Корисник:Кардам/песак

Упркос погибији султана Мурата I на Косову пољу на Видовдан 1389. године, Османско царство било је тада у сталном војничком успону и ширењу. Старији Лазарев син Стефан, као дванаестогодишњи дечак , доживео је Косовску битку, очеву погибију и трагичне последице тих догађаја. Наследио је престо и титулу кнеза, али је због малолетства у његово име владала мудра и енергична кнегиња Милица, све до 1393. године када се замонашила. Као монахиња Јевгенија требало је да сву власт пренесе свом сину који је по тадашњем схватању требало и формално, самостално да влада. Међутим, то се догодило само формално, док је у стварности она и даље била активна у државним пословима и вршењу власти.

Страх и неизвесност покосовских година били су преломни за Стефанову рану младост, стално у приликама у којима је рат потискивао све облике живота. Убрзо, након Косовске битке, угарски краљ Жигмунд је ступио на тле некадашње области кнеза Лазара како би је казнио, због помагања његових противника и како би је тада обезглављену потчинио својој власти. Косовска битка и погибија кнеза Лазара промениле су политичку ситуацију на јужним границама. У трагању за разлогом Жигмундовог напада на Србију морамо узети у обзир чињеницу да област кнеза Лазара по свом пореклу није била јединствена територија. Њени северни крајеви, подручје Београда, Мачве и Браничева, по државно-правном положају били су саставни делови угарске државе. Угарски владари су и раније покретали походе у случају смрти великаша (у тзв. споредним покрајинама своје краљевине) или заповедника важних пограничних утврђења на подручју Угарске краљевине у ужем смислу. Такве походе предузимали су Жигмундови претходници (краљ Карло Роберт), али и владари после Жигмунда (његов унук краљ Ладислав Посмрче). Радило се о систематској политици угарских краљева.

Жигмундов став да нападне Србију, изазвала је силом наметнута и наговештена политика Србије о прихватању вазалних обавеза према Турцима. Он зато Србе назива побуњеницима јер је раније кнез Лазар имао вазалне обавезе према краљу Лудовику I. Осим тога, желео је да искористи ситуацију и поврати што више територија северозападне Србије на коју су угарски краљеви одувек полагали право. Агресивна политика краља Жигмунда била је логичан потез из угла једног суверена према својим вазалима.

Напад на Србију краљ Жигмунд је добро припремио. Окупио је већину угарских световник и црквених државних барона који су у рат ишли на челу својих бандерија сакупљених по жупанијама.

У походу су учествовали браћа Канижаи, Стефан (Иштван), Иван (Јанош), као и њихов брат надбискуп, такође Иван. Стефан Канижаи био је краљевски таверник, секељски и шопронски жупан. Осим браће Канижаи ту су још били и палатин Стефан Лацковић (Иштван Лацкфи), мачвански бан Никола Горјански Млађи (Миклош Гараи), крашовски и ковински жупан Стефан (Иштван) Корођи, жупан Зољома и Хонта Франк Сечењи, кастелан Чокакеа Ладислав Шарои, краљев пехарник Никола (Миклош) Перењи, краљевски вратар Леуштак Јолшваи, краљичин вратар Ференц Бебек, одреди ђерског и ердељског бискупа. Жигмунд је на Србију кренуо са око 3000 витезова, не рачунајући бројно људство које је чинило пратеће одреде и комору. За заповедника похода био је одређен бивши северински бан, искусни Стефан (Иштван) Лошонци.

У октобру 1389. године, краљ Жигмунд је са војском прешао Саву па преко Мачве стигао до Рудника и Груже, а онда је почетком новембра исте године опседао и освојио тврде градове Борач и Честин у Гружи, али их није дуго задржао. У борби за тврђаву Борач био је тешко рањен краљев дворски витез Иван Нађмихаљи који је био засут камењем и стрелама. Угарски краљ је 23. новембра био код реке Ломнице око Рудника где је издао једну повељу. Истог дана је издата и повеља у Ковину, али од стране краљеве канцеларије. Због зиме, краљ Жигмунд се вратио у Угарску и већ 1. децембра 1389. године био у Темишвару. Учеснике у овом походу, Жигмунд је обдарио поседима. Контрола над Борчем значила је контролу над Гружом и средишњим делом Шумадије, путевима који су повезивали област Рудника са југоисточним делом Моравске Србије, посебно са Крушевцом. Област Рудника била би тако одсечена од јужних делова државе Лазаревића.

Турци и сами оштећени погибијом султана Мурата I нису одмах после Косовског боја вршили упаде у Угарску. Тешко је хронолошки прихватити да су упади Срба и Турака у јужну Угарску (у Срем и Банат) почели пре овог Жигмундовог похода на Србију, као и признање турске власти. Према томе, догађаји који су сматрани њеним узроком, могли су да буду само последица.

Али такви су упади, без обзира да ли је краљ Жигмунд дао повода или не, ипак уследили јер су били део система експанзије Османске државе.

Преко својих посланика кнегиња Милица се у то време распитивала у Дубровнику да ли тамо може са децом и пратњом наћи прибежиште ако буде дошла у невољу. Међутим, кнегиња Милица није отишла у Дубровник, јер земљи нису претили само опасност и рат од Турака и Мађара, већ и међусобне борбе оних који су Милици и њеној деци били потчињени. Српска црква је у овим годинама одиграла кључну улогу, помажући Милици и младом кнезу Стефану у борби за наслеђе кнеза Лазара. У првим данима након Косовске битке, патријарх Спиридон (умро је 11. августа 1389. године) имао је значајну улогу за опстанак Лазаревића. По његовом савету, кнегиња Милица је окупила државни сабор.

Србија је после Косовске битке била сувише слаба да се брани и од Турака и од Угара. У тим околностима, српски двор је под утицајем угарске офанзиве, кренуо путем помирења са Турцима. Измирење Лазаревих наследника са Турцима уследило је крајем 1389. године, а пре средине 1390. године.

Срби су тада пристали да пусте турску војску у јужне српске градове, да Турцима дају помоћне одреде, да шаљу своје принчеве на османски двор и да се Оливера, најмлађа кћи кнеза Лазара, одведе у Бајазитов харем. Притиснута невољама у земљи и у окружењу, кнегиња Милица је одустала од Лазареве политике супротстављања Турцима. Ипак, кнегиња Милица је у периоду 1389 – 1391. године одиграла кључну улогу у борби за опстанак Лазаревића и за њихово право да наследе очеву државу. Уз то, када је Српска црква покренула канонизацију кнеза Лазара (1391), тим чином су Лазареви синови Стефан и Вук постали изданци светородне династије и тако оснажили своје право на наслеђе светог кнеза Лазара. Из наследног права додатно је тако био елиминисан зет Вук Бранковић и његови синови. У првој половини 1390. године удружени Срби и Турци су нападали угарске пограничне посаде, вршили упаде у Мачву, Срем, крашовску и тамишку област. Правдајући упаде у северну Србију турским упадима у Банат, краљ Жигмунд је предводио походе на Србију и у лето 1390. године и још наредне две године. Мађари су успели да потисну Турке, пређу на лађама Дунав, уђу у Браничево и допру до града Витовнице у лето 1390. године. У повељи краља Жигмунда, коју је издао тамишком жупану Ладиславу Шароију, у којој је реч о борбама у лето исте године, први пут се Турци помињу уз Србе, да су Турци и Срби били побеђени и да су изгубили пет застава које су као трофеји послате у град Зољом, у коме се Жигмунд налазио 23. јуна, а затим од 3 – 9 и од 22 – 25. јула. У другој половини 1390. године била је још једна српско-турска провала и то у близини Винковаца. Мачвански бан Стефан Лошонц и успео је да их заустави. Краљ Жигмунд је 3. новембра под Островицом, где лично предводи поход на Србију. Ту је издао једну повељу, а затим је 19 – 20. новембра био у Митровици. Ток овог јесењег похода не знамо. Вођен само против Срба, вероватно је поход био краткотрајан. У пролеће 1391. године, кнегиња Милица је послала своју кћер Оливеру султану Бајазиту у Дренопоље. Пратио ју је брат, кнез Стефан Лазаревић, који се тада и лично поклонио султану. Том приликом је од султана добио одобрење да се тело кнеза Лазара из Приштине пренесе у манастир Раваницу. У другој половини 1391. године, краљ Жигмунд је из Ердеља поново кренуо против Турака који су преко Саве упали у Сремску жупанију где је успео да их сузбије потоњи мачвански бан Иван Моровићки. У Срему је краљ Жигмунд био 19. и 28. септембра, затим 10. октобра. У свом логору на реци Сави био је 25. октобра 1391. године. Почетком 1392. године угарски краљ био је у Будиму и углавном у северним деловима краљевине. У пролеће 1392. године краљ Жигмунд је окупио војску и код Ковина прешао Дунав и ушао у Србију. За овај поход били су ангажовани Никола Горјански Млађи, пољски племић Шћибор Шћиборић, тренчински и пожунски жупан, немачки великаши Јост од Мерена, херцег Болко од Олцена и краљев рођак Вилхелм Цељски. За овај поход краљ Жигмунд је још придобио и надбискупа Канижаија, Леуштака Илошваија, мачванског бана Ђорђа Лацковића, Николу Јекелфалваија са браћом, синове Павла Кираљфалвија и још многе друге племиће. Сукоби су се одигравали на целом простору од Мачве до Браничева. Краљ Жигмунд је стигао до тврђаве Ждрело у теснацу Млаве, али се брзо повукао и у повратку опседао Голубац који је дошао у турске руке највероватније 1390. године и није био под српском влашћу у тренутку Косовске битке. За време опсаде Голупца био је тешко рањен Петар Перењи. Краљ Жигмунд је боравио у Браничеву јула и августа 1392. године. Како није могао проћи кроз кланац јер је страховао од заседе, краљ Жигмунд се пре 9. августа преко Дунава вратио у Угарску, а Николи Горјанском Млађем оставио одбрану јужне границе како не би султан Бајазит I покорио Влашку и Угарску. Овај поход, иако је био пажљиво припреман са учешћем многи великаша, није донео очекиване резултате.

У тим ратовањима Мађари су вратили територију Мачве која се у лето 1392. године помиње као угарска бановина подељена на дистрикте. Збивања из 1392. године не могу се сасвим разјаснити због непрецизне хронологије сукоба у Срему о коме говори краљ Жигмунд у повељи Ивану Моровићком од 24. августа 1392. године и то након свог повратка из похода. Захваљујући Турцима, Срби су након ових догађаја вратили утврђења која је раније заузео угарски краљ, па се ситуација у извесном смислу, у Србији стабилизовала. Ипак, Турци су наставили са упадима на Угарску територију, пљачкали је и пустошили током 1393. године. Пратећи кретање краља Жигмунда, може се видети да се он 1393. године кретао на релацији Будим – Трнава. Угарски краљ Жигмунд се убрзо након смрти краља Твртка I окренуо Босни. Наследника краља Твртка I, слабог Стефана Дабишу (1391-1395) принудио је на покорност. Међутим, у јулу 1393. године, краљ Дабиша је дозволио браћи Хорвати да у области Усоре, у граду Добору сакупе војску са којом ће преко Саве упасти у Славонију и тако обновити побуну. Забринути краљ Жигмунд је лично, у првој половини августа 1394. године са угарском војском, провалио у Босну у Усору. Са њим је био и Никола Горјански Млађи и његов брат Иван. Тада је заробио браћу Хорвати и одвео их у Угарску. Пре него што је дошао у Будим, на захтев супруге Марије, у Печују је мученичком смрћу казнио Иваниша Хорватија, док је Павла Хорватија прогнао у манастир, где је овај убрзо и умро. Али када је босански краљ Дабиша умро 7. септембра 1395. године, босанска господа нису за краља хтела Жигмунда, већ удовицу Јелену Грубу (1395-1398).

У зиму 1393-1394. године, млади српски кнез Стефан Лазаревић је учествовао на скупу Бајазитових хришћанских вазала у Серу. Одазвали су се византијски цар Манојло II Палеолог, његов савладар и синовац Јован VII, царев брат морејски деспот Теодор Палеолог, господин Константин Драгаш. Састанак је изнео на видело немоћ и неслогу хришћанских господара потчињених султану, раскол у царској породици, као и непосредне практичне намере султана Бајазита да освоји преостале грчке земље. Иако је првобитно имао намеру да побије ове учеснике скупа, султан Бајазит је од тога одустао јер су му хришћанске размирице биле од користи.

Иако није извесно да ли је још ко од словенских феудалаца и владара, изузев Стефана Лазаревића и Константина Драгаша, присуствовао скупу у Серу, његове последице су се осетиле на читавом Балканском полуострву. Султан, не само да је успео да учврсти свој ауторитет у унутрашњости Балкана, него је показивао намере за ширењем граница турске моћи и изван оквира полуострва. Краљ Жигмунд је у августу био близу Северина, затим у Сегедину, Чанаду, Темишвару, а крајем новембра у Бачу. Крајем XIV века, Угарска је доведена у положај прве небалканске и немедитеранске државе угрожене снажењем Османлија. Док је угарски краљ Жигмунд деловао у Босни, Турци су искористили прилику и заузели Трновску Бугарску (17. VII 1393), преко Дунава упадали у Влашку (1394) и у Тамишки Банат (1395). Током јануара и фебруара 1395. године краљ Жигмунд је напао Молдавију и за кратко време је вратио под угарску власт. Султан Бајазит I је почетком 1395. године, поново преко Дунава упао у Влашку, освојио Мали Никопољ (Turnuseverin), овладао Влашком и збацио војводу Мирчу (Mircea cel Mare, 1386-1418). У мају 1395. године, краљ Жигмунд је с Иваном Горјанским Млађим и Иваном Моровићким упао у Влашку, ослободио што су Турци освојили и Мирчу, који му се покорио, вратио на власт. У бици на Ровинама 17. маја 1395. године, у којој се као османски вазал борио кнез Стефан Лазаревић, показало се да Турци нису непобедиви. У Паризу је било одржано свечано благодарење у част хришћанске победе.

Овом битком, краљ Жигмунд је ојачао свој положај у Влашкој. Међутим, иако је била пораз султана Бајазита I, она није озбиљније ослабила његове снаге. Османски владар је ускоро умарширао у Никопољ, потчинио Добруџу, а његови гарнизони су контролисали прелаз преко Дунава.

Док је још био у Влашкој, краљу Жигмунду је стигла вест из Будима о смрти краљице Марије. Њеном смрћу нестало је Жигмундово право на угарску круну, на коју су право имали још и Маријина сестра Јадвига и њен муж, пољски краљ Владислав Јагелонац. Како би био избегнут грађански рат у Угарској, острогонски надбискуп Иван Канижаи, кога је краљ Жигмунд у свом одсуству одредио за намесника у Угарској, затворио је све кланце преко Карпата и послао нешто војске у Кошице. Након што се вратио из Влашке у Будим, краљ Жигмунд се није упутио у Босну већ у Чешку како би се заједно са братом Вацлавом борио за царску круну. Пошто је у Босни смрћу краља Дабише (7. септембра 1395. године), дошло до промене на престолу, краљ Жигмунд је компромисом, на босанском престолу оставио Дабишину жену Јелену, па су његова права на босанску круну остала на снази, а крунисање одложено.

У пролеће и лето 1396. године, Турци су поново нападали по Тамишкој и Крашовској жупанији, одакле их је потиснуо тамишки жупан Никола Марцали.

Забринут због османског надирања, краљ Жигмунд је у лето 1396. године позвао хришћане на заједничку акцију против Турака. Његов план био је да са француском војском пређе балканске кланце, да преко Тракије избију на Егејско море где би се онда сјединили са византијском и млетачком флотом и затим предузели заједничке акције против Турака. Папа Бонифације IX (1389 - 1404) прогласио је крсташки рат и позвао феудалце западне Европе у поход против неверника, Папином позиву одазвао се велики број витезова из Француске, Бургундије, Немачке, Енглеске. Идеја о крсташком рату наишла је нарочито на погодно тле у Бургундији, из које је међу крсташима, потицао најзнатнији део западних ритера. У основи крајњи циљ, хришћанских витезова био је да, пошто невернике одбаце с угарске границе, продру и заузму све земље које се простиру до Сирије и Христовог гроба.

Крсташи су се прикључили угарској војсци у Будиму. Предвођена угарским краљем Жигмундом војска је личила више на руљу од 60.000 људи који су кренули у авантуру и пљачку, него на крсташку војску у одбрани хришћанства. Крајем августа 1396. године, војска се кретала долином Дунава све до Видина кога су освојили од Турака. Почетком септембра крсташи су започели опсаду тврђаве Никопољ (данас село Никјуп). До одлучујуће битке дошло је 26. септембра 1396. године.

