Korisnik:Boleynn/Radna tabla

Voleyn

Sandra

Sandra Bulok je moja omiljena glumica.

„Dadilja“

Po meni je Fren Drešer najbolja komičarka na svetu.

Dama Džudi

Mislim da je Džudi Denč najbolja glumica svih vremena.

Britanac

Džud Lo će biti moja večna ljubav.

Džuli

Očekujem da Džulijana Mur dobije Oskara.

Mišel

Da nisam gej, ložio bih se na Mišel Fajfer.

Samanta Džouns

Vatreni sam obožavalac Kim Katral.

• ono što Pavlica zove ovo

• bljuvotine!

Homofobi: Klark Gejbl, Stiv Makvin.

Nova godina

Planovi

Budući članci:

1) Ketrin Hepbern

2) Sveta Petka

3) Krvava Meri

Završiti:

1) Olivija de Havilend

2) Marlon Brando

3) Vivijen Li

Refe

• Film, Istorija filma, Filmski časopisi, Filmska i video terminologija, Filmska teorija, Filmske tehnike, Filmski stilovi, Filmske arhive, Filmsko ocenjivanje, Filmske klice

• Filmovi Filmski žanrovi, Filmske nagrade, Filmski spin-ofovi, Filmski nastavci, Predstojeći filmovi, Nezavršeni filmovi, Filmske scene

• Filmovi sortirani po Filmovi po zemlji snimanja, Filmovi po kulturnoj pripadnosti, Filmovi po rediteljima, Filmovi po žanru, Filmovi po jeziku, Filmovi po izvoru, Filmovi po studiju, Filmovi po temi, Filmovi po vrsti, Filmovi po godinama, Spisak filmova

• Filmske serije, Kategorija:TV serije zasnovane na filmovima, Animacija

• Filmografije, Filmadžije, Filmski glumci, Klice filmskih biografija, Filmski likovi

• Bioskopi - Bioskopi, Bioskopi po državama, Pioniri filma

• Filmska i video tehnologija - Vizuelni efekti, Specijalni efekti,

• Filmska produkcija - Filmska produkcija zvuka, Filmski studiji, Filmski promotivni materijal, Ljudi koji rade na filmu, Filmske škole, Filmski serijali

• Razno Filmske organizacije, Filmski distributeri, Filmski festivali, 100 godina AFI-ja, Filmska kritika, Filmska zarada na blagajnama, Filmska muzika, Filmski vebsajtovi, Partizanski filmovi

