razmišljanja tokom preoperacionalne faze (uzrast 2-6 godina). Ovu fazu kognitivnog razvoja karakteriše fokusiranje dece na jednu, istaknutu dimenziju visine ili dužine, dok ignorišu druge važne atribute objekta.[2] Deca tokom ove faze takođe imaju tendenciju da se fokusiraju na statičke karakteristike objekata, umesto da se fokusiraju na to kada se objekti menjaju, što je kritičan element Pijažeovih zadataka.[2]

Tečnost[uredi | uredi izvor]

Dve identične čaše sa jednakom količinom tečnosti.
Iz jedne od manjih čaša se voda prebacuje u drugu, višu i užu čašu.

Zadatak se počinje sa dve čaše tečnosti koje su potpuno istog oblika i sadrže istu količinu tečnosti. Dete se pita da li ima više, manje ili isto tečnosti u obe čaše. Ako dete odgovori da su iste, tečnost iz jedne od kratkih čaša se zatim sipa u višu, užu čašu. Dete koje nema razvijen koncept konzervacije pretpostaviće da viša čaša ima više tečnosti od manje čaše.

Pijažeov drugi čuveni zadatak da testira očuvanje tečnosti uključuje pokazivanje detetu dve čaše, A1 i A2, koje su identične i koje sadrže istu količinu obojene tečnosti. Zatim se tečnost iz čaše A1 sipa u višu, tanju čašu (B1), a tečnost u A2 se sipa u čašu (B2) identičnu B1. Dete se zatim pita da li u svakoj od novih čaša (B1 i B2) još uvek postoji ista količina tečnosti kao u čašama A1 i A2. Dete koje ne može da konzervira odgovorilo bi „ne, u visokim tankim čašama ima više“, dok bi dete koje ume odgovorilo „da, još uvek ima ista količina“. Pijaže je takođe ponovio ovaj zadatak sa perlama u čašama i ponovo otkrio da su neka deca bila u stanju da shvate konzervaciju, dok druga nisu.[1][3]

Broj[uredi | uredi izvor]

Za očuvanje broja, zadatak dizajniran za testiranje dece uključuje set od nekoliko štapića ili okruglih brojača. Ovi brojači (obično 6 za 6-godišnjaka) su postavljeni u dve paralelne, horizontalne linije koje su iste dužine. Zatim istraživač raširi brojalice u jednoj od linija, kako bi taj red bio duži od drugog. Istraživač zatim pita: "Da li postoji isti broj ili različit broj brojača u svakom redu?" Dete koje ne može da čuva odgovoriće da u dužoj liniji ima više brojača, dok će dete koje ume da čuva prepoznati da u svakom redu ima isti broj brojača. Dok dete gleda, tester zatim ponovo sastavlja linije brojača tako da su dve linije jednake dužine i da se dete složi da su iste dužine. Tester približava brojače u jednom redu, tako da red bude kraći i ponovo pita da li dve linije imaju jednak broj brojača u svakoj liniji, ili ima različit broj u svakoj liniji.[2]

Kvantitet čvrste materije[uredi | uredi izvor]

Za očuvanje kvantiteta čvrste materije, zadatak dizajniran za procenu dece uključuje dve grudve gline. Istraživač prvo uvalja dve grudve u isti oblik. Zatim istraživač ispruži jednu od loptica u dugačak oblik. Istraživač pita dete da li dva glinena oblika imaju istu količinu gline ili različitu količinu. Dete koje ne može da konzervira odgovoriće da oblici imaju različite količine gline - da dugački oblik ima više.[2] Dete koje ume da konzervira shvatiće da još uvek oboje imaju istu količinu gline. Očuvanje čvrste količine deci je teže naučiti nego očuvanje tečnosti i javlja se kasnije.[4]

Težina/masa[uredi | uredi izvor]

Za očuvanje težine/mase, zadatak uključuje dve grudve gline i vagu. Eksperimentator postavlja dve jednake kugle gline na obe strane vage i pokazuje da su težine iste. Eksperimentator zatim oblikuje jednu kuglicu od gline u duguljasti oblik i pita dete da li će dva komada gline i dalje imati istu količinu. Dete koje ne može da konzervira odgovoriće da sada ima drugu količinu, dok će dete koje može da konzervira prepoznati da oblik ne utiče na težinu/masu i odgovoriti da ima istu količinu.[3]