Млађи француски витезови нису послушали савете својих старијих сународника и Мађара, већ су хтели да једним коњичким јуришем униште турску војску коју је предводио султан Бајазит I. Након почетних успеха, њихов напад су уништиле трупе османских спахија и јаничара које су прешле у противнапад. Османлијска коњица искористила је панику која је захватила Французе када су видели да се пораз не може избећи. Власи и Трансилванци почели су напуштати Угре и прелазити на страну Османлија. Одлучујућу улогу за победу Турака имао је Бајазитов вазал, млади српски кнез Стефан Лазаревић који се са својих 5.000 оклопника сударио с одредом краља Жигмунда и оборио угарску заставу.

За хришћане битка је била катастрофална. Највећи број их је изгинуо, неки су погубљени, или су пали у заробљеништво. Мали број хришћана се вратио кући. Угарски краљ Жигмунд се једва спасао са бојишта. Успео је да се склони у кућу једне дубровачке породице близу Никопоља. Они су му дали дукате како би могао да се врати у Угарску. Заједно са Николом Горјанским Млађим, Иваном Моровићким и Херманом Цељским, краљ Жигмунд успео је да се укрца на галије родоских витезова које су биле усидрене на Дунаву. Како је млетачка помоћ Никопољу кренула касно, млетачки адмирал Томазо Моцениго кренуо је кроз Црно море и када је стигао на ушће Дунава, прихватио је са бродића потученог Жигмунда и одвео га до Цариграда. Обишавши Пелопонез, краљ Жигмунд је стигао до Локрума 18. децембра, затим у Дубровник у коме је провео Божић и на поклон добио 2.000 дуката и данак за две године унапред. Након тога, наставио је пут и почетком 1397. године стигао је у Сплит. Ту је наградио млетачког капетана Моценига који га је возио са 1.000 дуката. Затим је преко Сења и Загреба, крајем марта 1397. године стигао у Будим.

Султан Бајазит I је после Никопоља разорио Београд, Земун, Сремску Митровицу, а многе становнике из Сремске Митровице је раселио и заробио. Турци су успели да из Посавине пређу у Подравину и продру чак до Птуја.

Победом код Никопоља султан Бајазит I се учвррстио на обалама Дунава, уклонио несигурног вазала у облику тзв. Видинске царевине и понизивши угарског краља Жигмунда, заокружио турске победе на Балкану. Илузије о могућем протеривању Османлија победом у само једној бици, биле су за дуго времена распршене и западни владари су се вратили поново својим проблемима. Међутим, замисао о крсташком походу није била сасвим напуштена.

Заробљене западноевропске ритере Турци су након Никопоља одвели у Анадолију. У широко заснованој акцији ослобађања хришћанских ритера, главну улогу су имали Млечани и Ђеновљани. Али, у те врло уносне послове умешали су се и Дубровчани, па су се многи француски заробљеници преко Дубровника вратили у Француску.

Нема података о отвореном непријатељству између Лазаревића и Бранковића након Косовске битке. Зна се да Вук Бранковић није хтео да призна врховну власт кнегиње Милице и њеног сина јер се надао да ће после Косова преузети водећу улогу у Србији. Пре Косовске битке, Вук Бранковић, ожењен најстаријом кћерком кнеза Лазара, држао је многе значајне градове, руднике и привредна седишта као што су Призрен, Пећ, Сјеница, Звечан, Вучитрн, Скопље, Брсково и Трепча, а престоница му је била у Приштини. Након Косовске битке, господин Вук Бранковић остао је да привремено неуздрман суверено господари својим областима на Косову и у Полимљу све до 1392. године. Његова област која је стварана паралелно са државом кнеза Лазара, после Косовске битке била је знатно чвршћа у односу на Моравску Србију. Значајну подршку Вук Бранковић је имао од хиландарског братства у коме се налазио његов брат Герасим. Преузимањем немањићких традиција Вук је у првом тренутку употпунио празнину насталу погибијом кнеза Лазара. У прилог Вуковог преимућства је и пуномоћје које је краљ Жигмунд издао 7. јула 1389. године Николи Горјанском Млађем да преговара са Вуком Бранковићем са којим је иначе био у добрим односима. Према тексту се види да је Никола одлазио „племенитом господину Вуку, војводи и зету велможнога мужа Лазара, кнеза Рашке“ са задатком да преговара о стварима „које су на корист вашу и Рашке земље“. Краљ Жигмунд је наиме настојао да заустави повећање броја хришћанских вазала према Турцима који су могли да угрозе његове границе. Тражио је савезнике који би спречили ширење Османлија и зато је успоставио контакте са Вуком како би били обновљени вазалски односи са Бранковићима. Осим тога, краљ Жигмунд је бар формално истакао Вуков суверенитет у односу на Лазаревиће чија је област, Моравска Србија, била третирана готово као краљев феудални домен.

За Вука Бранковића су били забринути и Дубровчани. Он се након битке обраћао Дубровачкој влади са молбом да прими његову ризницу у поклад и пружи склониште њему и његовој жени Мари и деци Гргуру, Ђурђу и Лазару. Дубровчани су му у мају 1390. године обећали склониште у њиховом граду на неограничено време у случају да не може држати српску земљу. Дали су му реч да га неће издати, нити учинити ниједног лукавства, да њега и његову породицу неће дати никоме на свету. Буде ли се десило да због овог гостопримства имају потешкоћа и запрети им опасност, Дубровчани ће онда све отпратити „коуда рече господин Влкь“. Дубровчани су још обећали Вуку да у Дубровнику може подићи цркву своје вере. 30 Вук Бранковић није отишао у Дубровник, али је зато тамо послао своју ризницу јер је мислио да је Дубровник најсигурније место када дође до невоље. Све до смрти пружао је Вук Бранковић отпор Турцима. Међутим, није могао избећи судбину турског вазала. Већ у јануару 1392. године, Турци су од њега одузели Скопље које је постало важно упориште за даља освајања према северу. Ту се учврстио Бајазитов војсковођа ЈигитПаша, или Пашаит који се одмах почео мешати у односе међу домаћим феудалцима. У таквим околностима, Вук је морао да прихвати преговоре са султаном Бајазитом I, те је у новембру исте године примио вазалне обавезе што је значило плаћање данка и учествовање у турским војним походима. Сужавање суверенитета његове територије није се одмах одразило и на међународни политички положај. Османска држава је од почетка последње деценије XIV века пролазила кроз период своје унутрашње реорганизације па је прошло још неколико година до коначног пада Вука Бранковића.

Но и поред тога, он није био веран вазал Турцима. Није учествовао на скупу у Серу, у зиму 1393/4. године, као ни у бици на Ровинама (у мају 1395. године) где су као турски вазали погинули краљ Марко и Константин Драгаш, а учествовали су кнез Стефан Лазаревић и Константин Балшић. Такође, Вук Бранковић није учествовао ни у бици код Никопоља следеће године. Током 1396. године, Турци су заузели Приштину и скоро све земље Бранковића. Иако је пружао отпор, Вук је пао у руке султана и остао је у сужањству до краја живота. У турској тамници је умро 6. октобра 1397. године.

Највећи део његових земаља, од Дечана до Приштине, султан је поклонио Лазаревићима, задржавши за себе само стратешки важне тврђаве. Вуковој жени и деци дао је само толико поседа да би могли некако живети, Бранковићима је остало само породично имање у Дреници са Вучитрном и Трепчом.

После пада Вука Бранковића, Босна је постала приступачнија Турцима који су надзирали путеве преко Косова и кроз долину Лима. У јануару 1398. године, турска војска је под заповедништвом Махмут паше Анђеловића била у Босни. Са њом је био и кнез Стефан Лазаревић. Због велике хладноће, турска војска је претрпела пораз. Великаши које је кнез Лазар хтео да потчини сада су покушали да се са кнезом Стефаном изједначе и измакну његовој власти. Пред султаном Бајазитом I су оптуживали Стефана да му није веран вазал и да је ступио у пријатељске везе с Угрима, а и због неуспеха у Босни.

У пролеће 1398. године побунили су се Никола Зојић и Новак Белоцрквић. Никола Зојић био је војвода. Његова баштина била је у Рудничкој Сребрници, где је касније одржан сабор на коме је Стефан одредио сестрића Ђурђа за свог наследника. Стара Рудничка Сребрница је данашње село Рамаћа код Страгара. Територија којом је Зојић господарио била је стратешка регија одбране Моравске Србије од угарских напада. Значај војводе Зојића био је у великој мери везан не само за геостатешки положај територије којом је господарио већ је она обухватала и рударске центре, трговачке колоније, ковницу новца, утврђења. Промене у Зојићевом положају према кнезу Стефану биле су директно везане за Бајазитову политику према својим вазалима што је подразумевало прерасподелу утицаја унутар Моравске Србије уз давање подршке властели која је исказала лојалност Османлијама и била спремна да самостално извршава своје вазалне обавезе. Војвода Никола Зојић је код султана Бајазита I стекао поверење јер је учествовао у сузбијању угарских упада у област Рудника па га је султан искористио као политичку противтежу прековременом јачању кнеза Стефана Лазаревића и његовом могућем везивању за Угре. Новак Белоцрквић био је војвода из Топлице и старији човек када је подигао побуну, Када је завера била откривена, Зојић је побегао у оближњи град Островицу. Главу је сачувао само захваљујући родбинским везама са Лазаревићима. Са женом и четири кћери се релативно млад замонашио и од тада му се изгубио сваки траг. Новак Белоцрквић је побуну платио главом. Радикалан одговор на преврат окончао је започети процес осамостаљења старог војног племства кнеза Лазара које је довело у питање опстанак Моравске Србије. Крајем априла и почетком маја 1398. године, султану у Сер, кренуле су да бране Стефана од оптужби, мајка монахиња Јевгенија и њена рођака монахиња Јефимија. Успеле су да врате султаново поверење у Стефана па је у октобру исте године кнез Стефан отишао Бајазиту да се оправда. Султан је био задивљен Стефановим искреним кајањем, па се кнез Стефан вратио у Србију „вьсакою чьстию оукрашен“. Све ово је имало за последицу јачање Миличине моћи, али и веће улоге у вршењу власти Стефановог брата Вука. Догађаји из 1398. године били су последња Миличина одбрана Лазаревог наслеђа, овог пута угроженог непромишљеном акцијом кнеза Стефана. Вештом дипломатском акцијом на Бајазитовом двору, отклонила је кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) опасност да буду одузете земље Лазаревића, на сличан начин како се то десило наследницима Вука Бранковића.

Након Никопоља, дуго се није знало шта се дешава са краљем Жигмундом. То је искористило угарско-хрватско племство које је предвођено баном Стефаном II Лацковићем (господарем Међимурја и Чаковца) за краља изабрало Ладислава Напуљског, сина Карла Драчког. Када се Жигмунд вратио у Угарску и сазнао за догађаје, сазвао је сабор у Крижевцима за 27. фебруар 1397. године како би умирио побуњено племство.

На сабор је био доведен (на превару) и Стефан II Лацковић. Био је иначе један од Жигмундових војсковођа код Никопоља. На сабор је дошао пошто му је краљ Жигмунд послао гаранцију (salvum conductum) о краљевој заштити на сабору. У бурној расправи Мађари су оптужили Лацковића за издају код Никопоља, па су краљеве присталице сасекле бана Лацковића, његовог синовца Андрију и многе хрватске племиће. Његове поседе краљ Жигмунд је дао браћи Николи и Ивану Горјанском и грофу, свом будућем тасту, Херману II Цељском. У октобру 1397 године на сабору у Темишвару (29. септембра до 26. октобра 1397. године), Жигмунд је донео законе који су били на штету повластица домаћег племства – на највише државне положаје, али и ниже, доводио је странце. 38 После Никопоља, краљ Жигмунд се не среће на територији јужне Угарске и Србије. Током 1397. године Угри су ипак под вођством Петра Перењија који је тада био жупан Земплена и Унгвара продрли до тврђаве Неваде као и до Честина у централној Србији. То би значило да Борач и Честин после 1389. године нису били угарски и да се граница често мењала. Због турских претњи и 1398. године, краљ Жигмунд је чак десет дана био у Бачу (2 – 12. фебруара), затим у Ђакову, Илоку и Горјанима, Земуну, 30. септембра у Бечкереку, поново у Илоку, а од 30. октобра до 5. новембра у Бачу.

Током 1398. године краљ Жигмунд је поново интервенисао у Босни јер је вољом босанске властеле, након смрти краљице Јелене, за новог босанског краља био изабран Стефан Остоја (1398-1404, 1409-1418).

Тако је био нарушен Ђаковачки уговор па краљ Жигмунд није могао да врши власт и у Босни. Након неуспеха у Босни, краљ Жигмунд се вратио у Вишеград и Будим где се налазио до друге половине фебруара 1399. године. Затим је крајем 1399. године отишао у Чешку како би помогао брату Вацлаву да се врати на престо. Током целе 1400. године, тумарао је по Чешкој и Моравској. Вратио се у децембру исте године. 39 Међутим, када се вратио у Угарску, присталице краља Ладислава Напуљског, позивајући се на кршење одлука донетих на угарским саборима у Крижевцима и у Темишвару, извршили су дворски удар 28. априла 1401. године и краља Жигмунда лишили престола. Заточили су га у тврђаву Вишеград, али угарски барони нису могли да се одлуче кога да доведу на угарски престо. Јер, осим Ладислава Напуљског (на чијој страни је био и папа Бонифације IX), присталице су имали и пољски краљ Владислав II Јагелонац (али Јадвига је умрла још 17. јула 1399. године), несуђени Јадвигин муж Вилхелм Хабзбуршки, а било је и оних који су хтели да на престо доведу неког од домаћег племства. Неслогу је искористио Никола Горјански Млађи и закључио је споразум са завереницима. Они су му на чување предали краља Жигмунда, а Горјански Млађи је њима као таоце предао сина Николу и брата Ивана, обећавши да неће пустити Жигмунда. Наравно, Никола Горјански Млађи није одржао обећање и тајно је краља Жигмунда пребацио из Вишеграда у град Шиклош у Барању, у првој половини августа 1401. године. Затим је уз помоћ краљевог брата Вацлава, племства Моравске и Чешке, Ивана Моровићког, омогућио Жигмундов повратак на престо. Средином октобра 1401. године, краљ Жигмунд је био на слободи и за 29. октобар сазвао је сабор у Папи, близу Столног Београда. На сабору су угарски великаши поново прихватили Жигмунда за краља Угарске, а он је обећао да ће отпустити странце из државних служби и амнестирати оне који су га заточили и дати им највише државне положаје. Помоћ и подршку краљу Жигмунду у борби за његов повратак на угарски престо пружио је и гроф Херман II Цељски, чијом се деветогодишњом ћерком Барбаром, у ово време након ослобађања Жигмунд верио. Затим је почетком 1402. године краљ Жигмунд поново отишао у Чешку. Тамо је заробио брата Вацлава и Чешком сам завладао.

Затим је отишао у Беч, и хабзбуршким војводама Вилхелму, Алберту IV и Ернесту, 9. августа 1402. године предао на чување Вацлава, а 16. августа са њима склопио савез о наслеђивању угарског престола за случај да умре без мушког потомства.

Почетком септембра издао је повељу о томе да ако умре без законитих мушких потомака, Краљевство Угарске припадне војводи Алберту IV као законитом наследнику и баштинику. Такође, ако би имао кћери, обавезао је Алберта да их поуда уз велики мираз. Да би остварио своју одлуку, краљ Жигмунд је морао да сазове сабор и добије сагласност сталежа. Сабор се састао у Пожуну у првој половини септембра 1402. године. Сталежи су тек 21. септембра потписали исправу којом су војводи Алберту признали наследство престола у случају да краљ Жигмунд не буде имао мушких потомака. Потписали су и печатима потврдили 110 великаша, прелата и племића, затим заступници градова Пожуна и Шопрона. Након тога, краљ Жигмунд је 23. септембра 1402. године прогласио Алберта за свог заменика и губернатора Угарске, обећао му и посебну резиденцију, као и годишњи доходак од дванаест хиљада златних угарских форинти.

Покрет Напуљске странке против краља Жигмунда и опасност од Турака на крају XIV и почетком XV века, тражили су велике жртве и напоре да се отклони опасност споља и одржи мир и поредак унутар земље. Како је угарско племство сужавало моћ владара, Жигмунд је морао да често сазива угарске дијете на којима су поред представника племства и свештенства, учествовали и представници слободних краљевских градова. Велика политичка моћ магната била је значајна за даљи политички развитак Угарске, али ипак није дошло до стварања самосталних феудалних територија. Дворска достојанства и функције у државној управи се нису наслеђивала, већ су се морала изнова стицати. Утицај магната у служби краља, у Жигмундово време, деловало је у правцу централизације и учвршћивања владарских права. Али тај утицај се исто тако могао окренутио против краља и тада је деловао у правцу ограничења краљеве власти, а јачања снаге и ауторитета сталешких сабора.

