Korisnik:Domatrios/Da li ste kineski pismeni?
Za dobre pare i tako dalje, dobili ste neki sanduk ispisanih listova papira koji treba da kopirate, uslovno govoreći. Uz to ste dobili i odgovarajući pribor za takav rad: daščice od trske, četkice i boju i odgovarajući papir koji su za to potrebni.
Uz pretpostavku da vam nije poznata pismenost istočnih kultura, otvarate sanduk i pregledavate materijal. Tekstovi su napisani nerazumljivim jezikom i nerazumljivim pismom. (Za nas koji »znamo« o čemu se radi pismo je kinesko.)
Izdvojeni od civilizacije (zamisli užasa bez Interneta) pristupate poslu. Papiri u paketu jesu složeni, a da li su složeni po nekom redu (nisu uvezani) to se ne može utvrditi. Uzimate prvi list. Na njemu samo jedan znak, i to veliki. Ni Majka Mara ne bi pogodila šta bi to moglo da predstavlja. Neke vertikalne, horizontalne i kose crte.
Ali, šta je tu je. Pristupate poslu. Posle dosta muke i vremena, prvi list je gotov. Upoređujete vaše delo sa originalom. Nije baš idealno, ali liče, nije da ne liče. Odmah se pojavio i jedan problem. U tom znaku, među crtama, našla se i neka tačkica. Govorim o originalnom papiru. Slične tačkice ste i vi pravili dok ste radili kopiju. Te tačkice su nastale slučajno: nekontrolisano je kapala boja na papir. Normalno, sve ste to obrisali, ali ste ovu »originalnu« tačku verno preneli sa originala. Možda nije trebalo? Možda je i ta tačka nastala kao posledica nepažnje pisara. Da li treba prenositi i greške? A šta ako je ona namerno tu stavljena? Kao i u svakom poslu, izgleda da ni ovde ne manjka problema. Problem je prvenstveno filozofski: ponavljajući nečije namerne ili nenamerne greške radimo ispravno, a ispravljajući nečije greške – radimo pogrešno. Ovde parola – učiti na tuđim greškama – nikako nije primerena.
Sledeći list je bio novi problem. Petnaest redova, u svakom redu po petnaest znakova. List na kome su zapisani bio je kvadratnog oblika. Prionuli ste na posao. Pisaljka umesto da klizi grebe. Zaključujete da tu nešto nije u redu. Možda je pisar pisao obrnuto – s desna u levo. Opet nije dobro. Nešto stvarno nije u redu. Ah, da. Problem nije u smeru pisanja, nego u orijentaciji papira. Iako na njemu ne piše šta je gore, a šta dole, posle malo eksperimentisanja ipak se to moglo ustanoviti.
Dakle pisalo se s leva na desno, jer tako pisanje ide glatko. Ipak nije. Zašto nije? Pa zato što je na nekim papirima po pola desne strane bilo prazno. Gornja polovina leve ispisane strane bila je ravna odnosno horizontalna, dok je donja nekako bila u špic. To znači da se pisalo u vertikalne redove (odnosno kolone) odozgo prema dole, sa sledećim redom u desno.
To je uveliko olakšalo pisanje, prvenstveno zbog povećanog pouzdanja i sigurnosti u ispravno logičko zaključivanje. Rutina u daljem pisanju je postajala sve očiglednija. Problem sa numeracijom stranica, koji je ispočetka izgledao nerešiv, odmrsio se polako sam. Iako nije bilo »arapskih« sic! brojeva, čestim ponavljanjem znakova u različitim nizovima oni su dobili jasna brojevna značenja. Za svaki slučaj paralelno ste vodili beleške, jer što je nešto jasnije time je posao lakši. Vremenom je tih beležaka postajalo sve više, jer su se zapisivali svi zanimljivi slučajevi koji su se pojavljivali u radu.
U samozadovoljstvu, postajete pravi ekspert za pisanje. Nekad je dovoljno samo »baciti oko« na neki tekst pa ga u celosti napisati bez imalo kontrolisanja. Već ste »naučili napamet« gomilu znakovnih nizova ili fraza koji se nemilice ponavljaju. Većina tih fraza se ponavljala iz jednog većeg teksta koji ste vi uslovno nazvali »Sveto pismo«. Da li je to bio religiozni ili filozofski tekst nije se moglo zaključiti. U svakom slučaju je to bio neka vrsta moralnog kanona ili uputstva, zbog toliko čestih referenci.
A onda su se pored tekstova počele pojavljivati iluminacije...
Kraj (originalnog teksta. )