Operacija Valter

Operacija Valter izvedena je početkom 1943. U Beogradu je 17. marta uhapšen major Žarko Todorović sa grupom ilegalaca, a u Zagrebu još osam njegovih ilegalaca, mahom Hrvata, profesora univerziteta.

Događaji koji prethode operaciji

Formiranje komande severnih pokrajna

Da bi proširio svoju organizaciju na celu teritoriju Jugoslavije, Draža Mihailović je još u toku 1941. godine formirao "Komandu severnih pokrajina" sa sedištem u Beogradu. Za njenog komandanta imenovao je majora Žarka Todorovića, koji je imao nadimak "Valter". Kao iskusni generalštabni oficir, koji je duže vreme radio u obaveštajnom odeljenju Glavnog generalštaba održavajući veze sa stranim vojnim atašeima, Todorović je glavnu pažnju koncentrisao na organizovanje obaveštajne službe u krajevima koji su mu povereni. Mada je svoju obaveštajnu delatnost počeo da razvija još polovinom 1941. godine ulažući napore za uspostavljanje veza sa britanskim servisima na Srednjem istoku i sa emigrantskom vladom, njegova intenzivna aktivnost je počela tek godinu dana kasnije. Do sredine 1942. godine Todorović je uspeo da uspostavi svoje obaveštajne veze sa Hrvatskom, Slovenijom i Vojvodinom.

Operacija

Priprema operacije

Todorovićevu obaveštajnu delatnost prekinulo je otkrivanje radio-stanice "506", koju je koristio za održavanje veze sa Dražom Mihailovićem. A evo kako se to dogodilo.

U rano proleće 1942. godine, u jednu vilu na Dedinju, u mirnoj ulici koja se odvaja od širokog bulevara, uselila se grupa nemačkih vojnika. To su bili tihi i neupadljivi ljudi, koji se u okolini nisu mnogo primećivali, a u njihovu vilu retko kad je dolazio neki posetilac.

Bio je to vod specijalne prislušne službe iz sastava Vermahta službe veze. Na čelu mu je bio poručnik Volni, pod komandom potpukovnika Andraea nalazio u Solunu, pridružen štabu zapovednika Vermahta za Jugoistok.

Na taj način, sve ono što se ticalo kontraobaveštajnog rada na suzbijanju protivnikovog radio-saobraćaja bilo je izuzeto iz nadležnosti svih ostalih vojnih i političkih organa. Time je zaista očuvana potpuna tajnost prislušne službe i njene delatnosti.

Volni je raspolagao posebnim goniometrijskim stanicama i stručnjacima koji su njima rukovali. Te su stanice na terenu nastojale da lokalizuju radio-otpremnikova protivničke obaveštajne službe ili protivničke službe veze. U vili na Dedinju sedeli su stručnjaci koji su obavljali štabne poslove. Bili su to specijalisti, naročito obučeni u dešifrovanju i u svemu sto se odnosilo na radio-tehniku i prenošenje vesti kroz etar. Tu su bili i tumači, poznavaoci onih jezika na kojima se praćeni radio-saobraćaj odvijao.

Pored ove ekipe, postojale su na teritoriji Srbije i grupa prislušne službe vazduhoplovstva sa oznakom "Z. b. V. 1.", koja je pratila rad britanskih radio-stanica sa njihovim centrima na Srednjem istoku i prislušna jedinica štaba Druge tenkovske armije generala Rendulić u Vrnjačkoj Banji, koja je kontrolisala radio-saobraćaj NOB i POJ.

