Olimpijsko selo u Berlinu
-1936.svg)
Olimpijsko selo u Berlinu je korišćeno za smeštaj sportista sa Ljetnjih olimpijskih igara 1936. godine.
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Ljetnje olimpijske igre 1936. godine[uredi | uredi izvor]
Organizatori Ljetnjih olimpijskih igara. godine željeli su da izgrade olimpijsko selo, ali nisu imali sredstava za projekat. Prvo su se obratili gradu Berlinu da predlože izgradnju novog okruga, ali rješenje nije došlo. Vojska je prvobitno pristala da pozajmi kasarne na vojnom mestu Doberic, četrnaest kilometara od Olimpijskog parka. Ministarstvo odbrane je konačno odlučilo da izgradi novo selo na netaknutoj vojnoj zemlji na lokalitetu Dalgov-Deberic.
O Olimpijskom selu[uredi | uredi izvor]
Organizatori Ljetnjih olimpijskih igara 1936. godine željeli su da izgrade olimpijsko selo, ali nisu imali sredstava za projekat. Prvo su se obratili gradu Berlinu da predlože izgradnju novog okruga, ali rješenje nije došlo. Vojska je prvobitno pristala da pozajmi kasarne na vojnom mestu Doberic, četrnaest kilometara od Olimpijskog parka. Ministarstvo odbrane je konačno odlučilo da izgradi novo selo na netaknutoj vojnoj zemlji na lokaciji Dalgov-Deberic 14.
Glavno olimpijsko selo je konačno izgrađeno u Vustermarku, zapadno od Berlina.[1] Izgradnja se odvijala između 1934. i 1936. godine i bilo je to prvo olimpijsko selo koje je trajno izgrađeno sa namjerom da bude trajno.[2][3] Druga, manja olimpijska sela izgrađena su na drugim lokacijama. U Kilu, četiri smještajne lokacije služe za smještaj oko 250 sportista za jedriličarske događaje, a 685 ljudi koji učestvuju u veslačkim i kanuističkim disciplinama, sa jedinim izuzetkom Berlinskog veslačkog kluba, živi u Berlin-Grinau u zamku Berlin-Kopenik i policijskoj akademiji i u hangarima lokalnog veslačkog kluba.[4]
Mjesto može da primi 4.600 ljudi na površini od 55 hektara, od čega je oko 10% izgrađeno. Ima 140 jednospratnih paviljona, od kojih svaki ima osam do dvanaest soba, kao i vojnu kasarnu.[1] Svaki paviljon je nazvan po nekom njemačkom gradu, a ukrašavaju ga nemački studenti umjetnosti20. Zabava se nudi svake večeri tokom Igara, uključujući dnevne koncerte, nastupe međunarodnih plesnih trupa i koncert uz baklje Berlinske filharmonije. U selu se distribuiraju novine Der Dorfbote. Olimpijsko selo ima četrdeset trpezarija, svaka rezervisana za nacionalnu delegaciju, sa izuzetkom haićanskog sportiste koji dolazi sam i dijeli svoje obroke sa brazilskim timom.[3] Ove trpezarije su grupisane u velikoj zgradi koja se zove Speisesaal der Nationen („Restoran nacija“).[5]
Februara 1936. godine broj sportista bio je mnogo veći od očekivanog. Niz vojnih zgrada je pozajmljen organizatorima za smještaj hiljadu dodatnih ljudi.[2] Leni Rifenštal je bila jedna od rijetkih žena kojima je bilo dozvoljeno da posjete olimpijsko selo i tamo je snimala scene za film Bogovi stadiona.[3] Žene su smještene u studentskim domovima u olimpijskom parku[2][3], odmah pored stadiona.
Prvi timovi su stigli 20. juna 1936. a poslednji timovi su otišli 20. avgusta iste godine.[1] Sportisti su prevezeni autobusom.[2]
Naslijeđe[uredi | uredi izvor]
Poslije Olimpijskih igara, Olimpijsko selo je koristila njemačka vojska od 1936. do 1945. godine, prvo kao centar za obuku, a zatim kao terensku bolnicu. Služio je kao sklonište za njemačke izbeglice posle rata, a zatim ga je sovjetska vojska koristila od 1947. do 1991. godine, posebno kao centar za mučenje,[6] rušivši brojne paviljone da bi reciklirala građevinski materijal. Godina 2010-ih ostao je samo 21 paviljon. Poslije 1992. godine, nekoliko projekata je imalo za cilj da ga renoviraju i preurede u hotel, bolnicu, centar za sportsku obuku ili čak konferencijski centar, ali se od svih ovih projekata odustalo zbog previsoke cijene.[3] Godine 1993. mjesto je postalo istorijski spomenik, a 2004. godine ponovo je otvoreno kao muzej.[2]
Opština Vustermark je 2016. godine saopštila da želi da ga preuredi u hiljadu stanova, poštujući pritom njegov status istorijskog spomenika.[3]
Galerija[uredi | uredi izvor]
-
Zgrada u Olimpijskom selu sa Ljetnjih olimpijskih igara 1936. u Berlinu. -
Blok stanova u Olimpijskom selu, fotografisano 2008. godine -
Vintage fotografija zgrade u Olimpijskom selu. -
Trpezarija Restoran nacija, fotografisan 2012. godine -
Paviljon koji je ugostio Džesija Ovensa, zajedno sa tablom sa objašnjenjima, fotografisano 2009. godine -
Bazen Olimpijskog sela, fotografisano 2013. godine -
„Kuća naroda“ -
sala za plivanje -
Domovi sportista „Dessau“, „Dresden“, „Schandau“, „Zittau“ -
Sportska hala u Olimpijskom selu, pogled spolja -
Sportska hala u Olimpijskom selu, pogled na unutrašnjost -
Sportska staza
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Susanne Dost: Das Olympische Dorf 1936 im Wandel der Zeit. Verlag B. Neddermeyer, Berlin 2003, ISBN 3-933254-12-4.
- Martin Conrath: Zur Geschichte der Döberitzer Heide. Supplemente #18. Die Anlage des Olympischen Dorfs von 1936. Vergleiche kartografischer und fotografischer Dokumente. Berlin 2014. mc-mk.de (PDF; 11 MB)
- Martin Kaule: Olympiastadion Berlin und Olympisches Dorf Elstal. Ch. Links Verlag, Berlin 2014, ISBN 978-3-86153-766-3.
- Emanuel Hübner: Das olympische Dorf von 1936 Planung, Bau und Nutzungsgeschichte, Schöningh, Paderborn 2015, ISBN=3-506-77988-5
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Les villages des Jeux Olympiques d'été de Paris 1924 à Rio 2016, str. 14.
- ^ a b v g d Les villages des Jeux Olympiques d'été de Paris 1924 à Rio 2016, str. 15.
- ^ a b v g d đ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Nazi Olympic village gets new lease of life | DW | 19.08.2016”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-01.
- ^ Les villages des Jeux Olympiques d'été de Paris 1924 à Rio 2016, str. 16.
- ^ „Abandoned and Lost Places - Olympisches Dorf Berlin”. Abandoned and Lost Places (na jeziku: engleski). 2008-03-24. Pristupljeno 2022-03-01.
- ^ Robinson, Melia. „Hitler's abandoned Olympic Village is now a decaying concrete wasteland — take a look”. Business Insider (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-01.