Peščani časovnik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Peščani sat u drvenom kućištu

Peščani časovnik, ili peščanik, je naprava za merenje vremena. Sastoji se od dve staklene kugle koje su povezane uzanom cevčicom. Gornja kugla je napunjena finim peskom koji curi kroz uzani prolaz u donju kuglu u određenom vremenu. Kada sav pesak iscuri u donju kuglu, sat se okrene naglavačke i ponovo meri vreme.

Činioci koji utiču na količinu vremena koje peščani sat meri su: količina peska, veličina i ugao kugle, širina cevčice, vrsta i kvalitet peska. Kao zamena za pesak koristi se prah od ljuske jajeta ili prah od mermera. Peščani sat se i danas koristi, ali samo kao ukras ili kad je potrebno izmeriti potrebno vreme (na primer pri kuvanju ili kod igara na tabli). Meri se obično nekoliko minuta (za kuvanje jajeta uobičajeno je tri minuta).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Iako su stari Grci, Rimljani i drugi narodi bez sumnje znali da prave staklo, nema konkretnog dokaza o njegovom postojanju u antičko vreme. Pošto je peščani sat jedan od malog broja pouzdanih metoda merenja vremena na moru, pretpostavlja se da da je bio u upotrebi do 11. veka, kada je zamenjen magnetnim kompasom u navigaciji.

Međutim, tek u 14. veku su otkriveni dokazi o njegovom postojanju, kada se pojavljuje na jednoj slici Ambrođa Lorencetija 1328.

Peščani sat je često slikan na piratskim zastavama kao simbol prolaznosti ljudskog života, a u Engleskoj su peščanici stavljani u kovčeg da bi simbolozovani da je „pesak života“ istekao. U literaturi, reference na naprave za merenje vremena označavale su smrt. Na nekim slikama se prikazuje kako Smrt drži peščani sat.

Rani srednji vek[uredi | uredi izvor]

Rani srednji vek koju nosi peščani sat; detalj Lorencetijeve Alegorije dobre vlade, 1338

Ne postoje zapisi o peščanim satovima koji su postojali u Evropi pre ranog srednjeg veka; prvi dokumentovani primer datira iz 8. veka, a izradio ga je franački monah po imenu Liutprand koji je služio u katedrali u Šartru, Francuska.[1][2][3] Ali tek u 14. veku peščani sat se često viđao, a najraniji čvrst dokaz je prikaz na fresci Alegorija dobre uprave iz 1338. Ambrođa Lorencetija.[4]

Upotreba morskog peščanog stakla zabeležena je od 14. veka. Pisani zapisi o tome su uglavnom bili iz dnevnika evropskih brodova.[3] U istom periodu pojavljuje se u drugim evidencijama i spiskovima brodskih prodavnica. Najranija zabeležena referenca za koju se sa sigurnošću može reći da se odnosi na pomorski peščani časovnik datira iz oko 1345, u priznanici Tomasa de Stetešama, službenika kraljevog broda La Žorž, u vreme vladavine Edvarda III od Engleske; prevedeno sa latinskog, priznanica iz 1345. godine kaže:[5][6]

„Isti Tomas navodi da je platio u Leskluzu, u Flandriji, za dvanaest staklenih časovnika („pro xii. orlogiis vitreis“), po ceni od 4½ bruto, u 9 sterlinga. Stavka, za četiri časovnika iste vrste („de eadem secta”), kupljena tamo, cena svakih pet bruto, u sterlingima...”[1][5][6]

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Postoji malo pisanih dokaza koji objašnjavaju zašto je njegov spoljašnji oblik kakav jeste. Međutim, korišćene staklene sijalice vremenom su se promenile u stilu i dizajnu. Iako su glavni dizajni uvek bili u obliku ampule, sijalice nisu uvek bile povezane. Prvi peščani satovi bili su dve odvojene sijalice sa kablom umotanim u spoj koji je zatim premazan voskom da bi se komadi držali zajedno i omogućilo pesku da teče između njih.[7] Tek 1760. godine obe posude su duvane zajedno da bi se sprečio pristup vlagi i regulisao pritisak unutar posuda koji je menjao protok.[8]

Primer upotrebe[uredi | uredi izvor]

Peščani satovi su bili rano pouzdano i tačno merilo vremena. Brzina protoka peska je nezavisna od dubine u gornjem rezervoaru, a instrument se neće smrzavati po hladnom vremenu.[3] Od 15. veka pa nadalje, peščani satovi su se koristili u nizu oblika primena na moru, u crkvi, u industriji i u kulinarstvu.

