Međunarodno privatno pravo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Međunarodno privatno pravo je grana prava koja se bavi nadležnošću sudova, pravom koje se primenjuje na spor sa elementom inostranosti i priznanjem i izvršenjem stranih sudskih i arbitražnih odluka. Odlučujuća osobina ove grane prava je da ona rešava građanske sporove sa elementom inostranosti.

Element inostranosti[uredi | uredi izvor]

Jedna od osnovnih osobina prava uopšte je njegova teritorijalna ograničenost. Sudovi jedne zemlje, po pravilu, ne mogu odlučivati o sporovima koji sa tim sudovima nemaju nikakve teritorijalne veze niti mogu primeniti pravo sopstvene države u tim situacijama. Po analogiji, strane sudske odluke ne proizvode isto dejstvo kao i domaće. Element inostranosti je činjenica vezana za spor koja može dovesti u pitanje domaći karakter spora, time ga pretvoriti u strani i samim tim aktivirati pravila MPP-a. Na primer, stranke u sporu mogu biti strani državljani ili imati prebivalište u inostranstvu, sam spor je mogao nastati u stranoj zemlji ili je presuda tamo doneta i treba da bude priznata u domaćoj zemlji. Drugim rečima, element inostranosti stavlja u dejstvo pravila MPP-a. Sudovi moraju po službenoj dužnosti da paze na inostrani karakter spora i da primene pravila MPP-a.

Nadležnost sudova[uredi | uredi izvor]

Da bi spor sa elementom inostranosti bio rešen pred domaćim sudom potrebno je da postoji inostrana nadležnost ovog suda. Pravila o nadležnosti se razlikuju od države do države ali im je zajedničko to da sud preuzima nadležnost kada je spor na neki način vezan za domaću teritoriju. To može biti pre svega državljanstvo stranaka ili njihovo prebivalište ili boravište, ali i drugi činioci kao npr. mesto gde je spor nastao, mesto gde se šteta dogodila ili gde je ugovor izvršen. Razlikuju se opšta nadležnost, koja može uvek biti primenjena i posebna, koja postoji samo ako se steknu neke dodatne okolnosti. Pravilo opšte nadležnosti, na primer, je pravilo da tuženik može biti tužen u državi čiji je državljanin. Pravilo posebne nadležnosti je, na primer, pravilo da se može tužiti u državi gde je nastao štetni događaj.

U Evropskoj uniji pravila o međunarodnoj nadležnosti su regulisana u građanskim sporovima su rešena u Briselskoj regulativi o priznanju i izvršenju sudskih odluka iz 2001. (prethodno Briselska konvencija iz 1968) Osnovna nadležnost tamo postoji ako tuženik ima prebivalište u nekoj zemlji članici (član 2). Posebna nadležnost je rešena u članu 5. koji govori, između ostalog, o ugovorima i o štetnim događajima.

Kolizione norme[uredi | uredi izvor]

Kada jednom sud preuzme nadležnost, potrebno je da odluči o tome koje će se pravo primeniti na spor. Stranke u velikom broju slučajeva imaju mogućnost da same odluče o tome (autonomija volje) ali ako one to ne učine, zakon o MPP-u određuje koje se pravo primenjuje. To je najčešće pravo sa kojim se spor najuže vezan.

Zakoni određuju pravo koje se primenjuje na ugovor u odsustvu dogovora stranaka. Tako Rimska konvencija iz 1980. godine, koja važi u zemljama članicama EU, kaže da je to pravo države gde roba ima biti isporučena.

Norme obavezne primene i javni poredak[uredi | uredi izvor]

Postoje norme jednog pravnog poretka koje ponekad moraju biti primenjene bez obzira na to da li se na spor primenjuje strano ili domaće pravo. To su norme obavezne primene i norme o javnom poretku. Prve imaju pozitivan karakter jer se primenjuju uz regularno pravo (bilo da je ono strano ili domaće) dok su druge negativne jer imaju zadatak da spreče primenu onih stranih normi koje su u suprotnosti sa domaćim javnim poretkom. Primer normi obavezne primene su norme o zaštiti potrošača. Primer norme javnog poretka je norma o zabrani priznanja poligamnih brakova.

Priznanje i izvršenje sudskih odluka[uredi | uredi izvor]

Jedna strana presuda ne proizvodi automatski dejstvo u domaćem pravnom poretku već mora biti priznata i izvršena. Ona će to biti ako se steknu određeni uslovi među kojima se najčešće pojavljuju: pravilno određena nadležnost stranog suda, procesna ispravnost i javni poredak. U Evropskoj uniji mogućnost nepriznavanja odluka iz drugih EU zemalja je smanjena praktično samo na javni poredak. Ovime je načinjen značajan korak ka slobodi protoka presuda u EU.

Značaj[uredi | uredi izvor]

U savremenom svetu povećava se značaj MPP-a jer se povećava broj transakcija sa međunarodnim karakterom. Danas, suprotno prošlom veku, pravila o nadležnosti sudova imaju mnogo veći značaj od pravila o pravu koje se primenjuje na spor. To je stoga što se strane u sporu poravnavaju u najvećem broju slučajeva mnogo pre nego što spor dospe na sud. U tom slučaju je unapred poznato koje pravo će određeni sud primeniti pa se ceo spor pretvara u trku da se dobije nadležnost onoga suda koji će stranki dati najbolje rešenje.