Konstantinovo prstenje odanosti iz Naisa
Konstantinovo „prstenje odanosti” iz Naisa je posebna vrsta predmeta za darivanje od plemenitog metala, izrađivana u jednoj od niških radionica prilikom Konstansovog i Konstancijevog dužeg boravka u tadašnjem Naisu. Prstenjem odanosti potvrđivala se i osiguravala lojalnost vojnih trupa (u Galiji i germanskim provincijama) kako bi vladar pridobio na svoju stranu neke istaknute vojne komandante koji su mogli biti u redovima Licinijeve vojske u Panoniji i Sredozemnoj Dakiji.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Prvi trakasti prsteni za darivanje, na višeugaonoj alci sa natpisom CONSTANTINO, a na pločastoj glavi FIDEM, otkriveni su u Galiji i Gornjoj Germaniji, odakle potiče deset primeraka.17 Izrađivani su, najverovatnije, u Trijeru, odakle potiču i dva novootkrivena bronzana prstena istog tipa.18 Drugu grupu ovih ukrasa čini prstenje iz Panonije, izliveno posle Konstantinove pobede nad Licinijem u bici kod Cibala (Cibalae) 316. godine. Ovo prestenje je najverovatnije izrađeno, u Sirmijumu, a pod nepoznatim okolnostima pronađeno je, i u Beloj Palanci.
Primerci prestenja koji pripadaju trećoj grupi, podeljeno je posle Konstantinovog zauzimanja Naisa i osvajanja Serdike.19 Tada je Konstantin boravio u Serdici 3. i 4. decembra 316. godine (CTh, I, 1), dok se u oblasti Remezijane naša krajem novembra 316. godine. Te godine car je lojalne vojne komandante dariva zlatnim prstenjem sa posvetom odanosti.
I dok su primerci ovog nakita iz Galije, Germanije i Panonije (koje koje je Konstantin delio komandantima u Galiji i Panoniji) skoro identični po obliku, težini i natpisu, identično prstenje iz Remezijane koje je najverovatnije rađeno po uzoru na primerke nastale u radionici u Trijeru, je lošijeg kvaliteta izrade, sa manjim slovom „O“ u natpisu carevog imena.
Prstenje iz radionice u Naisu[uredi | uredi izvor]
Primerci prstenje odanosti otkriveni na arheološkom lokalitetu Remezijana, su prema mišljenju niških arheologa, lokalni proizvod, nastao u radionici u Naisu, gradu u kome je Konstantin boravio 319. godine (CTh, II, 15, 1; 16, 2), i najverovatnije za vreme tog boravka, dodenjivao ih je zaslužnim licima.[1]
Kako nije dokazano da su tokom vojnog pohoda cara pratili dvorski majstori, pretpostavlja se da je verovatnije da su lokalne zanatlije, po porudžbini i na osnovu dostavljenog uzorka, nastalog u Trijeru, izraživali prstenje sa natpisom odanosti Konstantinu.
Kako je na osnovu materijalnih dokaza utvrđeno da je u Naisu postojala (u dosta dugom vremenskom periodu) radionica koja je proizvodila oficijelne predmete, svakako pod strogom kontrolom službe koju je vodio rationalis summae rei, kasnije comes sacrarum largitionum, pa bi se neodgovarajući kvalitet zlata i manja težina prstena iz Remezijane eventualno mogli objasniti okolnostima pod kojima je on izrađen, neposredno posle Konstantinovog osvajanja Naisa, odnosno pobede nad Licinijem na Campus Ardiensis, kada režim kontrole predmeta od dragocenih metala još uvek nije mogao adekvatno da funkcioniše.[1]
Ukoliko je ova pretpostavka arheologa tačna Konstantin je najverovatnije ovo prstenje proizvedeno u Naisu dodelio već pri svom povratku iz Trakije, kada je na putu za Sisciju, gde se sa svojim dvorom nalazio početkom 317. godine, prolazio kroz Remezijanu i Nais.[2]
Druga mogućnost je da je „prstenje odanosti“ Konstantin dodelio prilikom neke kasnije posete, a prvi njegov boravak u Naisu sigurno je potvrđen tek 25. jula 319. godine (CTh, II, 15, 1; 16, 2).
Prstenje ovog tipa, sa natpisom FIDES CONSTAN[T]I, imitirajući svog oca, izrađivao je i Konstantinov sin Konstans, prema jednom publikovanom nalazu, i uzurpator Magnencije,[3] očigledno sa istim ciljem i namenom. Prsten, emitovan povodom Nove godine u čast Konstansa, nađen u Viminacijumu, izrađen je, po mišljenju nekih istraživača u Naisu, koji su na osnovu tumačenja supskripcija Teodosijevog kodeksa (CTh, XII, 1, 29; X, 10, 5), došli do podatka da je Konstans zimu 339/340. godine proveo u Naisu, i u njemu dočekao i Novu Godinu.[4]
Namena[uredi | uredi izvor]
Konstantinov prsten odanosti mogao je da dobije isknjučivo istaknuti vojni ili civilni službenik, odnosno zaslužni veteran.[5]
Kako je „prstenja odanosti Konstantinu“, pa i ono izrađivano u radionici u Naisu liveno u relativno kratkom vremenskom periodu, od 315. do 317, eventualno do 319. godine, svi navedene primerci prstenja, prema mišljenju arheologa Ivane Popović,
...proizvedeni su u cilju ostvarivanja istog plana, a to je da se obezbedi lojalnost vojske, nagrađivanjem onih koji su se posebno istakli tokom Konstantinovih sukoba sa njegovim savladarem Licinijem. Ovo prstenje nije, dakle, dodeljivano kao carski poklon za podrazumevajuću odanost caru po dužnosti, već u njegovoj borbi za potiskivanje i kasniju eliminaciju svog savladara.[5]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Ivana Popović, Inventar grobnice iz Dola kod Bele palanke (Remesiana) Niš i Vizantija VII str. 62
- ^ P. Brunn, Studies in Constantinian Chronology, 1968, 55, 102
- ^ H. Brandt, Die konstantinische Dynastie: 337-363, in: Imperator Caesar Flavius Constantinus. Konstantin der Grosse (Hrsg. A.Demandt, J. Engemann), Mainz, 2007, 90-95.
- ^ I. Popović, Kasnoantički ranovizantijski nakit od zlata u Narodnom muzeju u Beogradu, Beograd, 2001
- ^ a b Ivana Popović, Inventar grobnice iz Dola kod Bele palanke (Remesiana) Niš i Vizantija VII str. 63