Папир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Манилски папир
Различити типови папира: картон, папирна марамица

Папир или хартија је танак слој целулоидних влакана најчешће правоугаоног облика који у већини случајева служи за штампање, писање или цртање по њему. Прави се разних облика и формата, као и разних боја.

Најбољи папир се прави од биљака које садрже много целулозе у својим влакнима или од крпа од природних материјала као што су памук и лан. Кинези су тврдили да им је јефтиније да производе хартију него свилу и да је она погоднија за писање од трака дрвета или бамбуса, нарочито за неке дугачке књиге. На западу је папир заменио пергамент као најпогоднија подлога за писање.

Процес прављења целулозног папира је развијен у Кини током раног 2. века, вероватно још 105. године.[1] Значајну улогу у развоју папира је имао Цај Луен дворски евнух династије Хан. Постоје и ранији археолошки фрагменти папира који датирају из 2. века п. н. е. у Кини.[2]

Почеци[уреди]

Хартију је измислио Кај Лун, дворјанин кинеског цара Ву Дија. Производили су га од бамбуса, лубја и крпа размочених у води. Они су током 700 година држали у тајности начин производње хартије, све док муслимани за њу нису сазнали од једног од заробљених Кинеза након битке код Таласа 751.

Како тврди Са'алеби (умро 1038), борба између Зијада ибн Салиха и турских владара, ојачаних снагама њихових кинеских савезника, избила је око 752. године у близини реке Тараз на северу Месопотамије. Та Област се у традиционалној исламској литератури називала Туркестан зато што су ту претежно живели народи турског порекла. По завршетку борбе, Зијад је са собом повео и групу кинеских заробљеника, међу којима је било и оних који су добро познавали процес производње кинеског папира. Они су се касније настанили у Самарканду, где су развили занат којим су се традиционално бавили. Производња кинеског папира од тада је постала све учесталија, а занатлије које су се бавиле тим занатом биле су све славније и познатије. Иако се производња кинеског папира веома брзо ширила у другим градовима у калифату, ипак произвођачи „самаркандског папира”, као првог облика папира у исламској цивилизацији, засвагда су очували своју славу и традицију.[3]

Потом се ово сазнање проширило и на Европу и радионице за израду папира појавиле су се свуда где је било довољно воде за производњу папира.[4] Око 800. у Багдаду се прави прва фабрика папира.[5] Производња се ширила преко Сирије и Египта на Сицилију и у Андалузију. Тако се у 13. веку папир проширио Европом и заменио скупоцјени и ретки папирус и пергамент.

У 19. веку је индустирјализација знатно редуковала трошак производње папира. Године 1844. је канадски инвеститор Чарлс Фенерти и Немац Ф. Г. Келер независно развили процесе за пулпирање дрвених влакана.[6]

Рани извори влакана[уреди]

Антички Санскрит на папиру базираном на конпљи. Влакна конопље су широко кориштена за придукцију папира од 200. п. н. е. до касних 1800-тих.
Такође погледајте: дрвена пулпа и деинковање

Пре индустријализације папирне продукције најзаступљенији извор влакана су била рециклирана влакна из кориштеног текстила, зване крпе. Крпе су биле од конопље, лана и памука.[7] Процес за уклањањње штампарског мастила са рециклисаног папира је изумео немачки правник Јустус Клапрот 1774. године.[7] Данас се тај метод назива деинковањем. Тек након увођења дрвене пулпе 1843. године је продукција папира постала независна од рециклираног материјала из отпадног текстила.[7]

Етимологија[уреди]

За више информација погледајте: Папирус

Реч „папир“ је етимолошки изведена из латинске речи papyrus, која потиче од грчке πάπυρος (papuros), назива за Cyperus papyrus биљку.[8][9] Папирус густ, папиру сличан материјал који се производи из сржи биљке Cyperus papyrus, која је кориштена у античком Египту и другим Медитеранским културама за писање пре увођења папира на Блиском истоку и у Европи.[10] Мада је реч папир етимолошки изведена из папируса, ова два материјала се веома различито производе и развој првог је независтан од развоја другог. Папирус је ламинација природних биљних влакана, док се папир производи од влакана чија су својства промењена натапањем.[2]

