Папир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Манилски папир

Папир или хартија је танак слој целулоидних влакана најчешће правоугаоног облика који у већини случајева служи за штампање, писање или цртање по њему. Прави се разних облика и формата, као и разних боја.

Најбољи папир се прави од биљака које садрже много целулозе у својим влакнима или од крпа од природних материјала као што су памук и лан. Кинези су тврдили да им је јефтиније да производе хартију него свилу и да је она погоднија за писање од трака дрвета или бамбуса, нарочито за неке дугачке књиге. На западу је папир заменио пергамент као најпогоднија подлога за писање.

Почеци[уреди]

Хартију је измислио Кај Лун, дворјанин кинеског цара Ву Дија. Производили су га од бамбуса, лубја и крпа размочених у води. Они су током 700 година држали у тајности начин производње хартије, све док муслимани за њу нису сазнали од једног од заробљених Кинеза након битке код Таласа 751.

Како тврди Са'алеби (умро 1038), борба између Зијада ибн Салиха и турских владара, ојачаних снагама њихових кинеских савезника, избила је око 752. године у близини реке Тараз на северу Месопотамије. Та Област се у традиционалној исламској литератури називала Туркестан зато што су ту претежно живели народи турског порекла. По завршетку борбе, Зијад је са собом повео и групу кинеских заробљеника, међу којима је било и оних који су добро познавали процес производње кинеског папира. Они су се касније настанили у Самарканду, где су развили занат којим су се традиционално бавили. Производња кинеског папира од тада је постала све учесталија, а занатлије које су се бавиле тим занатом биле су све славније и познатије. Иако се производња кинеског папира веома брзо ширила у другим градовима у калифату, ипак произвођачи „самаркандског папира”, као првог облика папира у исламској цивилизацији, засвагда су очували своју славу и традицију.[1]

Потом се ово сазнање проширило и на Европу и радионице за израду папира појавиле су се свуда где је било довољно воде за производњу папира. Око 800. у Багдаду се прави прва фабрика папира. Производња се ширила преко Сирије и Египта на Сицилију и у Андалузију. Тако се у 13. веку папир проширио Европом и заменио скупоцјени и ретки папирус и пергамент.

Производња папира[уреди]

Прављење папира на кинески начин

Као сировину, Кинези су користили кору дуда или бамбус, Европљани су користили старе крпе од памука и лана, док се данас дрвета тачније од целулозе. Папир је изразито значајно допринео просвети и науци. Проналазак папира сматра се једним од показатеља почетка новог века. Користи се у разне сврхе и може се наћи у разним облицима.

Основно средство за ручну производњу хартије је калуп за захватање натопљене пулпе. Добри калупи са истока су лепо израђени и имали су оквир са шаркама за држање сита. Мајстор наизменично спушта и извлачи калуп из базена и лагано га тресе да би се пулпа раширила по ситу. Стезаљке се затим отворе а сито се извади. Калупи на Западу имају сито од танке жице уместо бамбуса.

Бамбус — сировина на истоку

Мајстор ставља калуп у базен, пулпа се скупља на калупу а течност се цеди остављајући на ситу беома танак слој влакана. Цеђење се ради када влакна направе влажан лист папира. Листови се слажу један преко другог, а вода се циједи притиском камена или помоћу пресе која личи на штампарску. Исламски мајстори први су направили хартију у боји. Они су на њу наносили чак и златне или сребрне зачкице. Данас имамо хартију у свим могућим бојама. Нарочита хартија као она што су је правили муслимани може се користити за писање диплома или свједочанстава.



Извори[уреди]

  1. Ali Akbar Velajati (2016). Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović). Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd (стр. 111-112.)

Литература[уреди]

  • Burns, Robert I. (1996). „Paper comes to the West, 800−1400”. Ур.: Lindgren, Uta. Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th изд.). Berlin: Gebr. Mann Verlag. стр. 413—422. ISBN 978-3-7861-1748-3. 
  • Tsien, Tsuen-Hsuin (1985). „Paper and Printing”. Joseph Needham, Science and Civilisation in China, Chemistry and Chemical Technology. Vol. 5 part 1. Cambridge University Press. 
  • Detecting the Truth: Fakes, Forgeries and Trickery „Document Doubles” . Library and Archives Canada. 
  • Ali Akbar Velajati (2016). Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović). Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd (стр. 87-118.)

Спољашње везе[уреди]