Pređi na sadržaj

Korisnik:Emilijamartic1/pesak2

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Biblioteka javnih informacija
Osnivanje31. januara 1977.
LokacijaPariz, Francuska
Vrstajavna administrativna ustanova zavisna od Ministarstva kulture
Obim10.400 m 2 čitaonica na 3 nivoa
TiražOdštampano 371.000 tomova
DirektorKristin Karie
Adresaulica Bobourg br. 19
75004 Pariz
Veb-sajtbpi.fr

Biblioteka javnih informacija[1] (fr. La Bibliothèque publique d’information), takođe poznata pod skraćenicom Bpi (fr. Bpi), glavna je javna biblioteka u Parizu . Osnovana kao nacionalna javna ustanova, ima status udružene organizacije sa Centrom Žorž Pompidu (fr. Centre Georges-Pompidou), u kome se fizički nalazi. Sadrži približno 400 000 dokumenata, uključujući 360 000 tomova.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Nacionalni centar umetnosti i kulture Žorž Pompidu (fr. Centre national d'art et de culture Georges-Pompidou).

Geneza projekta[uredi | uredi izvor]

Projekat za veliko javno čitanje biblioteke u centru Pariza, namenjen za ublažavanje zagušenja u Narodnoj biblioteci, dosledan je sa odlukom da se prenese na Centralne hale u Rungisu (fr. Rungis) u 1963. - 1965. godine . Generalni administrator Nacionalne biblioteke Etien Deneri (fr. Étienne Dennery) predložio je da se iskoristi slobodni prostor za instaliranje ove opreme.

Međuresorni odbor za javno čitanje osnovan je 1966. godine pod vođstvom Žorža Pompidua , koji je ovom pitanju pridavao veliki značaj, a nova biblioteka bila je pod V-tim planom. Trebalo je da ponudi 1.300 mesta, 1.000.000 svezaka i 2.000 periodičnih publikacija preko 11.000  m 2 i da bude otvorena za sve. Program je odobren od strane ministra nacionalnog obrazovanja, Alon Perifita (fr. Alain Peyrefitte), 11. decembra 1967. 24. oktobra 1968, pod vođstvom Renea Kapitanta (fr. René Capitant), Pariški savet je utvrdio lokaciju javne biblioteke na platou Bobourg, vlasništvo grada Pariza. Arhitektonski projekat, koji je predviđao izgradnju nekoliko zgrada usred zelenih površina, razvio je arhitekta Bernard Fažeron.

Prema Žan-Pieru Seguinu (fr.Jean-Pierre Seguin), tadašnjem glavnom kustosu u Nacionalnoj biblioteci i koji je trebalo da postane prvi direktor Bpi-a: „Njegov poziv biće informativna biblioteka, a sastav fonda biće usmeren ka opštoj nespecijalizovanoj studiji. Zbirke će zanimati sve discipline i ticaće se strane proizvodnje, kao i francuske produkcije.[2] »  Na krizu, tada široko prepoznatu i osuđenu u čitanju, koja se naročito manifestovala padom čitalačke prakse, Žan-Pier Seguin je predložio da se odgovori opremom koja se neće koristiti za čitanje već za informacije. Za njega je biblioteka „živo središte kulture i informisanja“[3] od koje korisnik, koji ima sva sredstva neophodna za orijentaciju, mora biti u mogućnosti da potpuno slobodno bira i koja ne mora čitaoca da uputi na određenu vrstu dela. Nova ustanova, piše Žan-Pier Seguin, „biće namenjena informacijama više nego jednostavnom čitanju, koje će se potom sastojati u omogućavanju korisnicima da imaju ažuran inventar fonda drugih biblioteka, analiziraju sadržaj nabavljenih dokumenata, selektivne bibliografije i telefonsku sekretaricu “  .[4]

Implementacija[uredi | uredi izvor]

Nakon odluke predsednika republike Žorža Pompidua u decembru 1969. godine o stvaranju novog muzeja moderne umetnosti na platou Bobourg[5], u februaru 1970. godine odlučeno je da se dva projekta kombinuju u okviru iste kulturne opreme. U koncepciji predsednika Pompidua, biblioteka je trebalo da privuče posetioce koji bi zatim mogli da otkriju ostale kulturne aktivnosti koje se nude.

Biblioteka javnih informacija, Pariz, decembar 2011.

Bibliotekari su od početka kritikovali novu opremu, dovodeći u pitanje nedostatak pozajmljivanja knjiga, kao i dublje koncept informacione biblioteke, okrećući leđa tradicionalnoj politici razvoja čitanja javno.