Sredinom 1942. godine prislušna služba poručnika VOLNIJ primetila je da se u Beogradu pojavila nova stanica, koja je održavala vezu sa štabom Draže Mihailovića. Do tada njemu je već bila poznata jednom radio-stanica, koja je iz rejona Beograda otišla sa četničkom Vrhovnom komandom. Ali kod nje je bilo posredi prenošenje unutrašnjih direktiva i izveštaja, iz kojih su se prisluškivanjem mogle sticati potrebne informacije o organizaciji i radu organizacije Draže Mihailovića. Zbog toga je, kao i veći broj drugih četničkih radio-stanica, ovaj predajnik samo praćen, kako bi tim putem nemačko vojno rukovodstvo u Srbiji došlo do podataka. Međutim, novootkrivena stanica razvila je specijalnu, mnogo obilato i življu delatnost. U prvi mah njen materijal nije mogao da bude dešifrovan, jer je upotrebljavala naročito složene šifre. Zbog toga su njeni radiogrami duže vreme sakupljani, sve dok ih nije bilo prikupljeno dovoljno da bi specijalisti prislušne službe mogli pristupiti dešifrovanju.

Utvrđeno je da je zaista u pitanju predajnik koji je dostavljao britanskoj obaveštajnoj službi izvanredno važne i obilne izveštaje, a, pored toga, obaveštavao i Mihailovića o podacima koji su se odnosili na njegovu organizaciju. Radiogrami su bili potpisivani šifrom "506".

Posle uspešnog dešifrovanja radiograma, u rukama prislušne službe se našlo oko dve stotine izveštaja različite sadržine. Veći deo je bio od krupnog obaveštajnog značaja. Pored ostalog, u njima je javljano o posebnim ciljevima koje savezničko vazduhoplovstvo treba da bombarduje i o vozovima i transportima vojske i materijala koji su prolazili kroz Beograd u oba pravca, sa najtačnijim podacima o kretanju tih vozova i o materijalu i trupama koji su njima prebacivani. Isto tako, javljano je o raznim fabrikama, specijalno iz sektora vazduhoplovne industrije, sa svim pojedinostima o njihovom radu, uključujući i podatke o stanju na zemunskom aerodromu, kao i o sprovedenim sabotažama na železničkim vagonima i postrojenjima fabrika koje su u Beogradu radile za nemačku ratnu industriju , naročito o upotrebi kuglica sa šmirglom koje su omogućavale neprimetno ali temeljno onesposobljavanje ležaja, a time i železničkog vagona ili mašine. Najzad, slati su podaci o rezervama goriva i rezervoarima i skladištima u području Beograda i o dolasku tankera sa tečnim gorivom.

U tačnim podacima o ciljevima za bombardovanje u rejonu Beograda bile su, između ostalog, obuhvaćene sve nemačke ustanove, štabovi i kasarne sa preciznim topografskim pojedinostima, detaljima o broju osoblja, o zadacima pojedinih ustanova, o imenima vodećih oficira i o merama koje su bile preduzete za protivavionsku odbranu. Prema tim podacima su zaista i vršena bombardovanja, između ostalog i prilikom punjenja i pražnjenja rečnih tankera na Savi i Dunavu.

Druga grupa radiograma obuhvatala je tehničke izveštaje i uputstva u vezi sa radio-službom. Tu su bili podaci o telefonskoj i teleprinterskoj mreži Vermahta u Srbiji. Navođene su pojedinosti o svakom vodu i uputstva o tome kako se na njima mogu izvesti priključci radi prisluškivanja, kao i način njihovog onesposobljavanja. Date su i političke ocene Nedićevog aparata, naročito u pogledu njegove lojalnosti prema kralju i emigrantskoj vladi.

Na osnovu sadržaja dešifrovanih telegrama moglo se lako zaključiti da iza predajne radio-stanice "506" stoji dobro organizovana obaveštajna mreža, koja je imala svoje poverenike u svim kvislinškim ustanovama, na železnici iu industriji, a koja radi po nalozima britanske službe, služeći se organizaciji Draže Mihailovića kao nekom vrstom kamuflaže i izvorom informacija. Ovakvom zaključku išla je u prilog i činjenica da su o nemačkim transportima ljudstva i materijala bili stalno slati izveštaji pomoću radio-stanice "506" i da su odgovarajuće sabotaže zaista bile izvršene.

Pre nego što je doneta odluka za postupak protiv ove radio-stanice, preduzete su prilično opsežne mere koje su imale za cilj da otkriju obaveštajnu mrežu koja je stanicu snabdevala informacijama. Ali ovi su pokušaji ostali bez uspeha.

