Korisnik:Kardam/pesak

Uprkos pogibiji sultana Murata I na Kosovu polju na Vidovdan 1389. godine, Osmansko carstvo bilo je tada u stalnom vojničkom usponu i širenju. Stariji Lazarev sin Stefan, kao dvanaestogodišnji dečak , doživeo je Kosovsku bitku, očevu pogibiju i tragične posledice tih događaja. Nasledio je presto i titulu kneza, ali je zbog maloletstva u njegovo ime vladala mudra i energična kneginja Milica, sve do 1393. godine kada se zamonašila. Kao monahinja Jevgenija trebalo je da svu vlast prenese svom sinu koji je po tadašnjem shvatanju trebalo i formalno, samostalno da vlada. Međutim, to se dogodilo samo formalno, dok je u stvarnosti ona i dalje bila aktivna u državnim poslovima i vršenju vlasti.

Strah i neizvesnost pokosovskih godina bili su prelomni za Stefanovu ranu mladost, stalno u prilikama u kojima je rat potiskivao sve oblike života. Ubrzo, nakon Kosovske bitke, ugarski kralj Žigmund je stupio na tle nekadašnje oblasti kneza Lazara kako bi je kaznio, zbog pomaganja njegovih protivnika i kako bi je tada obezglavljenu potčinio svojoj vlasti. Kosovska bitka i pogibija kneza Lazara promenile su političku situaciju na južnim granicama. U traganju za razlogom Žigmundovog napada na Srbiju moramo uzeti u obzir činjenicu da oblast kneza Lazara po svom poreklu nije bila jedinstvena teritorija. Njeni severni krajevi, područje Beograda, Mačve i Braničeva, po državno-pravnom položaju bili su sastavni delovi ugarske države. Ugarski vladari su i ranije pokretali pohode u slučaju smrti velikaša (u tzv. sporednim pokrajinama svoje kraljevine) ili zapovednika važnih pograničnih utvrđenja na području Ugarske kraljevine u užem smislu. Takve pohode preduzimali su Žigmundovi prethodnici (kralj Karlo Robert), ali i vladari posle Žigmunda (njegov unuk kralj Ladislav Posmrče). Radilo se o sistematskoj politici ugarskih kraljeva.

Žigmundov stav da napadne Srbiju, izazvala je silom nametnuta i nagoveštena politika Srbije o prihvatanju vazalnih obaveza prema Turcima. On zato Srbe naziva pobunjenicima jer je ranije knez Lazar imao vazalne obaveze prema kralju Ludoviku I. Osim toga, želeo je da iskoristi situaciju i povrati što više teritorija severozapadne Srbije na koju su ugarski kraljevi oduvek polagali pravo. Agresivna politika kralja Žigmunda bila je logičan potez iz ugla jednog suverena prema svojim vazalima.

Napad na Srbiju kralj Žigmund je dobro pripremio. Okupio je većinu ugarskih svetovnik i crkvenih državnih barona koji su u rat išli na čelu svojih banderija sakupljenih po županijama.

U pohodu su učestvovali braća Kanižai, Stefan (Ištvan), Ivan (Janoš), kao i njihov brat nadbiskup, takođe Ivan. Stefan Kanižai bio je kraljevski tavernik, sekeljski i šopronski župan. Osim braće Kanižai tu su još bili i palatin Stefan Lacković (Ištvan Lackfi), mačvanski ban Nikola Gorjanski Mlađi (Mikloš Garai), krašovski i kovinski župan Stefan (Ištvan) Korođi, župan Zoljoma i Honta Frank Sečenji, kastelan Čokakea Ladislav Šaroi, kraljev peharnik Nikola (Mikloš) Perenji, kraljevski vratar Leuštak Jolšvai, kraljičin vratar Ferenc Bebek, odredi đerskog i erdeljskog biskupa. Žigmund je na Srbiju krenuo sa oko 3000 vitezova, ne računajući brojno ljudstvo koje je činilo prateće odrede i komoru. Za zapovednika pohoda bio je određen bivši severinski ban, iskusni Stefan (Ištvan) Lošonci.

U oktobru 1389. godine, kralj Žigmund je sa vojskom prešao Savu pa preko Mačve stigao do Rudnika i Gruže, a onda je početkom novembra iste godine opsedao i osvojio tvrde gradove Borač i Čestin u Gruži, ali ih nije dugo zadržao. U borbi za tvrđavu Borač bio je teško ranjen kraljev dvorski vitez Ivan Nađmihalji koji je bio zasut kamenjem i strelama. Ugarski kralj je 23. novembra bio kod reke Lomnice oko Rudnika gde je izdao jednu povelju. Istog dana je izdata i povelja u Kovinu, ali od strane kraljeve kancelarije. Zbog zime, kralj Žigmund se vratio u Ugarsku i već 1. decembra 1389. godine bio u Temišvaru. Učesnike u ovom pohodu, Žigmund je obdario posedima. Kontrola nad Borčem značila je kontrolu nad Gružom i središnjim delom Šumadije, putevima koji su povezivali oblast Rudnika sa jugoistočnim delom Moravske Srbije, posebno sa Kruševcom. Oblast Rudnika bila bi tako odsečena od južnih delova države Lazarevića.

Turci i sami oštećeni pogibijom sultana Murata I nisu odmah posle Kosovskog boja vršili upade u Ugarsku. Teško je hronološki prihvatiti da su upadi Srba i Turaka u južnu Ugarsku (u Srem i Banat) počeli pre ovog Žigmundovog pohoda na Srbiju, kao i priznanje turske vlasti. Prema tome, događaji koji su smatrani njenim uzrokom, mogli su da budu samo posledica.

Ali takvi su upadi, bez obzira da li je kralj Žigmund dao povoda ili ne, ipak usledili jer su bili deo sistema ekspanzije Osmanske države.

Preko svojih poslanika kneginja Milica se u to vreme raspitivala u Dubrovniku da li tamo može sa decom i pratnjom naći pribežište ako bude došla u nevolju. Međutim, kneginja Milica nije otišla u Dubrovnik, jer zemlji nisu pretili samo opasnost i rat od Turaka i Mađara, već i međusobne borbe onih koji su Milici i njenoj deci bili potčinjeni. Srpska crkva je u ovim godinama odigrala ključnu ulogu, pomažući Milici i mladom knezu Stefanu u borbi za nasleđe kneza Lazara. U prvim danima nakon Kosovske bitke, patrijarh Spiridon (umro je 11. avgusta 1389. godine) imao je značajnu ulogu za opstanak Lazarevića. Po njegovom savetu, kneginja Milica je okupila državni sabor.

Srbija je posle Kosovske bitke bila suviše slaba da se brani i od Turaka i od Ugara. U tim okolnostima, srpski dvor je pod uticajem ugarske ofanzive, krenuo putem pomirenja sa Turcima. Izmirenje Lazarevih naslednika sa Turcima usledilo je krajem 1389. godine, a pre sredine 1390. godine.

Srbi su tada pristali da puste tursku vojsku u južne srpske gradove, da Turcima daju pomoćne odrede, da šalju svoje prinčeve na osmanski dvor i da se Olivera, najmlađa kći kneza Lazara, odvede u Bajazitov harem. Pritisnuta nevoljama u zemlji i u okruženju, kneginja Milica je odustala od Lazareve politike suprotstavljanja Turcima. Ipak, kneginja Milica je u periodu 1389 – 1391. godine odigrala ključnu ulogu u borbi za opstanak Lazarevića i za njihovo pravo da naslede očevu državu. Uz to, kada je Srpska crkva pokrenula kanonizaciju kneza Lazara (1391), tim činom su Lazarevi sinovi Stefan i Vuk postali izdanci svetorodne dinastije i tako osnažili svoje pravo na nasleđe svetog kneza Lazara. Iz naslednog prava dodatno je tako bio eliminisan zet Vuk Branković i njegovi sinovi. U prvoj polovini 1390. godine udruženi Srbi i Turci su napadali ugarske pogranične posade, vršili upade u Mačvu, Srem, krašovsku i tamišku oblast. Pravdajući upade u severnu Srbiju turskim upadima u Banat, kralj Žigmund je predvodio pohode na Srbiju i u leto 1390. godine i još naredne dve godine. Mađari su uspeli da potisnu Turke, pređu na lađama Dunav, uđu u Braničevo i dopru do grada Vitovnice u leto 1390. godine. U povelji kralja Žigmunda, koju je izdao tamiškom županu Ladislavu Šaroiju, u kojoj je reč o borbama u leto iste godine, prvi put se Turci pominju uz Srbe, da su Turci i Srbi bili pobeđeni i da su izgubili pet zastava koje su kao trofeji poslate u grad Zoljom, u kome se Žigmund nalazio 23. juna, a zatim od 3 – 9 i od 22 – 25. jula. U drugoj polovini 1390. godine bila je još jedna srpsko-turska provala i to u blizini Vinkovaca. Mačvanski ban Stefan Lošonc i uspeo je da ih zaustavi. Kralj Žigmund je 3. novembra pod Ostrovicom, gde lično predvodi pohod na Srbiju. Tu je izdao jednu povelju, a zatim je 19 – 20. novembra bio u Mitrovici. Tok ovog jesenjeg pohoda ne znamo. Vođen samo protiv Srba, verovatno je pohod bio kratkotrajan. U proleće 1391. godine, kneginja Milica je poslala svoju kćer Oliveru sultanu Bajazitu u Drenopolje. Pratio ju je brat, knez Stefan Lazarević, koji se tada i lično poklonio sultanu. Tom prilikom je od sultana dobio odobrenje da se telo kneza Lazara iz Prištine prenese u manastir Ravanicu. U drugoj polovini 1391. godine, kralj Žigmund je iz Erdelja ponovo krenuo protiv Turaka koji su preko Save upali u Sremsku županiju gde je uspeo da ih suzbije potonji mačvanski ban Ivan Morovićki. U Sremu je kralj Žigmund bio 19. i 28. septembra, zatim 10. oktobra. U svom logoru na reci Savi bio je 25. oktobra 1391. godine. Početkom 1392. godine ugarski kralj bio je u Budimu i uglavnom u severnim delovima kraljevine. U proleće 1392. godine kralj Žigmund je okupio vojsku i kod Kovina prešao Dunav i ušao u Srbiju. Za ovaj pohod bili su angažovani Nikola Gorjanski Mlađi, poljski plemić Šćibor Šćiborić, trenčinski i požunski župan, nemački velikaši Jost od Merena, herceg Bolko od Olcena i kraljev rođak Vilhelm Celjski. Za ovaj pohod kralj Žigmund je još pridobio i nadbiskupa Kanižaija, Leuštaka Ilošvaija, mačvanskog bana Đorđa Lackovića, Nikolu Jekelfalvaija sa braćom, sinove Pavla Kiraljfalvija i još mnoge druge plemiće. Sukobi su se odigravali na celom prostoru od Mačve do Braničeva. Kralj Žigmund je stigao do tvrđave Ždrelo u tesnacu Mlave, ali se brzo povukao i u povratku opsedao Golubac koji je došao u turske ruke najverovatnije 1390. godine i nije bio pod srpskom vlašću u trenutku Kosovske bitke. Za vreme opsade Golupca bio je teško ranjen Petar Perenji. Kralj Žigmund je boravio u Braničevu jula i avgusta 1392. godine. Kako nije mogao proći kroz klanac jer je strahovao od zasede, kralj Žigmund se pre 9. avgusta preko Dunava vratio u Ugarsku, a Nikoli Gorjanskom Mlađem ostavio odbranu južne granice kako ne bi sultan Bajazit I pokorio Vlašku i Ugarsku. Ovaj pohod, iako je bio pažljivo pripreman sa učešćem mnogi velikaša, nije doneo očekivane rezultate.

U tim ratovanjima Mađari su vratili teritoriju Mačve koja se u leto 1392. godine pominje kao ugarska banovina podeljena na distrikte. Zbivanja iz 1392. godine ne mogu se sasvim razjasniti zbog neprecizne hronologije sukoba u Sremu o kome govori kralj Žigmund u povelji Ivanu Morovićkom od 24. avgusta 1392. godine i to nakon svog povratka iz pohoda. Zahvaljujući Turcima, Srbi su nakon ovih događaja vratili utvrđenja koja je ranije zauzeo ugarski kralj, pa se situacija u izvesnom smislu, u Srbiji stabilizovala. Ipak, Turci su nastavili sa upadima na Ugarsku teritoriju, pljačkali je i pustošili tokom 1393. godine. Prateći kretanje kralja Žigmunda, može se videti da se on 1393. godine kretao na relaciji Budim – Trnava. Ugarski kralj Žigmund se ubrzo nakon smrti kralja Tvrtka I okrenuo Bosni. Naslednika kralja Tvrtka I, slabog Stefana Dabišu (1391-1395) prinudio je na pokornost. Međutim, u julu 1393. godine, kralj Dabiša je dozvolio braći Horvati da u oblasti Usore, u gradu Doboru sakupe vojsku sa kojom će preko Save upasti u Slavoniju i tako obnoviti pobunu. Zabrinuti kralj Žigmund je lično, u prvoj polovini avgusta 1394. godine sa ugarskom vojskom, provalio u Bosnu u Usoru. Sa njim je bio i Nikola Gorjanski Mlađi i njegov brat Ivan. Tada je zarobio braću Horvati i odveo ih u Ugarsku. Pre nego što je došao u Budim, na zahtev supruge Marije, u Pečuju je mučeničkom smrću kaznio Ivaniša Horvatija, dok je Pavla Horvatija prognao u manastir, gde je ovaj ubrzo i umro. Ali kada je bosanski kralj Dabiša umro 7. septembra 1395. godine, bosanska gospoda nisu za kralja htela Žigmunda, već udovicu Jelenu Grubu (1395-1398).

U zimu 1393-1394. godine, mladi srpski knez Stefan Lazarević je učestvovao na skupu Bajazitovih hrišćanskih vazala u Seru. Odazvali su se vizantijski car Manojlo II Paleolog, njegov savladar i sinovac Jovan VII, carev brat morejski despot Teodor Paleolog, gospodin Konstantin Dragaš. Sastanak je izneo na videlo nemoć i neslogu hrišćanskih gospodara potčinjenih sultanu, raskol u carskoj porodici, kao i neposredne praktične namere sultana Bajazita da osvoji preostale grčke zemlje. Iako je prvobitno imao nameru da pobije ove učesnike skupa, sultan Bajazit je od toga odustao jer su mu hrišćanske razmirice bile od koristi.

Iako nije izvesno da li je još ko od slovenskih feudalaca i vladara, izuzev Stefana Lazarevića i Konstantina Dragaša, prisustvovao skupu u Seru, njegove posledice su se osetile na čitavom Balkanskom poluostrvu. Sultan, ne samo da je uspeo da učvrsti svoj autoritet u unutrašnjosti Balkana, nego je pokazivao namere za širenjem granica turske moći i izvan okvira poluostrva. Kralj Žigmund je u avgustu bio blizu Severina, zatim u Segedinu, Čanadu, Temišvaru, a krajem novembra u Baču. Krajem XIV veka, Ugarska je dovedena u položaj prve nebalkanske i nemediteranske države ugrožene snaženjem Osmanlija. Dok je ugarski kralj Žigmund delovao u Bosni, Turci su iskoristili priliku i zauzeli Trnovsku Bugarsku (17. VII 1393), preko Dunava upadali u Vlašku (1394) i u Tamiški Banat (1395). Tokom januara i februara 1395. godine kralj Žigmund je napao Moldaviju i za kratko vreme je vratio pod ugarsku vlast. Sultan Bajazit I je početkom 1395. godine, ponovo preko Dunava upao u Vlašku, osvojio Mali Nikopolj (Turnuseverin), ovladao Vlaškom i zbacio vojvodu Mirču (Mircea cel Mare, 1386-1418). U maju 1395. godine, kralj Žigmund je s Ivanom Gorjanskim Mlađim i Ivanom Morovićkim upao u Vlašku, oslobodio što su Turci osvojili i Mirču, koji mu se pokorio, vratio na vlast. U bici na Rovinama 17. maja 1395. godine, u kojoj se kao osmanski vazal borio knez Stefan Lazarević, pokazalo se da Turci nisu nepobedivi. U Parizu je bilo održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede.

Ovom bitkom, kralj Žigmund je ojačao svoj položaj u Vlaškoj. Međutim, iako je bila poraz sultana Bajazita I, ona nije ozbiljnije oslabila njegove snage. Osmanski vladar je uskoro umarširao u Nikopolj, potčinio Dobrudžu, a njegovi garnizoni su kontrolisali prelaz preko Dunava.

Dok je još bio u Vlaškoj, kralju Žigmundu je stigla vest iz Budima o smrti kraljice Marije. Njenom smrću nestalo je Žigmundovo pravo na ugarsku krunu, na koju su pravo imali još i Marijina sestra Jadviga i njen muž, poljski kralj Vladislav Jagelonac. Kako bi bio izbegnut građanski rat u Ugarskoj, ostrogonski nadbiskup Ivan Kanižai, koga je kralj Žigmund u svom odsustvu odredio za namesnika u Ugarskoj, zatvorio je sve klance preko Karpata i poslao nešto vojske u Košice. Nakon što se vratio iz Vlaške u Budim, kralj Žigmund se nije uputio u Bosnu već u Češku kako bi se zajedno sa bratom Vaclavom borio za carsku krunu. Pošto je u Bosni smrću kralja Dabiše (7. septembra 1395. godine), došlo do promene na prestolu, kralj Žigmund je kompromisom, na bosanskom prestolu ostavio Dabišinu ženu Jelenu, pa su njegova prava na bosansku krunu ostala na snazi, a krunisanje odloženo.

U proleće i leto 1396. godine, Turci su ponovo napadali po Tamiškoj i Krašovskoj županiji, odakle ih je potisnuo tamiški župan Nikola Marcali.

Zabrinut zbog osmanskog nadiranja, kralj Žigmund je u leto 1396. godine pozvao hrišćane na zajedničku akciju protiv Turaka. Njegov plan bio je da sa francuskom vojskom pređe balkanske klance, da preko Trakije izbiju na Egejsko more gde bi se onda sjedinili sa vizantijskom i mletačkom flotom i zatim preduzeli zajedničke akcije protiv Turaka. Papa Bonifacije IX (1389 - 1404) proglasio je krstaški rat i pozvao feudalce zapadne Evrope u pohod protiv nevernika, Papinom pozivu odazvao se veliki broj vitezova iz Francuske, Burgundije, Nemačke, Engleske. Ideja o krstaškom ratu naišla je naročito na pogodno tle u Burgundiji, iz koje je među krstašima, poticao najznatniji deo zapadnih ritera. U osnovi krajnji cilj, hrišćanskih vitezova bio je da, pošto nevernike odbace s ugarske granice, prodru i zauzmu sve zemlje koje se prostiru do Sirije i Hristovog groba.

Krstaši su se priključili ugarskoj vojsci u Budimu. Predvođena ugarskim kraljem Žigmundom vojska je ličila više na rulju od 60.000 ljudi koji su krenuli u avanturu i pljačku, nego na krstašku vojsku u odbrani hrišćanstva. Krajem avgusta 1396. godine, vojska se kretala dolinom Dunava sve do Vidina koga su osvojili od Turaka. Početkom septembra krstaši su započeli opsadu tvrđave Nikopolj (danas selo Nikjup). Do odlučujuće bitke došlo je 26. septembra 1396. godine.