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И УГАРСКА ОД 1402. ДО 1427. ГОДИНЕ

У пролеће 1401. године, султан Бајазит I је прекинуо опсаду Цариграда започету још 1394. године, како би се припремио за обрачун са Монголима. Византијски цар Манојло II Палеолог (1391 – 1425) је још у децембру 1399. године одлучио да крене на Запад како би изложио стварно стање после турских освајања, препустивши власт свом синовцу и некадашњем непријатељу Јовану VII. Регент је бранио Цариград најбоље што је могао, али је изгубивши сваку наду, обећао Бајазиту да ће му предати град ако овај победи Тамерлана. Монголски владар Тимур, који је носио надимак Ленк (тур. ћопави), а на Западу познат под именом Тамерлан, био је свиреп, велики стратег, његови походи остављали су пустош и зверства. Био је у добрим односима са Византијом. Желећи да избегне низ мањих сукоба, Тамерлан је најпре стигао у Кајсери, а затим у Ангору (Анкару), док је већина његових трупа имала задатак да продре у срце турске земље и да је опустоши. Међутим, у врху османске војске, појавила су се различита мишљења. Велики везир Џандарли-Али предлагао је да се непријатељ измори ноћним нападом и опсадом. Беглеберг Румелије Фируз-бег насупрот томе се залагао за битку.

Као турски вазали у борбу против монголског освајача кренули су кнез Стефан и његов брат Вук Лазаревић, сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић. Битка код Ангоре одиграла се рано изјутра, у петак 28. јула 1402. године. Бајазит је са јаничарима био у средини војске, на десном крилу је био кнез Стефан (који је водио својих 5.000 тешких оклопника), на левом крилу био је Бајазитов син Сулејман Челеби. Насупрот турском обичају да се европске трупе, када се боре на азијском земљишту налазе на левом крилу, Стефанове трупе су биле на десном крилу. Стефан је три пута улазио у борбу и „окрьвавленоу имѣаше десньицоу“ Дуго је са својим оклопницима одолевао нападу, али су Тимуру неочекивано пришли Бајазитови малоазијски тимари. То је убрзало Бајазитов пораз. Кнез Стефан је наговарао Бајазита да одступи, али видевши да је све изгубљено као и да се број Бајазитове војске смањује, одлучио је да га напусти и да покрије Сулејманово узмицање. Док су татарски одреди пљачкали Брусу, Сулејманове трупе и већи део српских одреда искористили су ту ситуацију и заобилазним путем се пребацили на европску обалу.

Султан Бајазит I био је заробљен и као Тимуров заробљеник је умро у Акшехиру у Фригији 9. III 1403. године. У Тамерлановом ропству су се нашли и Гргур Бранковић и Оливера, али су пуштени споразумом српског посланика и монголског владара. Гргур се касније замонашио и као монах Герасим је умро 13. III 1408. године. Стефан је са Вуком и Ђурђем дошао после Ангоре у Цариград. Тамерлан се вратио у Персију, где је ускоро умро, а Османско царство су захватиле борбе Бајазитових синова око престола.

Треба истаћи да, пре него што је кренуо Бајазиту због Ангоре, кнез Стефан је хтео да себи осигура дубровачко грађанство. Тражио је да му Дубровчани потврде право грађанства, које је за себе и своје потомке осигурао кнез Лазар. Дубровчани су знали да је Стефан Бајазитов пријатељ, па му нису то хтели учинити, али га нису хтели ни вређати, него су га уверавали како је он већ по очевом запису дубровачки грађанин, сматрајући потврду као нешто излишно.

Али, ако кнез Стефан заиста буде желео да му се оно потврди, они ће то утврдити када се он врати из Бајазитовог похода. У овом одговору као да је постојала нека затегнутост између Стефана и Дубровника. Када се после Ангоре није знало шта је са Лазаревићима и Бранковићима, кнегиња Милица и госпођа Мара су замолиле да им пошаљу бригантин јер су мислиле да су они на мору. О Миличиној и Мариној молби се расправљало у Дубровнику 31. августа и 1. септембра 1402. године. Велико веће је донело одлуку 1. септембра да се пошаље наоружани бригантин, да тражи српске кнежеве. Тражили су да им кнегиња Милица каже где су јој синови. Пада у очи да се у Дубровнику од средине септембра 1402. године говорило само о Лазаревићима, али не и о Бранковићима. Питање је да ли се у Дубровнику знало за њихове односе. У Цариграду је, у августу 1402. године кнез Стефан Лазаревић добио титулу деспота од цара-савладара Јована VII Палеолога. Наиме, као што је већ речено, византијски цар је из Цариграда још 10. децембра 1399. године кренуо на запад да изложи какво је стање после турских освајања. Жену Ирину и два малолетна сина Јована и Теодора склонио је на Мореју, а у Цариграду је као регент остао његов синовац Јован VII Палеолог. Деспотско достојанство није додељено породици Лазаревић као наследна титула, већ само Стефану лично.

Примање знакова деспотске титуле није условило успостављање новог реалног византијског суверенитета над Србијом, јер слабо Источно римско царство није могло ни да помишља на врховну власт над Стефаном Лазаревићем. Међутим, несумњиво је да је српски владар тиме признао идеалну супрематију византијског цара у систему хијерархије држава, на чијем челу стоји Цариград. Приближавање Византији био је израз жеље да се Србија ослободи османског притиска, чему је тежила и Византија. Због унутрашњих сукоба у Османском царству, Стефан Лазаревић је добио знатно шире и слободније поље деловања које је било подлога која је за циљ имала независност српске државе, њено проширење и свестран развој као и окупљање свих старих српских области.

У току Стефановог боравка у Цариграду, вођени су преговори о његовој женидби са Јеленом, кћерком господара Митилене, Ђеновљанина Франческа II Гатилузија и сестром Евгеније, жене Јована VII Палеолога. Женидба је уследила три године касније.

Међутим, већ у Цариграду је дошло до сукоба Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, јер је Ђурађ хтео да врати очеве области. Стефан је успео да Ђурађ у Цариграду буде затворен како не би пребегао Сулејману у Једрене. Али Ђурађ се ослободио уз помоћ неког „Родопа“ и прешао на страну Сулејмана који је био господар европског дела Турске након ангорске битке.

За то време, Стефан је био на Митилени. Са Митилене Стефан се није враћао преко Дренопоља или Сера, већ преко арбанашко-зетског приморја. Султан Сулејман и Бранковићи су то знали и сматрали су да ће проћи и кроз земље Бранковића, па су издали налог да се у тим земљама чувају путеви. У Зети, Стефан је отишао својој сестри Јелени Балшић. Дубровчани су очекивали да ће Стефан и Вук доћи у Дубровник, па су почели да се припремају за њихов долазак. Обавестили су кнегињу Милицу да ће за оба њена сина дати гаранцију (salvum conductum). Био је послат и наоружани бригантин. То је било у октобру 1402. године јер је тада кнегиња Милица сазнавши за њихове сукобе, писала Дубровчанима да пошаљу бродове по њене синове. У јеку припрема у Дубровник је стигао гласник Мираш да јави како је Стефан срећно дошао у Зету. Дубровчани су одмах одредили посланство да иде у Зету, да поздраве Стефана и да га дарују са 600 дуката. Посланство је требало да крене 24. октобра, али истог дана је у Дубровник стигао глас да Стефан из Зете креће за Србију. У свом писму од 10. новембра 1402. године, Дубровчани су исказали бригу због писма кнегиње Милице како се у њиховом граду налазе неки „кои се зломь твоѥ дѢце пеку“ и који ће „злоумьствомь“ одузети Дубровнику добар глас.

Тиме су Дубровчани хтели да убеде кнегињу Милицу да не постоје сплетке њихових људи са Бранковићима и моле је да им пише ко су ти људи.

Разлог отказивања Стефанове посете Дубровнику био је, што је Ђурађ Бранковић уз помоћ Сулејмана кренуо у Србију. Зет деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ Страцимировић Балшић, дао је својем шураку војске „колико је могуће“. Са Стефаном је ишао и Вук. Из Зете Стефан је ишао према Жичи, а онда на Косово. Недалеко од Грачанице, на Косову, код места Трипоље дошло је 21. новембра 1402. године, до борбе између Стефана и Вука Лазаревића са једне, и Ђурђа и помоћне османске војске са друге стране.

Стефан је војску поделио на два дела. Већи део поверио је брату Вуку са задатком да нападне одреде Ђурђа Бранковића, а он је кренуо у јуриш против турских чета. Турски вазал, врањско-прешевски господар кесар Угљеша Влатковић је давао податке Стефану Лазаревићу о плановима турске војске. Затим му се и сам придружио и допринео исходу битке. Стефан је успео да постигне победу, иако његов брат није одолео притиску непријатеља. После битке код Грачанице, браћа су се повукла у град Ново Брдо. Ту је Стефан почео да прекорева „преким речима“ Вука, због непознавања ратне вештине и губитка у људству, али све у намери да га поучи војном искуству. Међутим, Вук је пребегао султану Сулејману и онда је кнегиња Милица ишла Сулејману да га измири са Стефаном.

После Ангоре се сматрало да се Србија ослободила Турака. Господар европског дела Османске државе, Сулејман није могао да на Балкану води политику освајања, већ углавном, чувања стечених позиција пошто му је пажњу заокупљала опасност од Тамерлана, а онда и борба против браће. Деспот Стефан је сматрао да би заузимањем Босне претила опасност да буде опкољен са западне стране и да је потребно да се ослони на неку силу, а то је могла бити само Угарска.

Уговор у Галипољу из средине фебруара 1403. године, између Бајазитовог сина Сулејмана, Византије, Млетачке Републике, Ђеновљана, Родоских витезова и херцега Наксоса, није пружао Стефану никакву сигурност. По том уговору, највећи добитник била је Византија, али цар Манојло II (који се вратио у Византију у јуну 1403. године) био је свестан да се ситуација само привремено побољшала. Сулејман је отворио своје луке за бродове Лиге и обавезао се да његови бродови неће пролазити мореузима без договора са члановима Лиге. Обећао је цару-савладару Јовану VII да ће га бранити од могућег Тимуровог напада, ослободио га плаћања трибута и вратио му неке територије.

Иако није учествовао у састављању уговора, одредбе су се односиле и на деспота Стефана Лазаревића. Предвиђено је да „Лазарев син“ задржи своју земљу као и зта Бајазитово време, уз услов да као и раније плаћа данак и шаље султану помоћну војску, али без изричите обавезе да је лично предводи.

Међутим, Стефан Лазаревић био је свестан да не може да одржи своју власт пред Ђурђем Бранковићем кога је подржао Сулејман.

Још значајнији корак у промени односа према Турцима, који је за Србију значио велику прекретницу, било је тражење јачег савезника него што је била ослабљена Византија, такође притиснута од Турака. Једина хришћанска сила која би деспоту Стефану могла као савезник помоћи у борби против Турака била је Краљевина Угарска. Али у њој су још вођене унутрашње борбе око престола. Крајем 1402. године, по наговору босанског војводе Хрвоја Вукчића, цела Далмација до Дубровника и Хрватска јужно од Велебита, признале су за краља Ладислава Напуљског. У јануару 1403. године, угарски барони предвођени браћом Канижаи, у Великом Варадину заклели су се над главом Св. Ладислава да ће збацити са престола краља Жигмунда и довести Ладислава Напуљског. Папа Бонифације IX (иначе пореклом Наполитанац) је 1. јуна 1403. године издао булу којом је Ладислава Напуљског признао за угарског краља и послао свог легата Анђела Ачајуолија (Accaiuоli) да свим средствима помогне уздизање Ладислава. Папску булу је у Угарској објавио острогонски надбискуп Иван Канижаи. Док су чекали долазак Ладислава из Напуља, побуњеници нису могли да заузму краљеве тврђаве јер их је чувала страна посада, а нису могли ни да се уједине. Крајем јула 1403. године, Ладислав Напуљски је стигао у Задар, са благословом Папе Бонифација IX, у пратњи папског легата Ачајоулија и са малом флотом под заповедништвом Млечанина Алвиза Алдемариска. У Задру је 5. августа 1403. године Иван Канижаи крунисао Ладислава за угарско-хрватског краља. Међутим, Ладислав није имао довољно одважности да крене у унутрашњост Угарске, у Будим на право крунисање, јер је његов отац Карло II Драчки изгубио живот у покушају да се домогне угарске круне. А са друге стране, енергични Жигмунд је, вративши се из Чешке, стигао у Пожун 24. јула 1403. године и одмах пред збором кардинала оптужио папу Бонифација IX „да по дану и по ноћи не размишља ни о чему другом него како би нас (тј. Жигмунда) могао избацити из овог краљевства“, као и да је папа одговоран за грађански рат до кога је дошло у Угарској. Затим се Жигмунд појавио у Будиму 25. августа, са Чешком војском и „светом круном Угарском“ на глави, тврдећи да је Ладислав окруњен лажном круном. Краљу Жигмунду је било важно да у својим рукама држи градове Будим са Пештом, Пожун, Вишеград, Стони Београд, Острогон, Ђур, Веспрем. До почетка октобра 1403. године, већина побуњеника се покорила Жигмунду. Остали су се повукли у Напуљ, Пољску и Босну. Вештом политиком опраштања (без крвопролића), позивањем на мир и слогу, прихватањем Ладислављевих присталица, краљ Жигмунд је успео да до краја октобра исте године постане господар ситуације у земљи. Пре него што се вратио у јужну Италију, Ладислав Напуљски је 19. октобра именовао свог присталицу босанског војводу Хрвоја Вукчића за главног намесника у Угарској, Хрватској, Далмацији и Босни, учинио га херцегом сплитским и свечано устоличио 4. новембра 1403. године. За заповедника својих снага у Далмацији, Ладислав Напуљски је именовао Алојзија Алдемариска, врховног капетана напуљске морнарице.

Након ових догађаја погоршали су се односи између угарског краља и римског папе. Већ 9. августа 1403. године, краљ Жигмунд је наредио потпуни прекид односа између Угарске и Чешке, као и задржавање новца који је из тих земаља ишао у папску благајну. Нову наредбу краљ Жигмунд је издао 6. априла 1404. године која је као „crimen laesae maiestatis“ означила свако слободно и неодобрено обраћање папи по било ком питању, да све црквене службе и поседе даје само краљ и да папска именовања важе само ако их краљ потврди. Раскид са папом био је потпун и упркос каснијем помирењу, оставио је дубоке трагове на односе римокатоличке цркве и Краљевине Угарске. Краљ Жигмунд је наредио да се папска писма не могу објављивати у Угарској без дозволе владара (placetum regis). Ово право примењивали су угарски краљеви до цара Франца Јозефа (1848-1916). Угарски краљ Жигмунд користио је сваку прилику да на упражњена бискупска и опатска места постави своје људе (световне управитеље) занемарујући папске кандидате. То је трајало до 1410. године када је легат противпапе Јована XXIII, кардинал Бранда Кастиљоне, дошао у Угарску и у име овог папе уредио односе угарске цркве и краља Жигмунда. Учврстивши се на престолу, краљ Жигмунд је настојао да отклони последице борби за власт последњих година и да сузбије своје противнике из оних земаља у којима су се још држали. Због тога је „балканска политика“ играла важну улогу током његове владавине.

Први српско-угарски преговори из последње деценије ХIV века били су у сенци велике победе над хришћанима код Никопоља, али нису уродили плодом због отпора српске властеле као и противљења султана Бајазита. Након Ангорске битке, деспот Стефан Лазаревић је у почетку, можда само преговарао и чекао да види ко ће владати Угарском. Јер краљ Жигмунд је био заробљен још 1401. године, затим када се ослободио, повукао се у Чешку за целу 1402. годину. У Будим се вратио тек у августу 1403, а у Острогон у септембру исте године, како би осујетио планове Ладислава Напуљског. Краљ Жигмунд је такође морао да тражи савезника за борбу против Турака. Избор је пао на српског владара који му је писао о исходу битке код Ангоре. У Будиму се знало да Стефан Лазаревић тражи савезника како би се ослободио турског јарма. За приближавање деспота Стефана Краљевини Угарској, краљ Жигмунд је одавао признање свом војсковођи и тамишком жупану Пипу Спану од Озоре, што би значило да је иницијатива потекла с угарске стране.

По речима деспотовог животописца, иницијативу за угарско-српски споразум преузео је краљ Жигмунд који је српском деспоту Стефану послао своје изасланике „да би дошао у љубав са њим“. Краљеви изасланици су у Србији били лепо примљени, па је атмосфера за преговоре била повољна. Обострани интереси угарског и српског владара упућивали су их на споразум.