Ustanovivši da se tajni radio-predajnik nalazi u Beogradu, Volni je stavio u pokret goniometrijsko vozilo, koje je, krstareći ulicama, otkrilo da se stanica nalazi negde u blizini Kalenićeve pijace.

Rukovodioci radio-stanice "506" bili su prilično oprezni. Oni su stalno menjali vreme svojih emisija, što je u velikoj meri otežavalo njihovo pronalaženje. Istovremeno, ovo je stvaralo i teškoće oko postizanja postavljenog cilja, da se upad u prostorije stanice izvrši iznenadno, u trenutku njenog rada, kako bi se pohvatali i njeni poslužioca. Zbog toga su VOLNIJ ekipe posebnim aparatima, neupadljivo i kamuflirano da ne bi izazvale pažnju i pre vremena signalizirale opasnost osoblju stanice, pretraživale ulicu po ulicu. Traganje je vršeno i danju i noću. Najzad je utvrđeno da se stanica nalazi u kući, u jednoj mirnoj ulici ovoga rejona.

Inženjer Dragomir Tomašević je u Ministarstvu pošta i telegrafa Nedićeve uprave bio šef telefonskog odeljenja. Bio je jedan od najboljih stručnjaka u oblasti radio-tehnike i telefonskih uređaja kojim je ministarstvo raspolagalo. Bio je rezervni oficir i posle sloma vojske Kraljevine Jugoslavije produžio je rad na svome starom mestu. Pošto je perfektno vladao nemačkim jezikom, održavao je i sve potrebne službene odnose sa nemačkim vlastima u ime komesara, kasnije ministra pošta i telegrafa. On je sa okupacionim vlastima pregovarao o svim tehničkim, organizacionim, materijalnim i ostalim pitanjima u vezi sa telegrafskim i telefonskim postrojenjima u okupiranoj Srbiji. Nemačke vlasti su sa njim, kao istaknutim stručnjakom, vršile konsultovanja i prilikom građenja ili premeštaja telefonskih ili teleprinterskih vodova.

Početkom 1942. godine Tomašević je došao u vezu sa organizacijom Draže Mihailovića, i to sa grupom kojom je u Beogradu rukovodio major Žarko Todorović. Kao radio-tehnički stručnjak, prihvatio se da organizuje četničku radio-službu u Beogradu. Tako je ustrojio i onu prvu radio-stanicu, koju je otkrio Volnijev vod pre ove, i protiv koje nisu preduzimane mere iz prostog razloga što je od njenog rada nemačka obaveštajna služba imala mnogo više koristi nego štete. Za rad na ovoj stanici Tomašević je zavrbovao studenta Tihomira Jakšića, zaposlivši ga, istovremeno, kao crtača u Ministarstvu pošta i telegrafa. Jakšić je izvesno vreme radio na stanici, a zatim je napustio Beograd. Vratio se tek početkom decembra 1942. godine. Tada ga je major Todorović, preko svog pomoćnika, poručnika Konstantina Hadži-Ilića, doveo u vezu sa Branimirom Hrgom, radio-telegrafista koji je rukovodio stanicom "506", i od tada su njih dvojica radili zajedno.

Radio-stanica "506" bila je smeštena u sobi na mansardi u kojoj je stanovao Hrga. Da bi prikrio svoje posete, dajući im privatni karakter, Jakšić je u Hrgin stan redovno dolazio u pratnji svoje verenice. Hrga i Jakšić su primali šifrovane depeše za emitovanje preko Hadži-Ilića, a Jakšić ih je često dobijao i neposredno od Tomaševića. Istim putem išle su šifrovane depeše koje su tražili od stanica sa kojima su održavali vezu. Sistem šifrovanja je izradio Tomašević, a njen ključ nije bio poznat radio-telegrafista.

