Korisnik:Gtomic5/pesak

Šen Šou (kin: 沈壽; 23. septembar 1874 — 8. jun 1921), nekada poznatija kao Jundži, iz okruga Vu, bila je poznata vezilja kasne dinastije Ćing i ranog perioda Narodne republike Kine.

Život

Rane godine

Šen Šou je rođena 13. avgusta trinaeste godine Tongdžia, u dinastiji Ćing (greg. kal. 23. septembar 1874), u porodici trgovaca antikvitetima u Haihongfangu u Čangmenu u oblasti Vu u Điangsuu (danas Sudžou). Pravo ime joj je Jundži. Njen otac, Šen Čun, je bio odgovorno lice za trgovinu solju u Džeđiangu. Obožavao je kulturne relikvije i posedovao je bogatu kolekciju. Njena majka, čije je devojačko prezime Song, rodila je tri sina i dve ćerke. Šen Šou je bila peta i zajedno sa ocem je učila i opismenjavala se. Sa sedam godina je sa svojom sestrom Šen Li naučila da veze, sa osam godina je uspela da izveze sliku „Papagaja”, a u dvanaestoj godini izvezla je „Sliku jesenje kiše i meseca”. Njen rad je neprestano iznenađivao starije, i, zbog toga, ubrzo postaje popularna u svom rodnom mestu.

1893. godine se udaje za Ju Đuea, preporučenog čoveka iz Džeđianga. Nakon venčanja, ona se posvećuje vezu. Njeni radovi prevazilaze Gu stil veza iz Sungđianga u Šangaju, a učenjaci ih žurno kupuju za svoje kolecije.

Srednje godine

1889. godine se seli u Šangaj. 1903. godine je stvorena simulirana akupunktura (?). Oktobra sledeće godine, za sedamdeseti rođendan carice Cisi, njen muž u Peking donosi njene radove „Neizmerna Budina dugovečnost” i „Dugovečna slika Osam besmrtnika”. Carica Cisi je bila veoma oduševljena i supružnicima je dodelila reči 福 (srp. blagostanje) i 壽 (srp. dugovečnost). Jundži je bila dodeljena reč za dugovečnost, te je zato ona promenila svoje ime u Šen Šou.

Ubrzo zatim, Šen Šou su poslali u Japan da izučava vez. Interesovalo ju je kako su Japanci kombinovali istočnjačke tehnike veza sa zapadnim crtežom, uljem na platnu i drugim tehnikama. Stoga, kako bi obogatila sopstvene veštine veza, stvorila je simulaciju veza, koja je jednim potezom promenila način vezenja tradicionalnih kineskih radova, koristeći vidljive boje, ali bez svetlosti i senke. Nakon povratka u Kinu, Šen Šou je radila kao glavni instruktor za tehniku šivenja u Ministarstvu industrije i trovine. Avgusta 1905. godine se vraća u Sudžou kako bi osnovala Fušou fabriku veza.

1909. godine u Nađingu je održana konferencija Udruženja za podršku Nanjangu, a Šen Šou je imala zadatak da deluje kao zvaničnik. 1911. godine Šen Šou je izvezla "Portret italijanske kraljice Elene" i poklonila je Italiji kao nacionalni poklon. Kralj i kraljica Italije poslali su pismo Vladi dinastije Ćing i poklonili Šen Šou zlatni sat. U isto vreme, poslali su ovaj rad na izložbu u Torino na sajam u Italiji i dobili najvišu svetsku nagradu.

Šen Šou je takođe učestvovala na Svetskoj izložbi sa „Portretom kraljice Viktorije” i dobila glavnu nagradu. Nakon Sinhajske revolucije, proizvodnja ženskog veza je obustavljena, a 1912. godine Šen Šou je otputovala u Tiađin da bi osnovala samostalnu radionicu za vez.

