Pređi na sadržaj

Mizofonija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mizofonija, što znači „mržnja prema zvuku“, predložena je 2000. godine kao stanje u kome negativne emocije, misli i fizičke reakcije izazivaju specifični zvukovi.

Mizofonija nije klasifikovana kao slušno ili psihijatrijsko stanje, pa se razlikuje od fonofobije (strah od zvuka); ne postoje standardni dijagnostički kriterijumi i malo je istraživanja koje pokazuje koliko je to uobičajeno ili o lečenju. Zagovornici smatraju da mizofonija može negativno uticati na sposobnost postizanja životnih ciljeva i uživanja u društvenim situacijama. Sve do 2019. godine nije bilo dokazanih metoda za utvrđivanje stanja.[1][2][3]

Pokazatelji i simptomi[uredi | uredi izvor]

Do 2016. godine literatura o mizofoniji bila je ograničena.[2] Malobrojne studije pokazuju da ljudi sa mizofonijom uglavnom imaju snažna negativna osećanja, misli i fizičke reakcije na specifične zvukove, koje literatura naziva „okidač zvuka“. Ovi zvukovi su obično meki, ali mogu biti glasni. Jedno istraživanje je otkrilo da se oko 80% zvukova odnosi na usta (jedenje, grickanje, žvakanje ili pucketanje balona od žvake, šaputanje, zviždanje itd.), a oko 60% se ponavlja. Može se razviti vizuelni okidač povezan sa zvukom okidača.[2] [4] Čini se da mizofona reakcija može da se pojavi i u odsustvu zvuka. [2]

Reakcije na okidače mogu uključivati agresiju prema poreklu zvuka, ostavljajući, ostajući u njegovom prisustvu, ali trpeći, pokušavajući da ga blokiraju ili pokušaju da oponašaju zvuk.[4]

Prva mizofona reakcija može se pojaviti kada je osoba mlada i može poticati od nekoga iz bliske okoline ili od kućnog ljubimca. [4]

Posebno teški slučajevi mizofonije mogu rezultirati nasilnim impulsima prema izvoru zvuka. Jedan takav slučaj objavljen u časopisu Psihijatrija i Klinička psihofarmalogija detaljno je opisao „ nekontrolisano nasilje“ ispoljeno od strane pacijenta kao odgovor na okidač u vidu druge osobe koja jede glasno. [5]

Ljudi sa mizofonijom su svesni doživljaja, a neki ga smatraju nenormalnim; poremećaj koji ona izaziva u njihovim životima kreće se od blagih do teških.[4]Izbegavanje i druga ponašanja mogu otežati ljudima koji imaju ovo stanje da postignu svoje ciljeve i uživaju u međuljudskim interakcijama. [3]

Mehanizam[uredi | uredi izvor]

Mehanizam mizofonije nije poznat, ali čini se da, poput hiperakuzije, može biti izazvan disfunkcijom centralnog slušnog sistema u mozgu, a ne u ušima. [2]Uočeno poreklo i kontekst zvuka su osnovni pokretači reakcije. [3]

Studija iz 2017. otkrila je da prednji oštri korteks (koji igra ulogu i u emocijama kao što su ljutnja i u integrisanju spoljnog unosa, poput zvuka,utiču na organe kao što su srce i pluća) izaziva više aktivnosti u drugim delovima mozga kao odgovor na okidače, posebno u delovima odgovornim za dugoročna sećanja, strah i druge emocije. Otkriveno je da ljudi sa mizofonijom sadrže veću količinu mijelina (masti koje obmotovaju nervne ćelije obezbeđujući električnu izolaciju). Nije jasno da li je mijelin uzrok ili posledica mizofonije i njegovo pokretanje drugih područja mozga. [6] [7]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Ne postoje standardni dijagnostički kriterijumi. [4] Mizofonija se razlikuje od hiperakuzije, koja nije specifična za dati zvuk i ne uključuje slično jaku reakciju, i od fonofobije, strah od specifičnih zvukova, ali se može javiti sa jednim. [8] Nije jasno da li ljudi sa mizofonijom obično imaju komorbidna stanja, niti postoji li genetska komponenta.[4]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza mizofonije nije prepoznata u DSM-IV ili ICD-10 i nije klasifikovana kao poremećaj sluha ili psihijatrijskog stanja. [4] To može biti oblik sinestezije zvuka i emocija, i ima paralele sa nekim anksioznim poremećajima. [2] Do 2018. godine nije bilo jasno da li mizofoniju treba klasifikovati kao simptom ili kao stanje.[3]

Upravljanje[uredi | uredi izvor]

Kognitivno-bihejvioralna terapija

Do 2018. godine ne postoje dokazana lečenja i nije objavljeno nasumično kliničko ispitivanje; pružaoci zdravstvene zaštite uglavnom pokušavaju da pomognu ljudima da se izbore sa mizofonijom prepoznajući šta ta osoba doživljava i radeći na strategijama suočavanja.[2] [4] Objavljene su neke male studije o upotrebi zvučne terapije koja je slična terapiji prekvalifikacije tinitusa i o kognitivnoj bihevioralnoj terapiji, posebno terapiji izloženosti, kako bi se ljudima omogućilo da postanu manje svesni zvuka okidača.[2] [3] Nijedan od ovih pristupa nije dovoljno proučen da bi se utvrdila njegova efikasnost.[3] [9]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prevalencija još nije poznata; nije poznato da li muškarci ili žene, ili stariji ili mlađi ljudi imaju veću verovatnoću da imaju mizofoniju. [2][4]