U toku istrage Tomašević je priznao da je stajao u vezi sa britanskim obaveštajnim službama, da je, specijalno radi njih, njihovih potreba, konstruisao radio-stanicu "506", čiji je broj predstavljao njegovu ličnu šifru i da je formirao sabotažni organizaciju u Beogradu.

Istraga protiv Tomaševića je dala veoma značajne rezultate. Utvrđeno je da je on materijal za građenje radio-stanice nabavljao iz rezervi i skladišta Vermahta, tražeći ga, tobože, za potrebe srpskog poštanske uprave. Kao stručnjak i poznavalac telefonskih, telegrafskih i teleprinterskih instalacija, on je davao naloge za vršenje sabotaža. Radi toga je bio izradio zamašnu mrežu među osobljem ministarstva u kome je bio jedan od važnih rukovodilaca. Drugu obaveštajnu mrežu je formirao među železničara, od kojih je dobijao sve podatke koji su se ticali vojnih transporta. Lično je proizvodio i kuglice od voska sa šmirglom za ubacivanje u ležaje vagona i mašina. Radom svojih podređenih organa, prilikom nameštanja i premeštanja raznih telefonskih instalacija, dolazio je do podataka iz industrijskih preduzeća. Imao je i svoje poverenike na raznim ključnim mestima.

Prilikom istrage, kao svoju vezu otkrio je jedino da se pod nadimkom "Ulman" krije industrijalac Luka Spartalj, vlasnik fabrike metalnih proizvoda u Beogradu, koja je za vreme okupacije bila preuređena za proizvodnju specijalnih delova za potrebe nemačkog vazduhoplovstva. Tako je Spartalj dolazio u dodir sa fabrikama koje su izrađivale motore i druge potrebe za avijaciju, sa zemunskim aerodromom i sa vazduhoplovnim ustanovama. On je imao svoju mrežu sabotera u industrijskim preduzećima i na aerodromu u Zemunu.

Hapšenjem Tomaševića i Spartalja britanska obaveštajna mreža, koja je bila u vezi sa njima nije bila otkrivena, jer su oni odbili da odaju svoje saradnike i poverenike. Tomaševiću je dokazano, a i priznao je da je od marta 1942. igrao vodeću ulogu u izgradnji radio-mreže pokreta Draže Mihailovića, da je u Beogradu rukovodio jednim ilegalnim radio-otpremnikova i izradio niz drugih špeditera za organizaciju. Osim toga, otpremio je iz Beograda mnogobrojne izveštaje glavnom štabu Draže Mihailovića.

Jakšić je od marta 1942. godine u Beogradu rukovodio jednim ilegalnim radio-otpremnikova pokreta Draže Mihailovića i uspostavio radio-vezu beogradske organizacije Draže Mihailovića sa glavnim štabom, kao i izrađivao radio-prijemnike.

Zečević je od jula 1942. do svoga hapšenja radio kao kurir za beogradski štab organizacije Draže Mihailovića.

Hapšenje

Uveče 28. decembra 1942. godine organi nemačke prislušne službe su blokirali tu kuću sa svih strana i kada su krenuli da prodru u nju, na kapiji su se pojavili mladić i devojka. Nemci su ih legitimisali i uhapsili. Bili su to student Tihomir Jakšić i njegova verenica. Ustrčavši hitro uz stepenice, nekolicina pripadnika Volnijevog voda upala je u sobu na mansardi i u njoj zatekla radio-telegrafistu Branimira Hrgu sa rukom na tasteru. Ispred njega je ležala gomila šifrovanih telegrama. Istraga vođena u toku noći otkrila je nemačkim organima i Dragomira Tomaševića. On je uhapšen sledećeg jutra kad je napuštao svoj stan. Prilikom pretresa njegovog stana, otkriven je obimni materijal za građenje radio-stanica, nekoliko špeditera na čijoj je konstrukciji radio, razni diverzantski materijal i izvestan broj radiograma.