Срдачни односи, измирење два владара и ратника су настали крајем 1403. године или почетком 1404. године.

С угарским краљем Жигмундом српски деспот Стефан Лазаревић је ступио у вазалне односе који су били типични за европски Запад. То су били лични односи двојице људи који се граде у оквиру једног људског века, доживотни су, могу се обновити у следећој генерацији. Србија није вазал, него само деспот Стефан Лазаревић. Био је дужан да учествује на скуповима угарског племства, облицима дворског живота у Будиму, да угарском краљу пружа помоћ и савете као видљиве знаке сарадње Србије и Угарске. Угарски краљ је од српског деспота захтевао да према угарској круни буде у онаквом односу у каквом се налазио кнез Лазар према краљу Лудовику I и према њему пре Косовске битке, а који се пореметио након ове битке. Деспот је признат вазалом угарске круне само за Мачву и Београд.

Овим споразумом деспот Стефан Лазаревић је хтео и да створи сигурно залеђе како би лакше могао да се носи са својом опозицијом у земљи.

У писму бургундском војводи Филипу од 16. априла 1404. године, краљ Жигмунд му је прво јављао о преласку босанског краља Остоје на његову страну (што је било у новембру 1403. године), а затим да му се деспот Стефан потчинио и да је посекао 10.000 Турака (што је свакако преувеличан број). У овом документу се Стефан први пут наводи са титулом деспота. Крајем 1403. и током 1404. године, деспот Стефан је пленио поседе Бранковића, а пре октобра 1404. године, измирио се са братом Вуком. Милица и Вук су задржали статус савладара, али сада је водећу улогу имао деспот Стефан.

До које мере је Стефанов савез с угарским краљем Жигмундом претворио њихово лично пријатељство види се из одговора Дубровчана Стефановој сестри Јелени Балшић када се она распитивала о краљу Жигмунди. Дубровчани су јој 2. маја 1405. године писали да је он боље него икад и да спрема велику војску, али да не знају куда, па је Дубровчани упућују на деспота Стефана „који је у великој љубави и јединству са краљем Жигмундом.“ Са друге стране, и сами Дубровчани су као угарски вазали, истом краљу 16. новембра 1404. године изразили своју радост „che vedemo, la vostra serenità in sanità et in prosperità nel vostro regno“. У Венецији се такође знало, преко деспотових посланика, да деспот више није турски вазал и да се спрема за борбу против Турака.

Суштину тог преокрета изразио је и сам деспот у аренги изгубљене београдске повеље (крајем 1404. или почетком 1405. године) у којој пише: „...от Косова порабоштень бихь исмаилитьском ѥзикоу, дондѢже приде цар Персомь и Татаромь и раздроуши тѢхь и мене сихь роукоу Богь милостиню својею свободи. Оть идѢже оубо пришдь обрѢтохь красьнѢшеѥ место оть древлѥ превеликьи град БѢль градь и по слоучаю раздроушень и запоустѢль, сьздахь ѥго и вьзложихь прѢсветѢи Богоматери.“

Иста алузија се јавља и у аренгама повеља за Хиландар и Тисмену и Водицу као и у Уводу у Закону о рудницима. У повељи за манастир Хиландар из 1406. године, деспот Стефан је раекао да је био у тамним облацима, а онда „смирисмо се и починусмо и облаци тамни разиђоше се и засија нам ново Сунце.“

Деспотов животописац Константин Филозоф каже да се српски деспот после Ангорске битке ослободио турске власти и како је обилазећи земљу нашао Београд – „Најкрасније место од давнина“ и измолио га од Угара који „иако лежи у пределима српским, налази се као на срцу или плећима Угарске“, да је због њега склопио уговор са Угрима и сазидао га.

Деспот Стефан је одабрао Београд за своју сталну престоницу. Као савременик и очевидац Косовске битке и покосовских година, сматрао је да центар српске државе треба померити што даље на север. Из Београда се двор могао у случају невоље пребацити у Угарску. Само је јако војно утврђење могло да обезбеди већу сигурност градском насељу, Деспот је створио оба. Током читаве владавине деспота Стефана Београд „узрасташе“. До почетка XV века, Београд је био само војно утврђење. Међутим, деспот Стефан је хтео да направи не само војно утврђење, него и напредан град. Он је први систематски стварао градско насеље, он је Београд одабрао за своју сталну престоницу, да му Београд буде ново српско, политичко и трговачко седиште. Предузети су били велики радови око оправке града, насељавања вароши, организовања трга и варошких повластица. Грађевински радови били су толико обимни да је скоро подигнут нови град. Деспот се најпре постарао да га учини што безбеднијим за нове становнике града. Због тога је највећа пажња била посвећена војним објектима. Насељавање града вршено је брзо и смишљено. Деспот је са свих страна сабрао најбогатије људе и населио их у Београд – трговце који су имали пословне везе и капитал, занатлије да производе његово тржиште. Како би привукао што већи број људи у Београд, деспот Стефан их је ослобађао работа (зидања градова и других радова у корист владара), царина и дажбина везаних за њихово кретање по земљи.

Свако је морао добити „књиге са печатом“ да је становник тог града чиме су онемогућене злоупотребе других деспотових поданика. Повластице које су важиле само за Београд, омогућавале су трговцима да, прелазећи државне границе шире обим пословања и учвршћују везе Београда и Угарске. Београд је био важно трговачко средиште које је повезивало два суседна подручја – Панонску низију и Балканске области. Мере деспота Стефана прво су привукле у Београд Србе, деспотове поданике, затим дубровачке трговце, чија је делатност почетком XV века у Србији ионако била веома разграната и интензивна. Њих је било готово у свим градовима, рударским насељима, местима која су им пружала услове за уносну трговину. Добро су познавали балканске прилике и важност појединих места за своју робу. У нову деспотову престоницу су у почетку долазили дубровачки трговци који су већ имали разрађене послове у Сребрници, Новом Брду, Руднику, Ваљеву, Смедерву и угарским градовима. Дубровчани су долазили у Београд или лично или преко својих ортака везаних за друга места.

Они су привредно повезивали Београд са најважнијим центрима Балкана, делом и Угарске.

У Београд су долазили и угарски и млетачки трговци. У којој су мери добијене повластице користили српски трговци није познато. Њихова имена нису сачувана, сигурно је да су и они учествовали у пословима који су се у деспотово време могли обављати под изузетно повољним условима.

Најчешће се у Београду трговало металима, тканинама, оружјем, сољу, грађевинским материјалом, занатским, сточарским и пољопривредним производима.

У град се улазило преко покретних мостова који су подизани веригама. Град је био подељен на Горњи и Доњи. У Горњем граду (на брежуљку) су се налазили деспотов двор, кула Небојша, деспотова ризница, библиотека, куће српске властеле. У Доњем граду налазило се градско насеље, куће трговаца и занатлија, цркве, бојница, прихватилиште.

Пристаниште на Дунаву налазило се са северне стране града, утврђено кулама које су браниле приступ непријатељима. О градској управи у Београду скоро да нема података. Вероватно је у Београду постојало градско веће.

Београд је деспот Стефан посветио Богородици. Град је био црквено седиште митрополита „егзарха свих српских земаља“. У Београду се налазила митрополијска црква „Успенија пречисте Владичице“. Осим ње, постојале су још и цркве Св. Николе, Св. Петке и црква посвећена Трима јерарсима.

Поред православних цркава и митрополије, за време деспота Стефана постојала је и католичка епископија у Београду која није била нарочито јака.

Када су угарски свештеници једном приликом донели своје иконе у Београд, морали су их прво однети деспоту који их је означио, а затим разделио градским црквама. Поред католичке епископске цркве, Дубровчани су такође имали цркву која се налазила изван градских зидина и у њој се служба одвијала на словенском језику. Београд је у доба деспота Стефана био и културно средиште. Имао је библиотеку, био је нови центар преписивачке делатности.

Oрганизовање престонице у Београду вршило се или између 1403. и 1407. године, или између 1404. и 1408. године. Константин Филозоф је забележио да је зидање Ресаве, града и манастира почело 1407. године и да је пре тога био завршен рад у Београду као и да је умрла госпођа Јевгенија.

По уговору који је крајем 1403. или почетком 1404. године склопио са краљем Жигмундом, деспот Стефан је добио и многобројна добра у Угарској. У Торонталској жупанији добио је бечејско и бечкеречко добро, са Бечејом и Бечкереком и достојанством великог жупана. У Срему је Стефан држао Купиник, Земун, Митровицу и Сланкамен. Такође, на Сави, на сремској страни, подигнут је у то доба читав низ утврђења. Срба у Срему било је највише за време краља Жигмунда. Деспот Стефан, а касније и деспот Ђурађ су на своје сремске поседе плански насељавали Србе. Срем је нарочито био колонизован, јер је био најближи српској престоници и деспотовини, а у њему није било угарског насељавања, па се Срби нису осећали као туђинци.

Деспот Стефан Лазаревић је посебну пажњу посвећивао границама своје државе. Нарочиту бригу за њено одржавање, чување и утврђивање могао је поклањати тек након ангорске битке када се ослободио вазалне потчињености према Турцима. Посебну пажњу је посвећивао границама које су се пружале дуж већих пловних река. Због њиховог стратешког, али и привредног значаја, дуж њих су организована утврђења која контролишу саму границу и промет путника, а њихово приобаље се обично са обе стране организовало као крајишки систем одбране.

Такав случај нарочито је био изражен на границама с Угарском, на Сави и Дунаву. Због свог старања о границама и држави, према Константину Филозофу, деспот Стефан је заслужио поштовање угарског владара који му је тада уступио Београд.

Посебно је био занимљив положај острва на Сави и Дунаву, стратешки веома важних, нарочито у случају форсирања реке бродовима, или прве одбране у случају преласка и напада са циљем да се пребаци војска на другу обалу.

Зато је свака страна желела да контролоше речна острва иако је у принципу као и данас, граница ишла средином реке. Нека од тих острва су тада била у српским рукама. Поред трговачког и стратешког значаја, била су и склоништа народу када се пред османском војском склањао у утврђене градове и на острва. Поред острва на Сави и Дунаву, значајна стална места на којима се прелазила река били су и тзв. бродови (скеле) где се у мирно доба наплаћивала царина и скеларина, а у ратним приликама се ту пребацивала војска на другу обалу. Због тога су ови бродови били обезбеђени утврђењима. Угарски краљ је приходе и надзор над њима уступао градовима и истакнутим феудалцима међу којима је био и српски деспот.

Не може се тачно утврдити када је постигнуто измирење између Лазаревића и Бранковића. Сигурно је да није било крајем 1403. године јер је те године, према летописима, деспот Стефан пленио Ситницу, тј. њихову област. Измирење је највероватније остварено после априла 1404. године, ако се узме у обзир Жигмундово писмо бургундском војводи из априла исте године у коме се каже да Стефан успешно ратује против Турака. Дубровчани су себи приписивали заслугу за обнављање власти Бранковића. Вукове земље су наследници, изгледа у пуном опсегу, добили после 15. марта 1402. године. Једно писмо Стефана Лазаревића, његовог брата Вука и кнегиње Милице, писано тога дана у Приштини, као да доказује да су Бранковићи тек после тог датума добили своју очевину, значи, пошто су подигли читав поклад из Дубровника.

Прогласивши повратак државне самосталности која је била изгубљена на Косову, деспот Стефан је приступио повратку некадашњег државног јединства, па је у том циљу тежио да границе опет спусти на зетско-скадарско приморје (градове Скадар, Дриваст и Љеш) које су Млеци окупирали 1396. године. Иако су Стефану 7. јуна 1403. године Млеци честитали повратак из Ангоре и поклонили му оклоп, деспот је био против млетачке окупације и настојао је да врати стање од пре 1396. године.

Деспот је хтео да сестри Јелени и њеном сину Балши, након што јој је умро муж Ђурађ Страцимировић Балшић, осигура њихову стару државу и преко њих сво углед, проширивањем своје врховне власти до Приморја. 57 Мир од 1. јуна 1407. године, није извршен све до 1412. године, када се Јелена удала за босанског војводу Сандаља Хранића.

Након што је Ладислав Напуљски именовао војводу Хрвоја Вукчића за главног намесника у Угарској и херцега сплитског, његов положај је толико надрастао свог сениора – босанског владара да га је то довело у сукоб са краљем Остојом. Против њега је херцег склопио савез са Дубровником 15. јануара 1404. године, како би за босанског владара, на престо довео Павла Радишића који је припадао роду Котроманића. Већ у мају исте године, Остоја је био приморан да бежи на двор краља Жигмунда. Непосредно након збацивања Остоје, Хрвоје је заузео Сребрницу, најбогатији рудник сребра у Босни и Кучлат – град који је био важна раскрсница путева који су водили дуж Дрине и преко у Србију. Затим је успео да присвоји и добар део прихода од трга Дријева. Дубровчани су тада мислили да би он могао да буде изабран за новог босанског краља, али се он није одлучио на тај последњи корак до освајања врховне власти како не би изазвао босанску властелу јер није припадао владарском роду Котроманића. Али његовом вољом је на босански престо дошао син краља Твртка I, Стефан Твртко II (1404-1408). Зато су му Дубровчани и ласкали када су писали: „...знамо што заповедаш у Босни, то ће бити.“ Краљ Твртко II је признао Хрвоја за самосталног обласног господара и владара. Угарски краљ Жигмунд је херцега Хрвоја Вукчића сматрао својим најмоћнијим противником који му је сметао на путу до стицања круне краљевине Босне.

Већ у марту 1405. године Дубровчани су сазнали да угарски краљ планира поход против херцега и обавештавају га о томе. Током лета, припреме су биле убрзане, па већ од 16. до 24. августа, краљ Жигмунд је боравио у Костајници, у Дубичкој жупанији. У исто време, славонски бан Павле Бешењи и Петар Перењи успели су да од херцега преотму Бихаћ. Почетком септембра 1405. године, краљ Жигмунд је лично започео војну против Босне. Са њим су били гроф Херман II Цељски, палатин Никола Горјански Млађи, војвода Шћибор Шћиборић, државни судија Франко Сечењи, затим Петар Перењи, Симон Розгоњи. Крајем септембра, угарски краљ је 28. и 29. септембра издао три исправе – две у војном логору под Соколом, а једну у Бихаћу у коме је остао до 8. октобра. Угарска војска коју је предводио бан Иван Моровићки такође је имала успеха и заузела је Сребрник у Усори. То је било упориште за даље продирање угарске војске у Босну.

Вести о војним акцијама против Хрвоја настављене су и следеће године. У лето 1406. године, рат против Босне краљ Жигмунд је поверио Пипу Спану, а нови поход је припремао за прву половину 1407. године.

У августу 1407. године, краљ Жигмунд је са војском поново упао у Босну. Међутим, краљ се тада разболео, па није дошло до боја и у октобру је напустио Босну. 62 Дубровчани су га тешили ласкавим речима: „Колике ли су поразе, колике пропасти и неподношљивих штета нанеле провале вашег величанства у појединим областима босанским.“

Босанци су успели да одбију три напада угарске војске, па је папа Гргур ХII (1406 - 1415) издао проглас 9. новембра 1407. године за сав хришћански свет, позвавши га на крсташку војну, да помогну „првака католичког“ – краља Жигмунда „против Турака, Аријанаца, Манихејаца и других неверника у краљевинама и странама Цариградским, Влашкој, Угарској, Босни, Далмацији, Хрватској, Рами, Србији, Галицији“, а сви који буду пошли у рат добиће опрост. До преокрета у Босни дошло је 1408. године. Средином маја 1408. године, краљ Жигмунд је прешао Саву и утаборио се под Добор градом у Усори. Ту је у свом логору боравио негде од 26. маја до 5. јуна, а затим се у јулу преко Бача вратио у Угарску. Када се сакупила угарска војска, краљ је наставио ратовање. У првој половини септембра 1408. године, угарски краљ је однео победу, заузео тврђаву Добор, ухватио 120 босанских великаша којима је по Жигмундовом наређењу одрубљена глава, а њихова тела бачена у реку Босну. Краљ Твртко II био је помилован, али и заробљен. Током септембра уследио је још један Жигмундов поход у коме је допро све до Маглаја, у чијем подграђу је од 18. до 21. септембра издао неколико исправа. Угарска војска је у овом походу попалила многе градове у побила много побуњеника. Али нису ухваћени сви побуњени босански великаши у Босни, па је краљ Жигмунд оставио у Босни војску како би обновио рат.