Starost[uredi | uredi izvor]

Uzrast u kome su deca sposobna da završe zadatke konzervacije varira; individualne razlike mogu dovesti do toga da neka deca razviju sposobnost kasnije ili ranije od druge. Takođe starost može da varira u različitim zemljama. Međutim, većina dece nije u stanju da pravilno izvrši zadatak konzervacije broja od 4 do 5 godina, a većina dece razvija sposobnost od 6 do 8 godina. Konzervacija mase i dužine se dešava oko 7. godine, očuvanje težine oko 9. godine, a očuvanje zapremine oko 11. godine.[3][5]

Pijažeove studije konzervacije navele su ga da posmatra faze kroz koje deca prolaze kada stiču sposobnost konzervacije. U prvoj fazi deca još nemaju sposobnost konzervacije. Tokom zadatka konzerviranja tečnosti, deca će odgovoriti da tečnost u visokoj čaši uvek ima više tečnosti nego u kratkoj čaši; ne mogu da razaznaju visinu od količine. U drugoj fazi, deca proširuju svoje rasuđivanje u zadatku očuvanja tečnosti tako da uključuju i širinu kao razlog; oni mogu odgovoriti da kraća, čvršća čaša ima više tečnosti nego visoka, mršava čaša.[3] U trećoj fazi deca su stekla sposobnost čuvanja i prepoznala da visina i širina ne utiču na količinu. Konzervatori čvršće veruju u svoje odgovore na zadatke očuvanja, kada su upareni sa nekonzervatorima kao partnerima, i oni su u stanju da ponude više objašnjenja i verovatnije će manipulisati materijalima zadatka kako bi dokazali svoju tačku nego oni koji nisu konzervatori.[6]

U mnogim slučajevima, zadaci obuke su uspešni u podučavanju dece koja nisu konzervatori da pravilno završe zadatke konzervacije.[5] Deca uzrasta od četiri godine mogu se obučiti za očuvanje korišćenjem operantne obuke; ovo uključuje ponavljanje zadataka očuvanja i jačanje tačnih odgovora uz ispravljanje netačnih odgovora.[7] Efekti obuke na jednom zadatku konzervacije (kao što je konzervacija tečnosti) često se prenose na druge zadatke konzervacije.[5]

U vezi s obrazovanjem[uredi | uredi izvor]

Istraživanja pokazuju da deca koja se bave konzervacijom pokazuju veću tačnost u rešavanju problema sa sabiranjem i oduzimanjem sa odvojenim vremenom od dece koja nisu sačuvana.[8] Ovo istraživanje naglašava važnost logičko-reverzibilnog mišljenja, elementa neophodnog za očuvanje, kao kritične komponente za sposobnost deteta da tečno izvodi inverzne matematičke zadatke (5 + 2 = 7; 7 − 5 = 2). Za nekonzervirajuću decu, istraživanja pokazuju da nastavnici treba da se bave decom i često im postavljaju pitanja o objektima u njihovom okruženju kako bi podstakli razvoj logičnijeg razmišljanja.[9]

Kroskulturalne studije[uredi | uredi izvor]

Većina studija ukazuje da se očuvanje dešava u sličnom nizu i u sličnom uzrastu u različitim kulturama, ali da postoje razlike u stopi kojom se očuvanje (i druge kognitivne sposobnosti) stiču u različitim kulturama. Na primer, jedna studija koja je ispitivala adolescentkinje u SAD i Zambiji nije pronašla nikakvu razliku u njihovoj sposobnosti da odgovore na pitanja koja ukazuju na sposobnost očuvanja u testovima očuvanja težine/mase.[10] Druga studija je proučavala decu iz mnogih zemalja (Australije, Holandije, Engleske, Novog Zelanda, Poljske i Ugande) i testirala uzraste u kojima se pojavljuje očuvanje. Otkrili su da je stopa po kojoj su deca stekla konzervaciju neznatno varirala u različitim zemljama, ali da su starosni trendovi kada se konzervacija razvija slični preko granica uprkos kulturnom vaspitanju.[11] Pregled međukulturalnih studija koje se bave Pijažeovim zadacima podržao je ovaj nalaz i otkrio da se, iako se opšte faze kognitivnog razvoja koje je Pijaže ocrtao, dešavaju u različitim kulturama, da stopa razvoja nije konzistentna među kulturama, a ponekad i da do poslednje faze formalnih operacija ne dopiru deca u svim kulturama, zbog nedostatka iskustava koja bi pomogla da se ova vrsta razmišljanja razvije.[12]

