Nenasilna civilna odbrana
Civilna odbrana predstavlja deo odbrane koji obuhvata skup mera i aktivnosti usmerenih na pripreme za odbranu nevojnim sredstvima, obezbeđivanje uspešnog funkcionisanja državnih organa, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, privrednih društva i drugih pravnih lica, zaštite i spasavanja i obezbeđenja uslova za život i rad građana i zadovoljenja potreba snaga odbrane u vanrednom i ratnom stanju.[1]
Jedan od sadržaja civilne odbrane jeste i neoružano suprostavljanje agresiji. Osnovno obeležje svakog rata je oružana borba, u toj borbi protivnik će težiti da ostvari svoj ideološki uticaj, političku dominaciju i privredno iskorišćavanje napadnute strane. Da bi to postigao, potrebna je saradnja društva, u kome će nastojati da je ostvari povezivanjem sredstava ubeđivanja, pritisaka i prinude.[1]
Nenasilna civilna odbrana u ovakvim uslovima postaje poseban oblik ispoljavanja društvene sile prema agresoru. Shodno tome, možemo izvući definiciju pojma nenasilne civilne odbrane pod kojom se podrazumeva odbrambena politika civilnog društva usmerena protiv vojne agresije, politika koja na planski i unapred pripremljen način kombinuje odbijanje saradnje i suočavanje sa protivnikom kako on ne bi bio u stanju da ostvari svoje ciljeve, uspostavi i nametne stanovništvu njemu lojalan sistem.[1]
Karakteristike i klasifikacije[uredi | uredi izvor]
Osnovni sadržaji koji se ostvaruju neoružanim oblicima borbe jesu:
- nanošenje gubitaka agresoru i drugim snagama koje bi agresor angažovao radi ostvarivanja ciljeva
- sprečavanje i onemogućivanje kolaboracionista da se organizuju i stave u službu agresora;
- sprečavanje agresora da u dejstvu sa unutrašnjim snagama uspostavi okupaciju i sistem vlasti kakav njemu odgovara;
- sprečavanje i onemogućavanje agresora da organizuje proizvodnju i druge aktivnosti koje bi bile u funkciji materijalnog obezbeđenja oružanih snaga;
- sprečavanje agresora da pod svoju kontrolu stavi institucije javnih službi;
- zaštita sopstvenih materijalnih, kulturnih, naučnih i drugih dobara od uništenja;
- svestrana moralna, materijalna i druga podrška i pomoć oružanim snagama[2].
Jedan od kriterijuma klasifikacije jeste prema ciljevima koji se žele postići, te se ne-oružani oblici suprostavljanja agresiji mogu podeliti u tri grupe:
- Oblici neoružanog suprostavljanja neprijatelju usmereni na otežavanje njegovih borbenih dejstava i onemogućivanje sprovođenje mere i postupaka u cilju uspostave svoje okupacione sile
- Oblici neoružanog suprostavljanja agresiji usmereni na obezbeđenje i podršku efikasnosti dejstava sopstvenih oružanih snaga
- Oblici neoružanog suprostavljanja od opšteg značaja za vođenje oružane borbe
Vrste[uredi | uredi izvor]
Informativna-propaganda[uredi | uredi izvor]
Nju sprovode oružane snage, a takođe se angažuju i civilni organi i organizacije, ministarstva informisanja i drugi društveni i državni organi i organizacije.[2]
Suprostavljanje kolaboraciji[uredi | uredi izvor]
Kolaboraciju čine vojna, politička, radno-proizvodna, kulturna i druga saradnja građana sa oružanim snagama, bilo da se ona vrši iz političkih, materijalnih ili drugih interesa. Metod borbe protiv kolaboracionista je različit, počev od osuđivanja, društvenog prezira, potpune izolacije , pa do fizičkog obračunavanja.[2]
Kontraobaveštajna delatnost[uredi | uredi izvor]
Organizuje se i sprovodi radi otkrivanja, praćenja i sprečavanja obaveštajne delatnosti agresora i njegovih saradnika, zaštite podataka koji im mogu koristiti i otkrivanja obaveštajaca i agenturnih punktova ubačenih u odbrambeno-zaštitne snage. Nezavisno od toga što je kontraobaveštajna delatnost u osnovi defanzivna, organi koji se njome bave se najčešće postavljaju veoma ofanzivno.[2]
