Корисник:Milijana71/песак
Грађански поступак уопште
[уреди | уреди извор]Грађански поступак је поступак у коме судови према одређеним правилима решавају грађанскоправне ствари. Ту спадају парнични, ванпарнични, извршни и стечајни поступак. Парнични поступак је основни и редовни у коме се штите повређена субјективна права сваког грађана. Овлашћење дато појединцима да се за повређено право обрате државној власти надлежној за тај проблем обезбеђује субјективно право. Тамо где санкције (тужбе) нема, нема ни субјективног права.
Прописи и законици из 1853. и 1860. године
[уреди | уреди извор]Мали број одредби о судском поступку се односио на све предмете који су долази пред судове до Устројства окружних судова из 1840. У Устројству је био мали број чланова о грађанском поступку пред окружним судовима и цео поступак је био прописан у двадесетак чланова, дате су основне одредбе о подношењу тужбе, одговору на тужбе, рочишту, о сведоцима и заклетвама. Због недостатка одредби које су биле потребне, Министарство правосуђа је безуспешно покушавало да попуни празнине. Коначно, 1853. године донет је Законик о судском поступку у грађанским стварима, састављен од двадесет и три главе и 717 чланова. Законик није омогућио да спор буде усмен и прописао је судски формализам, због чега је доста оспораван. Првостепени судови су почели да воде записнике што је усмени поступак претворио у писани. Закоником је усмени поступак проглашен као правило и обавезао је тужиоца да лично дође на суд и свој тужбени захтев искаже усменим путем. Међутим, пропис да ће један судија и писар саслушати странке у спору и саставити записник о томе је у пракси постао важнији од усмене расправе која се дешавала на заказаном рочишту. Најважнија његова одлика је била чињеница да је служио као основа за пресуду. На увођење писменог поступка у првостепене судове утицало је и то што су према одредбама Закона о судском поступку и грађанским стварима, виши судови били у обавези да суде на основу судских аката. У закону је и донета интересантна одредба о доказима: "Судији није дозвољено, по нагађању, тј. по ономе, чини ми се, да је тако или тако је по својој прилици, у грађанским парницама судити, него се он мора строго придржавати оних,законом опредељених, доказа, а и њих само по оној, законом прописаној, форми". Судија је увек био везан законским правилима, без обзира на своје лично, субјективно уверење.
Пресуђењем спора тежи се ка налажењу истине а до ње долази тако што се прикупе сва важна средства за то изналажење. Сва прикупљена средства за спор морају бити у складу са законом. Предвиђене су три врсте доказа: пуноважни, мањеважни и полуважни. Пуноважни су били признање, исправе (које су могле бити јавне и приватне, све зависи од услова), једногласни исказ два сведока и главна заклетва. Исказ једног сведока је мањеважан доказ док је полуважне доказе требало допунити заклетвом и ту су спадале трговачке књиге.
1856. године образована је комисија за реформу за грађанског поступка, да би две године касније, 1858. Државни врх одличио да се попечитељ правосуђа и просвете Димитрије Црнобарац и начелник Кнежеве канцеларије Димитрије Матић упознају са европским грађанским правосуђем. Део знања које су стекли у Немачкој, Швајцарској и Француској пренели су у Законик о грађанском поступку, који је издат 1860.
У реформисаном законику, уведен је усмени поступак, парничари и сведоци који су саслушавани усмено до судског већа у пуном заседању. Записник је и даље био део поступка али сад су се у њега уносиле само најважније ставке, у кратким цртама. Уведена је јавност суђења али су постојали случајеви када је могла да се искључи. Укинут је Касациони суд, док су општински, окружни и Апелациони суд предвиђени.
У последњој глави Законика о грађанском поступку из 1860. прописано је о "кратком суђењу по писменим исправама". Грађански поступак је лишен сувишних формалности и његов задатак је био да констатује постојање дуга и наложи извршење чиме би се убрзало доношење пресуде. Поступак се састојао у томе што би се тужилац са јавном исправом обратио суду, који би најдуже за три дана налагао полицији да дуг наплати и рок је био између 8 и 30 дана.
Законик о грађанском поступку из 1865. године
[уреди | уреди извор]Законик о грађанском поступку из 1865. настао је под утицајем истоименог аустријског законика из 1781. Новине су биле озакоњења начела јавности, усмености, непосредности и сл. Јавност се могла искључити и у општем интересу и споразумом странака док сведоци нису морали лично сведочити на суду већ су могли да пошаљу свој писмени исказ, оверен на суду.
Парнични поступак је имао три фазе: 1) поступак пред првостепеним судовима 2) поступак пред вишим судом 3) принудно извршење пресуде. 0
Редовни парнични поступак пред првостепеним судовима се састојао из 3 дела: 1) Претходни поступак, где је било нужно све припремити, да би се на рочишту парница могла расправити без већих проблема. 2) Рочиште које се одвијало у присуству свих чланова судског већа, усмено и јавно.
Доказна средства су према одредбама овог закона су била: исправе, сведоци, вештаци и заклетве.
У имовинским споровима пред општинским судом помиње се доказ тзв. рабошима, комадом дрвета подељеним на два дела, који је служио за куповину робе на вересију. Један део дрвета остајао је код продавца, а други код купца. При продаји су се усецали резови који су одговарали вредности робе. Такав доказ био је важећи само до 200 динара, и то у року од 30 дана када се роба почела давати на кредит. 3) Извршна процедура. Пресуда мора бити изречена од надлежног или одређеног суда у пуном заседању, једногласно или већином гласова, "по закону и доказима", само о ономе што се тражи, а не о нечему другом и " тако, да се с њом парнична ствар завршава.
Пресуда мора садржати: 1) име суда, 2) имена и презимена парничних странака, 3) предмет спора, 4) имена и презимена судија и судских чиновника који су учествовали у суђењу, 5) тужиочев захтев, 6)признање тужбеног захтева од туженог, 7) образложење од суда зашто је неке доказе прихватио а неке одбио, 8) "по ком се параграфу закона пресуђује", 9) ко плаћа трошкове и судске таксе, 10) у случају полагања заклетве, требало је навести на које околности се она полагала и последице ако се заклетва не положи, 11) број под којим је изречена пресуда, место и време изрицања.
У другој фази се поступак окончавао коначном судском пресудом.
Редовна правна средства била су: Незадовољство (апелата), због ког се незадовољна страна у спору обраћала Апелационом суду и Жалба (рекурс) која је била правно средство којим се парничар незадовољан одлуком нижег суда обраћао највишем Касационом суду и захтевао испитивање и поништавање претходно донесене одлуке.
Трећа фаза је била принудно извршавање пресуде уколико осуђени није добровољно хтео да изврши исту. Извршна пресуда је била она која се више није могла нападати никаквим правним средствима. br />