Mlađi francuski vitezovi nisu poslušali savete svojih starijih sunarodnika i Mađara, već su hteli da jednim konjičkim jurišem unište tursku vojsku koju je predvodio sultan Bajazit I. Nakon početnih uspeha, njihov napad su uništile trupe osmanskih spahija i janičara koje su prešle u protivnapad. Osmanlijska konjica iskoristila je paniku koja je zahvatila Francuze kada su videli da se poraz ne može izbeći. Vlasi i Transilvanci počeli su napuštati Ugre i prelaziti na stranu Osmanlija. Odlučujuću ulogu za pobedu Turaka imao je Bajazitov vazal, mladi srpski knez Stefan Lazarević koji se sa svojih 5.000 oklopnika sudario s odredom kralja Žigmunda i oborio ugarsku zastavu.

Za hrišćane bitka je bila katastrofalna. Najveći broj ih je izginuo, neki su pogubljeni, ili su pali u zarobljeništvo. Mali broj hrišćana se vratio kući. Ugarski kralj Žigmund se jedva spasao sa bojišta. Uspeo je da se skloni u kuću jedne dubrovačke porodice blizu Nikopolja. Oni su mu dali dukate kako bi mogao da se vrati u Ugarsku. Zajedno sa Nikolom Gorjanskim Mlađim, Ivanom Morovićkim i Hermanom Celjskim, kralj Žigmund uspeo je da se ukrca na galije rodoskih vitezova koje su bile usidrene na Dunavu. Kako je mletačka pomoć Nikopolju krenula kasno, mletački admiral Tomazo Mocenigo krenuo je kroz Crno more i kada je stigao na ušće Dunava, prihvatio je sa brodića potučenog Žigmunda i odveo ga do Carigrada. Obišavši Peloponez, kralj Žigmund je stigao do Lokruma 18. decembra, zatim u Dubrovnik u kome je proveo Božić i na poklon dobio 2.000 dukata i danak za dve godine unapred. Nakon toga, nastavio je put i početkom 1397. godine stigao je u Split. Tu je nagradio mletačkog kapetana Moceniga koji ga je vozio sa 1.000 dukata. Zatim je preko Senja i Zagreba, krajem marta 1397. godine stigao u Budim.

Sultan Bajazit I je posle Nikopolja razorio Beograd, Zemun, Sremsku Mitrovicu, a mnoge stanovnike iz Sremske Mitrovice je raselio i zarobio. Turci su uspeli da iz Posavine pređu u Podravinu i prodru čak do Ptuja.

Pobedom kod Nikopolja sultan Bajazit I se učvrrstio na obalama Dunava, uklonio nesigurnog vazala u obliku tzv. Vidinske carevine i ponizivši ugarskog kralja Žigmunda, zaokružio turske pobede na Balkanu. Iluzije o mogućem proterivanju Osmanlija pobedom u samo jednoj bici, bile su za dugo vremena raspršene i zapadni vladari su se vratili ponovo svojim problemima. Međutim, zamisao o krstaškom pohodu nije bila sasvim napuštena.

Zarobljene zapadnoevropske ritere Turci su nakon Nikopolja odveli u Anadoliju. U široko zasnovanoj akciji oslobađanja hrišćanskih ritera, glavnu ulogu su imali Mlečani i Đenovljani. Ali, u te vrlo unosne poslove umešali su se i Dubrovčani, pa su se mnogi francuski zarobljenici preko Dubrovnika vratili u Francusku.

Nema podataka o otvorenom neprijateljstvu između Lazarevića i Brankovića nakon Kosovske bitke. Zna se da Vuk Branković nije hteo da prizna vrhovnu vlast kneginje Milice i njenog sina jer se nadao da će posle Kosova preuzeti vodeću ulogu u Srbiji. Pre Kosovske bitke, Vuk Branković, oženjen najstarijom kćerkom kneza Lazara, držao je mnoge značajne gradove, rudnike i privredna sedišta kao što su Prizren, Peć, Sjenica, Zvečan, Vučitrn, Skoplje, Brskovo i Trepča, a prestonica mu je bila u Prištini. Nakon Kosovske bitke, gospodin Vuk Branković ostao je da privremeno neuzdrman suvereno gospodari svojim oblastima na Kosovu i u Polimlju sve do 1392. godine. Njegova oblast koja je stvarana paralelno sa državom kneza Lazara, posle Kosovske bitke bila je znatno čvršća u odnosu na Moravsku Srbiju. Značajnu podršku Vuk Branković je imao od hilandarskog bratstva u kome se nalazio njegov brat Gerasim. Preuzimanjem nemanjićkih tradicija Vuk je u prvom trenutku upotpunio prazninu nastalu pogibijom kneza Lazara. U prilog Vukovog preimućstva je i punomoćje koje je kralj Žigmund izdao 7. jula 1389. godine Nikoli Gorjanskom Mlađem da pregovara sa Vukom Brankovićem sa kojim je inače bio u dobrim odnosima. Prema tekstu se vidi da je Nikola odlazio „plemenitom gospodinu Vuku, vojvodi i zetu velmožnoga muža Lazara, kneza Raške“ sa zadatkom da pregovara o stvarima „koje su na korist vašu i Raške zemlje“. Kralj Žigmund je naime nastojao da zaustavi povećanje broja hrišćanskih vazala prema Turcima koji su mogli da ugroze njegove granice. Tražio je saveznike koji bi sprečili širenje Osmanlija i zato je uspostavio kontakte sa Vukom kako bi bili obnovljeni vazalski odnosi sa Brankovićima. Osim toga, kralj Žigmund je bar formalno istakao Vukov suverenitet u odnosu na Lazareviće čija je oblast, Moravska Srbija, bila tretirana gotovo kao kraljev feudalni domen.

Za Vuka Brankovića su bili zabrinuti i Dubrovčani. On se nakon bitke obraćao Dubrovačkoj vladi sa molbom da primi njegovu riznicu u poklad i pruži sklonište njemu i njegovoj ženi Mari i deci Grguru, Đurđu i Lazaru. Dubrovčani su mu u maju 1390. godine obećali sklonište u njihovom gradu na neograničeno vreme u slučaju da ne može držati srpsku zemlju. Dali su mu reč da ga neće izdati, niti učiniti nijednog lukavstva, da njega i njegovu porodicu neće dati nikome na svetu. Bude li se desilo da zbog ovog gostoprimstva imaju poteškoća i zapreti im opasnost, Dubrovčani će onda sve otpratiti „kouda reče gospodin Vlkь“. Dubrovčani su još obećali Vuku da u Dubrovniku može podići crkvu svoje vere. 30 Vuk Branković nije otišao u Dubrovnik, ali je zato tamo poslao svoju riznicu jer je mislio da je Dubrovnik najsigurnije mesto kada dođe do nevolje. Sve do smrti pružao je Vuk Branković otpor Turcima. Međutim, nije mogao izbeći sudbinu turskog vazala. Već u januaru 1392. godine, Turci su od njega oduzeli Skoplje koje je postalo važno uporište za dalja osvajanja prema severu. Tu se učvrstio Bajazitov vojskovođa JigitPaša, ili Pašait koji se odmah počeo mešati u odnose među domaćim feudalcima. U takvim okolnostima, Vuk je morao da prihvati pregovore sa sultanom Bajazitom I, te je u novembru iste godine primio vazalne obaveze što je značilo plaćanje danka i učestvovanje u turskim vojnim pohodima. Sužavanje suvereniteta njegove teritorije nije se odmah odrazilo i na međunarodni politički položaj. Osmanska država je od početka poslednje decenije XIV veka prolazila kroz period svoje unutrašnje reorganizacije pa je prošlo još nekoliko godina do konačnog pada Vuka Brankovića.

No i pored toga, on nije bio veran vazal Turcima. Nije učestvovao na skupu u Seru, u zimu 1393/4. godine, kao ni u bici na Rovinama (u maju 1395. godine) gde su kao turski vazali poginuli kralj Marko i Konstantin Dragaš, a učestvovali su knez Stefan Lazarević i Konstantin Balšić. Takođe, Vuk Branković nije učestvovao ni u bici kod Nikopolja sledeće godine. Tokom 1396. godine, Turci su zauzeli Prištinu i skoro sve zemlje Brankovića. Iako je pružao otpor, Vuk je pao u ruke sultana i ostao je u sužanjstvu do kraja života. U turskoj tamnici je umro 6. oktobra 1397. godine.

Najveći deo njegovih zemalja, od Dečana do Prištine, sultan je poklonio Lazarevićima, zadržavši za sebe samo strateški važne tvrđave. Vukovoj ženi i deci dao je samo toliko poseda da bi mogli nekako živeti, Brankovićima je ostalo samo porodično imanje u Drenici sa Vučitrnom i Trepčom.

Posle pada Vuka Brankovića, Bosna je postala pristupačnija Turcima koji su nadzirali puteve preko Kosova i kroz dolinu Lima. U januaru 1398. godine, turska vojska je pod zapovedništvom Mahmut paše Anđelovića bila u Bosni. Sa njom je bio i knez Stefan Lazarević. Zbog velike hladnoće, turska vojska je pretrpela poraz. Velikaši koje je knez Lazar hteo da potčini sada su pokušali da se sa knezom Stefanom izjednače i izmaknu njegovoj vlasti. Pred sultanom Bajazitom I su optuživali Stefana da mu nije veran vazal i da je stupio u prijateljske veze s Ugrima, a i zbog neuspeha u Bosni.

U proleće 1398. godine pobunili su se Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Nikola Zojić bio je vojvoda. Njegova baština bila je u Rudničkoj Srebrnici, gde je kasnije održan sabor na kome je Stefan odredio sestrića Đurđa za svog naslednika. Stara Rudnička Srebrnica je današnje selo Ramaća kod Stragara. Teritorija kojom je Zojić gospodario bila je strateška regija odbrane Moravske Srbije od ugarskih napada. Značaj vojvode Zojića bio je u velikoj meri vezan ne samo za geostateški položaj teritorije kojom je gospodario već je ona obuhvatala i rudarske centre, trgovačke kolonije, kovnicu novca, utvrđenja. Promene u Zojićevom položaju prema knezu Stefanu bile su direktno vezane za Bajazitovu politiku prema svojim vazalima što je podrazumevalo preraspodelu uticaja unutar Moravske Srbije uz davanje podrške vlasteli koja je iskazala lojalnost Osmanlijama i bila spremna da samostalno izvršava svoje vazalne obaveze. Vojvoda Nikola Zojić je kod sultana Bajazita I stekao poverenje jer je učestvovao u suzbijanju ugarskih upada u oblast Rudnika pa ga je sultan iskoristio kao političku protivtežu prekovremenom jačanju kneza Stefana Lazarevića i njegovom mogućem vezivanju za Ugre. Novak Belocrkvić bio je vojvoda iz Toplice i stariji čovek kada je podigao pobunu, Kada je zavera bila otkrivena, Zojić je pobegao u obližnji grad Ostrovicu. Glavu je sačuvao samo zahvaljujući rodbinskim vezama sa Lazarevićima. Sa ženom i četiri kćeri se relativno mlad zamonašio i od tada mu se izgubio svaki trag. Novak Belocrkvić je pobunu platio glavom. Radikalan odgovor na prevrat okončao je započeti proces osamostaljenja starog vojnog plemstva kneza Lazara koje je dovelo u pitanje opstanak Moravske Srbije. Krajem aprila i početkom maja 1398. godine, sultanu u Ser, krenule su da brane Stefana od optužbi, majka monahinja Jevgenija i njena rođaka monahinja Jefimija. Uspele su da vrate sultanovo poverenje u Stefana pa je u oktobru iste godine knez Stefan otišao Bajazitu da se opravda. Sultan je bio zadivljen Stefanovim iskrenim kajanjem, pa se knez Stefan vratio u Srbiju „vьsakoю čьstiю oukrašen“. Sve ovo je imalo za posledicu jačanje Miličine moći, ali i veće uloge u vršenju vlasti Stefanovog brata Vuka. Događaji iz 1398. godine bili su poslednja Miličina odbrana Lazarevog nasleđa, ovog puta ugroženog nepromišljenom akcijom kneza Stefana. Veštom diplomatskom akcijom na Bajazitovom dvoru, otklonila je kneginja Milica (monahinja Jevgenija) opasnost da budu oduzete zemlje Lazarevića, na sličan način kako se to desilo naslednicima Vuka Brankovića.

Nakon Nikopolja, dugo se nije znalo šta se dešava sa kraljem Žigmundom. To je iskoristilo ugarsko-hrvatsko plemstvo koje je predvođeno banom Stefanom II Lackovićem (gospodarem Međimurja i Čakovca) za kralja izabralo Ladislava Napuljskog, sina Karla Dračkog. Kada se Žigmund vratio u Ugarsku i saznao za događaje, sazvao je sabor u Križevcima za 27. februar 1397. godine kako bi umirio pobunjeno plemstvo.

Na sabor je bio doveden (na prevaru) i Stefan II Lacković. Bio je inače jedan od Žigmundovih vojskovođa kod Nikopolja. Na sabor je došao pošto mu je kralj Žigmund poslao garanciju (salvum conductum) o kraljevoj zaštiti na saboru. U burnoj raspravi Mađari su optužili Lackovića za izdaju kod Nikopolja, pa su kraljeve pristalice sasekle bana Lackovića, njegovog sinovca Andriju i mnoge hrvatske plemiće. Njegove posede kralj Žigmund je dao braći Nikoli i Ivanu Gorjanskom i grofu, svom budućem tastu, Hermanu II Celjskom. U oktobru 1397 godine na saboru u Temišvaru (29. septembra do 26. oktobra 1397. godine), Žigmund je doneo zakone koji su bili na štetu povlastica domaćeg plemstva – na najviše državne položaje, ali i niže, dovodio je strance. 38 Posle Nikopolja, kralj Žigmund se ne sreće na teritoriji južne Ugarske i Srbije. Tokom 1397. godine Ugri su ipak pod vođstvom Petra Perenjija koji je tada bio župan Zemplena i Ungvara prodrli do tvrđave Nevade kao i do Čestina u centralnoj Srbiji. To bi značilo da Borač i Čestin posle 1389. godine nisu bili ugarski i da se granica često menjala. Zbog turskih pretnji i 1398. godine, kralj Žigmund je čak deset dana bio u Baču (2 – 12. februara), zatim u Đakovu, Iloku i Gorjanima, Zemunu, 30. septembra u Bečkereku, ponovo u Iloku, a od 30. oktobra do 5. novembra u Baču.

Tokom 1398. godine kralj Žigmund je ponovo intervenisao u Bosni jer je voljom bosanske vlastele, nakon smrti kraljice Jelene, za novog bosanskog kralja bio izabran Stefan Ostoja (1398-1404, 1409-1418).

Tako je bio narušen Đakovački ugovor pa kralj Žigmund nije mogao da vrši vlast i u Bosni. Nakon neuspeha u Bosni, kralj Žigmund se vratio u Višegrad i Budim gde se nalazio do druge polovine februara 1399. godine. Zatim je krajem 1399. godine otišao u Češku kako bi pomogao bratu Vaclavu da se vrati na presto. Tokom cele 1400. godine, tumarao je po Češkoj i Moravskoj. Vratio se u decembru iste godine. 39 Međutim, kada se vratio u Ugarsku, pristalice kralja Ladislava Napuljskog, pozivajući se na kršenje odluka donetih na ugarskim saborima u Križevcima i u Temišvaru, izvršili su dvorski udar 28. aprila 1401. godine i kralja Žigmunda lišili prestola. Zatočili su ga u tvrđavu Višegrad, ali ugarski baroni nisu mogli da se odluče koga da dovedu na ugarski presto. Jer, osim Ladislava Napuljskog (na čijoj strani je bio i papa Bonifacije IX), pristalice su imali i poljski kralj Vladislav II Jagelonac (ali Jadviga je umrla još 17. jula 1399. godine), nesuđeni Jadvigin muž Vilhelm Habzburški, a bilo je i onih koji su hteli da na presto dovedu nekog od domaćeg plemstva. Neslogu je iskoristio Nikola Gorjanski Mlađi i zaključio je sporazum sa zaverenicima. Oni su mu na čuvanje predali kralja Žigmunda, a Gorjanski Mlađi je njima kao taoce predao sina Nikolu i brata Ivana, obećavši da neće pustiti Žigmunda. Naravno, Nikola Gorjanski Mlađi nije održao obećanje i tajno je kralja Žigmunda prebacio iz Višegrada u grad Šikloš u Baranju, u prvoj polovini avgusta 1401. godine. Zatim je uz pomoć kraljevog brata Vaclava, plemstva Moravske i Češke, Ivana Morovićkog, omogućio Žigmundov povratak na presto. Sredinom oktobra 1401. godine, kralj Žigmund je bio na slobodi i za 29. oktobar sazvao je sabor u Papi, blizu Stolnog Beograda. Na saboru su ugarski velikaši ponovo prihvatili Žigmunda za kralja Ugarske, a on je obećao da će otpustiti strance iz državnih službi i amnestirati one koji su ga zatočili i dati im najviše državne položaje. Pomoć i podršku kralju Žigmundu u borbi za njegov povratak na ugarski presto pružio je i grof Herman II Celjski, čijom se devetogodišnjom ćerkom Barbarom, u ovo vreme nakon oslobađanja Žigmund verio. Zatim je početkom 1402. godine kralj Žigmund ponovo otišao u Češku. Tamo je zarobio brata Vaclava i Češkom sam zavladao.

Zatim je otišao u Beč, i habzburškim vojvodama Vilhelmu, Albertu IV i Ernestu, 9. avgusta 1402. godine predao na čuvanje Vaclava, a 16. avgusta sa njima sklopio savez o nasleđivanju ugarskog prestola za slučaj da umre bez muškog potomstva.

Početkom septembra izdao je povelju o tome da ako umre bez zakonitih muških potomaka, Kraljevstvo Ugarske pripadne vojvodi Albertu IV kao zakonitom nasledniku i baštiniku. Takođe, ako bi imao kćeri, obavezao je Alberta da ih pouda uz veliki miraz. Da bi ostvario svoju odluku, kralj Žigmund je morao da sazove sabor i dobije saglasnost staleža. Sabor se sastao u Požunu u prvoj polovini septembra 1402. godine. Staleži su tek 21. septembra potpisali ispravu kojom su vojvodi Albertu priznali nasledstvo prestola u slučaju da kralj Žigmund ne bude imao muških potomaka. Potpisali su i pečatima potvrdili 110 velikaša, prelata i plemića, zatim zastupnici gradova Požuna i Šoprona. Nakon toga, kralj Žigmund je 23. septembra 1402. godine proglasio Alberta za svog zamenika i gubernatora Ugarske, obećao mu i posebnu rezidenciju, kao i godišnji dohodak od dvanaest hiljada zlatnih ugarskih forinti.

Pokret Napuljske stranke protiv kralja Žigmunda i opasnost od Turaka na kraju XIV i početkom XV veka, tražili su velike žrtve i napore da se otkloni opasnost spolja i održi mir i poredak unutar zemlje. Kako je ugarsko plemstvo sužavalo moć vladara, Žigmund je morao da često saziva ugarske dijete na kojima su pored predstavnika plemstva i sveštenstva, učestvovali i predstavnici slobodnih kraljevskih gradova. Velika politička moć magnata bila je značajna za dalji politički razvitak Ugarske, ali ipak nije došlo do stvaranja samostalnih feudalnih teritorija. Dvorska dostojanstva i funkcije u državnoj upravi se nisu nasleđivala, već su se morala iznova sticati. Uticaj magnata u službi kralja, u Žigmundovo vreme, delovalo je u pravcu centralizacije i učvršćivanja vladarskih prava. Ali taj uticaj se isto tako mogao okrenutio protiv kralja i tada je delovao u pravcu ograničenja kraljeve vlasti, a jačanja snage i autoriteta staleških sabora.

DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ I UGARSKA OD 1402. DO 1427. GODINE

U proleće 1401. godine, sultan Bajazit I je prekinuo opsadu Carigrada započetu još 1394. godine, kako bi se pripremio za obračun sa Mongolima. Vizantijski car Manojlo II Paleolog (1391 – 1425) je još u decembru 1399. godine odlučio da krene na Zapad kako bi izložio stvarno stanje posle turskih osvajanja, prepustivši vlast svom sinovcu i nekadašnjem neprijatelju Jovanu VII. Regent je branio Carigrad najbolje što je mogao, ali je izgubivši svaku nadu, obećao Bajazitu da će mu predati grad ako ovaj pobedi Tamerlana. Mongolski vladar Timur, koji je nosio nadimak Lenk (tur. ćopavi), a na Zapadu poznat pod imenom Tamerlan, bio je svirep, veliki strateg, njegovi pohodi ostavljali su pustoš i zverstva. Bio je u dobrim odnosima sa Vizantijom. Želeći da izbegne niz manjih sukoba, Tamerlan je najpre stigao u Kajseri, a zatim u Angoru (Ankaru), dok je većina njegovih trupa imala zadatak da prodre u srce turske zemlje i da je opustoši. Međutim, u vrhu osmanske vojske, pojavila su se različita mišljenja. Veliki vezir Džandarli-Ali predlagao je da se neprijatelj izmori noćnim napadom i opsadom. Begleberg Rumelije Firuz-beg nasuprot tome se zalagao za bitku.

Kao turski vazali u borbu protiv mongolskog osvajača krenuli su knez Stefan i njegov brat Vuk Lazarević, sestrići Grgur i Đurađ Branković. Bitka kod Angore odigrala se rano izjutra, u petak 28. jula 1402. godine. Bajazit je sa janičarima bio u sredini vojske, na desnom krilu je bio knez Stefan (koji je vodio svojih 5.000 teških oklopnika), na levom krilu bio je Bajazitov sin Sulejman Čelebi. Nasuprot turskom običaju da se evropske trupe, kada se bore na azijskom zemljištu nalaze na levom krilu, Stefanove trupe su bile na desnom krilu. Stefan je tri puta ulazio u borbu i „okrьvavlenou imѣaše desnьicou“ Dugo je sa svojim oklopnicima odolevao napadu, ali su Timuru neočekivano prišli Bajazitovi maloazijski timari. To je ubrzalo Bajazitov poraz. Knez Stefan je nagovarao Bajazita da odstupi, ali videvši da je sve izgubljeno kao i da se broj Bajazitove vojske smanjuje, odlučio je da ga napusti i da pokrije Sulejmanovo uzmicanje. Dok su tatarski odredi pljačkali Brusu, Sulejmanove trupe i veći deo srpskih odreda iskoristili su tu situaciju i zaobilaznim putem se prebacili na evropsku obalu.

Sultan Bajazit I bio je zarobljen i kao Timurov zarobljenik je umro u Akšehiru u Frigiji 9. III 1403. godine. U Tamerlanovom ropstvu su se našli i Grgur Branković i Olivera, ali su pušteni sporazumom srpskog poslanika i mongolskog vladara. Grgur se kasnije zamonašio i kao monah Gerasim je umro 13. III 1408. godine. Stefan je sa Vukom i Đurđem došao posle Angore u Carigrad. Tamerlan se vratio u Persiju, gde je uskoro umro, a Osmansko carstvo su zahvatile borbe Bajazitovih sinova oko prestola.

Treba istaći da, pre nego što je krenuo Bajazitu zbog Angore, knez Stefan je hteo da sebi osigura dubrovačko građanstvo. Tražio je da mu Dubrovčani potvrde pravo građanstva, koje je za sebe i svoje potomke osigurao knez Lazar. Dubrovčani su znali da je Stefan Bajazitov prijatelj, pa mu nisu to hteli učiniti, ali ga nisu hteli ni vređati, nego su ga uveravali kako je on već po očevom zapisu dubrovački građanin, smatrajući potvrdu kao nešto izlišno.

Ali, ako knez Stefan zaista bude želeo da mu se ono potvrdi, oni će to utvrditi kada se on vrati iz Bajazitovog pohoda. U ovom odgovoru kao da je postojala neka zategnutost između Stefana i Dubrovnika. Kada se posle Angore nije znalo šta je sa Lazarevićima i Brankovićima, kneginja Milica i gospođa Mara su zamolile da im pošalju brigantin jer su mislile da su oni na moru. O Miličinoj i Marinoj molbi se raspravljalo u Dubrovniku 31. avgusta i 1. septembra 1402. godine. Veliko veće je donelo odluku 1. septembra da se pošalje naoružani brigantin, da traži srpske kneževe. Tražili su da im kneginja Milica kaže gde su joj sinovi. Pada u oči da se u Dubrovniku od sredine septembra 1402. godine govorilo samo o Lazarevićima, ali ne i o Brankovićima. Pitanje je da li se u Dubrovniku znalo za njihove odnose. U Carigradu je, u avgustu 1402. godine knez Stefan Lazarević dobio titulu despota od cara-savladara Jovana VII Paleologa. Naime, kao što je već rečeno, vizantijski car je iz Carigrada još 10. decembra 1399. godine krenuo na zapad da izloži kakvo je stanje posle turskih osvajanja. Ženu Irinu i dva maloletna sina Jovana i Teodora sklonio je na Moreju, a u Carigradu je kao regent ostao njegov sinovac Jovan VII Paleolog. Despotsko dostojanstvo nije dodeljeno porodici Lazarević kao nasledna titula, već samo Stefanu lično.

Primanje znakova despotske titule nije uslovilo uspostavljanje novog realnog vizantijskog suvereniteta nad Srbijom, jer slabo Istočno rimsko carstvo nije moglo ni da pomišlja na vrhovnu vlast nad Stefanom Lazarevićem. Međutim, nesumnjivo je da je srpski vladar time priznao idealnu suprematiju vizantijskog cara u sistemu hijerarhije država, na čijem čelu stoji Carigrad. Približavanje Vizantiji bio je izraz želje da se Srbija oslobodi osmanskog pritiska, čemu je težila i Vizantija. Zbog unutrašnjih sukoba u Osmanskom carstvu, Stefan Lazarević je dobio znatno šire i slobodnije polje delovanja koje je bilo podloga koja je za cilj imala nezavisnost srpske države, njeno proširenje i svestran razvoj kao i okupljanje svih starih srpskih oblasti.

U toku Stefanovog boravka u Carigradu, vođeni su pregovori o njegovoj ženidbi sa Jelenom, kćerkom gospodara Mitilene, Đenovljanina Frančeska II Gatiluzija i sestrom Evgenije, žene Jovana VII Paleologa. Ženidba je usledila tri godine kasnije.

Međutim, već u Carigradu je došlo do sukoba Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, jer je Đurađ hteo da vrati očeve oblasti. Stefan je uspeo da Đurađ u Carigradu bude zatvoren kako ne bi prebegao Sulejmanu u Jedrene. Ali Đurađ se oslobodio uz pomoć nekog „Rodopa“ i prešao na stranu Sulejmana koji je bio gospodar evropskog dela Turske nakon angorske bitke.

Za to vreme, Stefan je bio na Mitileni. Sa Mitilene Stefan se nije vraćao preko Drenopolja ili Sera, već preko arbanaško-zetskog primorja. Sultan Sulejman i Brankovići su to znali i smatrali su da će proći i kroz zemlje Brankovića, pa su izdali nalog da se u tim zemljama čuvaju putevi. U Zeti, Stefan je otišao svojoj sestri Jeleni Balšić. Dubrovčani su očekivali da će Stefan i Vuk doći u Dubrovnik, pa su počeli da se pripremaju za njihov dolazak. Obavestili su kneginju Milicu da će za oba njena sina dati garanciju (salvum conductum). Bio je poslat i naoružani brigantin. To je bilo u oktobru 1402. godine jer je tada kneginja Milica saznavši za njihove sukobe, pisala Dubrovčanima da pošalju brodove po njene sinove. U jeku priprema u Dubrovnik je stigao glasnik Miraš da javi kako je Stefan srećno došao u Zetu. Dubrovčani su odmah odredili poslanstvo da ide u Zetu, da pozdrave Stefana i da ga daruju sa 600 dukata. Poslanstvo je trebalo da krene 24. oktobra, ali istog dana je u Dubrovnik stigao glas da Stefan iz Zete kreće za Srbiju. U svom pismu od 10. novembra 1402. godine, Dubrovčani su iskazali brigu zbog pisma kneginje Milice kako se u njihovom gradu nalaze neki „koi se zlomь tvoѥ dѢce peku“ i koji će „zloumьstvomь“ oduzeti Dubrovniku dobar glas.

Time su Dubrovčani hteli da ubede kneginju Milicu da ne postoje spletke njihovih ljudi sa Brankovićima i mole je da im piše ko su ti ljudi.

Razlog otkazivanja Stefanove posete Dubrovniku bio je, što je Đurađ Branković uz pomoć Sulejmana krenuo u Srbiju. Zet despota Stefana Lazarevića, Đurađ Stracimirović Balšić, dao je svojem šuraku vojske „koliko je moguće“. Sa Stefanom je išao i Vuk. Iz Zete Stefan je išao prema Žiči, a onda na Kosovo. Nedaleko od Gračanice, na Kosovu, kod mesta Tripolje došlo je 21. novembra 1402. godine, do borbe između Stefana i Vuka Lazarevića sa jedne, i Đurđa i pomoćne osmanske vojske sa druge strane.

Stefan je vojsku podelio na dva dela. Veći deo poverio je bratu Vuku sa zadatkom da napadne odrede Đurđa Brankovića, a on je krenuo u juriš protiv turskih četa. Turski vazal, vranjsko-preševski gospodar kesar Uglješa Vlatković je davao podatke Stefanu Lazareviću o planovima turske vojske. Zatim mu se i sam pridružio i doprineo ishodu bitke. Stefan je uspeo da postigne pobedu, iako njegov brat nije odoleo pritisku neprijatelja. Posle bitke kod Gračanice, braća su se povukla u grad Novo Brdo. Tu je Stefan počeo da prekoreva „prekim rečima“ Vuka, zbog nepoznavanja ratne veštine i gubitka u ljudstvu, ali sve u nameri da ga pouči vojnom iskustvu. Međutim, Vuk je prebegao sultanu Sulejmanu i onda je kneginja Milica išla Sulejmanu da ga izmiri sa Stefanom.

Posle Angore se smatralo da se Srbija oslobodila Turaka. Gospodar evropskog dela Osmanske države, Sulejman nije mogao da na Balkanu vodi politiku osvajanja, već uglavnom, čuvanja stečenih pozicija pošto mu je pažnju zaokupljala opasnost od Tamerlana, a onda i borba protiv braće. Despot Stefan je smatrao da bi zauzimanjem Bosne pretila opasnost da bude opkoljen sa zapadne strane i da je potrebno da se osloni na neku silu, a to je mogla biti samo Ugarska.

Ugovor u Galipolju iz sredine februara 1403. godine, između Bajazitovog sina Sulejmana, Vizantije, Mletačke Republike, Đenovljana, Rodoskih vitezova i hercega Naksosa, nije pružao Stefanu nikakvu sigurnost. Po tom ugovoru, najveći dobitnik bila je Vizantija, ali car Manojlo II (koji se vratio u Vizantiju u junu 1403. godine) bio je svestan da se situacija samo privremeno poboljšala. Sulejman je otvorio svoje luke za brodove Lige i obavezao se da njegovi brodovi neće prolaziti moreuzima bez dogovora sa članovima Lige. Obećao je caru-savladaru Jovanu VII da će ga braniti od mogućeg Timurovog napada, oslobodio ga plaćanja tributa i vratio mu neke teritorije.

Iako nije učestvovao u sastavljanju ugovora, odredbe su se odnosile i na despota Stefana Lazarevića. Predviđeno je da „Lazarev sin“ zadrži svoju zemlju kao i zta Bajazitovo vreme, uz uslov da kao i ranije plaća danak i šalje sultanu pomoćnu vojsku, ali bez izričite obaveze da je lično predvodi.

Međutim, Stefan Lazarević bio je svestan da ne može da održi svoju vlast pred Đurđem Brankovićem koga je podržao Sulejman.

Još značajniji korak u promeni odnosa prema Turcima, koji je za Srbiju značio veliku prekretnicu, bilo je traženje jačeg saveznika nego što je bila oslabljena Vizantija, takođe pritisnuta od Turaka. Jedina hrišćanska sila koja bi despotu Stefanu mogla kao saveznik pomoći u borbi protiv Turaka bila je Kraljevina Ugarska. Ali u njoj su još vođene unutrašnje borbe oko prestola. Krajem 1402. godine, po nagovoru bosanskog vojvode Hrvoja Vukčića, cela Dalmacija do Dubrovnika i Hrvatska južno od Velebita, priznale su za kralja Ladislava Napuljskog. U januaru 1403. godine, ugarski baroni predvođeni braćom Kanižai, u Velikom Varadinu zakleli su se nad glavom Sv. Ladislava da će zbaciti sa prestola kralja Žigmunda i dovesti Ladislava Napuljskog. Papa Bonifacije IX (inače poreklom Napolitanac) je 1. juna 1403. godine izdao bulu kojom je Ladislava Napuljskog priznao za ugarskog kralja i poslao svog legata Anđela Ačajuolija (Accaiuoli) da svim sredstvima pomogne uzdizanje Ladislava. Papsku bulu je u Ugarskoj objavio ostrogonski nadbiskup Ivan Kanižai. Dok su čekali dolazak Ladislava iz Napulja, pobunjenici nisu mogli da zauzmu kraljeve tvrđave jer ih je čuvala strana posada, a nisu mogli ni da se ujedine. Krajem jula 1403. godine, Ladislav Napuljski je stigao u Zadar, sa blagoslovom Pape Bonifacija IX, u pratnji papskog legata Ačajoulija i sa malom flotom pod zapovedništvom Mlečanina Alviza Aldemariska. U Zadru je 5. avgusta 1403. godine Ivan Kanižai krunisao Ladislava za ugarsko-hrvatskog kralja. Međutim, Ladislav nije imao dovoljno odvažnosti da krene u unutrašnjost Ugarske, u Budim na pravo krunisanje, jer je njegov otac Karlo II Drački izgubio život u pokušaju da se domogne ugarske krune. A sa druge strane, energični Žigmund je, vrativši se iz Češke, stigao u Požun 24. jula 1403. godine i odmah pred zborom kardinala optužio papu Bonifacija IX „da po danu i po noći ne razmišlja ni o čemu drugom nego kako bi nas (tj. Žigmunda) mogao izbaciti iz ovog kraljevstva“, kao i da je papa odgovoran za građanski rat do koga je došlo u Ugarskoj. Zatim se Žigmund pojavio u Budimu 25. avgusta, sa Češkom vojskom i „svetom krunom Ugarskom“ na glavi, tvrdeći da je Ladislav okrunjen lažnom krunom. Kralju Žigmundu je bilo važno da u svojim rukama drži gradove Budim sa Peštom, Požun, Višegrad, Stoni Beograd, Ostrogon, Đur, Vesprem. Do početka oktobra 1403. godine, većina pobunjenika se pokorila Žigmundu. Ostali su se povukli u Napulj, Poljsku i Bosnu. Veštom politikom opraštanja (bez krvoprolića), pozivanjem na mir i slogu, prihvatanjem Ladislavljevih pristalica, kralj Žigmund je uspeo da do kraja oktobra iste godine postane gospodar situacije u zemlji. Pre nego što se vratio u južnu Italiju, Ladislav Napuljski je 19. oktobra imenovao svog pristalicu bosanskog vojvodu Hrvoja Vukčića za glavnog namesnika u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, učinio ga hercegom splitskim i svečano ustoličio 4. novembra 1403. godine. Za zapovednika svojih snaga u Dalmaciji, Ladislav Napuljski je imenovao Alojzija Aldemariska, vrhovnog kapetana napuljske mornarice.

Nakon ovih događaja pogoršali su se odnosi između ugarskog kralja i rimskog pape. Već 9. avgusta 1403. godine, kralj Žigmund je naredio potpuni prekid odnosa između Ugarske i Češke, kao i zadržavanje novca koji je iz tih zemalja išao u papsku blagajnu. Novu naredbu kralj Žigmund je izdao 6. aprila 1404. godine koja je kao „crimen laesae maiestatis“ označila svako slobodno i neodobreno obraćanje papi po bilo kom pitanju, da sve crkvene službe i posede daje samo kralj i da papska imenovanja važe samo ako ih kralj potvrdi. Raskid sa papom bio je potpun i uprkos kasnijem pomirenju, ostavio je duboke tragove na odnose rimokatoličke crkve i Kraljevine Ugarske. Kralj Žigmund je naredio da se papska pisma ne mogu objavljivati u Ugarskoj bez dozvole vladara (placetum regis). Ovo pravo primenjivali su ugarski kraljevi do cara Franca Jozefa (1848-1916). Ugarski kralj Žigmund koristio je svaku priliku da na upražnjena biskupska i opatska mesta postavi svoje ljude (svetovne upravitelje) zanemarujući papske kandidate. To je trajalo do 1410. godine kada je legat protivpape Jovana XXIII, kardinal Branda Kastiljone, došao u Ugarsku i u ime ovog pape uredio odnose ugarske crkve i kralja Žigmunda. Učvrstivši se na prestolu, kralj Žigmund je nastojao da otkloni posledice borbi za vlast poslednjih godina i da suzbije svoje protivnike iz onih zemalja u kojima su se još držali. Zbog toga je „balkanska politika“ igrala važnu ulogu tokom njegove vladavine.

Prvi srpsko-ugarski pregovori iz poslednje decenije HIV veka bili su u senci velike pobede nad hrišćanima kod Nikopolja, ali nisu urodili plodom zbog otpora srpske vlastele kao i protivljenja sultana Bajazita. Nakon Angorske bitke, despot Stefan Lazarević je u početku, možda samo pregovarao i čekao da vidi ko će vladati Ugarskom. Jer kralj Žigmund je bio zarobljen još 1401. godine, zatim kada se oslobodio, povukao se u Češku za celu 1402. godinu. U Budim se vratio tek u avgustu 1403, a u Ostrogon u septembru iste godine, kako bi osujetio planove Ladislava Napuljskog. Kralj Žigmund je takođe morao da traži saveznika za borbu protiv Turaka. Izbor je pao na srpskog vladara koji mu je pisao o ishodu bitke kod Angore. U Budimu se znalo da Stefan Lazarević traži saveznika kako bi se oslobodio turskog jarma. Za približavanje despota Stefana Kraljevini Ugarskoj, kralj Žigmund je odavao priznanje svom vojskovođi i tamiškom županu Pipu Spanu od Ozore, što bi značilo da je inicijativa potekla s ugarske strane.