Treba posvetiti veliku pažnju međukulturalnim ispitivanjima očuvanja kako bi se izbeglo dobijanje pristrasnih rezultata. Na primer, jedna studija koja je testirala adolescente koji pripadaju narodu Volof u Senegalu otkrila je da nisu u stanju da konzerviraju u zadatku konzervacije tečnosti.[13] Međutim, druga studija sugeriše da je njihova interpretacija svrhe eksperimentatora možda bila u sukobu sa davanjem direktnih odgovora na standardna Pijažeovska pitanja, jer - osim u školskom ispitivanju - Volof ljudi retko postavljaju pitanja na koja već znaju odgovore.[14] Kada je zadatak predstavljen kao pitanja za učenje jezika o značenju kvantitativnih pojmova kao što su „više“ i „isto“, odgovori su odražavali razumevanje očuvanja.[15]

Kritika istraživačkih metoda[uredi | uredi izvor]

Zadaci konzervacije (i otuda Pijažeova teorija) su kritikovani na više frontova u pogledu istraživačkih metoda. Mnoge studije su razmatrale varijacije zadataka očuvanja i kako ove varijacije utiču na odgovore dece. Na primer, studije pokazuju da decu treba procenjivati i verbalno i neverbalno, jer njihovo procenjivanje isključivo na verbalni način može dati rezultate testova koji sugerišu da neka deca nisu u stanju da konzerviraju, dok u stvari mogu da odgovore pravilno na neverbalni način.[16]

Istraživanja su pokazala da postavljanje istog pitanja dvaput dovodi do toga da mala deca promene svoj odgovor jer pretpostavljaju da im se ponovo postavlja pitanje jer su pogrešila prvi put.[17] Činilo se da je ovo deci dalo jasan razlog za postavljeno drugo pitanje, a četvorogodišnja deca su bila u stanju da pokažu znanje o očuvanju materije mnogo ranije od Pijažeovog praga od 7 do 11 godina za konkretne operacije.[18]

U ostalim primatima[uredi | uredi izvor]

