Mel Boni
Mel Boni | |
|---|---|
 Mel Boni sa 27 godina | |
| Datum rođenja | 1. januar 1858. |
| Mesto rođenja | Pariz, Francuska |
| Datum smrti | 18. mart 1937. (79 god.) |
| Mesto smrti | Sarsel, Francuska |
| Veb-sajt | www |
Mel Boni (fr. Mélanie Bonis; Pariz, 1. januar 1858 - Sarsel, 18. mart 1937) je bila pariska i francuska kompozitorka, koja je svoja dela objavljivala pod pseudonimom „Mel Boni“ da bi sakrila činjenicu da je autor tih dela žena.[1][2]
Život i karijera[uredi | uredi izvor]
Rođena je 1858. godine u Parizu. Kao devojčica strogo je vaspitana tokom koga je stekla i versko obrazovanje. Muziku je počela da uči samostalno, uprkos protivljenju roditelja. Jedan od porodičnih prijatelja, primetivši Melaniine sposobnosti, upoznao je sa Cezarom Frankom, a godinu dana kasnije, u dobi od 19 godina, primljena je u pariski konzervatorijum, u kome je kod Franka učila orgulje, zajedno sa Debisijem i Piernetom. Melani se odlikovala dobrim akademskim uspehom i posebno je bila zapažena po harmoniji i pratnji.[2]
Na konzervatorijumu je upoznala Amédée Louis Hettich (1856-1937) pevača i muzičkog kritičara, zaljubila se i želela da se uda za njega. Međutim njeni roditelji su se sprotivili ovom braku i, štaviše, primorali Mel da napusti studije na konzervatorijumu kako bi sprečila njihove dalje ljubavne susrete.
Tokom 1883. godine, Melani se na insistiranje roditelja udala za industrijalca Albert Domange-a, udovca i oca petoro dece, koji je bio stariji od nje 25 godina. U ovom braku imala je troje dece.
Nakon udaje Melani je prestala da se bavi muzikom, ali nakon nekoliko godina, kada se ponovnog susreta sa Hettich-om, vratila se pod njegovim uticaj na posao. Melani i Hettich su još uvek bili zaljubljeni jedno u drugo, i za Melani je započeo težak period unutrašnje borbe između osećanja za njega i njenih verskih uverenja. Dobila je četvrto dete, vanbračnu ćerku Madelen koju nije mogla zvanično da prizna.. Devojčicu je odgojila bivša Melanijina sobarica.
Ubrzo nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Madlenina usvojiteljka je umrla, a Melani je dovela ćerku u svoj dom, predstavljajući je kao svoju kumicu i siroče. Melanin muž je umro 1918. pri kraju Prvog svetskog rata.
U isto vreme, njen najstariji sin Eduard, vrativši se iz zatočeništva u logoru tokom Prvog svesestskog rata, zaljubio se u Madlenu. Nemajući druge argumente protiv njihovog saveza, majka je bila prinuđena da sinu i samoj Madleni otkrije tajnu njenog porekla . Bio je to dubok šok za sve troje i Melani se nikada nije potpuno oporavila od toga. Ipak, ovo ju je približilo ćerki, koja se takođe pokazala sposobnim muzičarem. Madlen se 1923. godine udala i postala majka troje dece.[2]
Iako je ime Mel Boni bilo nadaleko poznato, nemajući podršku porodice i doživljavajući stalne unutrašnje sukobe, ona se postepeno udaljavala od kreativnosti i sve više živela povučeno, pronalazeći utehu u religiji.[2]
Preminula je 18. marta 1937. u Sarselu gradu u Francuskoj u Pariskom regionu, u departmanu Dolina Oaze.
Delo[uredi | uredi izvor]
Uprkos dramatičnosti situaciji u porodici, tih godina Melani je bile izuzetno plodonosne u pogledu komponovanja. Iako u teškom psihičkom stanju Boni je našla utehu u komponovaeu i stvorila:
- 60 solo klavirskih dela,
- veći broj komada za dva klavira;
- oko 30 komada za orgulje;
- dvadesetak kamernih dela, uključujući tri sonate za flautu, violinu, violončelo i klavir;
- dva kvarteta za klavir i gudače;
- „Svitu u starom stilu“ za sedam duvačkih instrumenata;
- septetzu za klavir, dve flaute i gudački kvartet;
- jedanaest orkestralnih dela itd.[1]
Bonina dela iz tog perioda koja su se odlikoval žanrovskom i stilskom raznolikošću i postromantizmom, jako dobro su prihvaćena od publike, izvođača i izdavača. Njena dala objavljivali su najveći muzički izdavači u Francuskoj.
Boni je odražal i mnoge solističke koncerte, u Parizu i Francuskoj. Takođe je davala svoja dela za izvođenje poznatim muzičarima iz Francuske i Švajcarske. [2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Mary F. McVicker. Bonis, Mélanie // Women composers of classical music: 369 biographies from 1550 into the 20th century. — McFarland & Company, 2011. — P. 100. — ISBN 978-0-7864-4397-0.
- ^ a b v g d Géliot, Christine. „Viograhie de Mel Bonis”. www.mel-bonis.com. Arhivirano iz originala 10. 01. 2021. g. Pristupljeno 8. 1. 2021.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Mel Boni na Vikimedijinoj ostavi