Po rečima despotovog životopisca, inicijativu za ugarsko-srpski sporazum preuzeo je kralj Žigmund koji je srpskom despotu Stefanu poslao svoje izaslanike „da bi došao u ljubav sa njim“. Kraljevi izaslanici su u Srbiji bili lepo primljeni, pa je atmosfera za pregovore bila povoljna. Obostrani interesi ugarskog i srpskog vladara upućivali su ih na sporazum.

Srdačni odnosi, izmirenje dva vladara i ratnika su nastali krajem 1403. godine ili početkom 1404. godine.

S ugarskim kraljem Žigmundom srpski despot Stefan Lazarević je stupio u vazalne odnose koji su bili tipični za evropski Zapad. To su bili lični odnosi dvojice ljudi koji se grade u okviru jednog ljudskog veka, doživotni su, mogu se obnoviti u sledećoj generaciji. Srbija nije vazal, nego samo despot Stefan Lazarević. Bio je dužan da učestvuje na skupovima ugarskog plemstva, oblicima dvorskog života u Budimu, da ugarskom kralju pruža pomoć i savete kao vidljive znake saradnje Srbije i Ugarske. Ugarski kralj je od srpskog despota zahtevao da prema ugarskoj kruni bude u onakvom odnosu u kakvom se nalazio knez Lazar prema kralju Ludoviku I i prema njemu pre Kosovske bitke, a koji se poremetio nakon ove bitke. Despot je priznat vazalom ugarske krune samo za Mačvu i Beograd.

Ovim sporazumom despot Stefan Lazarević je hteo i da stvori sigurno zaleđe kako bi lakše mogao da se nosi sa svojom opozicijom u zemlji.

U pismu burgundskom vojvodi Filipu od 16. aprila 1404. godine, kralj Žigmund mu je prvo javljao o prelasku bosanskog kralja Ostoje na njegovu stranu (što je bilo u novembru 1403. godine), a zatim da mu se despot Stefan potčinio i da je posekao 10.000 Turaka (što je svakako preuveličan broj). U ovom dokumentu se Stefan prvi put navodi sa titulom despota. Krajem 1403. i tokom 1404. godine, despot Stefan je plenio posede Brankovića, a pre oktobra 1404. godine, izmirio se sa bratom Vukom. Milica i Vuk su zadržali status savladara, ali sada je vodeću ulogu imao despot Stefan.

Do koje mere je Stefanov savez s ugarskim kraljem Žigmundom pretvorio njihovo lično prijateljstvo vidi se iz odgovora Dubrovčana Stefanovoj sestri Jeleni Balšić kada se ona raspitivala o kralju Žigmundi. Dubrovčani su joj 2. maja 1405. godine pisali da je on bolje nego ikad i da sprema veliku vojsku, ali da ne znaju kuda, pa je Dubrovčani upućuju na despota Stefana „koji je u velikoj ljubavi i jedinstvu sa kraljem Žigmundom.“ Sa druge strane, i sami Dubrovčani su kao ugarski vazali, istom kralju 16. novembra 1404. godine izrazili svoju radost „che vedemo, la vostra serenità in sanità et in prosperità nel vostro regno“. U Veneciji se takođe znalo, preko despotovih poslanika, da despot više nije turski vazal i da se sprema za borbu protiv Turaka.

Suštinu tog preokreta izrazio je i sam despot u arengi izgubljene beogradske povelje (krajem 1404. ili početkom 1405. godine) u kojoj piše: „...ot Kosova poraboštenь bihь ismailitьskom ѥzikou, dondѢže pride car Persomь i Tataromь i razdrouši tѢhь i mene sihь roukou Bogь milostinю svojeю svobodi. Otь idѢže oubo prišdь obrѢtohь krasьnѢšeѥ mesto otь drevlѥ prevelikьi grad BѢlь gradь i po sloučaю razdroušenь i zapoustѢlь, sьzdahь ѥgo i vьzložihь prѢsvetѢi Bogomateri.“

Ista aluzija se javlja i u arengama povelja za Hilandar i Tismenu i Vodicu kao i u Uvodu u Zakonu o rudnicima. U povelji za manastir Hilandar iz 1406. godine, despot Stefan je raekao da je bio u tamnim oblacima, a onda „smirismo se i počinusmo i oblaci tamni raziđoše se i zasija nam novo Sunce.“

Despotov životopisac Konstantin Filozof kaže da se srpski despot posle Angorske bitke oslobodio turske vlasti i kako je obilazeći zemlju našao Beograd – „Najkrasnije mesto od davnina“ i izmolio ga od Ugara koji „iako leži u predelima srpskim, nalazi se kao na srcu ili plećima Ugarske“, da je zbog njega sklopio ugovor sa Ugrima i sazidao ga.

Despot Stefan je odabrao Beograd za svoju stalnu prestonicu. Kao savremenik i očevidac Kosovske bitke i pokosovskih godina, smatrao je da centar srpske države treba pomeriti što dalje na sever. Iz Beograda se dvor mogao u slučaju nevolje prebaciti u Ugarsku. Samo je jako vojno utvrđenje moglo da obezbedi veću sigurnost gradskom naselju, Despot je stvorio oba. Tokom čitave vladavine despota Stefana Beograd „uzrastaše“. Do početka XV veka, Beograd je bio samo vojno utvrđenje. Međutim, despot Stefan je hteo da napravi ne samo vojno utvrđenje, nego i napredan grad. On je prvi sistematski stvarao gradsko naselje, on je Beograd odabrao za svoju stalnu prestonicu, da mu Beograd bude novo srpsko, političko i trgovačko sedište. Preduzeti su bili veliki radovi oko opravke grada, naseljavanja varoši, organizovanja trga i varoških povlastica. Građevinski radovi bili su toliko obimni da je skoro podignut novi grad. Despot se najpre postarao da ga učini što bezbednijim za nove stanovnike grada. Zbog toga je najveća pažnja bila posvećena vojnim objektima. Naseljavanje grada vršeno je brzo i smišljeno. Despot je sa svih strana sabrao najbogatije ljude i naselio ih u Beograd – trgovce koji su imali poslovne veze i kapital, zanatlije da proizvode njegovo tržište. Kako bi privukao što veći broj ljudi u Beograd, despot Stefan ih je oslobađao rabota (zidanja gradova i drugih radova u korist vladara), carina i dažbina vezanih za njihovo kretanje po zemlji.

Svako je morao dobiti „knjige sa pečatom“ da je stanovnik tog grada čime su onemogućene zloupotrebe drugih despotovih podanika. Povlastice koje su važile samo za Beograd, omogućavale su trgovcima da, prelazeći državne granice šire obim poslovanja i učvršćuju veze Beograda i Ugarske. Beograd je bio važno trgovačko središte koje je povezivalo dva susedna područja – Panonsku niziju i Balkanske oblasti. Mere despota Stefana prvo su privukle u Beograd Srbe, despotove podanike, zatim dubrovačke trgovce, čija je delatnost početkom XV veka u Srbiji ionako bila veoma razgranata i intenzivna. Njih je bilo gotovo u svim gradovima, rudarskim naseljima, mestima koja su im pružala uslove za unosnu trgovinu. Dobro su poznavali balkanske prilike i važnost pojedinih mesta za svoju robu. U novu despotovu prestonicu su u početku dolazili dubrovački trgovci koji su već imali razrađene poslove u Srebrnici, Novom Brdu, Rudniku, Valjevu, Smedervu i ugarskim gradovima. Dubrovčani su dolazili u Beograd ili lično ili preko svojih ortaka vezanih za druga mesta.

Oni su privredno povezivali Beograd sa najvažnijim centrima Balkana, delom i Ugarske.

U Beograd su dolazili i ugarski i mletački trgovci. U kojoj su meri dobijene povlastice koristili srpski trgovci nije poznato. Njihova imena nisu sačuvana, sigurno je da su i oni učestvovali u poslovima koji su se u despotovo vreme mogli obavljati pod izuzetno povoljnim uslovima.

Najčešće se u Beogradu trgovalo metalima, tkaninama, oružjem, solju, građevinskim materijalom, zanatskim, stočarskim i poljoprivrednim proizvodima.

U grad se ulazilo preko pokretnih mostova koji su podizani verigama. Grad je bio podeljen na Gornji i Donji. U Gornjem gradu (na brežuljku) su se nalazili despotov dvor, kula Nebojša, despotova riznica, biblioteka, kuće srpske vlastele. U Donjem gradu nalazilo se gradsko naselje, kuće trgovaca i zanatlija, crkve, bojnica, prihvatilište.

Pristanište na Dunavu nalazilo se sa severne strane grada, utvrđeno kulama koje su branile pristup neprijateljima. O gradskoj upravi u Beogradu skoro da nema podataka. Verovatno je u Beogradu postojalo gradsko veće.

Beograd je despot Stefan posvetio Bogorodici. Grad je bio crkveno sedište mitropolita „egzarha svih srpskih zemalja“. U Beogradu se nalazila mitropolijska crkva „Uspenija prečiste Vladičice“. Osim nje, postojale su još i crkve Sv. Nikole, Sv. Petke i crkva posvećena Trima jerarsima.

Pored pravoslavnih crkava i mitropolije, za vreme despota Stefana postojala je i katolička episkopija u Beogradu koja nije bila naročito jaka.

Kada su ugarski sveštenici jednom prilikom doneli svoje ikone u Beograd, morali su ih prvo odneti despotu koji ih je označio, a zatim razdelio gradskim crkvama. Pored katoličke episkopske crkve, Dubrovčani su takođe imali crkvu koja se nalazila izvan gradskih zidina i u njoj se služba odvijala na slovenskom jeziku. Beograd je u doba despota Stefana bio i kulturno središte. Imao je biblioteku, bio je novi centar prepisivačke delatnosti.

Organizovanje prestonice u Beogradu vršilo se ili između 1403. i 1407. godine, ili između 1404. i 1408. godine. Konstantin Filozof je zabeležio da je zidanje Resave, grada i manastira počelo 1407. godine i da je pre toga bio završen rad u Beogradu kao i da je umrla gospođa Jevgenija.

Po ugovoru koji je krajem 1403. ili početkom 1404. godine sklopio sa kraljem Žigmundom, despot Stefan je dobio i mnogobrojna dobra u Ugarskoj. U Torontalskoj županiji dobio je bečejsko i bečkerečko dobro, sa Bečejom i Bečkerekom i dostojanstvom velikog župana. U Sremu je Stefan držao Kupinik, Zemun, Mitrovicu i Slankamen. Takođe, na Savi, na sremskoj strani, podignut je u to doba čitav niz utvrđenja. Srba u Sremu bilo je najviše za vreme kralja Žigmunda. Despot Stefan, a kasnije i despot Đurađ su na svoje sremske posede planski naseljavali Srbe. Srem je naročito bio kolonizovan, jer je bio najbliži srpskoj prestonici i despotovini, a u njemu nije bilo ugarskog naseljavanja, pa se Srbi nisu osećali kao tuđinci.

Despot Stefan Lazarević je posebnu pažnju posvećivao granicama svoje države. Naročitu brigu za njeno održavanje, čuvanje i utvrđivanje mogao je poklanjati tek nakon angorske bitke kada se oslobodio vazalne potčinjenosti prema Turcima. Posebnu pažnju je posvećivao granicama koje su se pružale duž većih plovnih reka. Zbog njihovog strateškog, ali i privrednog značaja, duž njih su organizovana utvrđenja koja kontrolišu samu granicu i promet putnika, a njihovo priobalje se obično sa obe strane organizovalo kao krajiški sistem odbrane.

Takav slučaj naročito je bio izražen na granicama s Ugarskom, na Savi i Dunavu. Zbog svog staranja o granicama i državi, prema Konstantinu Filozofu, despot Stefan je zaslužio poštovanje ugarskog vladara koji mu je tada ustupio Beograd.

Posebno je bio zanimljiv položaj ostrva na Savi i Dunavu, strateški veoma važnih, naročito u slučaju forsiranja reke brodovima, ili prve odbrane u slučaju prelaska i napada sa ciljem da se prebaci vojska na drugu obalu.

Zato je svaka strana želela da kontrološe rečna ostrva iako je u principu kao i danas, granica išla sredinom reke. Neka od tih ostrva su tada bila u srpskim rukama. Pored trgovačkog i strateškog značaja, bila su i skloništa narodu kada se pred osmanskom vojskom sklanjao u utvrđene gradove i na ostrva. Pored ostrva na Savi i Dunavu, značajna stalna mesta na kojima se prelazila reka bili su i tzv. brodovi (skele) gde se u mirno doba naplaćivala carina i skelarina, a u ratnim prilikama se tu prebacivala vojska na drugu obalu. Zbog toga su ovi brodovi bili obezbeđeni utvrđenjima. Ugarski kralj je prihode i nadzor nad njima ustupao gradovima i istaknutim feudalcima među kojima je bio i srpski despot.

Ne može se tačno utvrditi kada je postignuto izmirenje između Lazarevića i Brankovića. Sigurno je da nije bilo krajem 1403. godine jer je te godine, prema letopisima, despot Stefan plenio Sitnicu, tj. njihovu oblast. Izmirenje je najverovatnije ostvareno posle aprila 1404. godine, ako se uzme u obzir Žigmundovo pismo burgundskom vojvodi iz aprila iste godine u kome se kaže da Stefan uspešno ratuje protiv Turaka. Dubrovčani su sebi pripisivali zaslugu za obnavljanje vlasti Brankovića. Vukove zemlje su naslednici, izgleda u punom opsegu, dobili posle 15. marta 1402. godine. Jedno pismo Stefana Lazarevića, njegovog brata Vuka i kneginje Milice, pisano toga dana u Prištini, kao da dokazuje da su Brankovići tek posle tog datuma dobili svoju očevinu, znači, pošto su podigli čitav poklad iz Dubrovnika.

Proglasivši povratak državne samostalnosti koja je bila izgubljena na Kosovu, despot Stefan je pristupio povratku nekadašnjeg državnog jedinstva, pa je u tom cilju težio da granice opet spusti na zetsko-skadarsko primorje (gradove Skadar, Drivast i Lješ) koje su Mleci okupirali 1396. godine. Iako su Stefanu 7. juna 1403. godine Mleci čestitali povratak iz Angore i poklonili mu oklop, despot je bio protiv mletačke okupacije i nastojao je da vrati stanje od pre 1396. godine.

Despot je hteo da sestri Jeleni i njenom sinu Balši, nakon što joj je umro muž Đurađ Stracimirović Balšić, osigura njihovu staru državu i preko njih svo ugled, proširivanjem svoje vrhovne vlasti do Primorja. 57 Mir od 1. juna 1407. godine, nije izvršen sve do 1412. godine, kada se Jelena udala za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića.

Nakon što je Ladislav Napuljski imenovao vojvodu Hrvoja Vukčića za glavnog namesnika u Ugarskoj i hercega splitskog, njegov položaj je toliko nadrastao svog seniora – bosanskog vladara da ga je to dovelo u sukob sa kraljem Ostojom. Protiv njega je herceg sklopio savez sa Dubrovnikom 15. januara 1404. godine, kako bi za bosanskog vladara, na presto doveo Pavla Radišića koji je pripadao rodu Kotromanića. Već u maju iste godine, Ostoja je bio primoran da beži na dvor kralja Žigmunda. Neposredno nakon zbacivanja Ostoje, Hrvoje je zauzeo Srebrnicu, najbogatiji rudnik srebra u Bosni i Kučlat – grad koji je bio važna raskrsnica puteva koji su vodili duž Drine i preko u Srbiju. Zatim je uspeo da prisvoji i dobar deo prihoda od trga Drijeva. Dubrovčani su tada mislili da bi on mogao da bude izabran za novog bosanskog kralja, ali se on nije odlučio na taj poslednji korak do osvajanja vrhovne vlasti kako ne bi izazvao bosansku vlastelu jer nije pripadao vladarskom rodu Kotromanića. Ali njegovom voljom je na bosanski presto došao sin kralja Tvrtka I, Stefan Tvrtko II (1404-1408). Zato su mu Dubrovčani i laskali kada su pisali: „...znamo što zapovedaš u Bosni, to će biti.“ Kralj Tvrtko II je priznao Hrvoja za samostalnog oblasnog gospodara i vladara. Ugarski kralj Žigmund je hercega Hrvoja Vukčića smatrao svojim najmoćnijim protivnikom koji mu je smetao na putu do sticanja krune kraljevine Bosne.

Već u martu 1405. godine Dubrovčani su saznali da ugarski kralj planira pohod protiv hercega i obaveštavaju ga o tome. Tokom leta, pripreme su bile ubrzane, pa već od 16. do 24. avgusta, kralj Žigmund je boravio u Kostajnici, u Dubičkoj županiji. U isto vreme, slavonski ban Pavle Bešenji i Petar Perenji uspeli su da od hercega preotmu Bihać. Početkom septembra 1405. godine, kralj Žigmund je lično započeo vojnu protiv Bosne. Sa njim su bili grof Herman II Celjski, palatin Nikola Gorjanski Mlađi, vojvoda Šćibor Šćiborić, državni sudija Franko Sečenji, zatim Petar Perenji, Simon Rozgonji. Krajem septembra, ugarski kralj je 28. i 29. septembra izdao tri isprave – dve u vojnom logoru pod Sokolom, a jednu u Bihaću u kome je ostao do 8. oktobra. Ugarska vojska koju je predvodio ban Ivan Morovićki takođe je imala uspeha i zauzela je Srebrnik u Usori. To je bilo uporište za dalje prodiranje ugarske vojske u Bosnu.

Vesti o vojnim akcijama protiv Hrvoja nastavljene su i sledeće godine. U leto 1406. godine, rat protiv Bosne kralj Žigmund je poverio Pipu Spanu, a novi pohod je pripremao za prvu polovinu 1407. godine.

U avgustu 1407. godine, kralj Žigmund je sa vojskom ponovo upao u Bosnu. Međutim, kralj se tada razboleo, pa nije došlo do boja i u oktobru je napustio Bosnu. 62 Dubrovčani su ga tešili laskavim rečima: „Kolike li su poraze, kolike propasti i nepodnošljivih šteta nanele provale vašeg veličanstva u pojedinim oblastima bosanskim.“

Bosanci su uspeli da odbiju tri napada ugarske vojske, pa je papa Grgur HII (1406 - 1415) izdao proglas 9. novembra 1407. godine za sav hrišćanski svet, pozvavši ga na krstašku vojnu, da pomognu „prvaka katoličkog“ – kralja Žigmunda „protiv Turaka, Arijanaca, Manihejaca i drugih nevernika u kraljevinama i stranama Carigradskim, Vlaškoj, Ugarskoj, Bosni, Dalmaciji, Hrvatskoj, Rami, Srbiji, Galiciji“, a svi koji budu pošli u rat dobiće oprost. Do preokreta u Bosni došlo je 1408. godine. Sredinom maja 1408. godine, kralj Žigmund je prešao Savu i utaborio se pod Dobor gradom u Usori. Tu je u svom logoru boravio negde od 26. maja do 5. juna, a zatim se u julu preko Bača vratio u Ugarsku. Kada se sakupila ugarska vojska, kralj je nastavio ratovanje. U prvoj polovini septembra 1408. godine, ugarski kralj je odneo pobedu, zauzeo tvrđavu Dobor, uhvatio 120 bosanskih velikaša kojima je po Žigmundovom naređenju odrubljena glava, a njihova tela bačena u reku Bosnu. Kralj Tvrtko II bio je pomilovan, ali i zarobljen. Tokom septembra usledio je još jedan Žigmundov pohod u kome je dopro sve do Maglaja, u čijem podgrađu je od 18. do 21. septembra izdao nekoliko isprava. Ugarska vojska je u ovom pohodu popalila mnoge gradove u pobila mnogo pobunjenika. Ali nisu uhvaćeni svi pobunjeni bosanski velikaši u Bosni, pa je kralj Žigmund ostavio u Bosni vojsku kako bi obnovio rat.