Nova biblioteka je trebalo da bude pilot ustanova, izlog za sve inovacije u oblasti informisanja i javnog čitanja. Pored besplatnog pristupa štampanim i periodičnim zbirkama, čitaocima je pod istim uslovima morala da ponudi pristup novim tehnologijama, odnosno u vreme otvaranja, audiovizuelnim dokumentima. Osnivač Žan-Pier Seguin takođe je želeo da Bpi bude prva biblioteka u Francuskoj koja ima računarski sistem; štaviše, u to vreme na vizionarski način, jer raspoloživa tehnika još uvek nije bila dorasla ovoj ambiciji, ovaj računarski sistem nije morao biti alat za upravljanje u službi bibliotekara, već alat za istraživanje u službi čitalaca.

O javnom informisanju biblioteka je formalno osnovana je Odlukom N O  76-82 od 27. januara 1976. Otvorena je za javnost godinu dana kasnije 31. januara 1977.

Obnova 1997-2000.[uredi | uredi izvor]

U jesen 1997. , Centar Pompidu i njegovi različiti odseci zatvorili su se radi generalne obnove koja je završena krajem 1999 . Tokom ovog perioda, Bpi je otvorio privremene i uske prostorije u susednom okrugu Orlož, u ulici Brantom, dok je izvodio projekat globalne rekompjuterizacije svog dokumentarnog sistema. Centar Pompidu ponovo je otvorio svoja vrata u januaru 2000. godine: pristup biblioteci je sada sa zadnjeg dela Centra, ulica Bobourg. U 2015. godini da se poboljša vreme čekanja koje može da dostigne više od četiri sata[6], usvaja sistem za emitovanje saobraćaja u realnom vremenu kroz namensku mobilnu aplikaciju i izaziva „mit“ svog reda stavljajući ga u perspektivu pomoću objektivnih merenja.[7] Od 8 nivoa Centra Pompidu koji su dostupni javnosti na ukupnoj površini od 45.000  m 2 [8], Bpi, sa sopstvenom kafeterijom i čiji je ulaz sada nezavisan od Foruma, zauzima trećinu nivoa 1 u polukatu i nivoa 2 i 3 , ili približno 17.000  m 2 , uključujući 10.400  m 2 čitaonica. Ostatak zgrade, približno 28.000  m 2, u stvari je posvećen Nacionalnom muzeju moderne umetnosti, koji se sastoji od 18.500  m 2 stalnih i privremenih izložbenih prostora, tu su i njegovi aneksi i prostori povezani sa njim (edukativne radionice, knjižare, butik, restorani itd.).

Kada se ponovo otvori, nudi mnogo razvijeniji dokumentarni sistem: sa iste radne stanice korisnik može pristupiti katalogu biblioteke i raznim bazama podataka, kao i odabranim CD-ROM-ovima i veb lokacijama. Takođe nudi uvid u svoje zvučne dokumente putem robota. U 2004. godini, što je modernizovao konsultacije svoje kolekcije dokumentarnog filma: Filmovi su sada dostupni za konsultacije o multimedijalnim stanicama. Godine 2006, uspostavlja se portal za dokumentarne filmove koji zamenjuje prethodni sistem donoseći značajna poboljšanja: tematsko savetovanje o različitim vrstama elektronskih izvora (filmovi, veb stranice itd.).

2008. godine obnovljena je veb stranica integrišući probleme pristupačnosti.

U periodu 2013-2014. Pokrenula je projekat za renoviranje svoje veb stranice: tri veb lokacije su stavljene na mrežu u oktobru 2014. godine:

  • institucionalna veb lokacija www.bpi.fr[9], koja predstavlja opšte informacije o biblioteci, njenim misijama, kao i zbirke i praktične informacije.
  • profesionalna veb lokacija[10]  koja ima za cilj da predstavi informacije i usluge namenjene profesionalcima u bibliotekama i dokumentaciji, kao i akcije saradnje koje se sprovode ili u kojima Bpi učestvuje.
  • veb časopis Baliz[11], koji predstavlja „tematski sadržaj o aktuelnim događajima“.

Istovremeno, novi katalog zasnovan na jedinstvenom sistemu pretraživanja  dostupan je na mreži.[12] Konačno, tu je i sajt Nacionalnog kataloga dokumentarnih filmova[13]  , izbora od 1.500 dokumentarnih filmova o čijim se pravima pregovara za javne biblioteke medija.

