Korisnik:Milijana71/pesak

Građanski postupak uopšte

Građanski postupak je postupak u kome sudovi prema određenim pravilima rešavaju građanskopravne stvari. Tu spadaju parnični, vanparnični, izvršni i stečajni postupak. Parnični postupak je osnovni i redovni u kome se štite povređena subjektivna prava svakog građana. Ovlašćenje dato pojedincima da se za povređeno pravo obrate državnoj vlasti nadležnoj za taj problem obezbeđuje subjektivno pravo. Tamo gde sankcije (tužbe) nema, nema ni subjektivnog prava.

Propisi i zakonici iz 1853. i 1860. godine

Mali broj odredbi o sudskom postupku se odnosio na sve predmete koji su dolazi pred sudove do Ustrojstva okružnih sudova iz 1840. U Ustrojstvu je bio mali broj članova o građanskom postupku pred okružnim sudovima i ceo postupak je bio propisan u dvadesetak članova, date su osnovne odredbe o podnošenju tužbe, odgovoru na tužbe, ročištu, o svedocima i zakletvama. Zbog nedostatka odredbi koje su bile potrebne, Ministarstvo pravosuđa je bezuspešno pokušavalo da popuni praznine. Konačno, 1853. godine donet je Zakonik o sudskom postupku u građanskim stvarima, sastavljen od dvadeset i tri glave i 717 članova. Zakonik nije omogućio da spor bude usmen i propisao je sudski formalizam, zbog čega je dosta osporavan. Prvostepeni sudovi su počeli da vode zapisnike što je usmeni postupak pretvorio u pisani. Zakonikom je usmeni postupak proglašen kao pravilo i obavezao je tužioca da lično dođe na sud i svoj tužbeni zahtev iskaže usmenim putem. Međutim, propis da će jedan sudija i pisar saslušati stranke u sporu i sastaviti zapisnik o tome je u praksi postao važniji od usmene rasprave koja se dešavala na zakazanom ročištu. Najvažnija njegova odlika je bila činjenica da je služio kao osnova za presudu. Na uvođenje pismenog postupka u prvostepene sudove uticalo je i to što su prema odredbama Zakona o sudskom postupku i građanskim stvarima, viši sudovi bili u obavezi da sude na osnovu sudskih akata. U zakonu je i doneta interesantna odredba o dokazima: "Sudiji nije dozvoljeno, po nagađanju, tj. po onome, čini mi se, da je tako ili tako je po svojoj prilici, u građanskim parnicama suditi, nego se on mora strogo pridržavati onih,zakonom opredeljenih, dokaza, a i njih samo po onoj, zakonom propisanoj, formi". Sudija je uvek bio vezan zakonskim pravilima, bez obzira na svoje lično, subjektivno uverenje.

Presuđenjem spora teži se ka nalaženju istine a do nje dolazi tako što se prikupe sva važna sredstva za to iznalaženje. Sva prikupljena sredstva za spor moraju biti u skladu sa zakonom. Predviđene su tri vrste dokaza: punovažni, manjevažni i poluvažni. Punovažni su bili priznanje, isprave (koje su mogle biti javne i privatne, sve zavisi od uslova), jednoglasni iskaz dva svedoka i glavna zakletva. Iskaz jednog svedoka je manjevažan dokaz dok je poluvažne dokaze trebalo dopuniti zakletvom i tu su spadale trgovačke knjige.

1856. godine obrazovana je komisija za reformu za građanskog postupka, da bi dve godine kasnije, 1858. Državni vrh odličio da se popečitelj pravosuđa i prosvete Dimitrije Crnobarac i načelnik Kneževe kancelarije Dimitrije Matić upoznaju sa evropskim građanskim pravosuđem. Deo znanja koje su stekli u Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj preneli su u Zakonik o građanskom postupku, koji je izdat 1860.

