Plodova voda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ljudski fetus star 10 nedelja u plodovoj kesi ispunjenoj plodovom vodom

Plodna voda ili amnionska tečnost je zaštitni sloj tečnost u plodovoj ovojnici ili amnionskoj kesi koji okružuje plod sa svih strana za sve vreme trudnoće žene. Fetus i placenta proizvode „nestišljiv” tečnost koja pomaže fetusu da ravnomerno raste, razvija kosti i mišiće i obavlja ograničene pokrete unutar materice. Fetus „udiše i izdiše” plodovu vodu, koja joj omogućava normaln rast pluća u slepljenim disajnim putevima. Takođe ona sprečava da vodenjak (membrana - ovojnica) bude priljubljena uz fetus.[1]

Namena plodove vode[uredi]

Glavna uloga ove tečnosti je da obezbedi:

  • Neku vrstu zaštitnog jastuk (mehanički štiti fetusa), koji omogućava kretanje sve više rastućeg fetusa,
  • Sredinu za razmenu hranljivih materija, vode i biohemijskih proizvoda između majke i fetusa, jer sadrži hranljive materije koje fetus upija sistematski gutanjem malih količina tečni, ili (u ranoj trudnoći) apsorpcijom kroz kožu;
  • Održava konstantan režim pritiska koji deluje na plod,
  • Održavanje konstantne temperature ploda - oko 37 stepeni,
  • Zaštitu fetusa i pupčane vrpce od mehaničkih uticaja spolja - voda kao okruženje značajno apsorbuje udare i pritisak koji dolazi izvana, i ne dozvoljava pupčanoj vrpci da se stegne,
  • Zaštitu fetusa od infekcija, što se obezbjeđuje zaptivenošću membrane, kao i prisustvom antitela u sastavu plodove tečnosti,
  • Zaštitu fetusa od dejstva buke - isključuje prenošenje zvučnih nadražaja iz spoljašnje sredine.

Nastanak i resorpcija[uredi]

Plodna voda se tokom trudnoće, neprestano stvara i nestaje u dinamičkoj ravnoteži, koja obezbešuje njen stalan volumen. Svi putevi nastanka i nestanka plodove vode nisu još sasvim istraženi. Poznato je da plodova voda nastaje iz fetusa (fetalna koža, fetalna pluća, fetalni bubrezi), pupčane vrpce i amnionskog epitela, te transudacijom seruma majke.[2]

Do 20. nedelje trudnoće, najviše plodove vode nastaje transudacijom kroz fetalnu kožu (koja do tada nije još u potpunosti razvijena), a nakon 20. nedelje jednu od vodećih uloga u proizvodnji preuzimaju fetalni bubrezi.[3] Deo plodove vode se resorbuje fetalnim gutanjem i difuzijom kroz plodove ovojnice u majku.

Volumen i hemijski sastav[uredi]

Sadržaj i sastav plodova voda menja se tokom trudnoće, jer se ona neprestano resorbuje preko unutrašnje opne, što održava fiziološku količinu i koncentraciju plodove vode, koja odgovara starosti trudnoće. Volumen plodove vode sa 10 nedelja trudnoće iznosi oko 0,030 litara. Najveća količina plodove vode je u četvrtom mesecu, iznosi 1,0—1,5 litar. Sa napredovanjem trudnoće, nakon 38 nedelje, volumen se lagano smanjuje tako da količina plodove vode u sedmom mesecu iznosi oko 0,5 litara, a pred sam porođaj 0,2 litra.[4][5]

Hemijski satav plodove vode čine: 98% — 99% voda i 1% — 2% čvrsta materija. U plodnoj vodi se nalaze proteini, lipidi, kreatinin, urea, ugljeni hidrati i elektroliti (natriju, kalijum..). Do 36. nedelje trudnože plodova voda je obično sastavljena većim delom od fetalne mokraće. I dok u spoljašnjem svetu ćelije koje naša koža gubi tokom celog dana, odlaze u spoljašnju sredinu kod fetusa, odlubljene ćelije njegove kože postaju sastavni deo sadržaju plodove vode, jer one nemaju gde da odu sem u ovu „kupku”.

Promet tečnosti u amnionskoj kesi je prilično brz, jer se ponovnom reizgradnjom iz mokraće i fetalnom reapsorpcijom pri gutanju, njen sastav dinamički menja iz sata u sat. Kako bubrezi fetusa sazrevaju tokom trudnoće, tako i plodova voda, kako trudnoća odmiče, sadrži sve više fetusne mokraće.