Od 2015. godine prisutan je i na mobilnim uređajima kroz tri aplikacije[14], čije područje delovanja premašuje područje Bpi:

  • Eurekoi koji omogućava korisnicima Interneta da postavljaju svoja pitanja, ali takođe pristupaju pretraživaču koji indeksira više od 5.000 pitanja i odgovora koje su izabrali bibliotekari.
  • Bogatsvo (fr. Affluences) koja posetiocima omogućava da znaju raspored, usluge, a posebno trenutno i predviđeno vreme čekanja za svaki sat u danu, a sve se ažuriraju svakog minuta.
  • Centar Pompidu koji vam omogućava da otkrijete savremene umetničke kolekcije muzeja u kome se nalazi biblioteka.

Misije i organizacija[uredi | uredi izvor]

Bpi ima određene karakteristike koje ga razlikuju od većine drugih javnih biblioteka:

  • nacionalna javna ustanova : to nije opštinska biblioteka, već nacionalna javna ustanova pod nadzorom Ministarstva nadležnog za kulturu (to je „nacionalna biblioteka“, kako je navedeno ukazom kojim je osnovana [15] );
  • nema kredita: kolekcije su rezervisane za konsultacije na licu mesta;
  • nema prodavnice: sve njegove kolekcije su slobodno dostupne, a Bpi nema skladište . Kao rezultat toga, bio je pionir u uvođenju korova u Francuskoj, to jest u uklanjanju onoliko dokumenata iz zbirki svake godine koliko ih ima;
  • misija nacionalne saradnje : ona takođe vrši misiju nacionalne saradnje. Od početka je Bpi morao da sastavi katalog fonda drugih francuskih biblioteka i da ga ažurira u realnom vremenu, a koji bi potom mogle da koriste druge biblioteke. Ovaj projekat nikada nije ugledao svetlost dana, ali je ilustrovao poziv „mrežnog šefa“ koji je Žan-Pier Seguin želeo da da Bpi-u.

Bpi nudi  usluge za samostalno učenje[16], počev od biblioteke medija sa jezicima, koje omogućavaju posetiocima da samostalno nauče jezik po svom izboru i koje su bile veoma uspešne.

Uloga Bpi kao mreže vrši se naročito upravljanjem sistemom Eurekoi i koordinacijom „mreže Karel“ za kolektivno pregovaranje o pristupu određenim digitalnim resursima u korist lokalnih biblioteka.

Status Bpi-a određuje poglavlje II naslova IV knjige III regulatornog dela Zakonskog nasleđa. Njime upravlja upravni odbor čiji je predsednik po službenoj dužnosti predsednik Centra Žorž Pompidu[17], a rukovodi direktor imenovan ukazom predsednika Republike na predlog ministra za kulturu i nakon konsultacija sa predsednikom Centra.[18]

