Korisnik:ZarkoNS/Vodovod Novi Sad

Od kraja 17 veka do 1748.

Istoriski spisi govore da su prvi stanovnici Novog Sad, tačnije Petrovaradinskog šanca, dok su se borili sa Dunavom i močvarnim zemljišten kako bi ga pretvorili u plodno tlo za razvoj naselja pili uglavnom vodu iz reke. Međutim, već tada se javio problem sa vodom iz Dunava, koja je naručito prilikom visokog vodostaja bila mutna. Uprava Šanca je tada pozvala stručnjake – bunardžije iz Petrovaradina i Majura, da kopaju bunare i nauče lokalno stanovništvo da i oni kopaju. Javni bunari kopani su najčešće na raskrsnicama i bili su duboki deset metara. Ovi bunari na đeram imali su ogradu od dasaka i bili su ukopani stubovi, sprečavajući prilaz kolima. Bogatiji stanovnici, naročito oni iz glavne ulice kopali su bunare u svojim kućama i jedan od njih iskopan 1720.godine je sačuvan do danas u kući na uglu Zmaj Jovine i Dunavske. Bunari su kopani, ali su prvi Novosađani i dalje radije koristili dunavsku vodu jer je bila bolja za pranje i kuvanje. Tada se u varoši pojavilo i jedno novo zanimanje - putundžije. Oni su u konjskim zapregama, u velikim buradima, donosili vodu sa Dunava i prodavali je. Ovo zanimanje se održalo do početka XX veka, s time što su putundžije kasnije nosili i vodu sa bunara, poput velikog javnog bunara na današenjm Trgu republike pored Riblje pijace.

Od 1748. do 1892. godine

Broj bunara je rastao,ali su Novosađani neprestano pili i dunavsku vodu i posle nekoliko godina dobijanja statusa slobodnog kraljevskog grada 1748. godine Novi Sad 1759. godine uvodi zvanje varoškog fizika (lekara), koji se brinuo o javnim bunarima kojih je sve više bilo jer se grad razvijao. Sve do 1848. godine tempo izgradnje Novog Sadanije jenjavao. Pred bombardovanje 1849. godine grad broji oko 20. 000 hiljada stanovnika i 2.812 kuća. Posle bombardovanja ostalo je oko 6000 stanovnika i 808 kuća. Bio je to težak udarac i Novom Sadu je trebalo 20 godina da se oporavi. U godinama posle bombardovanja pristupilo se čišćenji i dezinfekciji bunara, kao i izgradnji novih uličnih bunara na đeram i dvorišnih bunara, po najnovijoj američkoj tehnologiji, na šmrk, sa dva zupčanika i velikim točkom zamahačem.

Od 1892. do 1945. godine

Iako su tada već beležene epidemije raznih bolesti izazvanih pijenjem vode iz Dunava, tek epidemija kolere iz 1892. godine će naterati Magistrat da krene sa ozbiljnim rešavanjem pitanje snabdevanja grada vodom. Tada se počinje bušenje arterskih bunara što će se nastaviti narednih decenija. Pre toga je odbačen projekat gradskog fizika Mladen Jojkić koji je predviđao da se gradi vodovod koji bi se snabdevao vodom iz reke. Istovremeno sa gradnjom areterskih bunara krenuće se i sa ispitivanjima izvoriša vode i jedini povoljan izvor je nađen na Klisi. Izbijanje Prvog svetskog rata je i pored napravljenog projekta sprečio gradnju vodovodne mreže. Posle uslaska Novog Sada u sastav Kraljevine SHS, nastaviće se rasprave unutar gradske vlasti da se napravi vodovod, ali ništa od toga neće biti postignuto, pri čemu se dalje vodila i raprava dali uzimati vodu iz Dunava ili iz podzemlja. Projekti se pišu i potom odbacuju i tako u krug do izbijanja Drugog svetskog rata. Kraj ovog sukoba Novi Sad je dočekao bez gradskog vodovoda, sa 1000 kućnih i 106 javnih bunara.

Od 1945. do 1965.

Nova vlast odmah je počela sa pravljenjem projekata gradnje vodovoda jer je postojala mogučnost dobiju opremu iz programa Ujedninjenih nacija za pomoć i obnovu (UNRRA). Inženjer Dušan Zlokas je napravio projekta i predložio da se grad snabdeva vodom iz reke. Oprema je stigla, ne baš u dovoljnoj meri i počeli su radovi na gradnji dovodnika kroz Ulicu heroj Pinkija i Cara Dušana, ali su radovi kasnije obustavljeni i pristupilo se izgradnju “Malog vodovoda” na Malom Limanu .Ovaj deo grada je izabran jer se tu nalazio veliki broj državnih instiucija, ali i što nije postojala mogučnost bušenja novih bunara,a pored je Železnica već imala postorjenje koje je izvlačilo vodo iz reke. Tokom 1950. i 1951. su obavljene pripreme za gradnju mreže i postorjenje za prečišćavanje vode. U drugoj polovini tačnije 10.oktobra 1953. počeće da radi Mali vodovod dug devet kliometara tako što je građanima puštana u mrežu prerađena voda iz Dunava,a narednih godina pošto se počelo sa kopanjem bunara i podzemna voda. Tada se i dalje vodila rasprava oko toga koju vodu koristiti i konačno je doneta odluka da se ide na podzemne vode, jer je to pokazalo iskustvo Beograda,a otkrivena su i izvorišta koja i danas snabedavju grad vodom, Štrand i potom Petrovaradinska ada, jer su se amo radila ispitivanja za novi most-Žeželjev.Tih godina, veliki broj građana će odbijati da se priklučuje na vodovodnu mrežu jer su sumnjali u kvalitet Dunavske vode, što se i pokazalo opravdanim i samim tim je grad i zbog toga konačno napustio koncept zahvatanja vode iz reke, sem u delekoj budućnosti kada izvrišta nebudu dovoljna. Već 1958. godine sagrađen je aerator za odgvožđavanje i izbušen, na obali Dunava, prvi norton-bunar. Uskoro je oko 40% vode dobijano iz bunara. Bunarska voda sve više preuzima primat, da bi se, već 1965. godine, prekinulo sa uzimanjem vode iz Dunava. Prelazi se na snabdevanje vodom putem renu-bunara i privi se grade na Štrandu.

Od 1965. do danas

Gradski vodovod će se u narednim decenijama razvijati ravnomerno,a tek polovinom osamdesetih završetkom izvorišta Petrovardinske ade i Ratnog ostrva biće podmirene potrebe grada za vodom i prestaće nestašice kojih je bilo godinama pre toga.

Izbor

JKP "Vodovod i kanalizacija" Novi Sad http://www.vodovod-ns.rs/

http://www.vodovod-ns.rs/sr/286-2007.pdf