Најзначајнија последица овог догађаја била је да су се херцег Хрвоје Вукчић, војвода Сандаљ Хранић и остали босански великаши покорили угарском краљу Жигмунду, а према споразуму који је међу њима постигнут, Жигмунд је требало да буде крунисан за владара Босне онако како је то учинио краљ Твртко I.

Краљ Жигмунд је са заробљеним босанским краљем Твртком II кренуо из Босне у Угарску. Пре тога верним Дубровчанима је 25. септембра јавио о победи на шта су му они 24. октобра честитали. Већ у децембру краљ Жигмунд био је у Будиму. Док је трајало ратовање краља Жигмунда у Босни, деспот Стефан је у јесен 1406. године започео да гради храм посвећен Светој Тројици.

По оближњој реци ова црква добила је име Редава, а касније Манасија. Као што повеља за Београд, тако ни за Манасију није сачувана. Ресава је истовремено требало да буде и тврђава и преписивачка школа. Она је дала последњи полет српској књижевности знатно смањене српске државе. У јесен 1408. године, деспот Стефан је био болестан и од Дубровчана је тражио да му пошаљу лекара. Раније су се Дубровчани извињавали и говорили да не могу да их шаљу јер су им лекари стари, а сада су му послали лекара и 3. новембра 1408. године писали „од нашег живота што би се могло oукрьнили бисмо“.

Послали су српском деспоту лекара на четири месеца. Општински лекар Daniel de Pasini, Италијан из Вероне се обавезао 14. новембра да ће ићи депоту да га оперише, пошто је тих дана деспот слао своје посланике у Млетке. У истом писму Дубровчани су му понудили свој бригантин да превезу посланике.

Деспот Стефан је ускоро оздравио и у првим децембарским данима био је у Будиму. По повратку из Босне, краљ Жигмунд и његова жена Барбара основали су 12. децембра 1408. године, витешки Змајев ред (Ordo dragonis). У оснивачкој повељи реда био је истакнут циљ оснивања реда – борба против неверника и шизматика. Ред је бројао 22 члана и није имао свештенике. То је била елитистичка организација најкрупније властеле, пореклом из јужних делова Угарске. На првом месту међу члановима реда био је деспот Стефан Лазаревић јер је био први по значају за одбрану Угарске од Турака. Према повељи, иза њега су били грофови Цељски, затим палатин Никола Горјански Млађи, ердељске војводе Иван Тамишки и Иван Сантои, мачвански бан Иван Моровићки, тамишки жупан и северин бан Филип Сколарис (Пипо Спано), грофови Крбавски, сикулски жупан Михаило Надашди, мармарошки жупан Петар Перењи. У Ред су били примљени и херцег Стефан Вукчић, војвода Сандаљ Хранић, влашки војвода Влад II Дракул. Многи чланови реда су били рођаци или браћа: Никола и Иван Горјански, Карло и Иван Крбавски, Петар и Емерик Перењи, Никола Сечи, муж сестре Николе II Горјанског Млађег, отац Херман и син Фридрих – грофови Цељски. Мотиви угарског краља за оснивање реда били су да се уз помоћ најоданијих магната бори за циљеве у Италији, Немачкој и Чешкој.

Пошто нису сачувани протоколи Реда, не зна се шта је била делатност Реда у оквирима оснивачке повеље, а шта обавезе које су вазали дуговали сениору по феудалном праву. Делатност Реда може се пратити кроз политичку и војну активност његових чланова, саветодавну помоћ владару, учествовање у јавним скуповима (од 1419. године деспот Стефан је био редовно присутан на угарским саборима). Стефан је прихватио симбол и обичаје Реда.

Обележје Реда био је змај коме се реп обавио око врата и на чијим леђима је било бело поље са црвеним крстом. Није сачувана представа српског грба са змајем, иако је то дозвољавао Ред. Поред ношења змаја око врата, чланови Реда су имали плашт од плавог сомота са златном инскрипцијом пламеног крста у коме се читала девиза реда: „О quam misericors est Deus, iustius et patiens“.76 Сваког петка, чланови Реда су морали да се облаче у црно, а ако то прекрше, сваки члан је морао да плати да се одслуже мисе у славу пет Христових рана. Према обичајима Реда, требало је да постоји солидарност с угроженим чланом, као и давање милостиње.

Док се у Будиму славило, Ладислав Напуљски је започео преговоре са Венецијом око продаје Далмације. Краљ Жигмунд је протестовао и рекао Венецијанцима да Ладислав није прави господар Далмације, већ провалник и да она припада угарској круни. Ладислав је од Венеције у почетку тражио 300,000 дуката, али Венеција није прихватила, под изговором да је Далмација разорена ратом и да могу дати 100,000 у четири рате. Иако се ценкао, Ладислав се почетком марта 1409. године задовољио понуђеном сумом. Уговор је склопљен у Венецији 9. јуна 1409. године у цркви Св. Силвестра, а већ 29. јула се вијорио венецијански барјак на зидинама града Задра.

Босанским поразом, измирењем краља Жигмунда са војводом Хрвојем и продајом Далмације, био је завршен покрет који је започео побуном Палижне.

Свестан да га је Венеција насамарила са својим „вечним пријатељством“ и поред преговора, као и посредовања војводе Хрвоја, па и пизанског папе Јована ХХIII, краљ Жигмунд је наговестио Венецији рат.

Зато је краљу Жигмунду било у интересу да придобије Хрвоја Вукчића, најмоћнијег обласног господара у западном делу Балкана и на тај начин учврсти своју власт на том подручју.

Крајем 1408. године, Стефанов брат Вук Лазаревић је подигао устанак са циљем да се изврши подела власти. Захтевао је од брата половину државе. Наиме, смрћу кнегиње Милице (монахиње Јевгеније, Јефросине) 11. новембра 1405. године, нестало је споне међу браћом Стефаном и Вуком. Нестао је њен ауторитет и благотворни помирљиви дух. Вука су подржали Бранковићи (Мара и Ђурађ), којима је Стефан одузео нешто земље око Ситнице и Турци који су хтели да ослабе Стефана и сузбију његову угрофилску политику. Султан Сулејман био је увек ту да се користи нечијим раздором. Вук је рекао да ће прихватити османску власт, ако преузме део земље у Србији. Султанову војску водио је стари Евренос бег, победник Срба у Маричкој бици. Вуков напад на Стефана започео је средином фебруара 1409. године. Дубровчани су обавестили краља Жигмунда како је велики број Турака ушао у српске земље да од Стефана тражи поделу земље. Са 30.000 бораца под командом Евренос бега, у пратњи Ђурђа Бранковића, Вук је дошао у Рашку, у марту 1409. године и остао шест месеци, да опустоши она места која му се нису хтела предати. Борбе су вођене на Косову, око Приштине. У тим борбама деспоту Стефану помоћ је пружила угарска војска коју је водио краљ Жигмунд лично, али стварни заповедници су били северински бан и тамишки жупан Пипо Спано и мачвански бан Иван Моровићки, обојица чланови Змајевог реда.

Али угарска војска није пуно помогла деспоту Стефану. Једино је у марту угарска посада из Новог Брда упала је у Приштину, спалила је и опљачкала, али и успела да одбије Турке.

У лето исте године, Турци су извршили још силовитији напад и стигли су до капија Београда у који се повукао Стефан Лазаревић. Одбио је да се потчини Турцима, али је морао да преговара са братом који му је заузео половину земље. Тада је, у тим временима, деспот Стефан написао „Слово љубве“ – вапај за слогом и љубављу. Извршена је подела земље и Вук је добио јужни део Србије, који се граничио са Бранковићима. Заједно са Бранковићима, Вук Лазаревић је признао врховну власт султана Сулејмана над територијама којима су владали.

Извршена је подела земље, али такво стање није дуго трајало. Наиме, новоуспостављено стање у Србији, извршено поделом територије, зависило је од прилика у Османском царству, тј. од династичких борби међу Бајазитовим синовима, које су биле у замаху. Сулејманов брат, принц Муса, прешао је из Анадолије у Европу са намером да поведе одлучујућу борбу за власт. Пришао му је српски деспот који је са Мусом преговарао преко свог посланика војводе Витка. После Мусине заклетве Стефану, између њих је, против Сулејмана склопљен савез. Деспот Стефан му је помогао да освоји Галипоље. Код тврђаве Космидон, на Златном Рогу, код Цариграда, 15. јуна 1410. године, Мусина војска била је поражена. Али ратовање тиме још није било завршено. Након новог пораза код Једрена 11. јула 1410. године, Муса се повукао ка земљама деспота Стефана, па је Сулејман имао намеру да борбе пренесе у Србију.

Сулејмана су подржавали Византија (цар Манојло II), Вук Лазаревић и Бранковићи. Након завршене битке, деспот Стефан је дошао у Галату, где га је прихватио византијски брод и довео у Цариград. Цар Манојло II, сматрајући да савладар Јован VII није био у пуној власти када је Стефану дао деспотски венац, потврдио му је деспотску титулу. Разлог потврђивања деспотске титуле био је у томе што су између цара Манојла II и Јована VII настали помућени односи.

Због несигурности да иде копненим путем, деспот Стефан је морао да иде Црним морем, на грчким лађама, до ушћа Дунава. Затим је ишао Дунавом преко Влашке у пратњи кесара Угљеше Влатковића, господара Врања, Прешева и Иногошта. Био је гост војводе Мирче који их је снабдео коњима и опремом, а затим их кроз своје земље провео до угарске границе, где је деспот прешао у свој град Голубац.

Сулејман је у јуну упутио у Србију Вука Лазаревића и Лазара Бранковића да пре Стефана, као турски вазали преузму српске земље и области којима је деспот управљао. Покушај није успео, присталице принца Мусе су ухватиле и погубиле српске принчеве, приликом њиховог повратка у земљу, у јулу 1410. године. Од Бранковића је остао само Ђурађ. Султан Сулејман је неко време гонио брата Мусу, али како је био склон пићу, у таквом стању су га 17. фебруара 1411. године удавили Мусини људи и донели у Једрене.

Крајем јула или почетком августа 1410. године, деспот Стефан је дошао у Србију. Вративши се у Србију, он је пружио помоћ угарском краљу у сукобу са Босном. Док је Твртко II био у затвору, а Остоја чамио у Бобовцу (још од 1404. године), краљ Жигмунд је мислио да ће покорити Босну. Међутим, Остоја је успео да се ослободи и босанска властела га је по други пут изабрала за краља крајем 1409. године. 93 Једино је Хрвоје остао веран Жигмунду. Краљ Остоја и један део босанске властеле, предвођен војводом Сандаљем, одбили су да Жигмунда признају за господара. Док је преговарао са Венецијом, краљ Жигмунд је донео одлуку да иде на Босну. Као присталица краља Жигмунда, херцег Хрвоје је учествовао у његовим војним акцијама у босанској држави 1410. године. Међутим, тада је био принуђен да Жигмунду врати Сребрницу, Кучлат, Бродар и Сусед, али је заузврат, према дубровачким вестима био проглашен за босанског вицекраља – намесника угарског краља у оном делу државе који је признао његову власт. Он је затим из Јајца 27. априла 1410. године позвао Сплићане да одузму краљу Остоји кућу коју су му дали, јер је одметник од краља Угарске („преблагог господина Жигмунда“), јер је у савезу са Турцима и противницима краља Жигмунда. 94

Краљ Жигмунд је крајем августа 1410. године кренуо у Босну, али је поход завршио већ до почетка новембра исте године и већ 12. јануара 1411. године био је у Будиму. 95 Потиснуо је планове не само у Босни, већ и у Угарској због титуле немачког краља, па је трајни мир на југу постигнут тек 1412. године. Како је 1409. године Ладислав Напуљски продао Венецији права на Далмацију, Жигмунд је своје снаге посветио и Млетачкој Републици. Жигмундови планови о широком европском савезу против Османлијског царства пали су у воду заслугом Венеције која није хтела да пошаље галије у Галипоље, како би оне спречиле прелаз Турака из Азије у Европу. Краљ Жигмунд је са Венецијом водио исцрпљујуће ратове 1411-1413. и 1418-1420. године (али без успеха). Примирје је постигнуто тек 1433. године, тако што је Венеција постала трајни господар далматинских градова. 96 Чим је краљ Жигмунд отишао из Босне, показао се привидним успех из 1410. године. Одметнуо се Сандаљ Хранић, а онда и Павле Раденовић. Поново је краљ Жигмунд кренуо у рат, али га није водио лично. 97

У другој половини 1411. године босански великаши су затражили мир. Како је дошло до споразума, не зна се. Почетком септембра, Дубровчани кажу да је краљ Жигмунд успоставио право у свим својим државама и земљама. 98 Средином октобра Дубровчани су упутили посланство да честитају што се Босна измирила с угарским краљем. 99 Остоја је признао Жигмунда, изгубио на северу Усору и Сол, остао без власти у Хрвојевим Доњим Крајима. У Усору је Жигмунд довео као војводу Николу Горјанског Млађег, у Солима Ивана Моровића, Сребрницу је дао деспоту Стефану Лазаревићу. 100

Краљ Жигмунд је након смрти Руперта Фалачког био изабран 21. јула 1411. године за немачког краља, па се већ у августу одрекао захтева за босанском круном, прихвативши Остоју за босанског краља. У склопу деценијског рата са Босном, краљ Жигмунд је заједно са још неким тврђавама и градовима у северозападној Босни, одузео босанској држави (тачније Хрвоју Вукчићу) и богато рударско и трговачко средиште, град Сребрницу. Поседовање Сребрнице од стране Мађара било је кратког века. Последњи пут се Сребрница помиње у угарским рукама у мају 1411. године, а први пут у саставу Српске деспотовине 15. маја 1413. године и у том периоду је сигурно предата деспоту. Тако је Сребрница после Новог Брда, као највећи рудник на Балкану дошла под српску власт. Босански краљ и властела нису могли то да спрече, али се нису могли ни помирити да најјачи центар Босне остане изван ње. Покушаји босанских краљева да ратовима и честим упадима поново дођу у посед овог важног рудника, нису имали трајног успеха. 101 Давање Сребрнице српском деспоту треба повезати са деспотовим боравком на будимском двору. У том периоду су одржана два сабора у Будиму: у лето 1411. године, и од 22. маја до 23. јуна 1412. године. Највероватније се то догодило за време првог сабора, током јула 1411. године, јер су тада вођени преговори о даљим српско-угарским везама. Детаљи споразума нису сачувани. 102 Осим Сребрнице, краљ Жигмунд је поклонио српском деспоту богате и златне руднике са ковницама новца Сатмар и Немети, Нађбању и Фелшебању са целом Сатмарском жупанијом, затим Дебрецин у Бихарској и Бесермењ у Саболочкој жупанији и још нека места у Бихарској и Саболчкој жупанији. 103

Поред Сатмарске жупаније, деспот Стефан је држао и велике поседе у Торонталској жупанији (са градовима Бечкереком и Бечејом) и многе поседе у Крашовској и Тамишкој жупанији. 104

Захваљујући сачуваним извештајима о увођењу деспота у посед, позната су два комплекса деспотовог властелинства у Угарској. Један је око града Дебрецина у средишту Угарске и састојао се од самог града, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места, у Бихарској и Соболчкој жупанији. Други комплекс налазио се у Источној Угарској и Сатмарској жупанији и обухватао је свега 15 мањих села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове (Сатмар, Немци, Нађбању и Фелшебању). Деспоту је тада било поверено управљање Сатмарском, Бодрошком и Торонталском жупанијом где је у њима постављао поджупане из редова својих људи. 105

У тадашњој Бодрошкој жупанији били су Арањин и Апатин, где је било седиште деспотовог заступника, а у Торонталској град Бечеј, на острву на Тиси, где се касније склањао деспот Ђурађ, трговиште Бечеј и трговиште Бечкерек. Није сигурно да ли су овом најстаријем језгру припадали поседи у тадашњој Бачкој жупанији и у Срему, а који су припадали касније деспоту Ђурђу Бранковићу. Изгледа да деспот Стефан није добио Мункач и поседе који су ишли уз њега. Неизвесно је да ли су градови око Тисе (Токај, Таља, Регец) припадали деспоту Стефану или их је добио тек деспот Ђурађ. 106 Као и угарски краљ, деспот Стефан је на дарованим поседима уживао све приходе и имао готово иста права. Примао је дажбине становника, путне царине, царине на трговима, регална права од рударских производа, приходе од судских права, итд.