Drugi dan Dekamerona završava se Dioneovom pričom o Ričardu di Kinziku i Paganinu iz Monaka i njihovoj ženi. Odmah po završetku Filomenine povesti o Bernabu i njegovoj vernoj ženi, koja je preživela tako što se prerušila u muškarca i služila cara, Dioneo naglašava da je lakomisleni Bernabo u celoj toj priči jednostavno imao sreće, i da je sudbina mogla da se mnogo gore poigra sa njim. Na početku svog kazivanja on iznosi prilično radikalan stav, govoreći da su budale muškarci koji misle da su im žene verne dok oni lutaju belim svetom. Dioneov glavni protagonista je pizanski sudija Rikardo di Kinzika. Pripovedač mu odmah oduzima muževnost, rečima da je više obdaren pameću nego fizičkom snagom, a pored toga dodaje da je zbog svoje nenaglašene (ili nepostojeće) seksualne želje, umesto lepe i mlade, trebalo da traži ružnu i staru ženu,. Dioneo očigledno smatra da je greh da tek procvetala lepotica čami i vene usled nedostatka telesnih užitaka. Slab seksualni apetit Ričardov dolazi do izražaja kada on u kuću uvodi čitav sistem praznika i postova, te time žeru natera na apstiniranje. Međutim, Bokačo tvrdi da ju je, iako je tako planski i sa uživanjem izbegavao obaveze u krevetu, ipak veoma voleo: uz to, dobro je pazio da je neko drugi ne poduči radnim danima, kao što je on praznicima. Doduše, ne može se zbog toga pouzdano tvrditi da se ovde radilo o ljubavi, a ne o muškoj sujeti, želji za posedovanjem, ugledom u društvu i težnjom ka vođenju jednog života uređenog po svim društvenim kodeksima. Bokačo još kaže da je Rikardov kalendar bio kao onaj iz Ravene. To je zapravo aluzija na tvrdnju stanovnika tog grada da oni za svaki dan u godini imaju po jednu crkvu. Ta rečenica možda i najbolje oslikava ljubavni život mladog pizanskog para. Gospu Bartolomeu jednog dana otima gusar Paganino iz Monaka. Tog lika doživljavamo kao neku italijansku verziju Robina Huda - on je surovi otimač blaga ali i dobročinitelj, nasilnik ali i nežni ljubavnik, a svoju novu ženu obasipa utehom. Bokačo prenosi značenje reči seks na reč uteha, te nam tako u granicama pristojnosti, ali zbog prevelikog ponavljanja te reči - lascivno i smešno, govori koliko je mlada uživala u otkriću putenih radosti, tako surovo zapostavljanih i ugušivanih kod sirotog Ričarda. Razlog za Bartolomeino pretvaranje da ne poznaje Ričarda kada ovaj dođe da je vrati kući, leži u tome što je ona želela da konflikt reši što je brže moguće, bez nekog velikog i zamornog upuštanja. Međutim, kada vidi da joj to ne prolazi, onda mu u četiri oka govori sve što joj je na duši. U njenim rečima se vidi da se radi o običnoj, mladoj i zdravoj devojci, koja se, ra razliku od svojih vršnjakinja, nije stidela da zatraži ono što je činilo srećnom - muškarca uz sebe. Uprkos njenom besnom nabrajanju, Rikardo ne shvata u čemu je njegova greška, praznici su morali da se poštuju, zar ne? Dok se prekorevanja i uvrede nižu, pojavljuje se jedno vulgarno srednjovekovno poređenje, koje i vekovima pošto je knjiga napisana ne može da ne izazove smeh kod savremenog čitaoca. Naime, nije potrebno tumačiti metaforu koju Bartolomea upućuje mužu: onaj koji je trebalo da obrađuje moj mali vrtić. Ona gotovo ponosno tvrdi da više ne zna za praznike i još koristi priliku da se pohvali koliko je seksualno aktivna: jutros, otkako je zvonilo na jutrenje, posao je napredovao sasvim dobro. Iz poslednjih redova priče odzvanjaju savremene reči, reči koje su vekovima bile ispred svog vremena, a ni danas nisu uobičajene. Srednjovekovna žena kaže srednjovekovnom muškarcu da želi da vodi ljubav dok je mlada i lepa, a da će se Bogom baviti kada ostari i poružni. I još kaže da će je nije briga za moral i čast, naročito ne za njene roditelje, koji nisu mislili na nju kada su je udali. Nije potrebno govoriti koliko je revolucionarno ovo slasno izgovoreno nipodaštavanje vere i porodice. Kao da je izbacila sve što se u njoj skupljalo, Bartolomea mu još govori da je u Pizi bila samo njegova naložnica. Time hoće da kaže da njena nečasna veza sa Paganinom više podseća na brak, nego ona u kojoj je zakonski bila, jer gusar predano i zaljubljeno obavlja sve bračne dužnosti jednog muža. Na kraju mu zadaje odlučujući udarac - kaže mu da mu se ne bi vratila ni kada bi je Paganino ostvaio. To govori o njenoj hrabrosti i spremnosti da se do kraja bori za ono što voli i za šta je Bog stvorio. Bokačo na kraju pravi divno poređenje rekavši da je Bernabo, kladeći se sa Ambrođolom, jahao magarca ali okrenut ka repu. Bernabo je dakle po Dioneovom mišljenju lakomislena i brzopleta luda, koja se nepromišljeno kockala svojim i ženinim životom, a onda iznenada imala sreće, sreće koja se ogleda u nepokolebljivoj čednosti njegove žene. Kroz pero Bokača, a usta Dionea, progovorila je žena koja je iskusila život bez strasti i ljubavi, život bez radosti i smisla, međutim na vreme shvatila kako da ga promeni. Bestidno i drsko je pregazila sva moralna načela i sve društvene norme, podigla glavu i bez trunke srednjovekovnog srama rekla kakva je njena priroda i šta je čini srećnom. Gospođa Bovari, vlasnica najpoznatijeg vrta u evropskoj književnosti, za gospu Bartolomeu, malo je dete.