Poremećaji u distribuciji plodove vode[uredi]

Ako ima premalo ili previše plodove vode to može da bude simptom ili znak bolesti majke ili fetusa.[6][7][8] Poremećaji volumena plodove vode mogu bit:

Polihidramnion

Polihidroamnion je povećanje volumena plodove vode. Previše plodove vode može da prouzrokuje uvećanje materice i da dovede do prevremenog porođaja. Višak tečnosti javlja se kod majke sa šećernom bolešću, u trudnoći sa blizancima i u nekim drugim stanjima, npr. kod astezija jednjaka (suženje jednjaka koje sprečava uspašno gutanje) koja sprečava prolaz amnionske tečnosti do želuca i creva gde se vrši njena apsorpciju.

Oligohidramnion

Ovim nazivom označavamo sva stanja u kojima je smanjenjena zapremine plodove vode. Premalo tečnosti prisutno je kod urođenih anomalija mokraćne bešike ili nedostatka bubrega, nezrelosti dušnika i ostalih disajnih struktura. Kod ovog stanja postoji rizik od preranog pucanja vodenjaka.

Anhidramnion

Ovo stanje karakteriše se potpunim otsustvom stvaranja plodove vode

Mekonijum

Mekonijum je tamno zelena, lepljiva sluz, koju čini mešavina amnionske tečnosti (75%), žuči i sekreta iz crevnih žlezda, dlake, krv, i skvamozne ćelije (25%). On se obično nalaze u crevima ploda od 14—16 nedelji gestacije.[9] On je ujedno i prva stolica koju ima novorođenče.

Mekonijalnim bojenjem plodove vode ustanovljeno je da se on može naći u oko 15% trudnoća. Retko se javlja pre 38 nedelje trudnoće. Učestalost tog stanja povećava sa sa produženim trajanjem trudnoće i može biti prisutna u do 30% beba u 42 nedelji trudnoće.[10] Za pojavu mekonijuma u plodovoj vodi mogu biti odgovorno određeni patološki procesi u materici: hroničnih hipoksija, acidemija ili infekcija koji mogu uticati na oslobađanje mekonijuma.[9]

Ispuštanje mekonijuma u matericu pre rođenja može da bude znak fetalnog distresa, izazvanog „patnjom” ploda. Kako je mekonijum vrlo iritantnan za pluća, ako se pojavi u većim količinama, on može da deluje nadražajno na pluća. Ako postoji mogućnost da dete u plućima možda ima dosta mekonijuma, uvodi se endotrahealna cev u dušnik i aspirira mekonijum.

Dijagnoza poremećaja[uredi]

Amniocenteza je postupak kojime se uzima uzorak plodove vode za analizu. Poremećaji količine pojedinih materija u plodnoj vodi ukazuju na pojedine bolesti ili poremećaji (npr. povišenje nivoa alfa-fetoproteina upozorava na mogućnost defekta neuralne cevi).

Izvori[uredi]

  1. Larsen, William J. (2001). Human embryology (3. ed.). Philadelphia, Pa.: Churchill Livingstone. p. 490
  2. Underwood, Mark A; Gilbert, William M; Sherman, Michael P (24 March 2005). Amniotic Fluid: Not Just Fetal Urine Anymore. Journal of Perinatology. 25 (5): 341–348.
  3. Rose BD, Black RM. Manual of Clinical Problems in Nephrology. Boston, Mass: Little, Brown & Co; 1988. 337-343.
  4. Larsen, William J. (2001). Human embryology (3. ed.). Philadelphia, Pa.: Churchill Livingstone. p. 490. ISBN 0443065837.
  5. Lily A.W. Disorder of Amniotic Fluid: ASSALI, N.S. Pathophysiology of Gestation Volume II. Academic Press, New York & London. 1972
  6. Pain VM, Strandhoy JW, Assimis, DG. Pathophysiology of urinary tract obstruction. Kavoussi LR, Novick AC, Partin AW, Peters CA, Wein AJ, eds. Campbell-Walsh Urology. 9th ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007. Vol 2: 1227-73.
  7. Robinson JN, Tice K, Kolm P, Abuhamad AZ. Effect of maternal hydration on fetal renal pyelectasis. Obstet Gynecol. 1998 Jul. 92(1):137-41.
  8. Lidefelt KJ, Herthelius M. Antenatal hydronephrosis: infants with minor postnatal dilatation do not need prophylaxis. Pediatr Nephrol. 2008 Nov. 23(11):2021-4.
  9. 9,0 9,1 Ahanya SN, Lakshmanan J, Morgan BL, Ross MG. Meconium passage in utero: mechanisms, consequences, and management. Obstet Gynecol Surv. 2005 Jan; 60(1): 45-56
  10. Wiswell TE. Handling the meconium-stained infant. Semin Neonatol. 2001 Jun; 6(3): 225-31.

Spoljašnje veze[uredi]