Заједно са земљом и насељима, правима и приходима, деспот је прихватио и затечене службенике и заступнике, управне чиновнике и већнике у градовима који су уживали аутономију. У господарењу својим угарским поседима, деспот Стефан био је везан законима и правним обичајима који су важили на угарском тлу, а као великаш био је укључен у државни сабор, управни и правосудни систем у оквиру појединих жупанија. Деспот није на истоветан начин владао својом државом и управљао поседима у Угарској. Из редова својих угарских племића, деспот је одабирао своје „familiares“, службенике и чиновнике на угарским поседима, затим канцеларе и посланике који су знали латински језик и западњачке обичаје, неопходне у његовим државничким пословимна. Угарске племиће је користио и у ратовима против Турака, постављао их је у своје гарнизоне у Србији. Из редова своје властеле, попуњавао је људство потребно за управљање угарским поседима. Иако је деспот Стефан преузео обавезу да на тим поседима не насељава Србе и не доводи српске чиновнике, деспот се тога није чврсто држао. Управници области су најчешће били Мађари, али се као деспотов представник (vicecomes) 1417. године у Арачу у Торонталској жупанији наводи извесни Брајан. Срби су се уклапали у угарско друштво према сталешкој припадности. 107

Према споразуму из 1411. године, Жигмунд је од српског деспота начинио једног од највећих поседника у Угарској чије богатство је било надалеко чувено. У даривањима 1411. године не помиње се палата у Будиму. Вероватно да је деспот Стефан палату добио у склопу ових преговора. Деспотова палата се налазила у једној од најлепших улица Будима, у Италијанској улици и убрајала се у раскошније грађевине. 108

У убирању црквеног десетка, пошто је деспот Стефан био православне вере, римокатолици Угри су му оспоравали право патроната над римокатоличким црквама. Због тога је долазио у сукоб с угарским великашима. Године 1417, ердељски бискуп тражио је десетак од сатмарских грађана, али му је деспот Стефан ускратио црквени десетак у Сатмару. 109 Чини се да је Муса након што је преузео власт мировао током 1411. године. Деспот Стефан му је упутио посланика како би му честитао долазак на власт и према Константину Филозофу да „моли обећано“. Али посланик је видео да је султан непријатељски настројен па је Стефан са војском упао у пиротски крај и крајем 1411. године опустошио Мусине територије. Муса је на деспотов војни маневар упутио свог емисара па се деспотова војска повукла. 110

У јесен 1411. године, Ђурађ Бранковић је покушао да преко мајке Маре успостави везу са ујаком. Ђурађ се налазио у Мусиној војсци код Селимврије. Успео је да се са својим одредом ратника спаси бекством у град, јер су ту Грци држали заробљеног Мусиног сина Орхана. Ђурађ је пребегао Грцима јер је Муса планирао да га отрује. Из Селимврије, Ђурађ је пребегао у Солун где је уз помоћ млетачких бродова стигао у пролеће 1412. године. Одатле је дошао у неко село, па у „отачаство свом изванредном ујаку“. На велику Стефанову радост, Ђурађ је стигао у Србију 23. октобра 1412. године. 111 Када су у турским сукобима изгинули и Бранковићи и Лазаревићи, ујак и сестрић су схватили да само сарадњом могу очувати српске земље. Био је то предуслов за даље ширење Деспотовине, односно за коначно обједињавања старих српских земаља. Муса је своје савезнике претварао у непријатеље и од њега су брзо отпале све присталице, тако да се ослањао једино на одреде акинџија. Пошто није био спреман да деспоту Стефану преда територије које је био „обећао“ као награду што га је Стефан подржао у сукобу са Сулејманом, Муса га је сврстао у редове својих противника.

Усред зиме, у јануару 1412. године, продро је из области Софије, преко планине Чемерник, у Врање – област кесара Угљеше Влатковића, који је једва успео да се спаси. 112 Муса је затим кренуо да нападне главну рударску област – копаонички крај и град Ново Брдо. Деспот Стефан је са војском кренуо да пружи помоћ Новом Брду. Како је имао мало војника, склонио се унутар бедема. Пошто није успео да заузме Ново Брдо, Муса је отишао у арбанашке земље. 113

У пролеће 1412. године средиле су се прилике у Србији. У мају исте године, деспот Стефан Лазаревић је кренуо у Будим, на сабор европских владара и властеле кога је краљ Жигмунд сазвао у част пољског краља Владислава II Јагелонца.

Наиме, од како је 21. јула 1411. године изабран за немачког краља, краљ Жигмунд се уплео не само у немачка и италијанска политичка питања, већ и у црквена и верска питања која су тада потресала читаву Западну Европу. Како је сву пажњу посветио Немачкој и Чешкој, а уз то посредовао и у црквеним и верским питањима, мало је времена посветио Угарској. Доста је боравио у туђини, што се одразило на политичке прилике у Угарској. Почетком октобра 1411. године, у Пожуну је одржан сабор о наследнику престола, јер је Алберт IV умро још 14. јула 1404. године, а његов син Алберт V, тада стар седам година, био је малолетан све до априла 1411. године. Алберт V био је доведен у Будим 28. септембра 1411. године где је био верен са Жигмундовом кћерком Јелисаветом, а венчање би уследило чим она буде доспела за удају.

Пошто су у међувремену Пољаци заузели неке територије које су припадале Угарској, угарски сталежи су се окупили у октобру 1411. године како би се измирили краљеви Жигмунд и Владислав. Изабрано је дванаест изасланика како би се 11. новембра 1411. године утаначило примирје и како би се оба краља у пролеће 1412. године састала и уговорила мир.

Краљеви су се састали у Лублину, на северу Угарске, 10. марта 1412. године, а мир је био закључен већ 15. марта. Да би прославио мир, краљ Жигмунд је за духове 22. маја 1412. године сазвао скуп у Будиму. Затим су уследили прослава и путовање велике свите преко Кошица, Токаја, Дебрецина до Великог Варадина и долазак у Будим.

Осим деспота Стефана Лазаревића, на свечаности у Будиму били су присутни мачвански бан Иван Моровићки, босански краљ Стефан Остоја, кнез Павле Раденовић, херцег Хрвоје Вукчић, војвода Сандаљ Хранић, хрватски кнез Карло Курјаковић из Крбаве, кнезови благајски, загребачки бискуп, литавски кнез Витолд, аустријски војвода Алберт V и херцег Ернест, папски изасланик, изасланици енглеског и француског краља, Татари и Турци. 114 О овој свечаности детаљно је писао пољски каноник и хроничар Јан Длугош. 115

За европске владаре биле су приређене витешке игре у којима су се посебно истакле босанске војводе. 116 Након завршених игара, оба краља су отишла у Столни Београд на гроб Св. Стефана. Краљ Жигмунд је тада, 25. јуна 1412. године предао краљу Владиславу пољску круну са потребним краљевским инсигнијама које су још у доба краља Лајоша I биле пренете у Будим, а затим су се растали. Од децембра 1412. године до фебруара 1419. године краљ Жигмунд је са великом пратњом лутао по Европи како би остварио свој велики циљ – окончање Великог раскола у католичкој цркви. Док је био изван земље, стварну власт у Угарској држали су малобројни великаши одани Жигмунду. Они су имали ослонац у својим великим поседима, државним функцијама и у знатном броју мањих племића и ратника које су окупили око себе. Као своје заменике у Угарској, краљ Жигмунд је оставио острогонског надбискупа Ивана Канижаја и палатина Николу Горјанског Млађег и позвао угарске великаше да им се покоравају. Али то није много вредело, јер је Канижаји ишао у Констанц, а Горјански Млађи је такође био изван Угарске, или је пратио краља по туђини, тако да је сва власт била у рукама великаша, па се вишевлашће нарочито осетило у другој половини 1414. и током 1415. године. У Немачкој је Жигмунда заступао његов врховни канцелар Еберхард. 117

Крајем 1412. и почетком 1413. године, уследио је поновни турски напад на Србију. Муса је најпре савладао и погубио свог војводу Хамзу који је био крајишник на Горњем Тимоку, а који се одметнуо од њега у градовима Соколцу и Сврљигу. Затим је напао и освојио градове Болван (између Сокобање и Алексинца) и Липовац (утврђење испод планине Озрен), а после дуже опсаде и Сталаћ, па затим Копријан. 118 У пролеће 1413. године, Муса је продро до Браничева и долине Топлице, опустошио је параћински крај, а код Крушевца се сукобио и победио деспотову војску. Деспот Стефан је успоставио везу са Мусиним братом Мехмедом и позвао га из Анадолије у европски део Османског царства, ради обрачуна са противником.

Такође је обезбедио помоћ Угарске, чији је био вазал, и која је послала одред под командом мачванског бана Ивана Моровићког, као и помоћ босанског војводе Сандаља Хранића (који је од 1411. године био муж Јелене, сестре деспота Стефана, а у пролеће 1412. године био је на скупу у Будиму).119 Ђурађ Бранковић је преузео команду над српском, босанском и угарском војском. 120

Зборно место било је код Крушевца. Војска деспота Стефана и његових савезника била је на левом крилу, на десном крилу био је Евренос-бег, у средини Мехмед. До одлучујуће битке са Мусом дошло је 5. јула 1413. године код села Чаморлу под планином Витошом. Ту се истакла српска војска на челу са Ђурђем, али такође су се истакли и челник Радич и војводе Шахин и Михаило. Пошто је био побеђен, Муса се дао у бег. Али на реци Искеру је био ухваћен и задављен још истог дана. 121

Битка је завршена Мусиним поразом и погибијом. Мехмед је победио уз помоћ уједињених хришћанских снага. То је била политичка грешка хришћанског света јер је тако окончан период турских међусобица и успостављено јединство Османлија. Победивши Мусу, Мехмед је само привремено и непотпуно успео да сузбије тежње принчева из старих анадолских породица. Овај сукоб у корист централне власти окончао је тек његов син Мурат II (1421-1451). Након Мусине погибије у животу су била још два Бајазитова сина: Орхан (који се налази у Цариграду, а затим у Влашкој) и Мустафа (у Грчкој).122

Нови султан Мехмед I (1413-1421) заузео је благонаклон став према српском деспоту и за пружену помоћ, деспот Стефан је добио област Знепоље, планински краљ између Ниша и Софије са центром у Трну, затим град Копријан код Ниша. 123

Деспот Стефан прихватио је вазалне односе, па је наступило доба мира („Рашка област је у миру“ писали су следеће године Дубровчани). Бранковићи су такође признали власт новог султана.

Хришћански свет је био подељен од 1378. до 1409. године између двојице, а од 1409. до 1414. године између тројице папа. При таквом стању ствари, одлуке световних владара о томе кога ће подржати имале су највећи значај, јер су они могли да спрече прикупљање новца и попуњавање црквених звања унутар својих територија. Европске политичке борбе ускоро су се огледале у папском расцепу. Француска и Енглеска биле су уплетене у Стогодишњи рат. Француски краљ се определио за авињонске папе, а следили су га: Бургундија, Шкотска и Напуљска краљевина. Енглески краљ и његови савезници, укључујући Фландрију и Португалију, подржавали су римске папе, као и Мађари, Пољаци, Чеси, скандинавске краљевине и већина немачких и италијанских владара. 124

Мислиоци и политичари хришћанског света расправљали су о томе како окончати расцеп. Неки су предлагали да супарничке папе истовремено поднесу оставку, други су саветовали да световни владари ускрате подршку и новац обема странама и тако их присиле на повиновање. Али многи владари су имали повећану контролу над црквом у својој држави па им постојеће стање није сметало. Трећи предлог, који је добијао све више присталица, што је подела дуже трајала, био је сазивање општег сабора. Гајене су велике наде да ће такав сабор окончати расцеп, реформисати цркву „in capite et in membris“ и зауставити ширење јереси у Енглеској и Чешкој. Папе (авињонске и римске) нису хтеле да сазову сабор којим нису могли управљати. Године 1408. оба кардиналска колегијума одбила су послушност својим папама и заказала сабор у Пизи. Пизански сабор (август 1409. године) свргао је авињонског папу Бенедикта ХIII (1394- 1423/4. године) и његовог римског опонента, Гргура ХII (1406-1415), Сабор је изабрао Александра V (1409-1410), али ниједан од супарничких папа није хтео да призна законитост смене, а имале су довољно световне подршке да се одрже. Тако су постојала три такмаца за папство достојанство, римски, авињонски и пизански. 125

Односи краља Жигмунда и курије у Риму, постепено су почели да се одмрзавају након смрти папе Бонифација IХ (1. октобра 1404. године), али се никада нису суштински опоравили. Односи са папом Иноћентијем VII (1404-1406) били су хладни без жестоког сучељавања као са Бонифацијем IХ. Папа Гргур ХII, иако је обећао, није окончао раскол у римокатоличкој цркви, па је изазвао опште огорчење и подсмех. Шизма се продубила па је свет, како је речено, добио три папе. Римокатолички свет почео је да упире очи у Жигмунда као немачког краља да сазове сабор на коме ће се окончати ово стање у Католичкој цркви. Краљ Жигмунд се најенергичније ангажовао око сазивања сабора. Али крајем августа 1413. године, Рим је освојио Ладислав Напуљски, па је папа морао да потражи помоћ од Жигмунда. Угарски краљ је успео да присили новог пизанског папу Јована ХХIII (1410-1415) да заједно сазову општи сабор у Констанцу (nem. Constanz, lat. Constantia) за 1. новембар 1414. године, што је касније потврдио и римски папа Гргур ХII.126

Краљ Жигмунд није био на отварању црквеног сабора у новембру 1414. године. У новембру 1414, келнски надбискуп Теодорих је у Ахену крунисао Жигмунда и његову жену Барбару за немачког краља и краљицу. Након тога, Жигмунд и Барбара су са великом пратњом стигли у Констанц, после поноћи од Бадњег дана на Божић 1414. године. На црквеном сабору у Констанцу окупило се много тадашње светске господе. Скоро да није било владара, државе ни корпорације у католичком свету која није послала своје заступнике на сабор. Уз господу, згрнуло се много трговаца, пустолова, толико пуно људи да је у граду стално боравило по педесет хиљада странаца. Знатнији великаши и прелати са собом су водили и коњанике (нпр. Никола Горјански Млађи – 300, острогонски надбискуп Иван Канижаи – 160, Пипо Спано - 150). Доласком краља Жигмунда, сабор је започео стварно деловање. 127

На сабору у Констанцу Жигмунд је оптужио Млетке да помажу најезду Турака128 јер се нису одазвали његовом позиву за рат против Османског царства и јер су 1413. године понудили савез Турцима против Жигмунда. 129 Млеци су владарима Западне Европе упутили 30. VIII 1415. године ноту у којој су одбацили Жигмундове оптужбе. 130 Млетачка Република била је дволична према Жигмундовој политици јер су се били посветили Арбанашком приморју преко кога су најбрже могли да стигну у унутрашњост Балканског полуострва. 131 На сабору је Жигмунд успео да од кардинала изнуди признавање врховног права патроната краља над угарском црквом који је подразумевао и право именовања бискупа (што се одржало све време постојања Краљевине Угарске), па је на упражњена бискупска места постављао своје људе (Италијане или Немце) занемарујући папске кандидате. 132 Иако је био побожан, краљ Жигмунд је успео да световни елемент превлада над црквеним. Како су постојала тројица папа (Јован XXIII, Гргур XII и Бенедикт XIII), сабор је у фебруару 1415. године донео одлуку да се изабере један нови папа кога ће признати сав католички свет. Пизански папа Јован XXIII био је затoчен на Боденском језеру, Гргур XII се уз подршку сабора „захвалио“ на звању па је затим именован кардиналом од Порта, док је авињонски папа Бенедикт XIII пркосио саборској одлуци све до своје смрти 1423/4. године. 133

Питање учешћа и присуства Жигмундовог вазала српског деспота Стефана Лазаревића на сабор у Констанцу још увек је отворено. Деспотов биограф Константин Филозоф каже да је деспот Стефан присуствовао Жигмундовом крунисању у Ахену и на отварању сабора и да је међу кнежевима био „као месец међу звездама“.134

Хроничари сабора у Констанци наводе да је посланство српског деспота дошло на сабор у јануару 1415. године и да је заједно са грчким посланицима било смештено у улици Св. Павла и да су могли да служе своју службу у кући где су одсели, али нема помена о учешћу деспота Стефана. Док је Жигмунд путовао кроз Немачку, деспот је био у Србији. Из Ахена је краљ Жигмунд писао деспоту Стефану Лазаревићу 29. марта 1414. године. 135

Деспот Стефан је издао разрешницу Дубровчанину Бенку Гундулићу 14. јула 1414. године у Приштини. У јануару 1415. године наредио је побрешким цариницима да плате његов дуг Мароју Радићу. Све до маја 1415. године трајала је дубровачка преписка са Стефаном Лазаревићем око имања које је деспот одузео Степку Павловићу. Ту је настао прекид и Дубровчани су поново писали деспоту тек 15. јуна 1417. године. 136 Тешко је веровати да је деспот у том међувремену од две године напуштао Србију. Из наведеног се види да је Жигмунд од јануара 1416. године до јануара 1417. године, на далеком Западу у послу који није захтевао да српски деспот буде на сабору. 137 Када се вратио у Констанц, деспот Стефан Лазаревић није био поред њега. На сабору је била присутна само делегација српског деспота, састављена од поверљивих људи нижег друштвеног ранга. Ово посланство није могло, а није ни имало овлашћења да на сабору преговара. Приликом доласка посланства у јануару 1415. године, виђен је деспотов грб, што је хроничар овог сабора Урлих Рајхентал (Urlich von Richental) и пренео, али деспот није био у Констанци, нема га ни у збирци грбова владара и грбова градова. 138

Деспота поново сусрећемо у његовом писму из Крушевца од 18. фебруара 1417. године ердељском бискупу Стефану Упору. 139

Почетак рада сабора у Констанцу могао је да значи и промену става деспота према папству јер су краљ Жигмунд као и сви учесници Сабора настојали су да се раскол у цркви оконча и да се успостави јединство. Због чврстог и одлучног става деспота Стефана према католичкој пропаганди у Србији, лоше стање католичке цркве се очитовало у честим сменама београдских бискупа, њиховој немогућности да се задрже у дијецези, као и смањењу њихових прихода. Иако се на сабору у Констанци нису водили преговори о унији католичке и православне цркве, српски деспот је на такав скуп могао послати само посматрачку делегацију. 140

Док је још био на сабору у Констанцу, краљ Жигмунд је сазнао за пораз угарске војске у Босни. Наиме, још када је Ладислав Напуљски продао Млечанима своја права на Далмацију, Жигмундов интерес био је да придобије Хрвоја Вукчића, најмоћнијег обласног господара у запданом делу Балкана и да преко њега учврсти свој положај на том подручју. Последњи пут се Хрвоје Вукчић помиње у верности краља Жигмунда крајем 1412. године, када је краљ писао из Бишћа Трогиранима (15. XI) да му је Хрвоје понудио услуге у млетачком рату и обећао да ће их извршити. Међутим, када се Сандаљ Хранић развео од Хрвојеве братанице Катарине и оженио Јеленом, сестром деспота Стефана Лазаревића, херцег Хрвоје је искористио одсутност Сандаља Хранића који је помагао свом шураку у Србији против Турака и освојио је трг Дријева (кога је Сандаљ раније отео херцегу).