Za vreme putovanja Fernanda Magelana oko sveta, njegovi brodovi su imali po 18 peščanih satova.[9] Zadatak „malog od palube“ je bio da okreće peščane satove i tako meri vreme u brodskom dnevniku. Podne je, međutim, bilo referentno vreme za plovidbu, kada se sunce nalazilo u zenitu.[10] Jedan broj peščanih satova bi se mogao učvrstiti u zajednički okvir, svaki sa različitim vremenom rada, npr. kao u četvorosmernom italijanskom peščanom staklu verovatno iz 17. veka, u zbirkama Muzeja nauke, u Južnom Kensingtonu, London, koji je mogao da meri intervale od četvrtine, pola, tri četvrtine i jednog sata (i koji su takođe korišćeni u crkvama, da sveštenici i službenici mere dužine propovedi).[11]

Savremena praktična upotreba[uredi | uredi izvor]

Vremenski točak u Budimpešti, Mađarska.

Iako se više široko ne koriste za merenje vremena, neke institucije ih održavaju. Oba doma Australijskog parlamenta koriste tri peščana sata za merenje vremena određenih procedura, kao što su podele.[12]

Peščani sat se još uvek široko koristi kao tajmer za kuvanje jaja; za njihovo kuvanje tipičan je trominutni tajmer,[13] pa otuda i naziv „tajmer za jaja“ za trominutne peščane satove. Tajmeri za jaja se široko prodaju kao suveniri. Peščani tajmeri se takođe ponekad koriste u igrama kao što su Pikčinari i Bogl da bi se primenilo vremensko ograničenje na runde igre.

Simboličke upotrebe[uredi | uredi izvor]

Peščani sat, ponekad sa dodatkom metaforičkih krila, često se prikazuje kao simbol da je ljudsko postojanje prolazno, i da će „pesak vremena“ isteći za svaki ljudski život.[14] Tako je korišćen na gusarskim zastavama, da unese strah u srca žrtava pirata. U Engleskoj su se peščani satovi ponekad stavljali u kovčege[15] i vekovima su krasili nadgrobne spomenike. Peščani sat se takođe koristio u alhemiji kao simbol sata.

Peščani sat u modernim delima[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b F.J.Britten (190x). OLD CLOCKS AND WATCHES & THEIR MAKERS. LONDON, B. T. BATSFORD, 94 HIGH HOLBORN. str. 16 and 249. 
  2. ^ Orton, Fred; Wood, Ian; Lees, Clare A. (2008-02-01). Fragments of history: rethinking the Ruthwell and Bewcastle monuments (na jeziku: engleski). Manchester University Press. ISBN 9780719072574. 
  3. ^ a b v Mills, A.A.; Day, S.; Parkes, S. (1996). „Mechanics of the sandglass” (PDF). European Journal of Physics. 17 (3). str. 97—109. Bibcode:1996EJPh...17...97M. doi:10.1088/0143-0807/17/3/001. 
  4. ^ Frugoni, Chiara (1988). Pietro et Ambrogio Lorenzetti. Scala Books. str. 83. ISBN 0-935748-80-6. 
  5. ^ a b Anthony John Turner (1993). Of Time and Measurement: Studies in the History of Horology and Fine Technology. Ashgate Publishing Company. ISBN 978-0-86078-378-7. 
  6. ^ a b Nicolas, Nicholas Harris (1847). A History of the Royal Navy, from the earliest times to the wars of the French revolution, vol. II. London: Richard Bentley. str. 476. 
  7. ^ „How hourglass is made - material, manufacture, making, history, used, components, machine, History, Raw Materials”. 
  8. ^ Balmer, R.T. "The Operation of Sand Clocks and Their Medieval Development." Technology and Culture, Vol. 19, No. 4 (Oct., 1978), pp. 615-632.
  9. ^ Pigafetta (1874). The First Voyage Around the World, 1519-1522. Hakluyt Society Press. str. A12. 
  10. ^ Bergreen, Laurence (2003). Over the Edge of the World: Magellan's Terrifying Circumnavigation of the GlobeNeophodna slobodna registracija. William Morrow. ISBN 0-06-621173-5. 
  11. ^ „Four-way sand glass, Italian, 17th century, image no. 10325648”. The Science Museum. Arhivirano iz originala 1. 11. 2014. g. Pristupljeno 1. 11. 2014. 
  12. ^ Senate of Australia (26. 3. 1997). „Official Hansard” (PDF): 2472. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 4. 1998. g. 
  13. ^ Herbst, Sharon Tyler (2001). The New Food Lover's Companion. Barron's Educational Series. 
  14. ^ Room, Adrian (1999). Brewer's Dictionary of Phrase and Fable. New York: HarperCollinsPublishers.  "Time is getting short; there will be little opportunity to do what you have to do unless you take the chance now. The phrase is often used with reference to one who has not much longer to live. The allusion is to the hourglass."
  15. ^ Ewbank, Thomas (1857). A Descriptive and Historical Account of Hydraulic and Other Machines for Raising Water, Ancient and Modern With Observations on Various Subjects Connected with the Mechanic Arts, Including the Progressive Development of the Steam Engine. Vol. 1. New York: Derby & Jackson. str. 547.  "Hour-glasses were formerly placed in coffins and buried with the corpse, probably as symbols of mortality—the sands of life having run out. See Gent. Mag. vol xvi, 646, and xvii, 264."

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]