Najznačajnija posledica ovog događaja bila je da su se herceg Hrvoje Vukčić, vojvoda Sandalj Hranić i ostali bosanski velikaši pokorili ugarskom kralju Žigmundu, a prema sporazumu koji je među njima postignut, Žigmund je trebalo da bude krunisan za vladara Bosne onako kako je to učinio kralj Tvrtko I.

Kralj Žigmund je sa zarobljenim bosanskim kraljem Tvrtkom II krenuo iz Bosne u Ugarsku. Pre toga vernim Dubrovčanima je 25. septembra javio o pobedi na šta su mu oni 24. oktobra čestitali. Već u decembru kralj Žigmund bio je u Budimu. Dok je trajalo ratovanje kralja Žigmunda u Bosni, despot Stefan je u jesen 1406. godine započeo da gradi hram posvećen Svetoj Trojici.

Po obližnjoj reci ova crkva dobila je ime Redava, a kasnije Manasija. Kao što povelja za Beograd, tako ni za Manasiju nije sačuvana. Resava je istovremeno trebalo da bude i tvrđava i prepisivačka škola. Ona je dala poslednji polet srpskoj književnosti znatno smanjene srpske države. U jesen 1408. godine, despot Stefan je bio bolestan i od Dubrovčana je tražio da mu pošalju lekara. Ranije su se Dubrovčani izvinjavali i govorili da ne mogu da ih šalju jer su im lekari stari, a sada su mu poslali lekara i 3. novembra 1408. godine pisali „od našeg života što bi se moglo oukrьnili bismo“.

Poslali su srpskom despotu lekara na četiri meseca. Opštinski lekar Daniel de Pasini, Italijan iz Verone se obavezao 14. novembra da će ići depotu da ga operiše, pošto je tih dana despot slao svoje poslanike u Mletke. U istom pismu Dubrovčani su mu ponudili svoj brigantin da prevezu poslanike.

Despot Stefan je uskoro ozdravio i u prvim decembarskim danima bio je u Budimu. Po povratku iz Bosne, kralj Žigmund i njegova žena Barbara osnovali su 12. decembra 1408. godine, viteški Zmajev red (Ordo dragonis). U osnivačkoj povelji reda bio je istaknut cilj osnivanja reda – borba protiv nevernika i šizmatika. Red je brojao 22 člana i nije imao sveštenike. To je bila elitistička organizacija najkrupnije vlastele, poreklom iz južnih delova Ugarske. Na prvom mestu među članovima reda bio je despot Stefan Lazarević jer je bio prvi po značaju za odbranu Ugarske od Turaka. Prema povelji, iza njega su bili grofovi Celjski, zatim palatin Nikola Gorjanski Mlađi, erdeljske vojvode Ivan Tamiški i Ivan Santoi, mačvanski ban Ivan Morovićki, tamiški župan i severin ban Filip Skolaris (Pipo Spano), grofovi Krbavski, sikulski župan Mihailo Nadašdi, marmaroški župan Petar Perenji. U Red su bili primljeni i herceg Stefan Vukčić, vojvoda Sandalj Hranić, vlaški vojvoda Vlad II Drakul. Mnogi članovi reda su bili rođaci ili braća: Nikola i Ivan Gorjanski, Karlo i Ivan Krbavski, Petar i Emerik Perenji, Nikola Seči, muž sestre Nikole II Gorjanskog Mlađeg, otac Herman i sin Fridrih – grofovi Celjski. Motivi ugarskog kralja za osnivanje reda bili su da se uz pomoć najodanijih magnata bori za ciljeve u Italiji, Nemačkoj i Češkoj.

Pošto nisu sačuvani protokoli Reda, ne zna se šta je bila delatnost Reda u okvirima osnivačke povelje, a šta obaveze koje su vazali dugovali senioru po feudalnom pravu. Delatnost Reda može se pratiti kroz političku i vojnu aktivnost njegovih članova, savetodavnu pomoć vladaru, učestvovanje u javnim skupovima (od 1419. godine despot Stefan je bio redovno prisutan na ugarskim saborima). Stefan je prihvatio simbol i običaje Reda.

Obeležje Reda bio je zmaj kome se rep obavio oko vrata i na čijim leđima je bilo belo polje sa crvenim krstom. Nije sačuvana predstava srpskog grba sa zmajem, iako je to dozvoljavao Red. Pored nošenja zmaja oko vrata, članovi Reda su imali plašt od plavog somota sa zlatnom inskripcijom plamenog krsta u kome se čitala deviza reda: „O quam misericors est Deus, iustius et patiens“.76 Svakog petka, članovi Reda su morali da se oblače u crno, a ako to prekrše, svaki član je morao da plati da se odsluže mise u slavu pet Hristovih rana. Prema običajima Reda, trebalo je da postoji solidarnost s ugroženim članom, kao i davanje milostinje.

Dok se u Budimu slavilo, Ladislav Napuljski je započeo pregovore sa Venecijom oko prodaje Dalmacije. Kralj Žigmund je protestovao i rekao Venecijancima da Ladislav nije pravi gospodar Dalmacije, već provalnik i da ona pripada ugarskoj kruni. Ladislav je od Venecije u početku tražio 300,000 dukata, ali Venecija nije prihvatila, pod izgovorom da je Dalmacija razorena ratom i da mogu dati 100,000 u četiri rate. Iako se cenkao, Ladislav se početkom marta 1409. godine zadovoljio ponuđenom sumom. Ugovor je sklopljen u Veneciji 9. juna 1409. godine u crkvi Sv. Silvestra, a već 29. jula se vijorio venecijanski barjak na zidinama grada Zadra.

Bosanskim porazom, izmirenjem kralja Žigmunda sa vojvodom Hrvojem i prodajom Dalmacije, bio je završen pokret koji je započeo pobunom Paližne.

Svestan da ga je Venecija nasamarila sa svojim „večnim prijateljstvom“ i pored pregovora, kao i posredovanja vojvode Hrvoja, pa i pizanskog pape Jovana HHIII, kralj Žigmund je nagovestio Veneciji rat.

Zato je kralju Žigmundu bilo u interesu da pridobije Hrvoja Vukčića, najmoćnijeg oblasnog gospodara u zapadnom delu Balkana i na taj način učvrsti svoju vlast na tom području.

Krajem 1408. godine, Stefanov brat Vuk Lazarević je podigao ustanak sa ciljem da se izvrši podela vlasti. Zahtevao je od brata polovinu države. Naime, smrću kneginje Milice (monahinje Jevgenije, Jefrosine) 11. novembra 1405. godine, nestalo je spone među braćom Stefanom i Vukom. Nestao je njen autoritet i blagotvorni pomirljivi duh. Vuka su podržali Brankovići (Mara i Đurađ), kojima je Stefan oduzeo nešto zemlje oko Sitnice i Turci koji su hteli da oslabe Stefana i suzbiju njegovu ugrofilsku politiku. Sultan Sulejman bio je uvek tu da se koristi nečijim razdorom. Vuk je rekao da će prihvatiti osmansku vlast, ako preuzme deo zemlje u Srbiji. Sultanovu vojsku vodio je stari Evrenos beg, pobednik Srba u Maričkoj bici. Vukov napad na Stefana započeo je sredinom februara 1409. godine. Dubrovčani su obavestili kralja Žigmunda kako je veliki broj Turaka ušao u srpske zemlje da od Stefana traži podelu zemlje. Sa 30.000 boraca pod komandom Evrenos bega, u pratnji Đurđa Brankovića, Vuk je došao u Rašku, u martu 1409. godine i ostao šest meseci, da opustoši ona mesta koja mu se nisu htela predati. Borbe su vođene na Kosovu, oko Prištine. U tim borbama despotu Stefanu pomoć je pružila ugarska vojska koju je vodio kralj Žigmund lično, ali stvarni zapovednici su bili severinski ban i tamiški župan Pipo Spano i mačvanski ban Ivan Morovićki, obojica članovi Zmajevog reda.

Ali ugarska vojska nije puno pomogla despotu Stefanu. Jedino je u martu ugarska posada iz Novog Brda upala je u Prištinu, spalila je i opljačkala, ali i uspela da odbije Turke.

U leto iste godine, Turci su izvršili još silovitiji napad i stigli su do kapija Beograda u koji se povukao Stefan Lazarević. Odbio je da se potčini Turcima, ali je morao da pregovara sa bratom koji mu je zauzeo polovinu zemlje. Tada je, u tim vremenima, despot Stefan napisao „Slovo ljubve“ – vapaj za slogom i ljubavlju. Izvršena je podela zemlje i Vuk je dobio južni deo Srbije, koji se graničio sa Brankovićima. Zajedno sa Brankovićima, Vuk Lazarević je priznao vrhovnu vlast sultana Sulejmana nad teritorijama kojima su vladali.

Izvršena je podela zemlje, ali takvo stanje nije dugo trajalo. Naime, novouspostavljeno stanje u Srbiji, izvršeno podelom teritorije, zavisilo je od prilika u Osmanskom carstvu, tj. od dinastičkih borbi među Bajazitovim sinovima, koje su bile u zamahu. Sulejmanov brat, princ Musa, prešao je iz Anadolije u Evropu sa namerom da povede odlučujuću borbu za vlast. Prišao mu je srpski despot koji je sa Musom pregovarao preko svog poslanika vojvode Vitka. Posle Musine zakletve Stefanu, između njih je, protiv Sulejmana sklopljen savez. Despot Stefan mu je pomogao da osvoji Galipolje. Kod tvrđave Kosmidon, na Zlatnom Rogu, kod Carigrada, 15. juna 1410. godine, Musina vojska bila je poražena. Ali ratovanje time još nije bilo završeno. Nakon novog poraza kod Jedrena 11. jula 1410. godine, Musa se povukao ka zemljama despota Stefana, pa je Sulejman imao nameru da borbe prenese u Srbiju.

Sulejmana su podržavali Vizantija (car Manojlo II), Vuk Lazarević i Brankovići. Nakon završene bitke, despot Stefan je došao u Galatu, gde ga je prihvatio vizantijski brod i doveo u Carigrad. Car Manojlo II, smatrajući da savladar Jovan VII nije bio u punoj vlasti kada je Stefanu dao despotski venac, potvrdio mu je despotsku titulu. Razlog potvrđivanja despotske titule bio je u tome što su između cara Manojla II i Jovana VII nastali pomućeni odnosi.

Zbog nesigurnosti da ide kopnenim putem, despot Stefan je morao da ide Crnim morem, na grčkim lađama, do ušća Dunava. Zatim je išao Dunavom preko Vlaške u pratnji kesara Uglješe Vlatkovića, gospodara Vranja, Preševa i Inogošta. Bio je gost vojvode Mirče koji ih je snabdeo konjima i opremom, a zatim ih kroz svoje zemlje proveo do ugarske granice, gde je despot prešao u svoj grad Golubac.

Sulejman je u junu uputio u Srbiju Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića da pre Stefana, kao turski vazali preuzmu srpske zemlje i oblasti kojima je despot upravljao. Pokušaj nije uspeo, pristalice princa Muse su uhvatile i pogubile srpske prinčeve, prilikom njihovog povratka u zemlju, u julu 1410. godine. Od Brankovića je ostao samo Đurađ. Sultan Sulejman je neko vreme gonio brata Musu, ali kako je bio sklon piću, u takvom stanju su ga 17. februara 1411. godine udavili Musini ljudi i doneli u Jedrene.

Krajem jula ili početkom avgusta 1410. godine, despot Stefan je došao u Srbiju. Vrativši se u Srbiju, on je pružio pomoć ugarskom kralju u sukobu sa Bosnom. Dok je Tvrtko II bio u zatvoru, a Ostoja čamio u Bobovcu (još od 1404. godine), kralj Žigmund je mislio da će pokoriti Bosnu. Međutim, Ostoja je uspeo da se oslobodi i bosanska vlastela ga je po drugi put izabrala za kralja krajem 1409. godine. 93 Jedino je Hrvoje ostao veran Žigmundu. Kralj Ostoja i jedan deo bosanske vlastele, predvođen vojvodom Sandaljem, odbili su da Žigmunda priznaju za gospodara. Dok je pregovarao sa Venecijom, kralj Žigmund je doneo odluku da ide na Bosnu. Kao pristalica kralja Žigmunda, herceg Hrvoje je učestvovao u njegovim vojnim akcijama u bosanskoj državi 1410. godine. Međutim, tada je bio prinuđen da Žigmundu vrati Srebrnicu, Kučlat, Brodar i Sused, ali je zauzvrat, prema dubrovačkim vestima bio proglašen za bosanskog vicekralja – namesnika ugarskog kralja u onom delu države koji je priznao njegovu vlast. On je zatim iz Jajca 27. aprila 1410. godine pozvao Splićane da oduzmu kralju Ostoji kuću koju su mu dali, jer je odmetnik od kralja Ugarske („preblagog gospodina Žigmunda“), jer je u savezu sa Turcima i protivnicima kralja Žigmunda. 94

Kralj Žigmund je krajem avgusta 1410. godine krenuo u Bosnu, ali je pohod završio već do početka novembra iste godine i već 12. januara 1411. godine bio je u Budimu. 95 Potisnuo je planove ne samo u Bosni, već i u Ugarskoj zbog titule nemačkog kralja, pa je trajni mir na jugu postignut tek 1412. godine. Kako je 1409. godine Ladislav Napuljski prodao Veneciji prava na Dalmaciju, Žigmund je svoje snage posvetio i Mletačkoj Republici. Žigmundovi planovi o širokom evropskom savezu protiv Osmanlijskog carstva pali su u vodu zaslugom Venecije koja nije htela da pošalje galije u Galipolje, kako bi one sprečile prelaz Turaka iz Azije u Evropu. Kralj Žigmund je sa Venecijom vodio iscrpljujuće ratove 1411-1413. i 1418-1420. godine (ali bez uspeha). Primirje je postignuto tek 1433. godine, tako što je Venecija postala trajni gospodar dalmatinskih gradova. 96 Čim je kralj Žigmund otišao iz Bosne, pokazao se prividnim uspeh iz 1410. godine. Odmetnuo se Sandalj Hranić, a onda i Pavle Radenović. Ponovo je kralj Žigmund krenuo u rat, ali ga nije vodio lično. 97

U drugoj polovini 1411. godine bosanski velikaši su zatražili mir. Kako je došlo do sporazuma, ne zna se. Početkom septembra, Dubrovčani kažu da je kralj Žigmund uspostavio pravo u svim svojim državama i zemljama. 98 Sredinom oktobra Dubrovčani su uputili poslanstvo da čestitaju što se Bosna izmirila s ugarskim kraljem. 99 Ostoja je priznao Žigmunda, izgubio na severu Usoru i Sol, ostao bez vlasti u Hrvojevim Donjim Krajima. U Usoru je Žigmund doveo kao vojvodu Nikolu Gorjanskog Mlađeg, u Solima Ivana Morovića, Srebrnicu je dao despotu Stefanu Lazareviću. 100

Kralj Žigmund je nakon smrti Ruperta Falačkog bio izabran 21. jula 1411. godine za nemačkog kralja, pa se već u avgustu odrekao zahteva za bosanskom krunom, prihvativši Ostoju za bosanskog kralja. U sklopu decenijskog rata sa Bosnom, kralj Žigmund je zajedno sa još nekim tvrđavama i gradovima u severozapadnoj Bosni, oduzeo bosanskoj državi (tačnije Hrvoju Vukčiću) i bogato rudarsko i trgovačko središte, grad Srebrnicu. Posedovanje Srebrnice od strane Mađara bilo je kratkog veka. Poslednji put se Srebrnica pominje u ugarskim rukama u maju 1411. godine, a prvi put u sastavu Srpske despotovine 15. maja 1413. godine i u tom periodu je sigurno predata despotu. Tako je Srebrnica posle Novog Brda, kao najveći rudnik na Balkanu došla pod srpsku vlast. Bosanski kralj i vlastela nisu mogli to da spreče, ali se nisu mogli ni pomiriti da najjači centar Bosne ostane izvan nje. Pokušaji bosanskih kraljeva da ratovima i čestim upadima ponovo dođu u posed ovog važnog rudnika, nisu imali trajnog uspeha. 101 Davanje Srebrnice srpskom despotu treba povezati sa despotovim boravkom na budimskom dvoru. U tom periodu su održana dva sabora u Budimu: u leto 1411. godine, i od 22. maja do 23. juna 1412. godine. Najverovatnije se to dogodilo za vreme prvog sabora, tokom jula 1411. godine, jer su tada vođeni pregovori o daljim srpsko-ugarskim vezama. Detalji sporazuma nisu sačuvani. 102 Osim Srebrnice, kralj Žigmund je poklonio srpskom despotu bogate i zlatne rudnike sa kovnicama novca Satmar i Nemeti, Nađbanju i Felšebanju sa celom Satmarskom županijom, zatim Debrecin u Biharskoj i Besermenj u Saboločkoj županiji i još neka mesta u Biharskoj i Sabolčkoj županiji. 103

Pored Satmarske županije, despot Stefan je držao i velike posede u Torontalskoj županiji (sa gradovima Bečkerekom i Bečejom) i mnoge posede u Krašovskoj i Tamiškoj županiji. 104

Zahvaljujući sačuvanim izveštajima o uvođenju despota u posed, poznata su dva kompleksa despotovog vlastelinstva u Ugarskoj. Jedan je oko grada Debrecina u središtu Ugarske i sastojao se od samog grada, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta, u Biharskoj i Sobolčkoj županiji. Drugi kompleks nalazio se u Istočnoj Ugarskoj i Satmarskoj županiji i obuhvatao je svega 15 manjih sela i pustih selišta, ali je zato imao važne trgovačke i rudarske gradove (Satmar, Nemci, Nađbanju i Felšebanju). Despotu je tada bilo povereno upravljanje Satmarskom, Bodroškom i Torontalskom županijom gde je u njima postavljao podžupane iz redova svojih ljudi. 105

U tadašnjoj Bodroškoj županiji bili su Aranjin i Apatin, gde je bilo sedište despotovog zastupnika, a u Torontalskoj grad Bečej, na ostrvu na Tisi, gde se kasnije sklanjao despot Đurađ, trgovište Bečej i trgovište Bečkerek. Nije sigurno da li su ovom najstarijem jezgru pripadali posedi u tadašnjoj Bačkoj županiji i u Sremu, a koji su pripadali kasnije despotu Đurđu Brankoviću. Izgleda da despot Stefan nije dobio Munkač i posede koji su išli uz njega. Neizvesno je da li su gradovi oko Tise (Tokaj, Talja, Regec) pripadali despotu Stefanu ili ih je dobio tek despot Đurađ. 106 Kao i ugarski kralj, despot Stefan je na darovanim posedima uživao sve prihode i imao gotovo ista prava. Primao je dažbine stanovnika, putne carine, carine na trgovima, regalna prava od rudarskih proizvoda, prihode od sudskih prava, itd.