Demonstracije[uredi | uredi izvor]
Predstavljaju organizovano i javno negodovanje, izražavanje nezadovoljstva protiv agresora, njegove politike i konkretnih mera i postupaka protiv stanovništva. Ostvaruje se masovnim skupovima na javnim mestima, i njima su izraženi zahtevi, želje, pretnje i slično.[2]
Dezinformisanje i obmanjivanje neprijatelja.[uredi | uredi izvor]
Predstavlja dostavljanje neprijatelju netačnih informacija koje ga dovode u neizvesnost i na osnovu kojih donosi pogrešne zaključke i odluke, dok obmanjivanje obuhvata i skrivanje podataka i preduzimanje niz mera i aktivnosti koje dovode agresora u sumnju u pogledu planiranih namera i ciljeva.[2]
Diverzije[uredi | uredi izvor]
Diverzije obuhvataju onesposobljavanje objekata eksplozivnim sredstvima od strane oružane sile. Ne-oružane diverzije predstavljaju akcije stanovništva kojima se onesposobljavaju objekti koje ih neposredno koristi, obezbeđuje ili kontroliše neprijatelj, pomoću ne-oružanih sredstava.[2]
Sabotaže[uredi | uredi izvor]
Smišljena i prikrivena delatnost pojedinaca ili grupa radi izazivanja materijalne štete u proizvodnji, radnoj organizaciji, ili objektima na kojima rade. Takođe predstavljaju i namerno izbegavanje radnih obaveza, propusti u obavljanju određenih radnji u procesu proizvodnje ili vršenju usluga. Ako su planski i stručno izvedene, daju najveće efekte u velikim ekonomskim sistemima. One se pripremaju tako da materijalne štete budu veće a da se pri tome uzrok teško može otkriti i otkloniti. Može imati ogroman negativan uticaj na bezbednosno stanje na teritoriji i među stanovništvom.[3]
Štrajkovi[uredi | uredi izvor]
Mogu imati materijalne ali i političke efekte. Njihovim organizovanjem se otvoreno izražava nepomirljiv odnos naroda prema ponašanju, namerama i postupcima agresora. Sprovode se u proizvodnji, prometu, zdravstvenim, kulturnim i drugim delatnostima sa ciljem da se nanesu što veće materijalne poteškoće okupacionoj i vojnoj vlasti neprijatelja.[4].
Bojkot[uredi | uredi izvor]
Predstavlja organizovanu neposlušnost, tj.nesprovođenje mera i odluka agresora u svim oblastima života i rada. Bojkotom se agresor prisiljava na ustupke, povlačenje mera ograničavanja prava i sloboda građana koje je zaveo ili odustajanje od onih koje namerava da zavede. Da bi uspeo, bojkot mora biti organizovan, masovan, svestran i uporan u ostvarivanju ciljeva radi kojih se izvodi.[4]
Opstrukcija i rezistencija[uredi | uredi izvor]
Opstrukcija vrši uzdržavanje od saradnje sa agresorom i njegovim institucijama u raznim oblastima života i rada. Rezistencija se odnosi na uzdržavanje od javnih skupova, bilo da ih organizuje agresor ili da se organizuju u njegovom prisustvu ili da je reč o uzdržavanju od praćenja štampe i drugih publikacija agresora i koalicije.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Vladimir Jakovljević, Sistem civilne odbrane, FCO,(Beograd 2006.), str 279.
- ^ a b v g d đ e Vladimir Jakovljević, Sistem civilne odbrane, FCO,(Beograd 2006.), str. 282-284
- ^ Stajić, Lj, Osnovi sistema bezbednosti sa osnovama istraživanja bezbednosnih pojava, šesto izmenjeno i dopunjeno izdanje, (Novi Sad, 2015),str 74.
- ^ a b v Vladimir Jakovljević, Sistem civilne odbrane, FCO,(Beograd 2006.), str. 287-288
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Lj. Stajić, Osnovi sistema bezbednosti-sa osnovama istraživanja bezbednosnih pojava, šesto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Novi Sad, 2015.
- V. Jakovljević, Sistem civilne odbrane, FCO, Beograd 2006.
- V. Jakovljević, Civilna zaštita u Republici Srbiji, Fakultet Bezbednosti, Beograd 2011.