Postojanje nekoliko internetskih grupa za podršku sa hiljadama članova navodi se kao verovatni pokazatelj njegove prevalencije. [10]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

„Misophonia" potiče od grčke reči μίσος (IPA: /'misɔs/) što znači „mrziti“, i φωνη (IPA: / fɔˈni /), što znači „glas“, što u prevodu znači „zvuk mržnje“, i skovan je od strane audiologa Pavela i Margaret Jastrebof 2000. godine da razlikuju stanje od drugih oblika smanjene zvučne tolerancije, poput hiperakuzije (preosetljivosti na određene frekvencije i opsege zvuka) i fonofobije (strah od zvukova). [3] [9] [11]

Društvo i kultura[uredi | uredi izvor]

Ljudi sa iskustvom mizofonije su formirali grupe za podršku na internetu. [12][10]

2016. godine objavljen je dokumentarni film, „Tišina molim“ (engl. Quiet Please), o mizofoniji. [13][14]

Dokumentovani slučajevi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tg, Sanchez; Fed, Silva (septembar 2018). „Familial Misophonia or Selective Sound Sensitivity Syndrome : Evidence for Autosomal Dominant Inheritance?”. Brazilian journal of otorhinolaryngology (na jeziku: engleski). PMID 28823694. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z G, Bruxner (april 2018). „'Mastication Rage': A Review of Misophonia - An Under-Recognised Symptom of Psychiatric Relevance?”. Australasian psychiatry : bulletin of Royal Australian and New Zealand College of Psychiatrists (na jeziku: engleski). PMID 26508801. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  3. ^ a b v g d đ e Ae, Cavanna; S, Seri (18. 8. 2015). „Misophonia: Current Perspectives”. Neuropsychiatric disease and treatment (na jeziku: engleski). PMID 26316758. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z Duddy, Diane F.; Oeding, Kristi A. M. (maj 2014). „Misophonia: An Overview”. Seminars in Hearing (na jeziku: engleski). 35 (02): 084—091. ISSN 0734-0451. doi:10.1055/s-0034-1372525. Arhivirano iz originala 05. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 03. 2022. 
  5. ^ Tunç, Serhat; Başbuğ, Hamit Serdar (2. 10. 2017). „An extreme physical reaction in misophonia: stop smacking your mouth!”. Psychiatry and Clinical Psychopharmacology. 27 (4): 416—418. ISSN 2475-0573. doi:10.1080/24750573.2017.1354656. 
  6. ^ PhD, James Cartreine (21. 4. 2017). „Misophonia: When sounds really do make you “crazy””. Harvard Health Blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  7. ^ S, Kumar; O, Tansley-Hancock; W, Sedley; Js, Winston; Mf, Callaghan; M, Allen; Te, Cope; Pe, Gander; De, Bamiou (20. 2. 2017). „The Brain Basis for Misophonia”. Current biology : CB (na jeziku: engleski). PMID 28162895. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  8. ^ Pj, Jastreboff; Mm, Jastreboff (2015). „Decreased Sound Tolerance: Hyperacusis, Misophonia, Diplacousis, and Polyacousis”. Handbook of clinical neurology (na jeziku: engleski). PMID 25726280. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  9. ^ a b Ae, Cavanna (april 2014). „What Is Misophonia and How Can We Treat It?”. Expert review of neurotherapeutics (na jeziku: engleski). PMID 24552574. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  10. ^ a b A, Schröder; N, Vulink; D, Denys (2013). „Misophonia: Diagnostic Criteria for a New Psychiatric Disorder”. PloS one (na jeziku: engleski). PMID 23372758. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  11. ^ „Components of decreased sound tolerance : hyperacusis, misophonia, phonophobia.” (PDF). w.tinnitus.org. Pristupljeno 20. 5. 2020. [mrtva veza]
  12. ^ Cohen, Joyce (5. 9. 2011). „When a Chomp or a Slurp Is a Trigger for Outrage”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  13. ^ Jeffries, Adrianne (17. 6. 2016). „There's a New Film About Misophonia, Where People Get Enraged by Certain Sounds”. Vice (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  14. ^ „What Jeffrey S. Gould Can Teach Us about Misophonia”. Psychology Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  15. ^ Lerner, Barron H.; M.D (23. 2. 2015). „Please Stop Making That Noise”. Well (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  16. ^ News, A. B. C. „Video: Misophonia: Kelly Ripa Has Rare Disorder”. ABC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  17. ^ Bisley, Alexander (10. 3. 2015). „Melanie Lynskey on Togetherness, realism and 'radical' nudity”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мизофонија&oldid=26938089”