Industrijalac Džang Đian bio je zabrinut da se veštine Šen Šou neće naslediti, te je 1914. godine osnovao Nantunški Institut za izučavanje ručnih radova i angažovao Šen Šou za direktora i nastavnika institucije, dok je Ju Đue postao direktor civilne radionice Nantungu. Institut je imao intenzivne kurseve, opšte časove, časove umetnosti i časove istraživanja.Na kursevima se uglavnom učio vez praktičnh predmeta kao što su jastučnice, stolnjaci i odeća. Na opštim časovima se vezlo cveće, trave, likovi, ptice i zveri i još mnogo toga. Na časovima umetnosti izučavao se napredniji umetnički vez. Izvanredni studenti koji su završili časove umetnosti prelazili su u istraživačku klasu. U nastavi, Šen Šou je zastupala „stvaranje spoljnih mentora”. Kada bi vezla cveće, ubrala bi cvet i stavila ga na postolje, tražeći od učenika da ga i gledaju i vezu. Kada bi vezli likove, zamolila bi studente da prikažu realistične ljudske oči i njihovu vitalnost. U Nantngu je „Osam godina marljivo i neumorno predavala vez ” (Džang Đien), a slaba građa Šen Šou otežavala je naporan rad, te se nekoliko meseci kasnije razbolela.

1915. godine za Panamsko-Pacifičku međunarodnu izložbu u San Francisku, birani su eksponati iz Kine. Džang Đien, tada glavni ministar poljoprivrede i trgovine Republike Kine, bio je zadužen za ovo pitanje. Šen Šou je iskoristila biblijske crteže Isusa i kreativno je iskoristila simulirane i stvarne bodove, igle za predenje i druge tehnike, da bi stvorio "Isusov portret" koja je na sastanku dobila prvu nagradu izložbe .Jedan bogati biznismen je bio spreman da plati kolekciju od trinaest hiljada američkih dolara, ali Šen Šou nije želela da je proda, pa je poslala po nekog da ode u Sjedinjene Države i da pokupi rad, te ga je zadržala u svojoj učionici. Ju Đue se žestoko posvađao sa njom zbog gubitka velikog bogatstva. Odnos između Šen i Jua u početku nije bio harmoničan, a jaz između njih je postajao sve beći, te Šen Šou, konačno, zbog toga razvija hepatopatiju.

Bolest i smrt

Ju Đue nije živeo od poštenog rada, a njegove česte posete prostitutkama izazvale su mnogo problema. Načuo je da odnos između Šen Šou i Džang Điena postaje sve prisniji, zahtevao je od Šen Šou da se vrati nazad u Sudžou, što je ona odlučno odbila. Ju Đue je često iznova i iznova tražio novac od Šen Šou, ne bi li se njeno zdravstveno stanje pogoršalo. Džang Đien je, bojeći se da njena umetnost neće biti nasleđena, tokom njenog lečenja, dok je ležala, zapisivao ono što mu je diktirala. 1919. godine je zapise spojio u studiju o tehnikama veza „Sjueji vez”.

8. juna 1921. godine, Šen Šou umire, a Džang Đien, koji je tada imao skoro sedamdeset godina, se bacio na njeno telo i zajecao.

Zaostavština

Nakon smrti Šen Šou, Džang Đien ju je, po njenoj poslednjoj želji, sahranio u glibu južnog podnožja planine Huangšan, odakle se može videti reka Jangce i teritorija Južnog Điangsua. Na nadgrobnom spomeniku na ulazu u njenu grobnicu je običnim stilom rukopisa Džang Điena ugravirano: „Grob gospođe Šen Šou u okrugu Vu u Điangsuu, umetnice svetskih razmera”. Iza grobnice je podignut spomenik, na čijoj je prednjoj strani ugraviran tekst koji je napisao Dženg Đien „Duhovni spisi svetske umetnice gospođe Šen Šou okruga Vu”.

Džang Đien je u znak sećanja na Šen Šou napisao četrdeset osam pesama.

Grobnica Šen Šou bila je uništena tokom Kulturne revolucije i 1981. godine je vraćena u prvobitni oblik.

Na samrti, Šen Šou je poklonila „Portret Isusa” Džang Đienu, koji ju je pažljivo čuvao u muzeju u Nantungu. Kada je počeo rat otpora, ovaj vez se čuvao u sefu banke u Šangaju, ali njegova lokacija nije bila poznata. Nakon duge potrage rođaka Džang Điena u inostranstvu, pronađen je sedamdesetih godina dvadesetog veka. Krajem osamdesetih, potomci Džang Điena su ga vratili u Kinu i poklonili muzeju u Nađingu.