Производња папира[уреди]

Прављење папира на кинески начин

Као сировину, Кинези су користили кору дуда или бамбус, Европљани су користили старе крпе од памука и лана, док се данас дрвета тачније од целулозе. Папир је изразито значајно допринео просвети и науци. Проналазак папира сматра се једним од показатеља почетка новог века. Користи се у разне сврхе и може се наћи у разним облицима.

Основно средство за ручну производњу хартије је калуп за захватање натопљене пулпе. Добри калупи са истока су лепо израђени и имали су оквир са шаркама за држање сита. Мајстор наизменично спушта и извлачи калуп из базена и лагано га тресе да би се пулпа раширила по ситу. Стезаљке се затим отворе а сито се извади. Калупи на Западу имају сито од танке жице уместо бамбуса.

Бамбус — сировина на истоку

Мајстор ставља калуп у базен, пулпа се скупља на калупу а течност се цеди остављајући на ситу беома танак слој влакана. Цеђење се ради када влакна направе влажан лист папира. Листови се слажу један преко другог, а вода се циједи притиском камена или помоћу пресе која личи на штампарску. Исламски мајстори први су направили хартију у боји. Они су на њу наносили чак и златне или сребрне зачкице. Данас имамо хартију у свим могућим бојама. Нарочита хартија као она што су је правили муслимани може се користити за писање диплома или свједочанстава.

Извори[уреди]

  1. Hogben, Lancelot. "Printing, Paper and Playing Cards". Bennett, Paul A. (ed.) Books and Printing: A Treasury for Typophiles. New York: The World Publishing Company, (1951). стр. 15–31. стр. 17. & Mann, George. Print: A Manual for Librarians and Students Describing in Detail the History, Methods, and Applications of Printing and Paper Making. London: Grafton & Co., (1952). стр. 77
  2. 2,0 2,1 Tsien (1985). стр. 38.
  3. Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”. стр. 111—112.
  4. Burns (1996). стр. 417f.
  5. Murray, Stuart A. P. The Library: An illustrated History. Skyhorse Publishing, (2009). стр. 57.
  6. Burger, Peter (2007). Charles Fenerty and his paper invention. Toronto: Peter Burger. стр. 25—30. ISBN 9780978331818. OCLC 173248586. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Göttsching, Lothar; Gullichsen, Johan; Pakarinen, Heikki; Paulapuro, Hannu; Yhdistys, Suomen Paperi-Insinöörien; Technical Association of the Pulp and Paper Industry (2000). Recycling fiber and deinking. Finland: Fapet Oy. стр. 12—14. OCLC 247670296. ISBN 952-5216-07-1. 
  8. πάπυρος, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
  9. papyrus, on Oxford Dictionaries
  10. „papyrus”. Dictionary.com Unabridged. Random House. Приступљено 20. 11. 2008. 

Литература[уреди]

  • Burns, Robert I. (1996). „Paper comes to the West, 800−1400”. Ур.: Lindgren, Uta. Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th изд.). Berlin: Gebr. Mann Verlag. стр. 413—422. ISBN 978-3-7861-1748-3. 
  • Tsien, Tsuen-Hsuin (1985). „Paper and Printing”. Joseph Needham, Science and Civilisation in China, Chemistry and Chemical Technology. Vol. 5 part 1. Cambridge University Press. 
  • „Document Doubles, Detecting the Truth: Fakes, Forgeries and Trickery”. Library and Archives Canada. 
  • Velajati, Ali Akbar (2016), Istorija kulture i civilizacije islama i Irana, preveo Muamer Halilović, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. стр. 87—118.

Спољашње везе[уреди]