Zajedno sa zemljom i naseljima, pravima i prihodima, despot je prihvatio i zatečene službenike i zastupnike, upravne činovnike i većnike u gradovima koji su uživali autonomiju. U gospodarenju svojim ugarskim posedima, despot Stefan bio je vezan zakonima i pravnim običajima koji su važili na ugarskom tlu, a kao velikaš bio je uključen u državni sabor, upravni i pravosudni sistem u okviru pojedinih županija. Despot nije na istovetan način vladao svojom državom i upravljao posedima u Ugarskoj. Iz redova svojih ugarskih plemića, despot je odabirao svoje „familiares“, službenike i činovnike na ugarskim posedima, zatim kancelare i poslanike koji su znali latinski jezik i zapadnjačke običaje, neophodne u njegovim državničkim poslovimna. Ugarske plemiće je koristio i u ratovima protiv Turaka, postavljao ih je u svoje garnizone u Srbiji. Iz redova svoje vlastele, popunjavao je ljudstvo potrebno za upravljanje ugarskim posedima. Iako je despot Stefan preuzeo obavezu da na tim posedima ne naseljava Srbe i ne dovodi srpske činovnike, despot se toga nije čvrsto držao. Upravnici oblasti su najčešće bili Mađari, ali se kao despotov predstavnik (vicecomes) 1417. godine u Araču u Torontalskoj županiji navodi izvesni Brajan. Srbi su se uklapali u ugarsko društvo prema staleškoj pripadnosti. 107

Prema sporazumu iz 1411. godine, Žigmund je od srpskog despota načinio jednog od najvećih posednika u Ugarskoj čije bogatstvo je bilo nadaleko čuveno. U darivanjima 1411. godine ne pominje se palata u Budimu. Verovatno da je despot Stefan palatu dobio u sklopu ovih pregovora. Despotova palata se nalazila u jednoj od najlepših ulica Budima, u Italijanskoj ulici i ubrajala se u raskošnije građevine. 108

U ubiranju crkvenog desetka, pošto je despot Stefan bio pravoslavne vere, rimokatolici Ugri su mu osporavali pravo patronata nad rimokatoličkim crkvama. Zbog toga je dolazio u sukob s ugarskim velikašima. Godine 1417, erdeljski biskup tražio je desetak od satmarskih građana, ali mu je despot Stefan uskratio crkveni desetak u Satmaru. 109 Čini se da je Musa nakon što je preuzeo vlast mirovao tokom 1411. godine. Despot Stefan mu je uputio poslanika kako bi mu čestitao dolazak na vlast i prema Konstantinu Filozofu da „moli obećano“. Ali poslanik je video da je sultan neprijateljski nastrojen pa je Stefan sa vojskom upao u pirotski kraj i krajem 1411. godine opustošio Musine teritorije. Musa je na despotov vojni manevar uputio svog emisara pa se despotova vojska povukla. 110

U jesen 1411. godine, Đurađ Branković je pokušao da preko majke Mare uspostavi vezu sa ujakom. Đurađ se nalazio u Musinoj vojsci kod Selimvrije. Uspeo je da se sa svojim odredom ratnika spasi bekstvom u grad, jer su tu Grci držali zarobljenog Musinog sina Orhana. Đurađ je prebegao Grcima jer je Musa planirao da ga otruje. Iz Selimvrije, Đurađ je prebegao u Solun gde je uz pomoć mletačkih brodova stigao u proleće 1412. godine. Odatle je došao u neko selo, pa u „otačastvo svom izvanrednom ujaku“. Na veliku Stefanovu radost, Đurađ je stigao u Srbiju 23. oktobra 1412. godine. 111 Kada su u turskim sukobima izginuli i Brankovići i Lazarevići, ujak i sestrić su shvatili da samo saradnjom mogu očuvati srpske zemlje. Bio je to preduslov za dalje širenje Despotovine, odnosno za konačno objedinjavanja starih srpskih zemalja. Musa je svoje saveznike pretvarao u neprijatelje i od njega su brzo otpale sve pristalice, tako da se oslanjao jedino na odrede akindžija. Pošto nije bio spreman da despotu Stefanu preda teritorije koje je bio „obećao“ kao nagradu što ga je Stefan podržao u sukobu sa Sulejmanom, Musa ga je svrstao u redove svojih protivnika.

Usred zime, u januaru 1412. godine, prodro je iz oblasti Sofije, preko planine Čemernik, u Vranje – oblast kesara Uglješe Vlatkovića, koji je jedva uspeo da se spasi. 112 Musa je zatim krenuo da napadne glavnu rudarsku oblast – kopaonički kraj i grad Novo Brdo. Despot Stefan je sa vojskom krenuo da pruži pomoć Novom Brdu. Kako je imao malo vojnika, sklonio se unutar bedema. Pošto nije uspeo da zauzme Novo Brdo, Musa je otišao u arbanaške zemlje. 113

U proleće 1412. godine sredile su se prilike u Srbiji. U maju iste godine, despot Stefan Lazarević je krenuo u Budim, na sabor evropskih vladara i vlastele koga je kralj Žigmund sazvao u čast poljskog kralja Vladislava II Jagelonca.

Naime, od kako je 21. jula 1411. godine izabran za nemačkog kralja, kralj Žigmund se upleo ne samo u nemačka i italijanska politička pitanja, već i u crkvena i verska pitanja koja su tada potresala čitavu Zapadnu Evropu. Kako je svu pažnju posvetio Nemačkoj i Češkoj, a uz to posredovao i u crkvenim i verskim pitanjima, malo je vremena posvetio Ugarskoj. Dosta je boravio u tuđini, što se odrazilo na političke prilike u Ugarskoj. Početkom oktobra 1411. godine, u Požunu je održan sabor o nasledniku prestola, jer je Albert IV umro još 14. jula 1404. godine, a njegov sin Albert V, tada star sedam godina, bio je maloletan sve do aprila 1411. godine. Albert V bio je doveden u Budim 28. septembra 1411. godine gde je bio veren sa Žigmundovom kćerkom Jelisavetom, a venčanje bi usledilo čim ona bude dospela za udaju.

Pošto su u međuvremenu Poljaci zauzeli neke teritorije koje su pripadale Ugarskoj, ugarski staleži su se okupili u oktobru 1411. godine kako bi se izmirili kraljevi Žigmund i Vladislav. Izabrano je dvanaest izaslanika kako bi se 11. novembra 1411. godine utanačilo primirje i kako bi se oba kralja u proleće 1412. godine sastala i ugovorila mir.

Kraljevi su se sastali u Lublinu, na severu Ugarske, 10. marta 1412. godine, a mir je bio zaključen već 15. marta. Da bi proslavio mir, kralj Žigmund je za duhove 22. maja 1412. godine sazvao skup u Budimu. Zatim su usledili proslava i putovanje velike svite preko Košica, Tokaja, Debrecina do Velikog Varadina i dolazak u Budim.

Osim despota Stefana Lazarevića, na svečanosti u Budimu bili su prisutni mačvanski ban Ivan Morovićki, bosanski kralj Stefan Ostoja, knez Pavle Radenović, herceg Hrvoje Vukčić, vojvoda Sandalj Hranić, hrvatski knez Karlo Kurjaković iz Krbave, knezovi blagajski, zagrebački biskup, litavski knez Vitold, austrijski vojvoda Albert V i herceg Ernest, papski izaslanik, izaslanici engleskog i francuskog kralja, Tatari i Turci. 114 O ovoj svečanosti detaljno je pisao poljski kanonik i hroničar Jan Dlugoš. 115

Za evropske vladare bile su priređene viteške igre u kojima su se posebno istakle bosanske vojvode. 116 Nakon završenih igara, oba kralja su otišla u Stolni Beograd na grob Sv. Stefana. Kralj Žigmund je tada, 25. juna 1412. godine predao kralju Vladislavu poljsku krunu sa potrebnim kraljevskim insignijama koje su još u doba kralja Lajoša I bile prenete u Budim, a zatim su se rastali. Od decembra 1412. godine do februara 1419. godine kralj Žigmund je sa velikom pratnjom lutao po Evropi kako bi ostvario svoj veliki cilj – okončanje Velikog raskola u katoličkoj crkvi. Dok je bio izvan zemlje, stvarnu vlast u Ugarskoj držali su malobrojni velikaši odani Žigmundu. Oni su imali oslonac u svojim velikim posedima, državnim funkcijama i u znatnom broju manjih plemića i ratnika koje su okupili oko sebe. Kao svoje zamenike u Ugarskoj, kralj Žigmund je ostavio ostrogonskog nadbiskupa Ivana Kanižaja i palatina Nikolu Gorjanskog Mlađeg i pozvao ugarske velikaše da im se pokoravaju. Ali to nije mnogo vredelo, jer je Kanižaji išao u Konstanc, a Gorjanski Mlađi je takođe bio izvan Ugarske, ili je pratio kralja po tuđini, tako da je sva vlast bila u rukama velikaša, pa se viševlašće naročito osetilo u drugoj polovini 1414. i tokom 1415. godine. U Nemačkoj je Žigmunda zastupao njegov vrhovni kancelar Eberhard. 117

Krajem 1412. i početkom 1413. godine, usledio je ponovni turski napad na Srbiju. Musa je najpre savladao i pogubio svog vojvodu Hamzu koji je bio krajišnik na Gornjem Timoku, a koji se odmetnuo od njega u gradovima Sokolcu i Svrljigu. Zatim je napao i osvojio gradove Bolvan (između Sokobanje i Aleksinca) i Lipovac (utvrđenje ispod planine Ozren), a posle duže opsade i Stalać, pa zatim Koprijan. 118 U proleće 1413. godine, Musa je prodro do Braničeva i doline Toplice, opustošio je paraćinski kraj, a kod Kruševca se sukobio i pobedio despotovu vojsku. Despot Stefan je uspostavio vezu sa Musinim bratom Mehmedom i pozvao ga iz Anadolije u evropski deo Osmanskog carstva, radi obračuna sa protivnikom.

Takođe je obezbedio pomoć Ugarske, čiji je bio vazal, i koja je poslala odred pod komandom mačvanskog bana Ivana Morovićkog, kao i pomoć bosanskog vojvode Sandalja Hranića (koji je od 1411. godine bio muž Jelene, sestre despota Stefana, a u proleće 1412. godine bio je na skupu u Budimu).119 Đurađ Branković je preuzeo komandu nad srpskom, bosanskom i ugarskom vojskom. 120

Zborno mesto bilo je kod Kruševca. Vojska despota Stefana i njegovih saveznika bila je na levom krilu, na desnom krilu bio je Evrenos-beg, u sredini Mehmed. Do odlučujuće bitke sa Musom došlo je 5. jula 1413. godine kod sela Čamorlu pod planinom Vitošom. Tu se istakla srpska vojska na čelu sa Đurđem, ali takođe su se istakli i čelnik Radič i vojvode Šahin i Mihailo. Pošto je bio pobeđen, Musa se dao u beg. Ali na reci Iskeru je bio uhvaćen i zadavljen još istog dana. 121

Bitka je završena Musinim porazom i pogibijom. Mehmed je pobedio uz pomoć ujedinjenih hrišćanskih snaga. To je bila politička greška hrišćanskog sveta jer je tako okončan period turskih međusobica i uspostavljeno jedinstvo Osmanlija. Pobedivši Musu, Mehmed je samo privremeno i nepotpuno uspeo da suzbije težnje prinčeva iz starih anadolskih porodica. Ovaj sukob u korist centralne vlasti okončao je tek njegov sin Murat II (1421-1451). Nakon Musine pogibije u životu su bila još dva Bajazitova sina: Orhan (koji se nalazi u Carigradu, a zatim u Vlaškoj) i Mustafa (u Grčkoj).122

Novi sultan Mehmed I (1413-1421) zauzeo je blagonaklon stav prema srpskom despotu i za pruženu pomoć, despot Stefan je dobio oblast Znepolje, planinski kralj između Niša i Sofije sa centrom u Trnu, zatim grad Koprijan kod Niša. 123

Despot Stefan prihvatio je vazalne odnose, pa je nastupilo doba mira („Raška oblast je u miru“ pisali su sledeće godine Dubrovčani). Brankovići su takođe priznali vlast novog sultana.

Hrišćanski svet je bio podeljen od 1378. do 1409. godine između dvojice, a od 1409. do 1414. godine između trojice papa. Pri takvom stanju stvari, odluke svetovnih vladara o tome koga će podržati imale su najveći značaj, jer su oni mogli da spreče prikupljanje novca i popunjavanje crkvenih zvanja unutar svojih teritorija. Evropske političke borbe uskoro su se ogledale u papskom rascepu. Francuska i Engleska bile su upletene u Stogodišnji rat. Francuski kralj se opredelio za avinjonske pape, a sledili su ga: Burgundija, Škotska i Napuljska kraljevina. Engleski kralj i njegovi saveznici, uključujući Flandriju i Portugaliju, podržavali su rimske pape, kao i Mađari, Poljaci, Česi, skandinavske kraljevine i većina nemačkih i italijanskih vladara. 124

Mislioci i političari hrišćanskog sveta raspravljali su o tome kako okončati rascep. Neki su predlagali da suparničke pape istovremeno podnesu ostavku, drugi su savetovali da svetovni vladari uskrate podršku i novac obema stranama i tako ih prisile na povinovanje. Ali mnogi vladari su imali povećanu kontrolu nad crkvom u svojoj državi pa im postojeće stanje nije smetalo. Treći predlog, koji je dobijao sve više pristalica, što je podela duže trajala, bio je sazivanje opšteg sabora. Gajene su velike nade da će takav sabor okončati rascep, reformisati crkvu „in capite et in membris“ i zaustaviti širenje jeresi u Engleskoj i Češkoj. Pape (avinjonske i rimske) nisu htele da sazovu sabor kojim nisu mogli upravljati. Godine 1408. oba kardinalska kolegijuma odbila su poslušnost svojim papama i zakazala sabor u Pizi. Pizanski sabor (avgust 1409. godine) svrgao je avinjonskog papu Benedikta HIII (1394- 1423/4. godine) i njegovog rimskog oponenta, Grgura HII (1406-1415), Sabor je izabrao Aleksandra V (1409-1410), ali nijedan od suparničkih papa nije hteo da prizna zakonitost smene, a imale su dovoljno svetovne podrške da se održe. Tako su postojala tri takmaca za papstvo dostojanstvo, rimski, avinjonski i pizanski. 125

Odnosi kralja Žigmunda i kurije u Rimu, postepeno su počeli da se odmrzavaju nakon smrti pape Bonifacija IH (1. oktobra 1404. godine), ali se nikada nisu suštinski oporavili. Odnosi sa papom Inoćentijem VII (1404-1406) bili su hladni bez žestokog sučeljavanja kao sa Bonifacijem IH. Papa Grgur HII, iako je obećao, nije okončao raskol u rimokatoličkoj crkvi, pa je izazvao opšte ogorčenje i podsmeh. Šizma se produbila pa je svet, kako je rečeno, dobio tri pape. Rimokatolički svet počeo je da upire oči u Žigmunda kao nemačkog kralja da sazove sabor na kome će se okončati ovo stanje u Katoličkoj crkvi. Kralj Žigmund se najenergičnije angažovao oko sazivanja sabora. Ali krajem avgusta 1413. godine, Rim je osvojio Ladislav Napuljski, pa je papa morao da potraži pomoć od Žigmunda. Ugarski kralj je uspeo da prisili novog pizanskog papu Jovana HHIII (1410-1415) da zajedno sazovu opšti sabor u Konstancu (nem. Constanz, lat. Constantia) za 1. novembar 1414. godine, što je kasnije potvrdio i rimski papa Grgur HII.126

Kralj Žigmund nije bio na otvaranju crkvenog sabora u novembru 1414. godine. U novembru 1414, kelnski nadbiskup Teodorih je u Ahenu krunisao Žigmunda i njegovu ženu Barbaru za nemačkog kralja i kraljicu. Nakon toga, Žigmund i Barbara su sa velikom pratnjom stigli u Konstanc, posle ponoći od Badnjeg dana na Božić 1414. godine. Na crkvenom saboru u Konstancu okupilo se mnogo tadašnje svetske gospode. Skoro da nije bilo vladara, države ni korporacije u katoličkom svetu koja nije poslala svoje zastupnike na sabor. Uz gospodu, zgrnulo se mnogo trgovaca, pustolova, toliko puno ljudi da je u gradu stalno boravilo po pedeset hiljada stranaca. Znatniji velikaši i prelati sa sobom su vodili i konjanike (npr. Nikola Gorjanski Mlađi – 300, ostrogonski nadbiskup Ivan Kanižai – 160, Pipo Spano - 150). Dolaskom kralja Žigmunda, sabor je započeo stvarno delovanje. 127

Na saboru u Konstancu Žigmund je optužio Mletke da pomažu najezdu Turaka128 jer se nisu odazvali njegovom pozivu za rat protiv Osmanskog carstva i jer su 1413. godine ponudili savez Turcima protiv Žigmunda. 129 Mleci su vladarima Zapadne Evrope uputili 30. VIII 1415. godine notu u kojoj su odbacili Žigmundove optužbe. 130 Mletačka Republika bila je dvolična prema Žigmundovoj politici jer su se bili posvetili Arbanaškom primorju preko koga su najbrže mogli da stignu u unutrašnjost Balkanskog poluostrva. 131 Na saboru je Žigmund uspeo da od kardinala iznudi priznavanje vrhovnog prava patronata kralja nad ugarskom crkvom koji je podrazumevao i pravo imenovanja biskupa (što se održalo sve vreme postojanja Kraljevine Ugarske), pa je na upražnjena biskupska mesta postavljao svoje ljude (Italijane ili Nemce) zanemarujući papske kandidate. 132 Iako je bio pobožan, kralj Žigmund je uspeo da svetovni element prevlada nad crkvenim. Kako su postojala trojica papa (Jovan XXIII, Grgur XII i Benedikt XIII), sabor je u februaru 1415. godine doneo odluku da se izabere jedan novi papa koga će priznati sav katolički svet. Pizanski papa Jovan XXIII bio je zatočen na Bodenskom jezeru, Grgur XII se uz podršku sabora „zahvalio“ na zvanju pa je zatim imenovan kardinalom od Porta, dok je avinjonski papa Benedikt XIII prkosio saborskoj odluci sve do svoje smrti 1423/4. godine. 133

Pitanje učešća i prisustva Žigmundovog vazala srpskog despota Stefana Lazarevića na sabor u Konstancu još uvek je otvoreno. Despotov biograf Konstantin Filozof kaže da je despot Stefan prisustvovao Žigmundovom krunisanju u Ahenu i na otvaranju sabora i da je među kneževima bio „kao mesec među zvezdama“.134

Hroničari sabora u Konstanci navode da je poslanstvo srpskog despota došlo na sabor u januaru 1415. godine i da je zajedno sa grčkim poslanicima bilo smešteno u ulici Sv. Pavla i da su mogli da služe svoju službu u kući gde su odseli, ali nema pomena o učešću despota Stefana. Dok je Žigmund putovao kroz Nemačku, despot je bio u Srbiji. Iz Ahena je kralj Žigmund pisao despotu Stefanu Lazareviću 29. marta 1414. godine. 135