U reformisanom zakoniku, uveden je usmeni postupak, parničari i svedoci koji su saslušavani usmeno do sudskog veća u punom zasedanju. Zapisnik je i dalje bio deo postupka ali sad su se u njega unosile samo najvažnije stavke, u kratkim crtama. Uvedena je javnost suđenja ali su postojali slučajevi kada je mogla da se isključi. Ukinut je Kasacioni sud, dok su opštinski, okružni i Apelacioni sud predviđeni.

U poslednjoj glavi Zakonika o građanskom postupku iz 1860. propisano je o "kratkom suđenju po pismenim ispravama". Građanski postupak je lišen suvišnih formalnosti i njegov zadatak je bio da konstatuje postojanje duga i naloži izvršenje čime bi se ubrzalo donošenje presude. Postupak se sastojao u tome što bi se tužilac sa javnom ispravom obratio sudu, koji bi najduže za tri dana nalagao policiji da dug naplati i rok je bio između 8 i 30 dana.

Zakonik o građanskom postupku iz 1865. godine

Zakonik o građanskom postupku iz 1865. nastao je pod uticajem istoimenog austrijskog zakonika iz 1781. Novine su bile ozakonjenja načela javnosti, usmenosti, neposrednosti i sl. Javnost se mogla isključiti i u opštem interesu i sporazumom stranaka dok svedoci nisu morali lično svedočiti na sudu već su mogli da pošalju svoj pismeni iskaz, overen na sudu.

Parnični postupak je imao tri faze: 1) postupak pred prvostepenim sudovima 2) postupak pred višim sudom 3) prinudno izvršenje presude. 0

Redovni parnični postupak pred prvostepenim sudovima se sastojao iz 3 dela: 1) Prethodni postupak, gde je bilo nužno sve pripremiti, da bi se na ročištu parnica mogla raspraviti bez većih problema. 2) Ročište koje se odvijalo u prisustvu svih članova sudskog veća, usmeno i javno.

Dokazna sredstva su prema odredbama ovog zakona su bila: isprave, svedoci, veštaci i zakletve.

U imovinskim sporovima pred opštinskim sudom pominje se dokaz tzv. rabošima, komadom drveta podeljenim na dva dela, koji je služio za kupovinu robe na veresiju. Jedan deo drveta ostajao je kod prodavca, a drugi kod kupca. Pri prodaji su se usecali rezovi koji su odgovarali vrednosti robe. Takav dokaz bio je važeći samo do 200 dinara, i to u roku od 30 dana kada se roba počela davati na kredit. 3) Izvršna procedura. Presuda mora biti izrečena od nadležnog ili određenog suda u punom zasedanju, jednoglasno ili većinom glasova, "po zakonu i dokazima", samo o onome što se traži, a ne o nečemu drugom i " tako, da se s njom parnična stvar završava.

Presuda mora sadržati: 1) ime suda, 2) imena i prezimena parničnih stranaka, 3) predmet spora, 4) imena i prezimena sudija i sudskih činovnika koji su učestvovali u suđenju, 5) tužiočev zahtev, 6)priznanje tužbenog zahteva od tuženog, 7) obrazloženje od suda zašto je neke dokaze prihvatio a neke odbio, 8) "po kom se paragrafu zakona presuđuje", 9) ko plaća troškove i sudske takse, 10) u slučaju polaganja zakletve, trebalo je navesti na koje okolnosti se ona polagala i posledice ako se zakletva ne položi, 11) broj pod kojim je izrečena presuda, mesto i vreme izricanja.

U drugoj fazi se postupak okončavao konačnom sudskom presudom.

Redovna pravna sredstva bila su: Nezadovoljstvo (apelata), zbog kog se nezadovoljna strana u sporu obraćala Apelacionom sudu i Žalba (rekurs) koja je bila pravno sredstvo kojim se parničar nezadovoljan odlukom nižeg suda obraćao najvišem Kasacionom sudu i zahtevao ispitivanje i poništavanje prethodno donesene odluke.

Treća faza je bila prinudno izvršavanje presude ukoliko osuđeni nije dobrovoljno hteo da izvrši istu. Izvršna presuda je bila ona koja se više nije mogla napadati nikakvim pravnim sredstvima. br />