Računajući da bi ga mogao upotrebiti u nekoj "radio-igri" sa britanskim radio-stanicama, BDS je Hrgu zadržao u zatvoru. Ali kako do ovih kombinacija nije došlo, on je, najzad, 1944. godine, pušten iz zatvora. Ovim je dosije "506" bio zatvoren, ali u međuvremenu otvorio se drugi, koji je nosio oznaku "G-116".

Šireći svoju obaveštajnu mrežu i medu ruskim emigrantima, Žarko Todorović je stupio u kontakt sa Georgijem Ozerov, koji je, u stvari, bio agent Gestapoa pod šifrom "S-5". Preko njega Gestapo je počeo da prati Todorovićev rad još pre Tomaševićevog hapšenja. Međutim, pregledom materijala zaplenjenog pored radio-stanice "506" stvorene su sumnje da je sa njom u vezi bio i Žarko Todorović. Zbog toga je Gestapo odlučio da ga februara 1943. godine uhapsi.

Već u samom početku istrage konstatovano je da je Todorović, pod pseudonimom "Valter" i kao komandant štaba "135" četničke organizacije Draže Mihailovića, održavao veze sa domobranskim oficirima i nekim ličnostima u NDH. Zbog toga je, radi sprovođenja dalje istrage, ubrzo posle hapšenja sproveden u Zagreb. Samo nekoliko dana kasnije, Todorović je, uz pomoć pripadnika ustaške obaveštajne službe, studenta Zvonka Katalinića i činovnika Ministarstva unutrašnjih poslova NDH dr Damića, uspeo da pobegne iz zatvora i da, kao ilegalac, nastavi rad u Zagrebu.

Zahvaljujući činovniku transportnog preduzeća "Senker i komp." i agentu Gestapoa Radoslavu SPITLER, policijski ataše u NDH Helm je otkrio mesto Todorovićevog boravka, ali je odlučio da otpočne novu igru sa njim. SPITLER je, po Helmovom nalogu, postao kurir između Todorovića i pripadnika njihove grupe u Beogradu. Sva pošta koja je iz Zagreba upućivana u Beograd i obratno, sakrivana u hleb, bila je preslikavana i njene foto-kopije stavljane u dosije "G-116".

Kada je Helm konstatovao da je kroz ovu igru otkrio Todorovićevu obaveštajnu mrežu, on ga je ponovo uhapsio. Nadmudrivao je Nemce do marta 1943. Operacija “Valter“, okončana njegovim zarobljavanjem, bila je najveća koju je Gestapo sproveo na Balkanu. Bio je jedan od malobrojnih četnika koji su preživeli Mauthauzen.

Događaji nakon operacije

O hapšenju majora Todorovića, Draži je javio general Trifunović, 2. aprila: “Za Valtera potvrđeno da je uhvaćen… Beograd potpuno ukočen za rad. Kuriri ne mogu ni vezu da uhvate sa našim ljudima. Pritisak veliki. Na terenu isto. Produžavam rad s kim se i koliko se može.“ Draža je 6. maja izvestio majora Radoslava Đurića da su Valtera odali “kapetan Jova Miladinović i major Radaković u vezi sa gestapovcima“.

Od Đurića je potom Draža tražio da proveri ko je kapetan Jovan Miladinović, jer je jedan kapetan Jovan Miladinović bio komandant 1. kosovskog korpusa. Ovaj period obeležila je igra oko pravog i lažnog Valtera, koga je Gestapo pokušao da ubaci među beogradske ilegalce. Draža 6. maja radio stanici “Valter“ u Beogradu šalje sledeću depešu: “Odredio sam Valterovog zamenika majora Tozu Milojevića. Stupite što pre u vezi sa njime. Svi drugi koji se javljaju kao naslednici Valterovi lažni su.“ Draža je, kako proizilazi, znao da major Todorović u Gestapou nije odao svoju radio stanicu. U stvari, nije odao ništa, tako da Nemci nisu ni saznali da je on bio Valter, što se vidi iz njegovog dosijea (smatrali su da je samo jedan od šefova ilegalaca).

Izvori

• Miloslav Samardžić: DRAŽA I OPŠTA ISTORIJA ČETNIČKOG POKRETA