Пошто је краљ Жигмунд био на сабору у Констанцу, херцегови супарници славонски бан Павле Чупор, усорски војвода Иван Горјански, Иван Моровић, кнезови благајски искористили су прилику да преко краљице Барбаре утичу на след догађаја. Хрвоје је био проглашен за одметника од угарског краљ, а Жигмунд је затим упутио позив својим вазалима да му одузму све поседе. У писму Дубровачкој републици од 17. јуна 1413. године, Жигмунд је најавио да ће против Хрвоја кренути велика војска коју ће предводити загребачки и печујски бискупи, славонски бан и тамишки жупан. Хрвоје је био лишен Жигмундове „вере“, освојени су сви његови славонски поседи, затим град Сплит, а по Жигмундовом наређењу, Дубровачка република је добила острва Хвар, Брач, Корчулу и Вис. 141 У почетку је Хрвоје Вукчић покушао да се оправда у једном писму краљици Барбари, позвао се на „регулу“ Змајевог реда којем је припадао (према којој није могао ниједан члан да буде осуђен без сагласности и учешћа других чланова) обраћао се Млечанима да му пошаље галије како би освојио Сплит, а када су они то одбили, Хрвоје је позвао у помоћ Турке. 142 Упутио је свог протовестијара Михаила Кабужића, можда чак у Једрене и он је у мају 1414. године довео турску војску у Босанску краљевину. Користећи се неслогом хришћана, Турци су прво дошли у Скопље, а затим су се поделили у три војске – једна је остала у Ускопљу, друга се упутила „ка Дубочцу, до земље Ивана Моровића“, а трећа ка Загребу. 143

Угри су напали Хрвоја Вукчића први пут у другој половини 1414. године, али су их Турци одбили. 144 Део угарске војске провалио је до Добоја 16. јуна 1415. године када је већ Исак бег сакупио чете у Скопљу. 145

До коначне битке је дошло у јулу или у првој половини августа 1415. године у жупи Лашви. У сукобу са херцеговом и турском војском, угарска војска је претрпела пораз, погинуо је славонски бан Павле Чупор, а многи племићи и великаши су пали у турско заробљеништво – усорски војвода Иван Горјански, бивши мачвански бан Иван Моровић, Мартин Держ од Сердахеља и Ладислав Тетеш (Титушевић).

Међутим, Хрвоје Вукчић није дуго уживао у својој победи јер је умро у априлу 1416. године. 146

Из турског ропства се некако први ослободио Иван Горјански и пре септембра 1416. године се вратио у завичај. Иван Моровић је уз посредовање деспота Стефана Лазаревића и уз велики откуп успео да се ослободи тек 1419. године. 147 Када је чуо за пораз у Босни, што је веома одјекнуло на сабору у Констанцу, краљ Жигмунд је упутио Пипа Спана да припреми одбрану јужне границе, на копну и на Дунаву. Након пораза угарске војске код Добоја, краљ Жигмунд више није крочио у Босну. Ослабила је угарска власт у Босни, а ојачао је турски утицај. Власт Угарске била је ограничена на њен северни део. 148

Пре него што је кренуо из Констанца, краљ Жигмунд је писмом загарантовао безбедност Јану Хусу, али када је овај стигао на сабор, био је затворен, осуђен као јеретик и спаљен на ломачи 6. јула 1415. године. Краљ је напустио Констанц 19. јула 1415. године и са петнаест изасланика сабора, уз пратњу великаша и четири хиљаде коњаника, кренуо преко Женеве у Француску, како би убедио папу Бенедикта ХIII да абдицира. У јануару 1416. године налазио се у Лиону, 1. мартa је свечано ушао у Париз. Крајем априла је из Калеа отпловио за Довер у Енглеској где је боравио све до краја августа 1416. године. Чак је био и „заробљен“ све док 15. августа није пристао да склопи савез с Енглезима против Француза, а онда се вратио у Кале, па је отишао у Холандију, Ахен, Лијеж, Луксембург. У Констанцу је од 2. фебруара до 4. априла, затим од 15. априла до 16. јула и од 22. јула 1417. године па све до 17. маја 1418. године. 149

Како му је понестало новца, обратио се Фридриху Хоенцолерну и уз позајмицу заложио му своју Маркгрофовију Бранденбург, што је омогућило успон пруске државе и јачање моћи породице Хоенцолерна. Иако су биле уклоњене све три папе, постављало се питање да ли треба прво спровести црквене реформе, па бирати папу (како је предлагао краљ Жигмунд) или обрнуто (како су предлагали кардинали). Уз Жигмундову подршку, сабор је 11. новембра 1417. године изабрао за папу кардинала Одона де ла Колону (Oddo de Colona) под именом Мартин V (1417-1431) чиме је „велики раскол“ био окончан. 150

Сабор у Констанцу је донео одлуку да се сазивање концила у редовним размацима учини делом црквеног устава. У декрету Frequens (1417) сабор је наредио да се следећи сазове за пет година, потом за седам и онда сваких десет година. Међутим, сабор предвиђен за 1423. годину отказан је због појаве куге. Но, 1431. године, папа Мартин V сазвао је сабор у Базелу. 151 Краљ Жигмунд се вратио у Угарску у фебруару, а у Будим у августу 1419. године. За време његовог одсуствовања, Венеција је сузбила угарске чете у Италији (1418-1420), Турци су упадали у Босну, након смрти влашког војводе Мирче (1418), Влашка је испала из против турског одбрамбеног система. У касну јесен 1419. године, вођен сопственим плановима, Жигмунд је са војском кренуо против Османлија. Упутио се на доњи Дунав како би спасао Турн-Северин пошто су Турци саградили преко пута тврђаву Фетислам (Нојхаус-Кладово). Силазио је чак и до Демир капије. Пипо Спано је низом утврђења утврдио линију доњег Дунава од Северина до Рама. Док се Жигмунд борио на доњем Дунаву, Турци су 1420. године поразили ердељског војводу, а 1421. године су опљачкали Брашов. Жигмундов поход против Турака 1419. године, био је само покушај. Међутим, он је исправно увидео да се опасност од проширења турске власти на Влашку, која је овој земљи претила мора предухитрити брзим противнападом на десној обали Дунава. Нажалост, краљ Жигмунд није располагао довољним снагама. Када је сазнао да је наследио престо брата Вацлава у Чешкој (умро је 16. VIII 1419. године), са Турцима је склопио примирје на пет година како би се посветио хуситима у Чешкој (децембар 1419 – април 1421, октобар 1421 – април 1422). Иако је са Турцима склопио примирје, нису биле поштеђене јужне угарске границе. Турци су 1421. године провалили у Чанадску жупанију и опустошили је. 152 Српска деспотовина је током владавине султана Мехмеда I (1413-1421. г.) заиста, у основи уживала мир који јој је омогућио невиђен привредни развитак. Експлоатација рудника постала је интензивнија но икада раније, трговачки послови су узели незапамћен обим.

Појединачне, мање турске провале у Деспотовину извршене у оквиру општих, турских операција на Балкану (1416. године), имале су више епизодни карактер. Сва деспотова политика била је у знаку стварања јаке централне власти у држави, све јаче и самосталније њене улоге у спољној политици. Скршио је моћ самовољних феудалаца и постигао да Србија, мада у тешким спољнополитичким условима, постане моћна и јака земља, како је то и одговарало њеном привредном развитку. Зато су деспотове мере имале за циљ да обезбеде државној каси велике приходе и да заштите домаће трговце у којима, без обзира на њихово класно порекло, треба тражити представнике српске грађанске класе, од притиска страних трговаца, на првом месту Дубровчана. Иако им је деспот Стефан, повељом издатом у Борчу, 2. децембра 1405. године, потврдио старе повластице и обећао „да не намета Доубровчаном оу трьговехь господства ми“,153 после 1413. године, ситуација је била измењена. Тада је Србија почела да се опоравља после више година криза услед честих ратних пустошења. Тада је деспот већ имао снагу да контролу над привредним животом земље узме чвршће у своје руке.

Деспотове наредбе предвиђале су наплату царина и намета од Дубровчана. Настојао је да спречи, или ограничи извоз сребра из Србије, затим да се у његовој ковници у Сребрници прима само његов новац. Дубровчани су се супротстављали овим мерама, појединачно, на своју руку, али стално интервенишући преко своје владе код деспота. Он је без милости затварао дубровачке трговце, пленио им имовину и терао их да поштују његова наређења. 154

Деспот је наредио да се на суду више води рачуна о заклетви Срба него Дубровчана, после чега је дубровачка влада изјављивала да такви услови чине трговину немогућом. 155

Дубровчани су молили, апеловали на старо пријатељство, обраћали се за интервенцију краљу Жигмунду, претили су повлачењем својих трговаца и забраном трговине, али су на крају ипак морали да попуштају. 156 Нису морали да попуштају само Дубровчани, попуштао је и деспот, нарочито после смрти Балше III, када му је због рата са Млечанима у Зети, подршка Дубровчана била од велике користи. Поједини Дубровчани у служби српског деспота, везани својим личним интересима, подржавали су деспотове мере и били њихови извршиоци. Штавише, једна истрага у Дубровнику, открила је и постојање шпијунске мреже међу Дубровчанима преко којих је деспот долазио до података о току дискусија у дубровачким већима.

Владар Зете, Балша III (1403-1421), син Стефанове сестре Јелене, пошто није имао мушких потомака, пред смрт је Зету предао „Немањином праунуку“, свом ујаку деспоту. Чврсто решен у тој намери, он је дошао на деспотов двор у Београд почетком 1421. године, тешко оболео и без средстава за живот.

Сматрао је да се само Стефан може одупрети притиску Млечана у Зетском приморју као некадашњем интегралном делу српске државе. Осим тога, Стефан је једини могао да штити права српских цркава и јурисдикцију зетског митрополита. Убрзо, по доласку у Београд, Балша III је 28. априла 1421. године умро. 157 Деспот Стефан га је достојно ожалио и свечано сахранио. Припајањем Зете поново су се ујединиле земље Лазаревића, Бранковића и Балшића у једну државну целину, која се простирала од Дунава до Јадранског мора. Али између формалног и стварног присаједињења, постојала је велика разлика и за њено остварење постојао је тежак пут. У области Бранковића која је повезивала земље Лазаревића и Балшића није било потпуне контроле власти, јер су то спречавали турски чиновници и посаде које су контролисале важне путеве и градове, па је ту било двовлашће.

У Зети су Млечани запосели део Стефановог наследства, па је он са војском у августу 1421. године кренуо у Зету, јер су пропали преговори у Венецији. Заузео је Дриваст и Бар. За управника Зете са седиштем у Бару, поставио је војводу Мазарека. 158

Са Млечанима је склопио примирје на шест месеци и вратио се у Србију. 159 Међутим, обе стране су биле незадовољне, па је деспот Стефан покушао да преговорима реши ствар пре истека примирја. У Венецију је преко Дубровника упутио војводу Витка. Племенити и разумни војвода Витко је добио 12. марта 1422. године две барке да га превезу у Млетке и обећање да ће Дубровчани посланике вратити у Дубровник. Враћајући се из Млетака, војвода Витко је у Дубровнику добио поклон од 150 перпера. 160 Када је једне децембарске ноћи 1422. године млетачки капетан Никола Капело, снажним и неочекиваним нападом из Скадра потукао српску војску, а војвода Мазарек, у страху од деспота ако сазна за пораз, побегао у Дањ, Дубровчани су одмах обавестили краља Жигмунда, како су Млечани „ових дана“ потукли деспота Стефана у Зети. 161 Краткотрајни успех Млечана помутио је Ђурађ Бранковић, који је под Скадар стигао са јачом снагом и прекинуо везу између мора и Скадра. Стефан је послао Ђурђа који је одлично познавао прилике у Зети, а која се иначе граничила са облашћу Бранковића. Сам деспот Стефан је био заузет односима са Османским царством и Угарском. Енергична акција Ђурђа Бранковића изазвала је страх код Млечана, који су тада постали попустљивији. Мир је склопљен 12. августа 1423. године у Ђурђевом шатору код Св. Срђа. Коначно разграничење је постигнуто 22. априла 1426. године у Вучитрну на двору Ђурђа Бранковића, који је водио преговоре на основу пуномоћја деспота Стефана.

Деспот Стефан је ратификовао уговор под Сребрницом 25. јула 1426. године, а млетачки сенат тек 3. фебруара 1427. године, јер су чекали да одредбе мира буду спроведене у живот. Србија је поново избила на море и држала је скоро целу област од Котора до Бојане, са изузетком Улциња и Паштровића. У септембру 1426. године, Ђурађ и Јерина су са пратњом отишли из Зете у Дубровник, који је желео да стекне наклоност будућег српског владара. 162

До краја свог живота, деспот Стефан је одржавао и проширивао своје везе с Угарском. Иако је био свестан османске снаге и опасности, он је настојао да са Турцима развија добре односе, али је истовремено предузимао низ мера да оснажи државу и одбрану земље. Тако је увео нови систем власти са војводама на челу. 163 Реформа је била последица општих прилика у којима се деспотовина тада налазила, јер су стални ратови и ратне опасности утицали на то да војни заповедници постепено преузимају надлежности цивилних власти. Повећане су војне обавезе становништва, наметнута је нова дажбина за издржавање војске, а упоредо су грађена утврђења (Београд, Манасија, Голубац, Крушевац).164 У доба деспота Стефана, Србија је живела у уверењу да ће преживети тешка времена. Али истовремено, у свом повлачењу ка северу као да је показивала да највећу помоћ види у хришћанском Западу, чији је представник истовремено и српски северни сусед, била католичка Угарска, такође непосредно угрожена од Турске. Због тога су северне границе Србије биле отворене, па су угарски краљ и његови поданици долазили у Београд, као што је и Стефан редовно одлазио на саборе угарске властеле у Будим, редовно одседао у раскошној палати коју је имао у овом граду. У позну јесен 1421. године, краљ Жигмунд је затражио војну помоћ деспота Стефана против хусита у Чешкој, са којима је Жигмунд ратовао од 1419. до 1434. године. Деспот Стефан се спремно одазвао и послао је војни одред коњаника који је под заповедништвом Пипа од Озоре био упућен на удаљено ратиште против чешких хусита. Према речима Константина Филозофа, деспот је једним војним одредом помогао Жигмунда против „јереси зване Хус, за коју неки кажу да је блиска православљу“.

