Konstantin Anđel Duka
Konstantin Anđel Duka, bio je uzurpator koji je pokušao da svrgne svog rođaka, vizantijskog cara Isaka II Anđela, 1192/93.
Karijera[uredi | uredi izvor]
Rođen 1170, Konstantin Anđel Duka je bio sin Isaka Anđela Duke, a time i unuk Konstantina Anđela i blizak rođak vizantijskog cara Isaka II Anđela (1185–1195, 1203–1204).[1] Ime i poreklo njegove majke je nepoznato.[2]
Godine 1192/93, car Isak II ga je imenovao za komandanta flote (duks tou stolou) i guvernera Filipopolja, oblasti koja je tada patila od tekuće vlaško-bugarske pobune.[2][3] Savremeni istoričar Nikita Honijat piše blagonaklono o Konstantinu, napominjući da je on umeo da dobro obuči svoje trupe i da im zapoveda lojalnost, i da je, iako prirodno nagao „na način mladunaca“, takođe bio spreman da sluša i da bude uzdržan. po savetu iskusnijih profesionalaca stavljenih pod njegovu komandu.[2][3] Konstantin je uspeo da spreči napade pobunjenika na oblast Filipopolja i Beroa, tako da su se pobunjenici „drhtali u strahu od njega i bili su više u panici ugledavši njega nego cara“.[2][3]
Njegov uspeh na bojnom polju je, međutim, ohrabrio Konstantina, i on je počeo da teži ka uzurpaciji prestola. Počeo je da poziva svoje potčinjene komandante i druge ugledne ljude iz šireg regiona, a sebe je proglasio za cara.[3][4] Odmah je sa svojim pristalicama krenuo u Adrijanopolj, sedište svog zeta, velikog domestika Zapada, Vasilija Vataca. Očigledno verujući da će mu se Vatac pridružiti, Konstantin je unapred poslao pisma obaveštavajući svog zeta o svojim postupcima. Vatac je, međutim, odbacio Konstantinove postupke kao ludost i odbio da mu se pridruži.[3][4] Uzurpator je stigao do Neukicona, na granici između provincija Filipopolj i Adrijanopolj, ali su ga tamo njegove pristalice uhvatile i zarobile. Njegovi sledbenici su ga predali caru, tvrdeći da su bili pod pritiskom da podrže njegovu uzurpaciju protiv svoje volje. Car Isak II je gajio sumnje u njihovu iskrenost, ali je odlučio da previdi njihovu ulogu u neuspelom ustanku. Na kraju je samo Konstantin bio kažnjen, oslepljenjem.[4][5] Prema Honijatu, ovo delo je veoma ohrabrilo bugarske pobunjenike, koji su se plašili Konstantinove sposobnosti i mnogo više želeli da neefikasni car Isak II ostane na prestolu, ako je moguće, zauvek.[6][7] Dalja Konstantinova sudbina nije poznata, ne zna se ni da li je bio oženjen i da li je imao potomstvo.[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Varzos 1984, str. 847–848
- ^ a b v g Varzos 1984, str. 848
- ^ a b v g d Magoulias 1984, str. 239
- ^ a b v Varzos 1984, str. 849
- ^ Magoulias 1984, str. 239–240
- ^ Magoulias 1984, str. 240
- ^ Varzos 1984, str. 849–850
- ^ Varzos 1984, str. 850
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Magoulias, Harry J., ed. (1984). O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniatēs. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1764-8.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.