Nikita (duks)

Nikita (fl. 1094), poznat iz hronike Alberta Ahenskog kao „princeps Bulgarorum et praeses civitatis Belegravae“ (bugarski knez i upravnik grada Beograda), „dux“ (zapovednik), odnosno „dux Belegravae“ (zapovednik Beograda), „princeps Bulgarorum“ (bugarski gospodar) ili „dux Nichita, princeps Bulgarorum“, a iz spisa Vilijama Tirskog kao „Bulgarorum dux Nichita nomine“ (bugarski zapovednik Nikita), bio je prvi vizantijski upravnik sa kojim su se susreli učesnici Prvog krstaškog rata.

Problem Nichita/Νικήτας

Vasil Skulatos u svojoj prozopografskoj studiji „Les personnages byzantins de I'Alexiade“ polazi od pretpostavke da je „Albertov“ Nikita identičan „Aninom“ Lavu Nikeriti. Tu pretpostavku zatim uzima kao činjenicu, tvrdeći da je „dux Nichita“ koga Albert pominje zapravo Lav Nikerit, pa u skladu s tim „Albertovog“ Nikitu svuda zamenjuje Lavom (Nikeritom). Ginter Princing je zapazio da se ova Skulatosova identifikacija zasniva samo na sekundarnoj literaturi, odnosno na „Essai sur le regne d'Alexis ler Comnene. 1081-1118“ Ferdinanda Halandona, gde su Nikita i Nikerit u stvari poistovećeni jedan s drugim. Stiven Ransiman u svojoj istoriji krstaških ratova podseća da je Nikita poznat na osnovu pečata koji je objavio Gistav Šlumberže u Sigillographie de l'Empire byzantin i izričito odbacuje Halandonovu identifikaciju kao netačnu. Mada svoju tvrdnju ovde nije bliže obrazložio, u jednoj predstudiji o krstašima iz 1949. se poziva na jedan članak Nikolajea Baneskua objavljen u međuvremenu, 1923. i priključuje tezi koju je postavio Andreas Mordman da Nikitu koga pominje Vilijam Tirski treba identifikovati sa Nikitom koji se pominje na metričkom natpisu pečata, nažalost sa oštećenim patronimom: „του προέδρου Νικήτα του Κληκν...“.

Uskoro potom svoj prilog problemu Nichita/Νικήτας dao je i V. Loren, koji je predložio svoje čitanje metričkog natpisa pečata (avers/revers): „Γραφ(ως) σφραγισ[μα] του δουκο(ς) Βουλγαριας / (πρωτο)προεδρου Νικητα του Καρικη“. Sledstveno tome su Vasil Zlatarski i Banesku došli do zaključka da je Nichita, koji se u latinskim izvorima spominje u vezi sa događajima kod Beograda i Niša 1096, u stvari sfragistički posvedočen duks Bugarske i (proto-)proedar Nikita Kariki.

Krajem 20. veka pronađen još jedan dokaz da je Nikita Kariki bio na pomenutoj funkciji. Reč je pečatu iz Haskova sa sledećim natpisom: „† Γραφας σφραγιζω του δουκος Βουλγαριας / πρωτοπροεδρου Νικητα του Καρικτη“ Pronašao ga je jedan učenik gimnazije u Svilengradu, a objavio Ivan Jordanov. Argument Jordanova da se titula princeps ne može dovesti u vezu sa titulom protoproedra po Princingu nije mnogo uverljiv, jer je Jordanov uzeo u obzir ili samo skraćeni oblik titule (princeps ili dux) ili samo jednu polovinu titule ovog činovnika pomenute kod Alberta, dok mu je drugi sastavni deo pune verzije titule pomenute kod Alberta — „praeses (Belegravae)“ — promakao iz vida. Princing je mišljenja da se drugačije od kombinovanog razmatranja oba elementa titule, princeps i praeses, u ovom slučaju teško može odrediti njen mogući grčki ekvivalent: postupa li se u skladu sa ovom sugestijom, najpre će se ustanoviti da elementu praeses u potpunosti odgovara termin proedar, na šta je već V. Zlatarski skrenuo pažnju. Postavlja se pitanje onda koji bi bio grčki ekvivalent za „princeps“, ako bi se moglo prihvatiti da u osnovi ove reči u ovom slučaju ne može ležati njeno opšte značenje, koje inače ima i kod Alberta (glavar, gospodar, vladar, knez), jer u tadašnjoj Vizantiji nije bilo činovnika titulisanog kao „princeps (Bulgarorum)“, odnosno u svojstvu kvazi samostalnog kneza. Princing smatra da odgovor treba tražiti u elementu proto- (prvi, glavni, najviši, najugledniji) za koji pretpostavlja da je u vezi sa titulom proedra (protoproedar): ako se pretpostavi da se Latini nisu mnogo trudili da posebno prevedu element proto-, „Albertov“ „princeps (Bulgarorum)“ se može objasniti kao rezultat ovih (delimičnih) napora. Prevodilac je verovatno imao nekih teškoća u vezi sa shvatanjem termina protoproedar u kombinaciji sa titulom dux Bulgarias. Drugačije rečeno, u osnovi titule „princeps“ u ovom slučaju možda leži pogrešna interpretacija vizantijske titulature, odnosno nesposobnost donekle neiskusnog prevodioca da je adekvatno prevede. Međutim, Princingu se čini verovatnije da je termin „princeps“ u ovom slučaju prvenstveno rezultat kasnijeg (pogrešnog) čitanja najverovatnije prideva imenice „princeps“ — „principalis“ (prvi, glavni).

Literatura

• Voйnov, Mihail (1965). „Albert Ahenski”. Latinski izvori za bъlgarskata istoriя. III. Sofiя. str. 145—165. 
• Zlatarski, V. N. (1972). Istoriя na bъlgarskata dъržava prez srednite vekove. II. Sofiя. 
• Zlatarski, V. N. (1972). „Namestnici-upraviteli na Bъlgariя pri caruvaneto na Aleksiя I Komnin”. Izbrani proizvedeniя. II. Sofiя. str. 190—191. 
• Йordanov, Ivan (1985). „Nov molivdovul na Nikita Kariki - duk na Bъlgariя”. Vekove. 4: 64—68. 
• Йordanov; Aladžov, Dimčo (1991). „Nepublikuvani olovni vizantiйski pečati ot Haskovsko”. Arheologiя. 1: 44—56. 
• Kalić, Jovanka (1967). Beograd u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Kalić, Jovanka (1968). „Podaci Alberta Ahenskog o ugarsko-vizantijskim odnosima krajem 11. veka”. Zbornik Filozofskog Fakulteta. X/1: 183—191. 
• Prinzing, Günter (1995). „Zu Odessos/Varna (im 6. Jh.), Belgrad (1096) und Branicevo (um 1163). Klärung dreier Fragen aus Epigraphik, Prosopographie and Sphragistik”. Byzantinoslavica. 56: 219—225.