Opus vermikulatum
Opus vermikulatum (lat. opus vermiculatum) jedna je od tehničkih formi za izradu mozaika u Antičkom Rimu. Ova forma koju su svestrano prihvatili Rimljani, vodi poreklo iz Egipta a zasniva se na izradi delova mozaika od veoma sitnih komadića kamenja, terakote i slično. Tehnika koja se primenjivala od 3. veka p. n. e. do 2. veka nove ere u izradi mozaika koristila je male detaljne ploče (emblemata) izrađene u formi vermikulatuma, koje su korišćene kao centralni deo u većini podnih mozaika i trotoara. Njihova primena, bilo da su rađene od ili u kamenu ili terakoti, omogućavala njihovu izradu u radionicama, odakle su transport na tacnama i ugrašivane (umetaneu mozaik) na drugim lokacijama.[1] Ova tehnika omogućila je da se stvori umetnički mozaik - slika, ilustracija, mozaik, koja je istovremeno prerasla u monumentalnu i dekorativnu umetnost drevnog Rima.
Istorijat i opšta razmatranja[uredi | uredi izvor]
Mozaik, kao građevinska i likovna forma, u periodu Rimskog carstva postao je simbol rimske umetnosti, iako rođen u grčkim gradovima-državama. U Rimskom carstvu on je evoluirao iz helenističke tradicije proporionalnih geometrijskih i vizuelnih umetničkih i arhitektonskih formi, s jedne strane, i imperijalnih ambicija, koje su diktirale pompeznost i ekstravaganciju kao odraz globalne prirode rimskih politike i važnosti rimske aristokratije. U takvim uslovima vlasnici luksuznih privatnih vila i palata i javnih objekta tražili su zanimljiv, ali praktičan dekor, kombinujući sjaj i dostupnost materijala.
Široka upotreba mozaika u drevnim vremenima (nažalost izgubljena u kasnijim periodima), bila je povezana sa težnjom za komparativno jeftinijim polaganjem mozaičkih panela u određenom istorijskom periodu. Izrada ploča iz kamenog monolita bio je dugotrajan i skup manuelni proces, ponekad povezan sa nepoznatim ishodom. Vreme megalitnih zgrade i njihova tehnologija izgradnja značajno je uznapredovala i trebalo ih je ukrasiti. Kako je malog kamenja, šljunak, terakote i komada od trošnih stena bilo u izobilju, primena mozaik bio je prirodan i sve prisutniji način da se urade podovi, zidovi, trotoari, fasade.
Tehnika opus vermikulatum najverovatnije je počela da se primenjuje u trećem veku pre nove ere u Grčkoj i Egiptu.[2] Od tada do oko trećeg veka, specijalizovane radionice u istočnim mediteranskim gradovima, uključujući Pergamon, Efesos i Aleksandriju, izrađivale su se ove upečatljive i umetnički važne emblemate.[3] Za emblemate se u n aačelu smatraju samo one forme koje su proizvedene direktnom metodom, u kojoj se malter prvo postavlja preko terakote ili kamene podloge, na koji se potom tesere umeću u ovu prostirku od malter, sve ostale forme slične emblematama nazivaju se: pseudo amblemata u formi opus vermikulatum.
Upotreba ove metode omogućila je da emblemata bude prenosiva, i proizvedena u radionici, a potom doneta i ugrađena kao centralni deo nekog većeg podnog mozaika.
Sredinom 2. veka na mozaicima emblemate su rađen u formi „sitnih ili sićušnih crvića” po ćemu su i dobili naziv (opus vermiculatum) - koji su tako nazvani jer su linije crteža oponašale kretanje crva (vermiculuma).
Vremenom one su sasvim ustupile mesto uokvirenim središnjim figuralnim delovima u kojima tesere (sada tesele) nisu manje od delova koji ih okružuju u opusu tessellatumu. Sa ovim formama umetnik je mogao vrlo lako da izvlači krive, siluete i sve oblike predmeta koji su zahtevali veću preciznost. Tesele su rađene u nizu bez prekida, i sledile su izohipse i unutrašnju konturu (granične glavne unutrašnje delove) željene figure za crtanje, čime se stvarao efekat sličan slici.[4]
Kako je rasla potražnja za podovima rađenim u tehnici opus vermikulatum, podni mozaici napravljeni tom tehnikom izvođeni su sve do kraja 1. veka, da bi nadalje bili na ceni helenističke emblemate i neuokvireni središnji figuralni delovi, napravljeni takođe u tehnici opus vermikulatum, i tako sve do kraja 3. veka.
Dizajni emblemata često je bio u formi slika na kojima su da prikazivane scene iz svakodnevnog života ili prirode. Za njihovu izradu umetnici su koristili posebnu paletu boja i tehniku precizne izrada u kojoj su posebnu pažnju posvetili detaljima u cilju postiza efekte svetlosti, senke i perspektive.[2]
Umetnici koji su se specijalizovali za proizvodnju emblemata bila su dva poznata mozaičara iz drugog veka Sosus Pergama, koga pominje Plinije u knjizi Historia naturalis [7; pp. 145],[5] i Dioskurides od Samosa; čiji se originali ili kopije - nalaze u Pompeji.
Pseudo amblemata u formi opus vermikulatum[uredi | uredi izvor]
Sredinom 2. veka emblemate napravljene u tehnici opus vermikulatum sasvim ustupaju mesto uokvirenim središnjim figuralnim delovima u kojima tesere, sada tesele (kockice) koje su manje od delova koji ih okružuju u opusu tessellatumu nose naziv psudo emblemata One su su mogle biti izrađene i postavljene in situ kao prave emblemate, prvo izrađivane u radionici, a potom donošeni u objekat i umetani u upod.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Robotti, C., Mosaico e architettura, Editrice Ferraro, Naples (1983) 17–34
- ^ a b Guimier-Sorbets, A.M. and Nenna, M.D., L’emploi du verre, de la faïence et de la peinture dans les mosaïques de Délos, Bulletin de Correspondance Hellénique Année 116(2) (1992) 607–632.
- ^ Dunbabin, K.M., Technique and materials of Hellenistic mosaics, American Journal of Archaeology 83(3) (1979) 265–277.
- ^ Guimier-Sorbets, A.M., New perspectives for Hellenistic mosaics: from Macedonia to Alexandria, Pergamon and Delos, in Mosaics: recent discoveries – new research, ed. D. Michaelides, Nicosia (1999).
- ^ Pliny (translated D.E. Eichholz), Natural history, Vol. X, books 36–37, Loeb/Harvard University Press, Cambridge MA (1962).