Вођство католичке цркве се трудило да мобилише Немце и Мађаре против хусита. Папа је у Фиренци још 1. марта 1420. године издао булу којом је цео хришћански свет позвао на уништење виклифиста, хусита и других јеретика. Међутим, све је било узалуд. Крсташке војске, у којима је било и Срба, доживљавале су тешке поразе. После неуспеха код Кутенберга (Kuttenberg, Kutná Hora), Жигмундова војска почела је да се повлачи. Чеси су их затим следили и 9. фебруара 1422. године освојили Немачки Брод (Deutschebrod), спалили град и масакрирали становништво. О даљем учешћу Срба у хуситским ратовима нема података. 165 У регији Спиша, у северној Словачкој, која је у средњем веку била у оквирима Угарске, према вестима Спишке хронике, забележено је да су се „Године Господње 1422., Раци одметнули од краља и хтели су се повући ка Пољској“, да су хтели поубијати становнике Спиша (Czipser), a да се све то збило уочи празника Св. Петра и Павла. Изгледа да се овде радило о српским ратницима, тј. трупама деспота Стефана који су учествовали у једном од Жигмундових похода против чешких хусита. У јуну 1422. године у Угарској је био деспот Стефан како би највероватније од угарског краља тражио помоћ за борбу против Млетака у Зети. 166

Међутим, треба нагласити да иако се у хроници говори о Raczen-Србима, то не мора да значи етничку припадност, већ да су припадали српским помоћним трупама највероватније српског деспота. Према једној повељи краља Жигмунда наводи се да су у походу 1422. године учествовали „familiares Despoth ducis Rascie“ који су били припадници етнички мађарске породице Поше од Сера (Posse de Zeer). Познато је како је мађарска властела, иначе ступала у службу српских деспота, па и давала свој живот за свог господара. 167

Међутим, нејасно је зашто су Срби одбегли и зашто су хтели да се повуку у Пољску. Хусити су иначе тражили помоћ од пољског краља Владислава II Јагелонца, против његовог пашенога краља Жигмунда Луксембуршког. Одбегли српски ратници су вероватно веровали да ће наћи уточиште у Пољској. Али краљ Жигмунд је, осим што је казнио њихове коловође, предузео дипломатске мере како би одвратио пољског краља од пружања помоћи хуситима. На преговоре који су са пољским краљем и литванским војводом Витолдом вођени у Кежмарку у Спишкој области у марту 1423. године, краља Жигмунда је пратио деспот Стефан што би значило да он није барем формално учествовао у акцији Срба у јуну 1422. године. 168 На повељи о миру, име деспота Стефана (Stephanus regni Rasciae despotus) билo је прво на списку 22 магната који су потписали и печатима гарантовали извршење уговора. Дакле, број сведока био је једнак броју чланова Змајевог реда из 1408. године. 169 Деспот Стефан био је у Будиму у лето 1424. године када је угарског краља посетио византијски цар Јован VIII Палеолог.

Када је у Једрену 21. маја 1421. године умро султан Мехмед I, деспот Стефан је признао новог султана Мурата II (1421-1451). Одбацио је сарадњу са његовим противницима, за разлику од византијског цара Јована VIII Палеолога који је, упркос савету свог оца, старог цара Манојла II да подржи Мурата II, подржао узурпатора Мустафу. Након што је султан Мурат II ухватио и погубио Мустафу у Једрену јануара 1422. године, цар Јован VIII је у новом султану стекао трајног непријатеља. 170 Пред Цариградом се 10. јуна 1422. године појавила Муратова претходница коју је предводио румелијски беглеберг Михалоглу, султан је стигао десет дана касније. По устаљеној турској пракси, најпре су пљачкали градску околину. 171 Поверивши управу над престоницом брату Константину Драгашу, цар Јован VIII је проценио да је неопходно да пође краљу Жигмунду како би га убедио да на било какав начин притекне у помоћ Цариграду. Цар Јован VIII се укрцао на брод 14. новембра 1423. године и прво је стигао у Венецију и тамо предлагао да са краљем Жигмундом поведу уједињену крсташку војску на Турке јер су они недавно доживели тежак пораз од Влаха и Угара. 172

Иако је то био скромнији Жигмундов поход против Османлија, вест о томе се брзо ширила на суседне земље. Дубровчани су октобра 1423. године са задовољством истицали да су Турци „terrefacti“ заслугом угарске војске. 173

Из Млетака је цар Јован VIII ишао у Милано, Мантову и Павију, а у јуну 1424. године је стигао у Угарску, у којој је остао осам недеља. Са краљем Жигмундом се сусрео испред Будима, на пола миље од града.

За време преговора између византијског цара Јована VIII Палеолога и угарског краља Жигмунда Луксембуршког, био је у Будиму присутан и српски деспот Стефан Лазаревић. 174 Пошто је од хусита претрпео пораз, краљ Жигмунд је мислио да ће поправити свој углед ако иде у рат против Турака. Али да би са султаном заратио, краљ Жигмунд је прво морао да раскине са њим склопљен мир на пет година, за шта он тада није био расположен, јер је био суочен са чињеницом да због недостатка новца и бродова не може успешно ратовати и против хусита и против Османлија. Настојање цара Јована VIII да Жигмунда приближи Венецији и да га загреје за заједничку акцију против Мурата II, остало је тренутно без успеха јер је Жигмунд тек у октобру 1425. године упутио предлоге у Млетке око стварања савеза. Млетачки сенат се са тим сложио 30. октобра, али у томе није било никакве заслуге византијског цара. 175

На двору угарског краља, било је говора и о црквеној унији. Неколико година касније, када се цар Јован VIII залагао за учешће Византинаца на будућем сабору у Ферари, подсетио се како му је Жигмунд у Будиму рекао: „Побрини се да оствариш унију. Уколико то учиниш, такође ћеш да преобратиш и ову цркву, јер наши су одступили у многим питањима док они из источне цркве имају боље држање. Ако дакле, унију склопиш и наше ћеш да поправиш.“ Цар Јован VIII је затим поменуо како је предлог угарског владара био за похвалу и како је краљ у својој добронамерности и благонаклоности према Византијском царству предложио да ће управо њега учинити наследником властите државе. Међутим, ту понуду о наслеђивању треба схватити као потребу цара Јована VIII да створи илузију о обнављању старог сна о васељенској улози Царства, како би добио подршку Византинаца за одлазак на сабор. 176 Преговори цара Јована VIII и краља Жигмунда су завршени тако што су приређене свечаности. На њима је деспот Стефан Лазаревић, као јунак на гласу, по утврђеном церемонијалу, произвео неколико угарских пламића за витезове. 177 Нови султан Мурат II је страховао да ће византијски цар уступити Млетачкој републици Цариград. Због тога је у одсуству цара Јована VIII, посредством царице – мајке Јелене Драгаш, склопио мир 20. јануара 1424. године. Иако се Мурат II одлучио на овај корак, услове мира је наметнуо султан, а не Византија. Наметнуо је Цариграду данак од 100.000 аспри годишње и Византија је поново постала вазална држава. Упркос склопљеном миру, Муратове чете су упадале на Пелопонез, који је султан, иако у вазалном положају, вероватно одвојено третирао од Цариграда и Тракије. 178

Султан Мурат II није поштовао ни примирје које је начињено с Угарском, па су у мају и јуну 1424. године упали у Влашку како би протерали Жигмундовог штићеника и Дана и довели војводу Радула. И мају су провалили и у Босну. Ове турске акције као и молба цара Јована VIII нагнали су краља Жигмунда да изрази спремност да наредне године опреми велику војску против Турака и о томе је из Будима писао Пипу Спану од Озоре, заповеднику Темишвара. 179

Нови султан је са подозрењем посматрао деспотове везе с Угарском. Вести о њима стизале су на Порту са разних страна па и из Србије. Донео их је турски посланик из Будима 1424. године. То је утицало да султан крене у напад.

У лето 1425. године, султан Мурат II упутио је свог посланика у Србију да испита тамошње прилике. Стефан је тада био у Угарској, а када се вратио, није хтео (по Жигмундовом савету) да прими посланика. Наредио је да се градови припреме за одбрану. Почетком октобра 1425. фодине, деспот Стефан је убрзано набављао барут и оружје у Дубровнику. 180 Деспот Стефан је покушао да спречи рат, али његови посланици у Софији нису могли да измене стање. Турска војска је преко Пирота и Ниша продрла у Поморавље и дошла до Крушевца.

Српској војсци пружила је помоћ угарска војска коју је водио Пипо Спано, а који је осим у Србији ратовао и у Влашкој.

Борбе су завршене преговорима између српског деспота и турског султана. Нема података о садржају споразума, али се турска војска ипак повукла из Србије. 181 Из Србије се султан отиснуо преко Дунава у Влашку и напао војводу Дана. Овај је побегао у Ердељ, па је султан заузео целу Влашку и у њој поставио војводу Радула званог Празна глава, уз погодбу да буде султанов вазал.

После турског напада на Србију, у јесен 1425. године, на реду је био сукоб са Босном јер су се Босанци тешко мирили са губитком Сребрнице. Већ је на босанском станку 1415. године било одлучено да се она преотме деспоту, па се само чекала погодна прилика, а она се указала тек 1425. године. Краљ Твртко II је искористио напад Турака на Србију и са одредима верне властеле из Подриња (међу којима су се нарочито истицали Дињичићи) напао Сребрницу. Деспотова посада, становништво и дубровачки трговци, повукли су се у тврђаву Сребреник, чије је бомбардовање наредио краљ Твртко II, уздајући се у непремостивост Дрине (због јесењих киша) и немогућност пристизања деспотових трупа у помоћ. Пошто је дошло до повлачења турске војске из Србије, на огромно изненађење босанског краља, деспот Стефан је у јесен 1425. године прешао Дрину и појавио се пред Сребрницом. Гонећи босанског краља, деспот Стефан је продро дубоко у „босанске крајеве“ и опљачкао их. Краљ Твртко II се склонио у један од својих тврдих градова одакле је преко посланика од деспота затражио мир. 182

Крајем марта или почетком априла 1426. године, деспот Стефан је отишао у Угарску. У мају 1426. године, деспот Стефан је био у Угарској, последњи пут. Састао се са угарским краљем Жигмундом у бањи Тати у Коморанској жупанији. Појединости преговора нису познате. Првобитна исправа није сачувана, постоје само видљиво прерађени познији преписи. Деспот Стефан је изгледа од угарског краља захтевао да призна Ђурђа Бранковића за његовог наследника и да га уврсти у ред угарске властеле, јер би тако имао право наслеђа деспотових поседа у Угарској. Као услов за то, угарски краљ је тражио да се обнове вазални односи који су везивали Србију с Угарском и да након Стефанове смрти, ако нема потомака, Угарској буду враћени Београд, Голубац и Мачва, као и крајеви западно од Дрине. Ђурађ ће долазити на угарске саборе и даваће војну помоћ угарском краљу.

Исправа у Тати је отворено писмо (litterae patents) којим се привремено регулише једно питање са тим да се накнадно о томе изда свечана повеља. 183 Крајем маја, деспот Стефан се вратио из Угарске и у Рудничкој Сребрници (код Страгара) је сазвао државни сабор 25. јула 1426. године. Пред окупљеном властелом и представницима цркве, деспот Стефан је одредио Ђурђа Бранковића за свог наследника, благословио га и рекао: „Од сада овога сматрајте господином место мене.“ Тако је Ђурађ као наследник престола „млади господин“ и био је са супругом Јерином послат у Зету, где је стигао у првој половини августа 1426. године. 184

Док је још деспот Стефан био у Тати, султан Мурат II је упутио у Србију посланика. Почетком јуна 1426. године, видевши да његов посланик није примљен на деспотовом двору, султан је напао и освојио Крушевац. Због тога је српски деспот, након повратка из Угарске, тражио помоћ од краља Жигмунда. Међутим, иако су посланици затекли Пипа Спана у Тати, он је убрзо био упућен у Влашку.

Крајем лета 1426. године, деспот Стефан је преко Ђурђа Бранковића, који је тада био у Зети, нудио Венецији посредничке услуге код Мурата II ради склапања млетачкотурског мира. 185

У јесен 1426. године, претила је Жигмунду опасност да од Турака изгуби Влашку, Србију и Босну. Стога је био принуђен да се уочи зиме припреми за велики рат. Дана 7. новембра 1426. године писао је из Липе у Темишварској жупанији славонском бану и цељском грофу Херману II да одгоди све парнице Ивана и Владислава Титушевића, краљевих дворјана јер ће заједно са краљем поћи у Ердељ и Влашку на одбрану државних граница. У децембру 1426. године, сакупила се војска у Ердељу где је уз краља била и краљица Барбара. Пипо Спано је однео победу код Силистрије, али је умро у Липи 26. децембра исте године. На његово место краљ Жигмунд је поставио ранијег ђурског жупана Стефана Розгонија. Краљ је углавном боравио око Брашова, на ердељско-влашкој граници. Око краља су били окупљени најзначајнији угарски великаши: Иван Моровићки, кнез Владислав Благајски, браћа Иван и Ладислав Титушевић, Стефан Розгони, влашки војвода Дан, португалски принц Петар.

По највећој хладноћи, у јануару 1427. године, хришћанска војска је заједно са влашким војводом Даном прешла горске кланце у Ердељу и спустила се у влашку низију. На челу војске се као почасни војвода налазио португалски принц Петар, а стварни вођа био је Иван Моровић. Краљ Жигмунд и краљица Барбара остали су у Ердељу, боравећи углавном у Брашову. Циљ хришћанске војске (у којој је осим Угара било и Хрвата и Пољака) био је да збаци и зароби Радула и врати Дана. Крајем априла и почетком маја 1427. године, Жигмундовом војсковођи на овом делу ратишта Ивану Моровићу, пошло је за руком да протера Радула и врати Дана. Рат у Влашкој завршен је априла 1427. године. 186 Неколико месеци касније, краљ Жигмунд је у Ердељу издао даровнице Ивану Моровићу и Владиславу Благајском. У даровници за Моровића набројао је заслуге Моровића у последњем рату и истакао како је Моровић „усред најљуће зиме повео бројну чету (turma copiosa) о свом трошку у рат, како је заједно са својом дружином подносио глад, врло жестоку зиму и многе друге невоље, како је Радула и Турке из Влашке протерао, вратио Дана, те многе Влахе који су пристали уз Радула и Турке, принудио да се поново покоре краљу. 187 Краљ Жигмунд и краљица Барбара су из Ердеља дошли у Влашку.

Почетком 1427. године, султан Мурат II је поново напао Србију. У фебруару исте године било је опседнуто Ново Брдо. Главни циљ Турака био је да га освоје, јер је својим богатством привлачило пажњу освајача. Изговор Турцима за напад било је деспотово везивање за Угре. Срби су заједно са Дубровчанима пружали отпор из Новог Брда и Призрена. Дубровчани су слали поруке Жигмунду да се једино уздају у Жигмундову помоћ. 188 Напади Турака су трајали више месеци. Најкасније у лето 1427. године захватили су Поморавље.

За то време у Србији је трајала опсада Новог Брда. Турско харање је захватило целу Србију. Док је турски напад још трајао, крајем марта или почетком априла 1427. године поново је дошло до побуне у Сребрници. Побунили су се рудари против деспотовог надзорника у том граду. Њега је деспот поставио да надгледа производњу руде и спровођење деспотових наређења. Рудари су незадовољни држањем надзорника (деспотовог властелина Владислава) као и мерама деспота Стефана бацили надзорника са „палате“ вероватно управне зграде у Сребрници и убили. Незадовољство се проширило на становништво Сребрнице и тако угрозило систем деспотске власти у том крају. Деспот Стефан је са војском дошао у Сребрницу и крваво угушио побуну. Многи су били похватани и осакаћени. Страдали су и Дубровчани јер је деспот посумњао да су они били умешани у заверу и убиство његовог властелина Владислава. Дубровачка влада је упутила посланике да докаже да су дубровачки трговци недужни и неправедно изложени страдању. Посредовали су и Ђурађ Бранковић и Сандаљ Хранић, али деспот је био неумољив. 189 За време боравка у Шумадији, у суботу 19. јула 1427. године, на путу за Београд, у месту Главица, у близини Крагујевца, умро је од можданог удара деспот Стефан Лазаревић. Глас о његовој смрти стигао је у Дубровник крајем јула 1427. године. У писму од 31. јула 1427. године, обавестили су краља Жигмунда о смрти деспота Стефана и молили га да пише новом српском деспоту Ђурђу и да му препоручи њихов град. 190

У тренутку смрти деспота Стефана, Ђурађ Бранковић се налазио у Зети, а угарски краљ Жигмунд у Влашкој. Када су чули за деспотову смрт, обојица су тада кренули ка Београду.