Despot Stefan je izdao razrešnicu Dubrovčaninu Benku Gunduliću 14. jula 1414. godine u Prištini. U januaru 1415. godine naredio je pobreškim carinicima da plate njegov dug Maroju Radiću. Sve do maja 1415. godine trajala je dubrovačka prepiska sa Stefanom Lazarevićem oko imanja koje je despot oduzeo Stepku Pavloviću. Tu je nastao prekid i Dubrovčani su ponovo pisali despotu tek 15. juna 1417. godine. 136 Teško je verovati da je despot u tom međuvremenu od dve godine napuštao Srbiju. Iz navedenog se vidi da je Žigmund od januara 1416. godine do januara 1417. godine, na dalekom Zapadu u poslu koji nije zahtevao da srpski despot bude na saboru. 137 Kada se vratio u Konstanc, despot Stefan Lazarević nije bio pored njega. Na saboru je bila prisutna samo delegacija srpskog despota, sastavljena od poverljivih ljudi nižeg društvenog ranga. Ovo poslanstvo nije moglo, a nije ni imalo ovlašćenja da na saboru pregovara. Prilikom dolaska poslanstva u januaru 1415. godine, viđen je despotov grb, što je hroničar ovog sabora Urlih Rajhental (Urlich von Richental) i preneo, ali despot nije bio u Konstanci, nema ga ni u zbirci grbova vladara i grbova gradova. 138

Despota ponovo susrećemo u njegovom pismu iz Kruševca od 18. februara 1417. godine erdeljskom biskupu Stefanu Uporu. 139

Početak rada sabora u Konstancu mogao je da znači i promenu stava despota prema papstvu jer su kralj Žigmund kao i svi učesnici Sabora nastojali su da se raskol u crkvi okonča i da se uspostavi jedinstvo. Zbog čvrstog i odlučnog stava despota Stefana prema katoličkoj propagandi u Srbiji, loše stanje katoličke crkve se očitovalo u čestim smenama beogradskih biskupa, njihovoj nemogućnosti da se zadrže u dijecezi, kao i smanjenju njihovih prihoda. Iako se na saboru u Konstanci nisu vodili pregovori o uniji katoličke i pravoslavne crkve, srpski despot je na takav skup mogao poslati samo posmatračku delegaciju. 140

Dok je još bio na saboru u Konstancu, kralj Žigmund je saznao za poraz ugarske vojske u Bosni. Naime, još kada je Ladislav Napuljski prodao Mlečanima svoja prava na Dalmaciju, Žigmundov interes bio je da pridobije Hrvoja Vukčića, najmoćnijeg oblasnog gospodara u zapdanom delu Balkana i da preko njega učvrsti svoj položaj na tom području. Poslednji put se Hrvoje Vukčić pominje u vernosti kralja Žigmunda krajem 1412. godine, kada je kralj pisao iz Bišća Trogiranima (15. XI) da mu je Hrvoje ponudio usluge u mletačkom ratu i obećao da će ih izvršiti. Međutim, kada se Sandalj Hranić razveo od Hrvojeve bratanice Katarine i oženio Jelenom, sestrom despota Stefana Lazarevića, herceg Hrvoje je iskoristio odsutnost Sandalja Hranića koji je pomagao svom šuraku u Srbiji protiv Turaka i osvojio je trg Drijeva (koga je Sandalj ranije oteo hercegu).

Pošto je kralj Žigmund bio na saboru u Konstancu, hercegovi suparnici slavonski ban Pavle Čupor, usorski vojvoda Ivan Gorjanski, Ivan Morović, knezovi blagajski iskoristili su priliku da preko kraljice Barbare utiču na sled događaja. Hrvoje je bio proglašen za odmetnika od ugarskog kralj, a Žigmund je zatim uputio poziv svojim vazalima da mu oduzmu sve posede. U pismu Dubrovačkoj republici od 17. juna 1413. godine, Žigmund je najavio da će protiv Hrvoja krenuti velika vojska koju će predvoditi zagrebački i pečujski biskupi, slavonski ban i tamiški župan. Hrvoje je bio lišen Žigmundove „vere“, osvojeni su svi njegovi slavonski posedi, zatim grad Split, a po Žigmundovom naređenju, Dubrovačka republika je dobila ostrva Hvar, Brač, Korčulu i Vis. 141 U početku je Hrvoje Vukčić pokušao da se opravda u jednom pismu kraljici Barbari, pozvao se na „regulu“ Zmajevog reda kojem je pripadao (prema kojoj nije mogao nijedan član da bude osuđen bez saglasnosti i učešća drugih članova) obraćao se Mlečanima da mu pošalje galije kako bi osvojio Split, a kada su oni to odbili, Hrvoje je pozvao u pomoć Turke. 142 Uputio je svog protovestijara Mihaila Kabužića, možda čak u Jedrene i on je u maju 1414. godine doveo tursku vojsku u Bosansku kraljevinu. Koristeći se neslogom hrišćana, Turci su prvo došli u Skoplje, a zatim su se podelili u tri vojske – jedna je ostala u Uskoplju, druga se uputila „ka Dubočcu, do zemlje Ivana Morovića“, a treća ka Zagrebu. 143

Ugri su napali Hrvoja Vukčića prvi put u drugoj polovini 1414. godine, ali su ih Turci odbili. 144 Deo ugarske vojske provalio je do Doboja 16. juna 1415. godine kada je već Isak beg sakupio čete u Skoplju. 145

Do konačne bitke je došlo u julu ili u prvoj polovini avgusta 1415. godine u župi Lašvi. U sukobu sa hercegovom i turskom vojskom, ugarska vojska je pretrpela poraz, poginuo je slavonski ban Pavle Čupor, a mnogi plemići i velikaši su pali u tursko zarobljeništvo – usorski vojvoda Ivan Gorjanski, bivši mačvanski ban Ivan Morović, Martin Derž od Serdahelja i Ladislav Teteš (Titušević).

Međutim, Hrvoje Vukčić nije dugo uživao u svojoj pobedi jer je umro u aprilu 1416. godine. 146

Iz turskog ropstva se nekako prvi oslobodio Ivan Gorjanski i pre septembra 1416. godine se vratio u zavičaj. Ivan Morović je uz posredovanje despota Stefana Lazarevića i uz veliki otkup uspeo da se oslobodi tek 1419. godine. 147 Kada je čuo za poraz u Bosni, što je veoma odjeknulo na saboru u Konstancu, kralj Žigmund je uputio Pipa Spana da pripremi odbranu južne granice, na kopnu i na Dunavu. Nakon poraza ugarske vojske kod Doboja, kralj Žigmund više nije kročio u Bosnu. Oslabila je ugarska vlast u Bosni, a ojačao je turski uticaj. Vlast Ugarske bila je ograničena na njen severni deo. 148

Pre nego što je krenuo iz Konstanca, kralj Žigmund je pismom zagarantovao bezbednost Janu Husu, ali kada je ovaj stigao na sabor, bio je zatvoren, osuđen kao jeretik i spaljen na lomači 6. jula 1415. godine. Kralj je napustio Konstanc 19. jula 1415. godine i sa petnaest izaslanika sabora, uz pratnju velikaša i četiri hiljade konjanika, krenuo preko Ženeve u Francusku, kako bi ubedio papu Benedikta HIII da abdicira. U januaru 1416. godine nalazio se u Lionu, 1. marta je svečano ušao u Pariz. Krajem aprila je iz Kalea otplovio za Dover u Engleskoj gde je boravio sve do kraja avgusta 1416. godine. Čak je bio i „zarobljen“ sve dok 15. avgusta nije pristao da sklopi savez s Englezima protiv Francuza, a onda se vratio u Kale, pa je otišao u Holandiju, Ahen, Lijež, Luksemburg. U Konstancu je od 2. februara do 4. aprila, zatim od 15. aprila do 16. jula i od 22. jula 1417. godine pa sve do 17. maja 1418. godine. 149

Kako mu je ponestalo novca, obratio se Fridrihu Hoencolernu i uz pozajmicu založio mu svoju Markgrofoviju Brandenburg, što je omogućilo uspon pruske države i jačanje moći porodice Hoencolerna. Iako su bile uklonjene sve tri pape, postavljalo se pitanje da li treba prvo sprovesti crkvene reforme, pa birati papu (kako je predlagao kralj Žigmund) ili obrnuto (kako su predlagali kardinali). Uz Žigmundovu podršku, sabor je 11. novembra 1417. godine izabrao za papu kardinala Odona de la Kolonu (Oddo de Colona) pod imenom Martin V (1417-1431) čime je „veliki raskol“ bio okončan. 150

Sabor u Konstancu je doneo odluku da se sazivanje koncila u redovnim razmacima učini delom crkvenog ustava. U dekretu Frequens (1417) sabor je naredio da se sledeći sazove za pet godina, potom za sedam i onda svakih deset godina. Međutim, sabor predviđen za 1423. godinu otkazan je zbog pojave kuge. No, 1431. godine, papa Martin V sazvao je sabor u Bazelu. 151 Kralj Žigmund se vratio u Ugarsku u februaru, a u Budim u avgustu 1419. godine. Za vreme njegovog odsustvovanja, Venecija je suzbila ugarske čete u Italiji (1418-1420), Turci su upadali u Bosnu, nakon smrti vlaškog vojvode Mirče (1418), Vlaška je ispala iz protiv turskog odbrambenog sistema. U kasnu jesen 1419. godine, vođen sopstvenim planovima, Žigmund je sa vojskom krenuo protiv Osmanlija. Uputio se na donji Dunav kako bi spasao Turn-Severin pošto su Turci sagradili preko puta tvrđavu Fetislam (Nojhaus-Kladovo). Silazio je čak i do Demir kapije. Pipo Spano je nizom utvrđenja utvrdio liniju donjeg Dunava od Severina do Rama. Dok se Žigmund borio na donjem Dunavu, Turci su 1420. godine porazili erdeljskog vojvodu, a 1421. godine su opljačkali Brašov. Žigmundov pohod protiv Turaka 1419. godine, bio je samo pokušaj. Međutim, on je ispravno uvideo da se opasnost od proširenja turske vlasti na Vlašku, koja je ovoj zemlji pretila mora preduhitriti brzim protivnapadom na desnoj obali Dunava. Nažalost, kralj Žigmund nije raspolagao dovoljnim snagama. Kada je saznao da je nasledio presto brata Vaclava u Češkoj (umro je 16. VIII 1419. godine), sa Turcima je sklopio primirje na pet godina kako bi se posvetio husitima u Češkoj (decembar 1419 – april 1421, oktobar 1421 – april 1422). Iako je sa Turcima sklopio primirje, nisu bile pošteđene južne ugarske granice. Turci su 1421. godine provalili u Čanadsku županiju i opustošili je. 152 Srpska despotovina je tokom vladavine sultana Mehmeda I (1413-1421. g.) zaista, u osnovi uživala mir koji joj je omogućio neviđen privredni razvitak. Eksploatacija rudnika postala je intenzivnija no ikada ranije, trgovački poslovi su uzeli nezapamćen obim.

Pojedinačne, manje turske provale u Despotovinu izvršene u okviru opštih, turskih operacija na Balkanu (1416. godine), imale su više epizodni karakter. Sva despotova politika bila je u znaku stvaranja jake centralne vlasti u državi, sve jače i samostalnije njene uloge u spoljnoj politici. Skršio je moć samovoljnih feudalaca i postigao da Srbija, mada u teškim spoljnopolitičkim uslovima, postane moćna i jaka zemlja, kako je to i odgovaralo njenom privrednom razvitku. Zato su despotove mere imale za cilj da obezbede državnoj kasi velike prihode i da zaštite domaće trgovce u kojima, bez obzira na njihovo klasno poreklo, treba tražiti predstavnike srpske građanske klase, od pritiska stranih trgovaca, na prvom mestu Dubrovčana. Iako im je despot Stefan, poveljom izdatom u Borču, 2. decembra 1405. godine, potvrdio stare povlastice i obećao „da ne nameta Doubrovčanom ou trьgovehь gospodstva mi“,153 posle 1413. godine, situacija je bila izmenjena. Tada je Srbija počela da se oporavlja posle više godina kriza usled čestih ratnih pustošenja. Tada je despot već imao snagu da kontrolu nad privrednim životom zemlje uzme čvršće u svoje ruke.

Despotove naredbe predviđale su naplatu carina i nameta od Dubrovčana. Nastojao je da spreči, ili ograniči izvoz srebra iz Srbije, zatim da se u njegovoj kovnici u Srebrnici prima samo njegov novac. Dubrovčani su se suprotstavljali ovim merama, pojedinačno, na svoju ruku, ali stalno intervenišući preko svoje vlade kod despota. On je bez milosti zatvarao dubrovačke trgovce, plenio im imovinu i terao ih da poštuju njegova naređenja. 154

Despot je naredio da se na sudu više vodi računa o zakletvi Srba nego Dubrovčana, posle čega je dubrovačka vlada izjavljivala da takvi uslovi čine trgovinu nemogućom. 155

Dubrovčani su molili, apelovali na staro prijateljstvo, obraćali se za intervenciju kralju Žigmundu, pretili su povlačenjem svojih trgovaca i zabranom trgovine, ali su na kraju ipak morali da popuštaju. 156 Nisu morali da popuštaju samo Dubrovčani, popuštao je i despot, naročito posle smrti Balše III, kada mu je zbog rata sa Mlečanima u Zeti, podrška Dubrovčana bila od velike koristi. Pojedini Dubrovčani u službi srpskog despota, vezani svojim ličnim interesima, podržavali su despotove mere i bili njihovi izvršioci. Štaviše, jedna istraga u Dubrovniku, otkrila je i postojanje špijunske mreže među Dubrovčanima preko kojih je despot dolazio do podataka o toku diskusija u dubrovačkim većima.

Vladar Zete, Balša III (1403-1421), sin Stefanove sestre Jelene, pošto nije imao muških potomaka, pred smrt je Zetu predao „Nemanjinom praunuku“, svom ujaku despotu. Čvrsto rešen u toj nameri, on je došao na despotov dvor u Beograd početkom 1421. godine, teško oboleo i bez sredstava za život.

Smatrao je da se samo Stefan može odupreti pritisku Mlečana u Zetskom primorju kao nekadašnjem integralnom delu srpske države. Osim toga, Stefan je jedini mogao da štiti prava srpskih crkava i jurisdikciju zetskog mitropolita. Ubrzo, po dolasku u Beograd, Balša III je 28. aprila 1421. godine umro. 157 Despot Stefan ga je dostojno ožalio i svečano sahranio. Pripajanjem Zete ponovo su se ujedinile zemlje Lazarevića, Brankovića i Balšića u jednu državnu celinu, koja se prostirala od Dunava do Jadranskog mora. Ali između formalnog i stvarnog prisajedinjenja, postojala je velika razlika i za njeno ostvarenje postojao je težak put. U oblasti Brankovića koja je povezivala zemlje Lazarevića i Balšića nije bilo potpune kontrole vlasti, jer su to sprečavali turski činovnici i posade koje su kontrolisale važne puteve i gradove, pa je tu bilo dvovlašće.

U Zeti su Mlečani zaposeli deo Stefanovog nasledstva, pa je on sa vojskom u avgustu 1421. godine krenuo u Zetu, jer su propali pregovori u Veneciji. Zauzeo je Drivast i Bar. Za upravnika Zete sa sedištem u Baru, postavio je vojvodu Mazareka. 158

Sa Mlečanima je sklopio primirje na šest meseci i vratio se u Srbiju. 159 Međutim, obe strane su bile nezadovoljne, pa je despot Stefan pokušao da pregovorima reši stvar pre isteka primirja. U Veneciju je preko Dubrovnika uputio vojvodu Vitka. Plemeniti i razumni vojvoda Vitko je dobio 12. marta 1422. godine dve barke da ga prevezu u Mletke i obećanje da će Dubrovčani poslanike vratiti u Dubrovnik. Vraćajući se iz Mletaka, vojvoda Vitko je u Dubrovniku dobio poklon od 150 perpera. 160 Kada je jedne decembarske noći 1422. godine mletački kapetan Nikola Kapelo, snažnim i neočekivanim napadom iz Skadra potukao srpsku vojsku, a vojvoda Mazarek, u strahu od despota ako sazna za poraz, pobegao u Danj, Dubrovčani su odmah obavestili kralja Žigmunda, kako su Mlečani „ovih dana“ potukli despota Stefana u Zeti. 161 Kratkotrajni uspeh Mlečana pomutio je Đurađ Branković, koji je pod Skadar stigao sa jačom snagom i prekinuo vezu između mora i Skadra. Stefan je poslao Đurđa koji je odlično poznavao prilike u Zeti, a koja se inače graničila sa oblašću Brankovića. Sam despot Stefan je bio zauzet odnosima sa Osmanskim carstvom i Ugarskom. Energična akcija Đurđa Brankovića izazvala je strah kod Mlečana, koji su tada postali popustljiviji. Mir je sklopljen 12. avgusta 1423. godine u Đurđevom šatoru kod Sv. Srđa. Konačno razgraničenje je postignuto 22. aprila 1426. godine u Vučitrnu na dvoru Đurđa Brankovića, koji je vodio pregovore na osnovu punomoćja despota Stefana.

Despot Stefan je ratifikovao ugovor pod Srebrnicom 25. jula 1426. godine, a mletački senat tek 3. februara 1427. godine, jer su čekali da odredbe mira budu sprovedene u život. Srbija je ponovo izbila na more i držala je skoro celu oblast od Kotora do Bojane, sa izuzetkom Ulcinja i Paštrovića. U septembru 1426. godine, Đurađ i Jerina su sa pratnjom otišli iz Zete u Dubrovnik, koji je želeo da stekne naklonost budućeg srpskog vladara. 162

Do kraja svog života, despot Stefan je održavao i proširivao svoje veze s Ugarskom. Iako je bio svestan osmanske snage i opasnosti, on je nastojao da sa Turcima razvija dobre odnose, ali je istovremeno preduzimao niz mera da osnaži državu i odbranu zemlje. Tako je uveo novi sistem vlasti sa vojvodama na čelu. 163 Reforma je bila posledica opštih prilika u kojima se despotovina tada nalazila, jer su stalni ratovi i ratne opasnosti uticali na to da vojni zapovednici postepeno preuzimaju nadležnosti civilnih vlasti. Povećane su vojne obaveze stanovništva, nametnuta je nova dažbina za izdržavanje vojske, a uporedo su građena utvrđenja (Beograd, Manasija, Golubac, Kruševac).164 U doba despota Stefana, Srbija je živela u uverenju da će preživeti teška vremena. Ali istovremeno, u svom povlačenju ka severu kao da je pokazivala da najveću pomoć vidi u hrišćanskom Zapadu, čiji je predstavnik istovremeno i srpski severni sused, bila katolička Ugarska, takođe neposredno ugrožena od Turske. Zbog toga su severne granice Srbije bile otvorene, pa su ugarski kralj i njegovi podanici dolazili u Beograd, kao što je i Stefan redovno odlazio na sabore ugarske vlastele u Budim, redovno odsedao u raskošnoj palati koju je imao u ovom gradu. U poznu jesen 1421. godine, kralj Žigmund je zatražio vojnu pomoć despota Stefana protiv husita u Češkoj, sa kojima je Žigmund ratovao od 1419. do 1434. godine. Despot Stefan se spremno odazvao i poslao je vojni odred konjanika koji je pod zapovedništvom Pipa od Ozore bio upućen na udaljeno ratište protiv čeških husita. Prema rečima Konstantina Filozofa, despot je jednim vojnim odredom pomogao Žigmunda protiv „jeresi zvane Hus, za koju neki kažu da je bliska pravoslavlju“.

