Устав

Из Википедије, слободне енциклопедије

Устав је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон.

Устав, по правилу, уређује три сфере (области) :

Устав се дели према облику у коме се доноси на:

  • писане
  • неписане (обичајни).

Према начину доношења и мењања, на:

  • чврсте (ригидне),
  • меке (флексибилне).

Према доносиоцу:

  • октроисани (подарени)
  • уставни пактови
  • устави који су резултат народне суверености

Идеја и форма[уреди]

Идеја устава потиче по неким схватањима још из антике, али је интензивирана са теоретичарима друштвеног уговора и у току борбе за ограничење државне власти. Први устав у модерном смислу је Устав САД 1787. године, који је и данас на снази. Данас практично све земље на свету, са изузетком Велике Британије имају писане уставе.

Садржина устава (materia constitutionis) обухвата уређење највиших политичких институција у земљи, основна начела политичког режима и индивидуална и колективна права и слободе грађана којима се ограничава државна власт.

Власт која доноси и мења устав назива се уставотворна, а обично је њен носилац парламент уз посебан поступак и могућност коначне одлуке на референдуму.

Историја[уреди]

Земље које су први пут донеле уставе јесу

  1. САД 1787,
  2. Француска 1791,
  3. Швајцарска 1798,
  4. Хаити 1805,
  5. Шведска 1809,
  6. Венецуела 1811,
  7. Шпанија и Мексико 1812,
  8. Норвешка 1814,
  9. Холандија 1815,
  10. Грчка 1822,
  11. Салвадор 1824,
  12. Гватемала и Костарика 1825,
  13. Португал 1826,
  14. Белгија 1831,
  15. Србија 1835,

а од афричких земаља само Либерија 1847.

Принцип уставности и законитости[уреди]

Уставност[уреди]

Уставност у ширем смислу уставности подразумева да у једној држави постоје основна друштвена правна правила утврђена уставом као највишим правним актом те државе, која обезбеђује да се државна власт организује и спроводи објективно, на основу тих правила. Нико не може имати више власти или овлашћења него што то предвиђају правна правила која су утврђена уставом.

Уставност у ужем смислу значи сагласност свих прописа (закона, уредби, одлука и друго).

Законитост[уреди]

Законитост у ширем смислу подразумева поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета).

Законитост у ужем смислу Законитост подразумева да сви правни акти нижи од закона као што су уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и други морају бити у складу са законом

Заштита уставности и законитости[уреди]

Механизми заштите уставности и законитости у свакој држави утврђени су уставом. Њих чине судови и други органи правосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни суд и слично). Ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем.

  • Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе, односно владавине права.

Уставни суд[уреди]

Уставни суд у правном систему једне државе није у систему правосуђа (као редовни суд), већ је посебан државни орган који има уставом утврђене функције и надлежности. Овај ораган функционише по посебном поступку утврђеним уставом и законом. Акт које доноси уставни суд јесте решење (нпр поништењу одлуке локалне самоуправе).

Устав Србије[уреди]

Важећи Устав Републике Србије донет је 2006. године.


Са других Викимедијиних пројеката :