Direktori Bpi-a[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Evans, Christophe (1998). La BPI à l’usage. Éditions de la Bibliothèque publique d’information. ISBN 978-2-84246-028-0. 
  2. ^ Fussman, Gérard (1985), Postface à la leçon inaugurale du vendredi 5 octobre 1984, Collège de France, ISBN 978-2-7226-0222-9, Pristupljeno 2020-12-31 
  3. ^ Seguin, Jean-Pierre (1987). Comment est née la Bpi. Éditions de la Bibliothèque publique d’information. ISBN 978-2-902706-14-3. 
  4. ^ „Ibidem”. Lexikon des gesamten Buchwesens Online. Pristupljeno 2020-12-31. 
  5. ^ Dufrêne, Bernadette (1995). „La série des expositions internationales du Centre Georges Pompidou : pour un nouveau modèle”. Publics et Musées. 8 (1): 75—101. ISSN 1164-5385. doi:10.3406/pumus.1995.1066. 
  6. ^ Delisle, Léopold (1871). „État des manuscrits latins de la Bibliothèque nationale au 1er août 1871.”. Bibliothèque de l'école des chartes. 32 (1): 20—62. ISSN 0373-6237. doi:10.3406/bec.1871.446386. 
  7. ^ Fontenille, Pascale (2015), Montez le son ! Une collection qui vous ressemble, Presses de l’enssib, ISBN 979-10-91281-58-4, Pristupljeno 2020-12-31 
  8. ^ Gellereau, Michèle (2007-10-01). „Bernadette Dufrêne (sous la direction de) : Centre Pompidou, 30 ans d’histoire”. Études de communication (30): 151—154. ISSN 1270-6841. doi:10.4000/edc.541. 
  9. ^ Even, Flora (2016). „Création d’un site institutionnel web 3.0 : de la communication à l’information”. I2D - Information, données & documents. 53 (4): 12. ISSN 2428-2111. doi:10.3917/i2d.164.0012. 
  10. ^ Share and Archive, Routledge, 2014-10-17, str. 265—284, ISBN 978-1-315-76775-8, Pristupljeno 2020-12-31 
  11. ^ „Balises pour un futur incertain”. Esprit. Février (2): 6. 2007. ISSN 0014-0759. doi:10.3917/espri.0702.0006. 
  12. ^ Barbier-Bouvet, Jean-François, Annexe 2. Méthodologie de la recherche, Éditions de la Bibliothèque publique d’information, str. 165—180, ISBN 978-2-84246-168-3, Pristupljeno 2020-12-31 
  13. ^ www.cataloguenational.fr
  14. ^ „Ouvrages sur le développement diffusés en France en août-novembre 1998”. Tiers-Monde. 39 (156): 923—925. 1998. ISSN 1293-8882. doi:10.3406/tiers.1998.5291. 
  15. ^ Berce, Françoise (1990). „Les Collections Iconographiques de la Direction du Patrimoine”. Art Libraries Journal. 15 (1): 22—25. ISSN 0307-4722. doi:10.1017/s0307472200006611. 
  16. ^ Tremblay, Nicole A. (2003). L'autoformation pour apprendre autrement. [Montréal, Que.]: Presses de l'Université de Montréal. ISBN 2-7606-2398-X. OCLC 415987858. 
  17. ^ Berce, Françoise (1990). „Les Collections Iconographiques de la Direction du Patrimoine”. Art Libraries Journal. 15 (1): 22—25. ISSN 0307-4722. doi:10.1017/s0307472200006611. 
  18. ^ Tudesq, André-Jean (1997), Introduction, Maison des Sciences de l’Homme d’Aquitaine, str. 7—10, ISBN 978-2-85892-214-7, Pristupljeno 2020-12-31 
  19. ^ „Justification de la memoire de M. Pierre Codde [...] contre un decret de l'inquisition du 14. janvier 1711.”. Dutch Pamphlets Online. Pristupljeno 2020-12-31. 
  20. ^ Geffroy, Claire (1977). „PUBLICITE MENSONGERE / Loi du 27 Décembre 1973 / Décret d'application de la loi du 1er août 1905 ( contravention) /décret du 14 Mars 1973”. Revue Judiciaire de l'Ouest. 1 (1): 115—122. ISSN 0243-9069. doi:10.3406/juro.1977.3318. 
  21. ^ CHAPITRE XI. TRIBULATIONS ET DEFINITIVE RUPTURE (29 août 1664-29 août 1667), De Gruyter, 1969-12-31, str. 360—402, ISBN 978-3-11-140102-7, Pristupljeno 2020-12-31 
  22. ^ Geffroy, Claire (1977). „PUBLICITE MENSONGERE / Loi du 27 Décembre 1973 / Décret d'application de la loi du 1er août 1905 ( contravention) /décret du 14 Mars 1973”. Revue Judiciaire de l'Ouest. 1 (1): 115—122. ISSN 0243-9069. doi:10.3406/juro.1977.3318. 
  23. ^ Geffroy, Claire (1977). „PUBLICITE MENSONGERE / Loi du 27 Décembre 1973 / Décret d'application de la loi du 1er août 1905 ( contravention) /décret du 14 Mars 1973”. Revue Judiciaire de l'Ouest. 1 (1): 115—122. ISSN 0243-9069. doi:10.3406/juro.1977.3318. 
  24. ^ Saujot-Besnier, Colette (2002). „Chronique juridique. Le statut des vestiges archéologiques d'après la loi du 17 janvier 2001 et son décret d'application du 16 janvier 2002”. Revue archéologique de l'ouest. 19 (1): 231—235. ISSN 0767-709X. doi:10.3406/rao.2002.1198. 
  25. ^ „ENSEIGNEMENT / Participation des parents au conseil de classe / Légalité du décret du 16 Septembre 1969 modifiant l'article 25 du décret du 8 novembre 1968”. Études et dossiers (Institut d'études judiciaires de Rennes). 7 (2): 75—76. 1976. ISSN 2021-5819. doi:10.3406/juro.1976.3224. 
  26. ^ Mollet, Guy (1997), Annexe V. Décret du 19 juin 1956, JO du 20 juin 1956, Institut de la gestion publique et du développement économique, str. 392—400, ISBN 978-2-11-088977-5, Pristupljeno 2020-12-31 
  27. ^ „Nicolas Arnaud nommé directeur de l'Insu”. La Météorologie (102): 4. 2018. ISSN 0026-1181. doi:10.4267/2042/68201. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Emilijamartic1/песак2&oldid=23674642”