Vođstvo katoličke crkve se trudilo da mobiliše Nemce i Mađare protiv husita. Papa je u Firenci još 1. marta 1420. godine izdao bulu kojom je ceo hrišćanski svet pozvao na uništenje viklifista, husita i drugih jeretika. Međutim, sve je bilo uzalud. Krstaške vojske, u kojima je bilo i Srba, doživljavale su teške poraze. Posle neuspeha kod Kutenberga (Kuttenberg, Kutná Hora), Žigmundova vojska počela je da se povlači. Česi su ih zatim sledili i 9. februara 1422. godine osvojili Nemački Brod (Deutschebrod), spalili grad i masakrirali stanovništvo. O daljem učešću Srba u husitskim ratovima nema podataka. 165 U regiji Spiša, u severnoj Slovačkoj, koja je u srednjem veku bila u okvirima Ugarske, prema vestima Spiške hronike, zabeleženo je da su se „Godine Gospodnje 1422., Raci odmetnuli od kralja i hteli su se povući ka Poljskoj“, da su hteli poubijati stanovnike Spiša (Czipser), a da se sve to zbilo uoči praznika Sv. Petra i Pavla. Izgleda da se ovde radilo o srpskim ratnicima, tj. trupama despota Stefana koji su učestvovali u jednom od Žigmundovih pohoda protiv čeških husita. U junu 1422. godine u Ugarskoj je bio despot Stefan kako bi najverovatnije od ugarskog kralja tražio pomoć za borbu protiv Mletaka u Zeti. 166

Međutim, treba naglasiti da iako se u hronici govori o Raczen-Srbima, to ne mora da znači etničku pripadnost, već da su pripadali srpskim pomoćnim trupama najverovatnije srpskog despota. Prema jednoj povelji kralja Žigmunda navodi se da su u pohodu 1422. godine učestvovali „familiares Despoth ducis Rascie“ koji su bili pripadnici etnički mađarske porodice Poše od Sera (Posse de Zeer). Poznato je kako je mađarska vlastela, inače stupala u službu srpskih despota, pa i davala svoj život za svog gospodara. 167

Međutim, nejasno je zašto su Srbi odbegli i zašto su hteli da se povuku u Poljsku. Husiti su inače tražili pomoć od poljskog kralja Vladislava II Jagelonca, protiv njegovog pašenoga kralja Žigmunda Luksemburškog. Odbegli srpski ratnici su verovatno verovali da će naći utočište u Poljskoj. Ali kralj Žigmund je, osim što je kaznio njihove kolovođe, preduzeo diplomatske mere kako bi odvratio poljskog kralja od pružanja pomoći husitima. Na pregovore koji su sa poljskim kraljem i litvanskim vojvodom Vitoldom vođeni u Kežmarku u Spiškoj oblasti u martu 1423. godine, kralja Žigmunda je pratio despot Stefan što bi značilo da on nije barem formalno učestvovao u akciji Srba u junu 1422. godine. 168 Na povelji o miru, ime despota Stefana (Stephanus regni Rasciae despotus) bilo je prvo na spisku 22 magnata koji su potpisali i pečatima garantovali izvršenje ugovora. Dakle, broj svedoka bio je jednak broju članova Zmajevog reda iz 1408. godine. 169 Despot Stefan bio je u Budimu u leto 1424. godine kada je ugarskog kralja posetio vizantijski car Jovan VIII Paleolog.

Kada je u Jedrenu 21. maja 1421. godine umro sultan Mehmed I, despot Stefan je priznao novog sultana Murata II (1421-1451). Odbacio je saradnju sa njegovim protivnicima, za razliku od vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa koji je, uprkos savetu svog oca, starog cara Manojla II da podrži Murata II, podržao uzurpatora Mustafu. Nakon što je sultan Murat II uhvatio i pogubio Mustafu u Jedrenu januara 1422. godine, car Jovan VIII je u novom sultanu stekao trajnog neprijatelja. 170 Pred Carigradom se 10. juna 1422. godine pojavila Muratova prethodnica koju je predvodio rumelijski begleberg Mihaloglu, sultan je stigao deset dana kasnije. Po ustaljenoj turskoj praksi, najpre su pljačkali gradsku okolinu. 171 Poverivši upravu nad prestonicom bratu Konstantinu Dragašu, car Jovan VIII je procenio da je neophodno da pođe kralju Žigmundu kako bi ga ubedio da na bilo kakav način pritekne u pomoć Carigradu. Car Jovan VIII se ukrcao na brod 14. novembra 1423. godine i prvo je stigao u Veneciju i tamo predlagao da sa kraljem Žigmundom povedu ujedinjenu krstašku vojsku na Turke jer su oni nedavno doživeli težak poraz od Vlaha i Ugara. 172

Iako je to bio skromniji Žigmundov pohod protiv Osmanlija, vest o tome se brzo širila na susedne zemlje. Dubrovčani su oktobra 1423. godine sa zadovoljstvom isticali da su Turci „terrefacti“ zaslugom ugarske vojske. 173

Iz Mletaka je car Jovan VIII išao u Milano, Mantovu i Paviju, a u junu 1424. godine je stigao u Ugarsku, u kojoj je ostao osam nedelja. Sa kraljem Žigmundom se susreo ispred Budima, na pola milje od grada.

Za vreme pregovora između vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa i ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog, bio je u Budimu prisutan i srpski despot Stefan Lazarević. 174 Pošto je od husita pretrpeo poraz, kralj Žigmund je mislio da će popraviti svoj ugled ako ide u rat protiv Turaka. Ali da bi sa sultanom zaratio, kralj Žigmund je prvo morao da raskine sa njim sklopljen mir na pet godina, za šta on tada nije bio raspoložen, jer je bio suočen sa činjenicom da zbog nedostatka novca i brodova ne može uspešno ratovati i protiv husita i protiv Osmanlija. Nastojanje cara Jovana VIII da Žigmunda približi Veneciji i da ga zagreje za zajedničku akciju protiv Murata II, ostalo je trenutno bez uspeha jer je Žigmund tek u oktobru 1425. godine uputio predloge u Mletke oko stvaranja saveza. Mletački senat se sa tim složio 30. oktobra, ali u tome nije bilo nikakve zasluge vizantijskog cara. 175

Na dvoru ugarskog kralja, bilo je govora i o crkvenoj uniji. Nekoliko godina kasnije, kada se car Jovan VIII zalagao za učešće Vizantinaca na budućem saboru u Ferari, podsetio se kako mu je Žigmund u Budimu rekao: „Pobrini se da ostvariš uniju. Ukoliko to učiniš, takođe ćeš da preobratiš i ovu crkvu, jer naši su odstupili u mnogim pitanjima dok oni iz istočne crkve imaju bolje držanje. Ako dakle, uniju sklopiš i naše ćeš da popraviš.“ Car Jovan VIII je zatim pomenuo kako je predlog ugarskog vladara bio za pohvalu i kako je kralj u svojoj dobronamernosti i blagonaklonosti prema Vizantijskom carstvu predložio da će upravo njega učiniti naslednikom vlastite države. Međutim, tu ponudu o nasleđivanju treba shvatiti kao potrebu cara Jovana VIII da stvori iluziju o obnavljanju starog sna o vaseljenskoj ulozi Carstva, kako bi dobio podršku Vizantinaca za odlazak na sabor. 176 Pregovori cara Jovana VIII i kralja Žigmunda su završeni tako što su priređene svečanosti. Na njima je despot Stefan Lazarević, kao junak na glasu, po utvrđenom ceremonijalu, proizveo nekoliko ugarskih plamića za vitezove. 177 Novi sultan Murat II je strahovao da će vizantijski car ustupiti Mletačkoj republici Carigrad. Zbog toga je u odsustvu cara Jovana VIII, posredstvom carice – majke Jelene Dragaš, sklopio mir 20. januara 1424. godine. Iako se Murat II odlučio na ovaj korak, uslove mira je nametnuo sultan, a ne Vizantija. Nametnuo je Carigradu danak od 100.000 aspri godišnje i Vizantija je ponovo postala vazalna država. Uprkos sklopljenom miru, Muratove čete su upadale na Peloponez, koji je sultan, iako u vazalnom položaju, verovatno odvojeno tretirao od Carigrada i Trakije. 178

Sultan Murat II nije poštovao ni primirje koje je načinjeno s Ugarskom, pa su u maju i junu 1424. godine upali u Vlašku kako bi proterali Žigmundovog štićenika i Dana i doveli vojvodu Radula. I maju su provalili i u Bosnu. Ove turske akcije kao i molba cara Jovana VIII nagnali su kralja Žigmunda da izrazi spremnost da naredne godine opremi veliku vojsku protiv Turaka i o tome je iz Budima pisao Pipu Spanu od Ozore, zapovedniku Temišvara. 179

Novi sultan je sa podozrenjem posmatrao despotove veze s Ugarskom. Vesti o njima stizale su na Portu sa raznih strana pa i iz Srbije. Doneo ih je turski poslanik iz Budima 1424. godine. To je uticalo da sultan krene u napad.

U leto 1425. godine, sultan Murat II uputio je svog poslanika u Srbiju da ispita tamošnje prilike. Stefan je tada bio u Ugarskoj, a kada se vratio, nije hteo (po Žigmundovom savetu) da primi poslanika. Naredio je da se gradovi pripreme za odbranu. Početkom oktobra 1425. fodine, despot Stefan je ubrzano nabavljao barut i oružje u Dubrovniku. 180 Despot Stefan je pokušao da spreči rat, ali njegovi poslanici u Sofiji nisu mogli da izmene stanje. Turska vojska je preko Pirota i Niša prodrla u Pomoravlje i došla do Kruševca.

Srpskoj vojsci pružila je pomoć ugarska vojska koju je vodio Pipo Spano, a koji je osim u Srbiji ratovao i u Vlaškoj.

Borbe su završene pregovorima između srpskog despota i turskog sultana. Nema podataka o sadržaju sporazuma, ali se turska vojska ipak povukla iz Srbije. 181 Iz Srbije se sultan otisnuo preko Dunava u Vlašku i napao vojvodu Dana. Ovaj je pobegao u Erdelj, pa je sultan zauzeo celu Vlašku i u njoj postavio vojvodu Radula zvanog Prazna glava, uz pogodbu da bude sultanov vazal.

Posle turskog napada na Srbiju, u jesen 1425. godine, na redu je bio sukob sa Bosnom jer su se Bosanci teško mirili sa gubitkom Srebrnice. Već je na bosanskom stanku 1415. godine bilo odlučeno da se ona preotme despotu, pa se samo čekala pogodna prilika, a ona se ukazala tek 1425. godine. Kralj Tvrtko II je iskoristio napad Turaka na Srbiju i sa odredima verne vlastele iz Podrinja (među kojima su se naročito isticali Dinjičići) napao Srebrnicu. Despotova posada, stanovništvo i dubrovački trgovci, povukli su se u tvrđavu Srebrenik, čije je bombardovanje naredio kralj Tvrtko II, uzdajući se u nepremostivost Drine (zbog jesenjih kiša) i nemogućnost pristizanja despotovih trupa u pomoć. Pošto je došlo do povlačenja turske vojske iz Srbije, na ogromno iznenađenje bosanskog kralja, despot Stefan je u jesen 1425. godine prešao Drinu i pojavio se pred Srebrnicom. Goneći bosanskog kralja, despot Stefan je prodro duboko u „bosanske krajeve“ i opljačkao ih. Kralj Tvrtko II se sklonio u jedan od svojih tvrdih gradova odakle je preko poslanika od despota zatražio mir. 182

Krajem marta ili početkom aprila 1426. godine, despot Stefan je otišao u Ugarsku. U maju 1426. godine, despot Stefan je bio u Ugarskoj, poslednji put. Sastao se sa ugarskim kraljem Žigmundom u banji Tati u Komoranskoj županiji. Pojedinosti pregovora nisu poznate. Prvobitna isprava nije sačuvana, postoje samo vidljivo prerađeni pozniji prepisi. Despot Stefan je izgleda od ugarskog kralja zahtevao da prizna Đurđa Brankovića za njegovog naslednika i da ga uvrsti u red ugarske vlastele, jer bi tako imao pravo nasleđa despotovih poseda u Ugarskoj. Kao uslov za to, ugarski kralj je tražio da se obnove vazalni odnosi koji su vezivali Srbiju s Ugarskom i da nakon Stefanove smrti, ako nema potomaka, Ugarskoj budu vraćeni Beograd, Golubac i Mačva, kao i krajevi zapadno od Drine. Đurađ će dolaziti na ugarske sabore i davaće vojnu pomoć ugarskom kralju.

Isprava u Tati je otvoreno pismo (litterae patents) kojim se privremeno reguliše jedno pitanje sa tim da se naknadno o tome izda svečana povelja. 183 Krajem maja, despot Stefan se vratio iz Ugarske i u Rudničkoj Srebrnici (kod Stragara) je sazvao državni sabor 25. jula 1426. godine. Pred okupljenom vlastelom i predstavnicima crkve, despot Stefan je odredio Đurđa Brankovića za svog naslednika, blagoslovio ga i rekao: „Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene.“ Tako je Đurađ kao naslednik prestola „mladi gospodin“ i bio je sa suprugom Jerinom poslat u Zetu, gde je stigao u prvoj polovini avgusta 1426. godine. 184

Dok je još despot Stefan bio u Tati, sultan Murat II je uputio u Srbiju poslanika. Početkom juna 1426. godine, videvši da njegov poslanik nije primljen na despotovom dvoru, sultan je napao i osvojio Kruševac. Zbog toga je srpski despot, nakon povratka iz Ugarske, tražio pomoć od kralja Žigmunda. Međutim, iako su poslanici zatekli Pipa Spana u Tati, on je ubrzo bio upućen u Vlašku.

Krajem leta 1426. godine, despot Stefan je preko Đurđa Brankovića, koji je tada bio u Zeti, nudio Veneciji posredničke usluge kod Murata II radi sklapanja mletačkoturskog mira. 185

U jesen 1426. godine, pretila je Žigmundu opasnost da od Turaka izgubi Vlašku, Srbiju i Bosnu. Stoga je bio prinuđen da se uoči zime pripremi za veliki rat. Dana 7. novembra 1426. godine pisao je iz Lipe u Temišvarskoj županiji slavonskom banu i celjskom grofu Hermanu II da odgodi sve parnice Ivana i Vladislava Tituševića, kraljevih dvorjana jer će zajedno sa kraljem poći u Erdelj i Vlašku na odbranu državnih granica. U decembru 1426. godine, sakupila se vojska u Erdelju gde je uz kralja bila i kraljica Barbara. Pipo Spano je odneo pobedu kod Silistrije, ali je umro u Lipi 26. decembra iste godine. Na njegovo mesto kralj Žigmund je postavio ranijeg đurskog župana Stefana Rozgonija. Kralj je uglavnom boravio oko Brašova, na erdeljsko-vlaškoj granici. Oko kralja su bili okupljeni najznačajniji ugarski velikaši: Ivan Morovićki, knez Vladislav Blagajski, braća Ivan i Ladislav Titušević, Stefan Rozgoni, vlaški vojvoda Dan, portugalski princ Petar.

Po najvećoj hladnoći, u januaru 1427. godine, hrišćanska vojska je zajedno sa vlaškim vojvodom Danom prešla gorske klance u Erdelju i spustila se u vlašku niziju. Na čelu vojske se kao počasni vojvoda nalazio portugalski princ Petar, a stvarni vođa bio je Ivan Morović. Kralj Žigmund i kraljica Barbara ostali su u Erdelju, boraveći uglavnom u Brašovu. Cilj hrišćanske vojske (u kojoj je osim Ugara bilo i Hrvata i Poljaka) bio je da zbaci i zarobi Radula i vrati Dana. Krajem aprila i početkom maja 1427. godine, Žigmundovom vojskovođi na ovom delu ratišta Ivanu Moroviću, pošlo je za rukom da protera Radula i vrati Dana. Rat u Vlaškoj završen je aprila 1427. godine. 186 Nekoliko meseci kasnije, kralj Žigmund je u Erdelju izdao darovnice Ivanu Moroviću i Vladislavu Blagajskom. U darovnici za Morovića nabrojao je zasluge Morovića u poslednjem ratu i istakao kako je Morović „usred najljuće zime poveo brojnu četu (turma copiosa) o svom trošku u rat, kako je zajedno sa svojom družinom podnosio glad, vrlo žestoku zimu i mnoge druge nevolje, kako je Radula i Turke iz Vlaške proterao, vratio Dana, te mnoge Vlahe koji su pristali uz Radula i Turke, prinudio da se ponovo pokore kralju. 187 Kralj Žigmund i kraljica Barbara su iz Erdelja došli u Vlašku.

Početkom 1427. godine, sultan Murat II je ponovo napao Srbiju. U februaru iste godine bilo je opsednuto Novo Brdo. Glavni cilj Turaka bio je da ga osvoje, jer je svojim bogatstvom privlačilo pažnju osvajača. Izgovor Turcima za napad bilo je despotovo vezivanje za Ugre. Srbi su zajedno sa Dubrovčanima pružali otpor iz Novog Brda i Prizrena. Dubrovčani su slali poruke Žigmundu da se jedino uzdaju u Žigmundovu pomoć. 188 Napadi Turaka su trajali više meseci. Najkasnije u leto 1427. godine zahvatili su Pomoravlje.

Za to vreme u Srbiji je trajala opsada Novog Brda. Tursko haranje je zahvatilo celu Srbiju. Dok je turski napad još trajao, krajem marta ili početkom aprila 1427. godine ponovo je došlo do pobune u Srebrnici. Pobunili su se rudari protiv despotovog nadzornika u tom gradu. Njega je despot postavio da nadgleda proizvodnju rude i sprovođenje despotovih naređenja. Rudari su nezadovoljni držanjem nadzornika (despotovog vlastelina Vladislava) kao i merama despota Stefana bacili nadzornika sa „palate“ verovatno upravne zgrade u Srebrnici i ubili. Nezadovoljstvo se proširilo na stanovništvo Srebrnice i tako ugrozilo sistem despotske vlasti u tom kraju. Despot Stefan je sa vojskom došao u Srebrnicu i krvavo ugušio pobunu. Mnogi su bili pohvatani i osakaćeni. Stradali su i Dubrovčani jer je despot posumnjao da su oni bili umešani u zaveru i ubistvo njegovog vlastelina Vladislava. Dubrovačka vlada je uputila poslanike da dokaže da su dubrovački trgovci nedužni i nepravedno izloženi stradanju. Posredovali su i Đurađ Branković i Sandalj Hranić, ali despot je bio neumoljiv. 189 Za vreme boravka u Šumadiji, u subotu 19. jula 1427. godine, na putu za Beograd, u mestu Glavica, u blizini Kragujevca, umro je od moždanog udara despot Stefan Lazarević. Glas o njegovoj smrti stigao je u Dubrovnik krajem jula 1427. godine. U pismu od 31. jula 1427. godine, obavestili su kralja Žigmunda o smrti despota Stefana i molili ga da piše novom srpskom despotu Đurđu i da mu preporuči njihov grad. 190

U trenutku smrti despota Stefana, Đurađ Branković se nalazio u Zeti, a ugarski kralj Žigmund u Vlaškoj. Kada su čuli za despotovu smrt, obojica su tada krenuli ka Beogradu.