Istraživanje je takođe ispitalo da li su primati koji nisu ljudi u stanju da konzerviraju. Šimpanze su u stanju da donesu sudove o tome da li su dve količine tečnosti iste ili različite i u stanju su da ispravno očuvaju kada se tečnosti transformišu na osnovu zaključaka. Takođe su u stanju da pravilno čuvaju čvrste materije, ali nisu u stanju da pokažu očuvanje broja.[19][20] Orangutani su u stanju da razlikuju iste i različite količine tečnosti, ali su u stanju samo da "pseudokonzerviraju", na način sličan deci u drugoj fazi konzervatorskog razvoja, i na kraju ne uspevaju da pokažu potpunu konzervaciju tečnosti.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Piaget(1965). The child's conception of number. New York: W. Norton Company & Inc.
  2. ^ a b v g d Siegler, R., DeLoache, J., & Eisenberg., N. (2003). How children develop. New York: Worth Publishers.
  3. ^ a b v g Ginsburg, H. & Opper, S. (1969). Piaget's theory of intellectual development. Eaglewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall, Inc.
  4. ^ Twidle, J (2006). „Is the concept of conservation of volume in solids really more difficult than for liquids, or is the way we test giving us an unfair comparison? (2006)”. Educational Research. 48 (1): 93—100. doi:10.1080/00131880500498511. 
  5. ^ a b v Hetherington, E. M. & Parke, R. D. (1975). Child Psychology: A contemporary viewpoint. New York: McGraw-Hill.
  6. ^ Miller, S.A. & Brownell, C. A. (1977) Peers, persuasion, and Piaget: Dyadic interaction between conservers and non-conservers. In contemporary readings in child psychology. Eds. Hetherington, E. M. & Parke, R. D. 171-176. New York: McGraw-Hill.
  7. ^ Bucher, B.; Schneider, R. E. (1973). „Acquisition and generalization of conservation by pre-schoolers, using operant training”. Journal of Experimental Child Psychology. 16 (2): 187—204. doi:10.1016/0022-0965(73)90160-4. 
  8. ^ Wubbena, Zane (2013). „Mathematical fluency as a function of conservation ability in young children”. Learning and Individual Differences. 26: 153—155. doi:10.1016/j.lindif.2013.01.013. 
  9. ^ Ojose, B. Applying Piaget’s Theory of cognitive development to mathematics instruction. The Mathematics Educator. 18 (1): 26—30.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  10. ^ Brekke, B. W.; Williams, J. D.; Brekke, A. G. (1977). „Cross-cultural investigation of conservation of weight in Zambian adolescents and young adults”. Perceptual and Motor Skills. 44 (2): 417—418. PMID 866042. doi:10.2466/pms.1977.44.2.417. 
  11. ^ Goldschmid, M. L.; Bentler, P. M.; Debus, R. L.; Rawlinson, R.; Kohnstamm, D.; Modgil, S.; Nicholls, J. F.; Reykowski, J.; Strupczewska, B; Warren, N. (1973). „A cross-cultural investigation of conservation”. Journal of Cross-Cultural Psychology. 4: 75—88. doi:10.1177/002202217300400106. 
  12. ^ Dasen, P. R. (1972). „Cross-cultural Piagetian research: a summary”. Journal of Cross-Cultural Psychology. 3 (1): 23—39. doi:10.1177/002202217200300102. 
  13. ^ Greenfield, P.M. (1966). On culture and conservation. In J.S. Bruner, R.R. Olver, & P.M. Greenfield (Eds.), Studies in cognitive growth. New York: Wiley.
  14. ^ Irvine, J.T. (1978). „Wolof "magical thinking": Culture and conservation revisited”. Journal of Cross-Cultural Psychology. 9 (3): 300—310. doi:10.1177/002202217893003. 
  15. ^ Rogoff, B. (2003). The Cultural Nature of Human Development. New York: Oxford University Press.
  16. ^ Wheldall, K.; Benner, H. (1993). „Conservation without conversation revisited: a replication an elaboration of the Wheldall-Pobrca findings on the nonverbal assessment of conservation of liquid quantity (1993)”. Education Psychology. 13 (1): 49—58. doi:10.1080/0144341930130106. 
  17. ^ Rose, S.A.; Blank, M. (1974). „The potency of context in children's cognition: An illustration through conservation”. Child Development. 45 (2): 499—502. JSTOR 1127977. doi:10.2307/1127977. 
  18. ^ McGarrigle, J.; Donaldson, M. (1974). „Conservation accidents”. Cognition. 3 (4): 341—350. S2CID 53161969. doi:10.1016/0010-0277(74)90003-1. 
  19. ^ Woodruff, G.; Premack, D.; Kennel, K. (1978). „Conservation of liquid and solid quantity by the chimpanzee”. Science. 202 (4371): 991—994. Bibcode:1978Sci...202..991W. PMID 17798798. doi:10.1126/science.202.4371.991. 
  20. ^ Muncer, S. J. (1983). „"Conservations" with a chimpanzee”. Developmental Psychology. 16 (1): 1—11. PMID 6825963. doi:10.1002/dev.420160102. 
  21. ^ Call, J.; Rochat, P. (1996). „Liquid conservation in orangutans pongo pygmaeus) and humans (homo sapiens): Individual differences and perceptual strategies”. Journal of Comparative Psychology. 110 (3): 219—232. PMID 8858844. doi:10.1037/0735-7036.110.3.219. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конзервација_(психологија)&oldid=27839647”