Opšti pravni akt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pravni akti kojima se stvaraju pravne norme dele se na dve vrste:

U kontinentalnom pravnom sistemu pravnik akt je formalni izvor prava, te je opšti pravni akt svaki akt koji sadrži opštu pravnu normu i uslove za njenu primenu.

Tako npr. Zakonom o građenju objekata je oblast izgradnje uređena na opšti način i taj zakon predstavlja jedno opšte pravno pravilo. Pojedinačni akt koji se donosi na osnovu tog zakona bi bila, npr.građevinska dozvola koja se izdaje na zahtev lica koje želi da gradi kuću.

Opšti pravni akti kao izvori prava[uredi | uredi izvor]

Opšti pravni akti (zakoni, podzakonski akti-uredbe, pravilnici, statuti i dr.) su pravila kojima se unapred određuje sadržina pojedninačnih pravnih normi koje se donose u skladu sa opštim. Kada se jedna opšta norma primeni, njena važnost ne prestaje[1], već dobija svoju potvrdu. Tako, na primer kada je opštom normom određeno da prodavac ne sme robu staviti u promet ako joj je istekao rok upotrebe uz pretnju sankcijom ako to učini, a on to ipak učini, odgovaraće za takav postupak.

Iz ovoga proizilazi da izvori prava predstavljaju sredstvo kojim se obezbeđuje primena načela pravne sigurnosti i jednakosti, jer svi potencijalni učesnici određenih društvenih odnosa znaju unapred kako da se ponašaju, a s druge strane, opšta pravna pravila dejstvuju prema svima na isti način.

Formalni izvori prava[uredi | uredi izvor]

Danas postoje dva osnovna sistema formalnih izvora prava, i to su :

  • Kontinentalni sistem
  • Anglosaksonski ili precedentni sistem[2]

Kontinentalni sistem koji važi u Evropi (osim Velike Britanije) karakteriše zakon kao osnovni izvor prava, što znači i postojanje tzv. pisanog prava. U tom slučaju postoji koherentan sistem pravnih propisa kojima se uređuju prava i obaveze. Interesantne su tendencije koje postoje u savremenom svetu. Naime, u anglosaksonskim zemljama jača uloga zakona, a u kontinentalnom pravu, zakon se sve više potiskuje, jer mnogobrojnost i složenost društvenih pojava prevazilazi mogućnosti zakonodavaca da ih prate.

Hijerarhija opštih pravnih akta[uredi | uredi izvor]

Hijerarhija opštih pravnih akta[3]:

  • Ustav
  • Zakoni
  • Opšti podzakonski pravni akti (Uredbe, Pravilnici, odluka i naredba)
  • Opšti akti društvene organizacije
  • Običaji kao izvor prava

Hijerarhijski niži nivoi prava moraju biti usklađeni sa hijerarhijski višim nivoima prava.

Opšti pravni akti u materijalnom smislu[uredi | uredi izvor]

Različite voljne radnje kojima čovek izaziva određene promene u svojim i tuđim pravima i obavezama se nazivaju pravni akti. Stoga se može reći da postoje dve strane tih akata.

Prvo, psihološki sadržaji koji su sasvim subjektivne prirode, jer se dešavaju u svesti čoveka, što znači da samo dotični pojedinac ima saznanje o istim. Da bi se određena psihička intencija pojedinca pretvorila u pravni akt, neophodno je da se materijalizuje (npr.da se napiše neka izjava, da se izgovore neke reči pred drugim licima...). Ponekad se pod izrazom pravni akt podrazumeva i sam materijalni izraz nečije pravno iskazane volje (hartija na kojoj je ispisan sadržaj testamenta, hartija od vrednosti, rešenje kojim se dozvoljava gradnja nekog objekta i slično).

Subjekt donošenja može biti i država. Ona donosi akte najšireg pravnog domašaja, odnosno njeni akti proizvode posledice po najveći broj pojedinaca (npr. zakon). Pravni akti se donose u skladu sa važećim pravnim normama. Samo se za prvi Ustav jedne zemlje ne može reći da se donosi na osnovu postojećih pravnih normi s obzirom da se radi o najvišem pravnom propisu.

Način donošenja opšteg pravnog akta[uredi | uredi izvor]

Zavisi od akta do akta. Ustav donosi ustavodavni organ po ustavodavnom postupku u obliku ustava ili zakonodavni organ po posebnom postupku u obliku ustava. Zakon se donosi sporim procesom. Obično se kreće predlaganjem i izradom nacrta zakona posle toga se izlaže pred dom parlamenta gde se odlučuje u njeogovom usvajanju. Na kraju se objavljuje u službenom glasniku.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zoran Radulović, Poslovno pravo, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetnuštvo akademskih studija, Beograd, 2010 god., pp. 5
  2. ^ presedan, (od lat.reči praecenditae) precendencija znači raniji slučajevi, koji postaje uzor na osnovu kojeg se rešavaju raniji. Vidi šire: Vujaklija M, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 2006 god., pp. 178
  3. ^ Radomir D. Lukić, Budimir P. Košutić, Uvod u pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Službeni glasnik 2008., pp. 160-187