Nestor Dimitrijević
Nestor Dimitrijević | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1782. |
| Datum smrti | 1856. |
Nestor Dimitrijević (Veliki Bečkerek, 14. oktobar 1782 – Veliki Bečkerek, 3. februara 1856) trgovac, veliki srpski dobrotvor, osnivač svoje "Zadužbine" pri Matici srpskoj u Novom Sadu, za školovanje siromašnih i vrednih učenika i studenata.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Dimitrijević je bio ugledna ličnost u Velikom Bečkereku, gde se godinama uspešno bavio trgovinom mešovitom (špecerajskom) robom. Prezime mu je bilo Demetrović, pa promenjeno Dimitrijević, što se vidi 1816. godine, iz spiska bečkerečkih prenumeranata jedne trgovačke knjige.[1] Isto je i 1834. godine, gde je na spisku pretplatnika časopisa "Serbski letopis". Godine 1830. on je pretplatnik jedne knjige - romana, kao trgovac[2] i izabrani član komuniteta Veliki Bečkerek (1829-1830). Imao je slugu koji je kod njega ostao punih pedeset godina, jer je bio čestit gospodar. Tokom života pokazao se kao pošten, vredan, štedljiv čovek ali "milosrdna srca". Pomagao je taj veliki dobrotvor mnoge siromašne đake odećom i novcem. Bio je i veliki donator srpske pravoslavne crkvene opštine u Bečkereku.
Nestor je imao braću Kuzmana[3] i Kirila (takođe trgovca)[4], a porodica Dimitrijević potiče iz graničarskog mesta Jakova u Sremu. Predvideo je Dimitrijević u svom testamentu, da deca i potomci njegove braće ili srodnika iz Jakova, ako se budu školovali i konkurisali za njegovu stipendiju - da imaju prvenstvo kod biranja.[5] Tako je i bilo, pa se iz porodice Dimitrijević iškolovalo petoro stipendista.
Burne 1848. godine Nestor Dimitrijević je ušao u "Mesni odbor srpskog pokreta" u Velikom Bečkereku. Bilo je to istog dana po ulasku srpske vojske sredinom januara 1849. godine. Bio je dugo godina član Opštinskog odbora i gradski senator.
Zadužbina[uredi | uredi izvor]
Ostavio je testament (sa Osnovateljnim pismom) 10/22. januara 1856. godine[5] u kojem je predvideo kako će se trošiti novčani fond koji je ostavio Matici srpskoj. Egzekutori testamenta trebalo je da rasprodaju sve njegovo imanje, placeve i vrednosne papire i ulože u njegov fond. Ako bi se desile promene u društvu, koje bi svrhu fonda izmenile, Nestor je predvideo da ista pređe pod upravu srpske crkve, u licu mitropolita. Srpski arhiepiskop karlovački je davao stipendije na predlog Matice srpske koja je redovno konkurse raspisivala. Za izbor budućih pitomaca koji će biti stipendirani važio je uslov: Učasnik mog zavedenja može biti svaki od oca i matere rođeni Srbin, pravoslavnog vostočnog veroispovedanija, ako je ne samo dobrog moralnog povedenja, no pače i odličnog uspjeha u naukama. Njegovu poslednju volju su potpisom posvedočili građani Velikog Bečkereka: Nikola Atanasijević, Georgij Mihailović i Petar Aronović. Celokupno svoje imanje vredno preko 52.000 f. opredelio je za srpsku mladost.[6] Kurator "univerzalnog naslednika" koja će biti njegova Zadužbina (koju je Sandić nazvao od milja Nestorijanum), bio je po njegovoj poslednjoj volji Vladimir Mihailović iz Bečkereka.
Izvršitelji njegovog testamenta bili su Jovan Trifunac i Mihailo Tanazević.[7] Oni su aprila 1861. godine položili Matici srpskoj direktno zaveštanih 500 f. Po izveštaju iz januara 1862. godine videlo se da je Nestorova stipendija počela sa radom još za života zaveštača. On je izabrao prvo troje stipendista iz Velikog Bečkereka, koje je poznavao lično: Aleksandra Sandića, Georgija (Đorđa) Mandrovića i Stefana Đakonovića. Za njih je opredelio izuzetno po 300 f. stipendije, ako se dobrim pokažu. Imao je u vidu i "sirotog Tanazevića", koji bi takođe 300 f. godišnje primao za školovanje. Kako je jedan od Nestorovih uslova bio da svagda moraju četiri velikobečkerečka sina u uživanju ovog mog blagodejanija biti. Tokom delovanja Zadužbine iškolovala je ista čak 43 mlada Bečkerečanina.[8] Među najpoznatije spadaju: Emil Gavrila, Đorđe Mandrović, dr Vasa Savić, Pavle Bota, Aleksandar Sandić i drugi.[9] Zahvalni pitomac Đorđe Mandrović je kao kapelan u Dolovu, objavio 1864. knjigu pesama "Predzor". Istu je posvetio uspomeni pokojnog Nestora Dimitrijevića bivšeg građanina Velikog Bečkereka i velikog dobrotvora srbskog.[10]
Velikobečkerečki magistrat je tek novembra 1862. godine predao zadužbinu srpskim narodnim fondovima. A već početkom školske 1863-1864. godine svih 10 stipendijskih mesta je bilo popunjeno. Godine 1875. Zaklada Nestora Dimitrijevića iz Velikog Bečkereka od 1856. godine, Patrijaršija i Matica srpska raspisali su konkurs za izbor stipendista. Tri "pravničke i više militarske" stipendije po 250 f. Dve više stipendije za "filozofske i politehničke nauke" po 200 f. Četiri stipendije "za male gimnazije" po 150 f. Ukupno je bilo predviđeno za raspodelu 1750 f.[11]
Veliki broj istaknutih pojedinaca i visoko obrazovanih ljudi, za svoj početni uspeh u životu ima zahvaliti požrtvovanom Dimitrijeviću.
Umro je Dimitrijević u Velikom Bečkereku 1856. godine, i sahranjen na Tomaševačkom gradskom groblju. Svake godine 24. septembra mu je davan parastos u bečkerečkoj Uspenskoj crkvi. Profesor Aleksandar Sandić je kao svoj prvi rad, odštampao upravo besedu[12] koju je držao na parastosu svom dobrotvoru, na Krstovdan 1860. godine. Rešeno je u Matici srpskoj 1887. godine da se iz njegove zadužbine izvadi novac za gradnju dostojnog spomenika. Godine 1969. otkrivena je spomen-bista Nestora Dimitrijevića u Zrenjaninu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Dimitrije Isajlović: "Istorija trgovine", Budim 1816.
- ^ Jovan Čokrljan: "Poljska ljubičica ili Vladislav i Milica", Budim 1830.
- ^ "Blagorodni otrok", prevod, Budim 1836.
- ^ Atanasije Nikolić: "Ljuba Milanova", Budim 1830.
- ^ a b "Serbski letopis", Novi Sad 1872.
- ^ "Glas istine", Novi Sad 1887.
- ^ "Danica", Novi Sad 1861.
- ^ Nikola Šlajh: "Monografija grada Velikog Bečkereka", Zrenjanin 2018.
- ^ Aleksandar Stanojlović: "Petrovgrad", monografija grada, Petrovgrad 1938.
- ^ Đorđe Mandrović: "Predzor - pesme o spokojstvu života", Zemun 1864.
- ^ "Javor", Novi Sad 1875.
- ^ Aleksandar Sandić: "Beseda u spomen pokojnom Nestoru Dimitrijeviću dobrotvoru oskudne omladine srbske, koja se izuči", Beč 1860.