Korisnik:Tsnena/podsetnik
- BioNet škola
- lekovite biljke - srediti klice i dodati nove
- Spisak boja
- [1]
- brojanje izmena
- {{посебан чланак|назив чланка}}
- {{Commons|Category:назив чланка}}
- {{commons|Категорија:Polychaeta}}
- poseban članak
[2]flora Evrope
{{Pripisivanje}}
reference:
u tekstu [1]
Pokušaću ukratko da Vam izložim teorijska načela koja leže u osnovi vaših dilema oko transkripcije. Pri tom ostaje otvoreno pitanje kako će autori novog Pravopisa primeniti ta načela, i koliko ih je moguće primeniti, budući da, kao i uvek u jeziku, nema oštrih granica, nego se kategorije neosetno prelivaju jedna u drugu. Dolazeći u naš jezik, strane reči i strana imena podložni su procesu odomaćenja (naturalizacije), što praktično znači da postaju poznati kod nas i da stiču frekvenciju upotrebe uporedivu sa frekvencijom domaćih reči. Posledica je njihova adaptacija (prilagođavanje), koja može biti najpre morfološka (npr. engleske imenice dobijaju rod i našu padežnu promenu), zatim fonetska (npr. englesko w izgovaramo kao naše v, mutni vokal u francuskom Peugeot ili nemačkom Goethe zamenjujemo našim e) i grafička (tj. pišemo fonetski umesto izvorne grafije). Ove adaptacije su zavisne od odomaćenja, kao i jedna od druge, po navedenom redu. To znači da ne vredi da razmišljate o pravopisu ako se prethodno nije ustalio naš prilagođeni izgovor (npr. pežo, Gete), a taj izgovor se neće ustaliti ako se ime nije uklopilo u našu gramatičku promenu (npr. Getea, Geteu, Geteov), bez čega nema upotrebe u govoru. Prelazeći na Vaše primere, to znači da je normalno da pišemo Vindouz, u Vindouzu, Vindouzom, kao što svi pišemo vozim se u pežou (a ne „u Peugeot-u“), dakle kao što upotrebljavamo druge poznate fabričke nazive i strana imena uopšte. To ne bi važilo za neki novi, nepoznati i višečlani naziv programa (recimo, na mom desktopu je ikona za nekakav AutoHotkey Setup 1.0.47.05 Wizard), bar dotle dok on ne postane poznat i ne svede se na jednu ili dve reči, što bi mu omogućilo da se menja po padežima. Iz istih razloga treba ostaviti u originalu naziv igre kao što je Command & Conquer: Generals, ali adaptirati neko kratko i popularno ime kao što je tetris. Upotreba skraćenica ili cifara u nazivu takođe je znak neodomaćenosti (zato recimo Pravopis, u članu 29, propisuje malim slovom avionske marke kao boing, tupoljev, junkers, ali velikim Tu-110 ili DC-9, pa i latinicom DC-9). Ja ne poznajem rok grupe, ali ako se ime V 52 kod nas izgovara po engleskom, a ne „be pedeset dva“ po srpskom), onda ga treba ostaviti u originalu – utoliko pre što se sigurno ne može menjati po padežima. U lingvistici je dugo, sve tamo negde do 1960. godine, važio princip da je jezik samo govorni, a da pisanje nije ništa drugo do tehnika za beleženje govora. Danas pisanom jeziku priznajemo autonomiju, to jest činjenicu da štampa, stručna literatura, najveći deo umetničke književnosti, a danas i Internet i i-mejl, nisu nastali beleženjem nečijeg govora niti su namenjeni čitanju naglas. Pisani dokumenti, svedočanstva, zaveštanja i sl. u celom svetu imaju veću važnost od bilo kakvog usmenog iskaza. Zato se i u priručnicima i enciklopedijama kao što je vaša (što sam već napomenuo g. Ćosiću), izvorna grafija se ne sme izostaviti. Naime, ukoliko čitalac ne zna kako se izgovara strano ime, lako će to naknadno saznati, ali ako ga poznaje samo u našoj transkripciji, neće moći ništa s njim da uradi u smislu daljeg istraživanja. Dobar primer za to je grupa U-2 koju Vi pominjete: ako je pišete „Ju tu“, neko će pomisliti da to znači „You Two“ ili „You Too“. Pri tom je ipak bitno da se izvorna grafija navede u naslovnici ili prilikom prvog pominjanja, a ne da se svaki put ponavlja. Pisanje „Windows-a“ „u Windows‑u“, „Windows-om“ u ćirilici je nepraktično, jer podrazumeva svaki put promenu fonta i upotrebu crtice (dok Hrvati nemaju ni jedan ni drugi problem). U nadi da će Vam ovaj odgovor biti od pomoći, srdačno Vas pozdravljam. Ivan Klajn